Едиција

ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС

ТОМ III
 CURRENT ISSUES IN
LINGUISTIC RESEARCH

SECTION 2

Editors Julijana Vučo and Vesna Polovina

Belgrade, 2013
САВРЕМЕНИ ТОКОВИ
У ЛИНГВИСТИЧКИМ
ИСТРАЖИВАЊИМА

КЊИГА 2

Уреднице Јулијана Вучо и Весна Половина

Београд, 2013
 TABLE OF CONTENTS
EDITION “PHILOLOGICAL RESEARCH TODAY”..................................................12
CURRENT ISSUES IN LINGUISTIC RESEARCH.....................................................14

Contrastive and translational interfaces

Izabela Beljić
The most frequent problems in pronunciation
and transcription of Spanish names highlights............................................................. 25

Aneta Trivić
Some theoretical issues from Spanish and Serbian
phraseology: classification of phraseological units........................................................41

Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Animals in French and Serbian proverbs........................................................................ 57

Dijana Nikodinovska
The axiological category beautiful/ugly
in proverbs in Italian and Macedonian.......................................................................... 75

Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

The Status of German Loanwords
in Contemporary English.................................................................................................91

Vesna Branković
About language and social identity creation
on the example of the American country music lyrics.................................................. 117

Aleksandar Levi
The Importance of the Coefficient
of Recognition for Translation Procedures
on the Example of Foucault's Pendulum...................................................................... 137

Dragana Đorđević
An investigation of cultural transposition
in direct and indirect literary
and non-literary translations from Arabic.................................................................... 149

Nataša Matejić
Transposed tense forms for expressing
the future in Italian and Serbian....................................................................................161
 САДРЖАЈ
ЕДИЦИЈА “ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС”........................................ 13
САВРЕМЕНИ ТОКОВИ У ЛИНГВИСТИЧКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА................ 15

Контрастивна и преводилачка сусретања

Izabela Beljić
Najčešći problemi u izgovoru i transkripciji
imena iz španskog jezika................................................................................................. 25

Анета Тривић
Нека теоријска питања из шпанске и српске
фразеологије: одређење фразеолошке јединице..........................................................41

Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Životinje u poslovičnom izražavanju
u francuskom i srpskom jeziku........................................................................................ 57

Дијана Никодиновска
Аксиолошката оскаубаво/грдо во пословицете
во италијанскиот и во македонскиот јазик............................................................... 75

Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

Status nemačkih pozajmljenica
u savremenom engleskom jeziku .....................................................................................91

Весна Бранковић
О језику и стварању социјалних идентитета
на примеру америчке кантри музике......................................................................... 117

Aleksandar Levi
Važnost koeficijenta prepoznavanja za prevodilačke
postupke na primeru „Fukoovog klatna“..................................................................... 137

Dragana Đorđević
Kulturna transpozicija u direktnim književnim
i neknjiževnim prevodima sa arapskog
i sa jezika-posrednika – prilog proučavanju................................................................. 149

Nataša Matejić
Transponovani vremenski oblici za izražavanje
budućnosti u italijanskom i srpskom jeziku...................................................................161
Dragana Radojević
Italian subjective and objective specification
complements and their equivalents in Serbian............................................................. 173

Saša Moderc
Serbian-Italian dictionary in the informatics age
A suggestion.................................................................................................................. 185

Competence Development

Katarina Aladrović Slovaček

Multimodal Text as an Incentive to the Development
of Linguistic-Communicative Competence................................................................... 197

Brankica Bojović
The Empire of English According to Ostler,
Crystaland and Snell-Hornby .......................................................................................211

Maja Andrijević
The Importance of Non-Verbal Communication
for Acquisition of Intercultural Competence in Teaching L2........................................ 223

Biljana Radić-Bojanić
The use of mental images in metaphoric
vocabulary comprehension .......................................................................................... 245

Ljubica Kardaleska
The impact of contrastive notes as a method of
instruction on overcoming the difficulties with
the semantic scope of the Present Perfect Tense in Englis........................................... 265

Ana Jovanović
Аutonomy Development in L2 Learning: Results from
the Implementation of a Scaffolding Technique.............................................................281

Mariana Faria, Sandra Buljanović

Designing a European Language Portfolio for a Higher Education Institution.......... 299

Professional language aspects

Danijela Đorović
Metaphoric Language in the Italian
Language of Humanities............................................................................................... 313
Dragana Radojević
Italijanske subjekatske i objekatske specifikativne
odredbe i njihovi ekvivalenti u srpskom........................................................................ 173

Saša Moderc
Srpsko-italijanski rečnik u informatičkom dobu.
Jedan predlog................................................................................................................ 185

Развој компетенција

Katarina Aladrović Slovaček

Multimodalni tekst kao poticaj razvoja
jezično-komunikacijske kompetencije........................................................................... 197

Brankica Bojović
Carstvo engleskog jezika shodno Ostleru,
Kristalu i Snel-Hornbijeveoj......................................................................................... 211

Maja Andrijević
Važnost neverbalne komunikacije za sticanje
interkulturne komperencije u nastavi L2...................................................................... 223

Biljana Radić-Bojanić
Strategija upotrebe mentalnih slika u procesu
razumevanja metaforičkog vokabulara........................................................................ 245

Ljubica Kardaleska
The impact of contrastive notes as a method of
instruction on overcoming the difficulties with
the semantic scope of the Present Perfect Tense in Englis........................................... 265

Ana Jovanović
Аutonomy development in L2 learning: results from
he implementation of a scaffolding technique ..............................................................281

Mariana Faria, Sandra Buljanović

Designing a European Language Portfolio for a Higher Education Institution.......... 299

Аспекти језика струке

Danijela Đorović
Metaforički jezik u italijanskom jeziku
humanističkih nauka..................................................................................................... 313
Svetlana Jakimovska
La métaphore dans la langue du droit et les enjeux de sa traduction...........................331

Dragana Gak
Sadržaj kursa poslovnog engleskog jezika.................................................................... 345

Sofija Mićić
The Influence of Medical English
on ‘Small’ Languages of Medicine............................................................................... 353

Language and Context

Oliver Durbaba
Linguistic Perplexities as a Topic of Internet Forums.................................................. 365

Jelena Drljević
Individual Lexis in Works of Goran Petrović................................................................ 379

Ljiljana Đurić
Educational Plurilingualism and Plurilingualism
of the Educated in the Process of Modernization
of Serbia (1878-1913): Views of Contemporary Historians......................................... 397
Светлана Јакимовска
Метафората во стручниот јазик на правото
и предизвикот таа да се преведе...............................................................................331

Dragana Gak
Тhe content of a business English course..................................................................... 345

Sofija Mićić
Uticaj engleskog jezika medicine na
,,male“ jezike medicine................................................................................................. 353

Језик и окружење

Оливера Дурбаба
Језичке недоумице као тема форумâ на интернету................................................ 365

Jelena Drljević
Individualna leksika u delu Gorana Petrovića............................................................. 379

Ljiljana Đurić
Obrazovna višejezičnost i višejezičnost obrazovanih
u procesu modernizacije srbije (1878-1913):
Viđenje savremenih istoričara....................................................................................... 397
 EDITION “PHILOLOGICAL RESEARCH TODAY”

This six-book international thematic edition comprises the results of the

international conference PHILOLOGICAL RESEARCH TODAY – language,
literature, culture – FID 2010, held in Belgrade 26-27 November 2010, at the
Faculty of Philology, University of Belgrade.
The conference was organized with the aim of confirming and strengthening
the relations among scientists, colleagues and friends from universities in the
region, Europe and the world. The invitation was accepted by a large number of
colleagues working in all fields of philological sciences in Bosnia and Herzegovina,
Greece, Italy, Japan, Hungary, Macedonia, Russia, Slovakia, Montenegro,
Croatia and all university centers in Serbia, which confirmed the assumption of
the needs of the scientific environment in the region and reconfirmed the Faculty
of Philology in Belgrade as a desirable destination and a recognizable scientific
centre.
Having been reviewed twice, the papers were printed in six books:
Language and Society, Language and Education, Current Issues in Linguistic
Research, Literary Research: Issues of Paradygm, Reception and Influence,
South-Slavic Issues, Culture, Civilization, Philology.
We are certain that the published papers will receive positive reception, due
to their quality and diversity, scientific reliability and inventiveness.

Editor - in - Chief
Julijana Vučo

12
 ЕДИЦИЈА „ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС“

У овом шестотомном међународном тематском зборнику сабрани

су резултати са Међународног научног скупа под називом ФИЛОЛОШКА
ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС - језик, књижевност, култура - ФИД 2010,
одржаног 26. и 27. новембра 2010. године, на Филолошком факултету
Универзитета у Београду.
Скуп је организован с намером да потврди и ојача већ постојеће, развије
и продуби научне, колегијалне и пријатељске везе међу универзитетима у
региону, у Европи и свету. На позив се одазвао велики број заинтересованих
колега из свих области филолошких наука из Босне и Херцеговине, Грчке,
Италије, Јапана, Мађарске, Македоније, Русије, Словачке, Словеније, Црне
Горе, Хрватске и свих универзитетских центара Србије што је потврдило
претпоставку да је идеја о скупу потреба научног окружења у региону, а
Филолошки факултет и Београд жељенa дестинацијa и препознатљив
научни центар.
Радови су рецензирани двоструким рецензијама и штампају се у
шест томова: Језик и друштво, Језик и образовање, Савремени токови у
лингвистичким истраживањима, Рецепција и књижевни утицаји, Јужно-
словенске теме, Култура, цивилизација, филологија.
Уверени смо да ће објављени радови својим квалитетом и
разноврсношћу, научном поузданошћу и инвентивношћу наићи на добар
пријем стручне јавности.

Главна уредница
Јулијана Вучо

13
 Contemporary Linguistic Research

The second volume of the third book of Philological Research Today, titled
“Contemporary Tendencies in Linguistics” comprises 24 papers by experienced
researchers, but also younger authors. By thinking about language they try to interpret
linguistic phenomena and explain the richness of language functions. In approaching
topics, the authors use numerous linguistic and philological approaches and methods
among which cognitive-theoretical ones are the most frequent, but there are also those
which empirically contribute to language phenomena research. It is our great pleasure to
observe that the papers published in this volume are characterized by a variety of trends in
modern linguistics, the topics close to contemporary understanding of linguistic research
and contemporary approach to linguistic problems. All papers rely on the great knowledge
of already widely used theory, but also on the need to connect such knowledge with
numerous European and world languages – English, German, French, Spanish, Italian,
Arabic, followed by the adjustment and connection of these theoretical accomplishments
with Serbian, Macedonian, German, French, Italian and other languages.
Papers published in this first volume of the third book of the international
thematic proceedings Philological Research Today can be grouped into several thematic
areas which comprise theoretical and both theoretical and practical problems connected
to contrastive analyses, issues focusing on the linguistic, non-linguistic and cultural
competence and first and second language acquisition, topics focusing on multiple
aspects of language for specific purposes, and finally, linguistic discussions concerning
special features of language in a particular context, namely literary and internet texts.

Contrastive and translational interfaces: Izabela Beljić in her paper The most
frequent problems in pronunciation and transcription of Spanish names highlights the
need for revision, standardization and consistent application of transcription rules of
names from Spanish. Beljić critically approaches the rules of transcription, suggesting a
consistent phonetic transcription, with minimal adjustments, so that the phonemes could
be transferred from the source language to the target language with minimal change,
and the accentuation of names would be in accordance with the source accent. In her
paper Some theoretical issues from Spanish and Serbian phraseology: classification
of phraseological units Aneta Trivić pays special attention to different conceptions of
phraseological units, their basic characteristics and parameters by which they differ
from other non-phraseological phrases and constructions, with the aim of establishing a
classification and description of units which are considered phraseological and specifying
them terminologically. Ana Topoljska and Dragana Drobnjak in their article Animals in
French and Serbian proverbs wish to point to similarities and differences in proverb
use in French and Serbian, using the corpus consisting of animal proverbs. Using
contrastive analysis the researchers identified the most frequent cognitive metaphors in

14
 Савремени токови у лингвистичким истраживањима

Друга свеска треће књиге Филолошких истраживања данас: “Савремене

тенденције у лингвистици” обухвата 24 рада искусних истраживача, али и радове
млађих аутора. Промишљањима о језику сви они настоје да протумаче језичке појаве
и да објасне богате језичке функције. У приступима обради тема, аутори користе
бројне лингвистичке и филолошке приступе и методе међу којима се најчешће
наилази на когнитивно-теоријске, али и оне који емпиријским путем доприносе
осветљавању језичких феномена. У радовима објављеним у овој свесци, на наше
велико задовољство, препознају се разноврсни токови модерне лингвистике, теме
блиске савременом поимању језичких истраживања и савремени методолошки
приступ јзичким проблемима. Све радове карактерише одлично познавање светски
убаштињене теорије, али и потреба да се таква знања повежу са бројним европским
и светским језицима - енглеским, немачким, француским, шпанским, италијанским,
арапским, као и преиначавање, примена и повезивање ових теоријских достигнућа
са српским, македонским, немачким, француским, италијанским и другим језицима.
У овој, првој свесци треће књиге међународног тематског зборника
Филолошка истраживања данас, радови се могу груписати у неколико тематских
области које обухватају теоријске и теоријско-практичне проблеме везане за
контрастирање језика, питања усредсређена на језичку, нејезичку и културну
компетенцију и усвајање матерњег и нематерњег језика, теме у којима се обрађују
вишеструки аспекти језика струке, као и језичке расправе о посебностима језика у
окружењу, у књижевном и језику интернета

Контрастивна и преводилачка сусретања: Изабела Бељић у свом

раду Најчешћи проблеми у изговору и транскрипцији имена из шпанског језика
износи потребу за ревизијом, стандардизацијом и доследном применом правила
транскрипције из шпанског језика. Бељићева критички приступа правилима
транскрипције, предлаже доследну фонетску транскрипцију, уз минимална
прилагођавања, како би се гласови из језика-извора преносили најближим гласовима
језика-примаоца, а акцентовање имена било усклађеније с изворним акцентом. У
раду Анете Тривић Нека теоријска питања из шпанске и српске фразеологије:
одређење фразеолошке јединице, ауторка посебну пажњу посвећује различитим
концепцијама фразеолошке јединице њиховим основним карактеристикама и
параметрима на основу којих се разликују од осталих нефразеолошких синтагми
и конструкција, са циљем да успостави класификацију и опис јединица које се
сматрају фразеолошким и да их терминилошки прецизно одреди. Ана Топољска и
Драгана Дробњак у прилогу Животиње у пословичном изражавању у француском
и српском језику желе да укажу на сличности и разлике у пословичном изражавању
у француском и српском језику на корпусу пословица са називима животиња.

15
both languages, and also semantic and/or formal equivalents in French and in Serbian.
Dijana Nikodinovska in her paper The axiological category beautiful/ugly in proverbs
in Italian and Macedonian aims at exploring concepts beautiful/ugly in Italian and
Macedonian proverbs and identifying similarities and differences in the semantic sphere.
Тhe research is done on a large corpus of proverbs in both languages. In their paper The
Status of German Loanwords in Contemporary English Miodrag Vukčević and Miloš D.
Đurić give an overview of the strong influence that English has on the German language.
Their linguistic analysis deals with some graphological, morphological and semantic
adaptatios of germanisms, while their sociolinguistic analysis deals with the sociocultural
background of the way in which words are loaned and used in contemporary English. In
her paper About language and social identity creation on the example of the American
country music lyrics Vesna Branković points to the difference in the position of men
and women in the most popular texts of American country music, the result of which
is the choice of lexical and syntactic units. Aleksandar Levi underlines the importance
of the coefficient of recognition for translational techniques, demonstrating it on the
example of Faucault’s Pendulum and emphasizing how significant it is to achieve the
equal level of recognition in original and translation. He analyzes the techniques applied
by the translators who translated Eco’s Faucault’s Pendulum into English, German,
Spanish, French, Russian, Bulgarian, Croatian and Serbian. In her paper An investigation
of cultural transposition in direct and indirect literary and non-literary translations
from Arabic Dragana Đorđević demonstrates that the transfer of cultural elements is an
essential requirement when translating almost all kinds of texts. The research is based
on the comparison of examples of translators’ solutions in a certain number of literary
and non-literary translations from Arabic or a language-mediator into Serbian, English
and Bosnian. In her paper Transposed tense forms for expressing the future in Italian
and Serbian Natasa Matejić presents the possibilities for expressing future in Italian and
Serbian, which apart from future verb forms transposed tense forms can also be used. She
analyzes the similarities and differences in the application of present tense which can
mark the future and analyzes various past tenses which in some modal uses can refer to
the future, suggesting appropriate translation equivalents. The article Italian subjective
and objective specification complements and their equivalents in Serbian by Dragana
Radojević contrasts subject and object specification complements in Italian and their
equivalents in Serbian, classifying the analyzed Italian complements on the basis and type
of Serbian equivalents and establishing the conditions for the use of Serbian equivalents.
The analysis of the existing Serbian-Italian dictionaries presented in the paper Serbian-
Italian dictionary in the informatics age. A suggestion by Saša Moderc shows that they
contain a limited amount of linguistic information. In this article the author presents the
possibility of compiling a Serbian-Italian electronic dictionary and suggests necessary
steps in the creation of such an instrument.

Competence Development: The aim of the research Multimodal Text as an

Incentive to the Development of Linguistic-Communicative Competence by Katarina

16
Контрастивном анализом ауторке су утврдиле најчешће појмовне метафоре у оба
језика, као и семантичке и/или формалне еквиваленте у француском и српском.
Дијана Никодиновска је у раду Аксиолошката оскаубаво/грдо во пословицете во
италијанскиот и во македонскиот јазик себи поставила за циљ да проучи вредности
појмова лепо/ружно у италијанским и македонским пословицама и да идентификује
сличности и разлике у семантичкој сфери пословица на обимном корпусу пословица
у оба језика. Миодраг Вукчевић и Милош Д. Ђурић се у прилогу Статус немачких
позајмљеница у савременом енглеском језику осврћу на снажан утицај који немачки
језик трпи од енглеског. У лингвистичкој анализи аутори обрађују неке графолошке,
морфолошке и семантичке адаптације германизама, док у социолингвистичкој
анализи разматрају социокултурну позадину начина на који се немачке позајмљенице
преузимају и користе у савременом енглеском језику. Весна Бранковић у свом
раду О језику и стварању социјалних идентитета на примеру америчке кантри
музике указује на разлике у положају мушкараца и жена у најпопуларнијим
текстовима америчке кантри музике у избору лексичких и синтаксичких јединица.
Александар Леви подвлачи важност коефицијента препознавања за преводилачке
поступке на примеру Фукоовог клатна и истиче значај постизања истоветног
нивоа препознатљивости у оригиналу и у преводу, проучавајући поступке које
су применили у својим преводима преводиоци Ековог романа Фукоово клатно на
енглески, немачки, шпански, француски, руски, бугарски, хрватски и српски језик.
Драгана Ђорђевић у раду Културна транспозиција у директним књижевним и
некњижевним преводима са арапског и са језика-посредника – прилог проучавању
обавештава нас да је у преношењу елемената културе неизбежан преводилачки
захтев у готово свакој врсти текста. Истраживање се заснива на поређењу примера
преводилачких решења у извесном броју књижевних и некњижевних превода
са арапског или језика-посредника на српски, енглески и босански. У раду
Транспоновани временски облици за изражавање будућности у италијанском
и српском језику Наташа Матејић упознаје нас са могућностима за исказивање
будућности у италијанском и српском језику, где се, поред футура могу користити
и транспоновани временски облици. У свом раду ауторка разматра сличности и
разлике у употреби презента као ознаке будућности, анализира различита прошла
времена која се у неким модалним употребама могу односити и на будућност и
предложе одговарајуће преводне еквиваленте. Прилог Италијанске субјекатске
и објекатске спецификативне одредбе и њихови еквиваленти у српском Драгане
Радојевић контрастивном анализом субјекатске и објекатске спецификативне
одредбе у италијанском и њених еквивалената у српском класификује анализиране
италијанске одредбе према броју и врсти могућих српских еквивалената и
утврђује услове за употребу српских еквивалената. Анализом постојећих српско-
италијанских речника аутор рада Српско-италијански речник у информатичком
добу. Један предлог, Саша Модерц утврдио је да они пружају кориснику ограничен
број језичких информација. У овом прилогу аутор представља могућност израде
електронског српско-италијанског речника и предлаже неопходне кораке у изради
оваквог инструмента.

17
Aladrović Slovaček is to investigate possibilities of applying multimodal texts in the
mother tongue teaching as a means of stimulation of the linguistic-communicative
competence development at the levels of final years in primary schools, first years
in secondary schools and at the level of faculty. In her article The Empire of English
According to Ostler, Crystaland and Snell-Hornby Brankica Bojović depicts English as a
global language of communication, pointing at those values of the language which reflect
cultural and historical influences of various communities. Maja Andrijević points out the
importance of acquisition of non-verbal communication, including the whole range of
gestures, attitudes and non-verbal behavior as a part of the culture of the target language
in her supplement The Importance of Non-Verbal Communication for Acquisition of
Intercultural Competence in Teaching L2. The goal of this work is to show the necessity of
implementation or larger scale application of non-verbal communication in teaching L2 in
order to enhance interaction within an intercultural dialogue. The paper offers a variety of
activity suggestions on how to introduce or apply different elements of Hispanic culture
to the teaching of Spanish as a foreign language. In the paper The use of mental images
in metaphoric vocabulary comprehension, Biljana Radić-Bojanić describes the problem
of metaphoric vocabulary for second or foreign language learners both in receptive and
productive language skills. One of the possible ways of overcoming this difficulty is
working on conscious development of learning strategies used in metaphoric vocabulary
comprehension. The paper shows the development of the use of this strategy over a
period of one year through periodic testing and interviews, which clearly shows how
structured metaphoric input brings students’ metaphoric skills to an extremely high level.
In her paper The Impact of Contrastive Notes as a Method of Instruction on Overcoming
the Difficulties with the Semantic Scope of the Present Perfect Tense in English, Ljubica
Kardaleska describes the difficulties in the acquisition of English among the Macedonian
native speakers. The author focuses especially on the problems regarding Present Perfect
usage, both simple and continuous, in the productive skills. The great significance of
emotions and motivation in the process of learning a foreign language is explained by
Ana Jovanović in her article Аutonomy Development in L2 Learning: Results from the
Implementation of a Scaffolding Technique; she underlines the influence of formerly
mentioned factors on students’ attitudes towards the new language they learn, their
dedication to learning and readiness to work autonomously. Mariana Faria and Sandra
Buljanović talk about difficulties and challenges in the process of creation of linguistic
curricula within contemporary multilingual society. In the paper Designing a European
Language Portfolio for a Higher Education Institution, the authors show the necessity of
applying European Language Portfolio and of creating a specific document of the kind so
as to satisfy the needs of university linguistic studies.

Professional language aspects: In our surroundings the language of profession

still represents an insufficiently explored area. Within this volume of Philological
Research Today, many authors deal with the metaphor issue in the language of profession.
In the supplement Metaphoric Language in the Italian Language of Humanities, Danijela
Ćorović describes the problem of applying metaphoric language to the professional texts,

18
 Развој компетенција: Истраживање описано у раду Катарине Аладровић
Словачек Мултимодални текст као потицај развоја језично-комуникацијске
компетенције има за циљ да испита могућност употребе мултимодалног
текста у настави матерњег језика као средства за подстицање развоја језичко-
комуникативнее компетенције у завршним разредима основне, почетним разредима
средње школе и на факултетском нивоу. Бранкица Бојовић у раду The Empire of
English According to Ostler, Crystal and Snell-Hornby говори о енглеском језику
као језику комуникације глобалног карактера, указујући на вредности језика
као одјека културних и историјских утицаја разичитих заједница. О значају
усвајања невербалне комуникације односно читавог репертоара гестова, ставова и
невербалног понашања као дела културе циљног језика, говори Маја Андријевић
у прилогу Важност невербалне комуникације за стицање интеркултурне
комперенције у настави Л2. Циљ овог рада је да укаже на неопходност увођења или
веће заступљености невербалне комуникације у настави Л2 како би се побољшала
интеракција у интеркултурном дијалогу. У раду су понуђени предлози активности
за увођење и обраду елемената невербалне комуникације хиспанске културе у
наставу шпанског као страног језика. Радом стратегија употребе менталних слика
у процесу разумевања метафоричког вокабулара Биљана Радић-Бојанић указује на
проблем усвајања вокабулара у продуктивним и рецептивним језичким вештинама.
Један од начина превазилажења ове ситуације јесте свесно развијање стратегија
за разумевање метафоричког вокабулара. У раду се посматра развој употребе
ове стратегије током годину дана, где се јасно види како студенти подстакнути
метафоричким инпутом своју вештину доводе на веома висок ниво. Љубица
Кардалеска у свом раду The impact of contrastive notes as a method of instruction
on overcoming the difficulties with the semantic scope of the Present Perfect Tense in
English говори о тешкоћама у усвајању енглеског језика код говорника македонског
матерњег језика. Ауторка посебну пажњу посвећује проблемима везаним за употребу
Present Perfect Tense (simple and continuous) у продуктивним језичким вештинама.
О великом значају емоција и мотивације у процесу учења страног језика пише Ана
Јовановић у раду Аutonomy development in L2 learning: results from the implementation
of a scaffolding technique подвлачећи њихов утицај на став студента према учењу
новог језика, посвећеност процесу учења и спремност за самосталан рад. Мариана
Фариа и Сандра Буљановић говоре о тешкоћама и изазовима у креирању језичких
курикулума у савременом вишејезичном друштву. У раду Designing a European
Language Portfolio for a Higher Education Institution ауторке приказују неопходност
примене Европског језичког портфолија и израде посебног документа те врсте за
потребе универзитетских студија страног језика.

Аспекти језика струке: Језик струке у нашем окружењу представља још увек
недовољно истражену тему. У овој свесци Филолошких истраживања данас, више
аутора бави се проблемом метафоре у језику струке. Данијела Ђоровић у прилогу
Метафорички језик у италијанском језику хуманистичких наука описује проблем
употребе метафоричког језика у текстовима струке, уобичајеног за књижевно-

19
 the problem so typical of literary-poetic type of the text. Using the corpus of professional
texts within the humanities, she analyses the use of metaphors in professional texts in
Italian. The paper Metaphor in the Language of Legal Profession and Its Translation
by Svetlana Jakimovska deals with the role of metaphor in the language of law using
examples from French and Macedonian. Special attention is paid to different sources
which can contribute to the acquisition of terminology and accurate translation of legal
metaphors. In her paper Тhe Content of a Business English Course, Dragana Gak describes
the need for adequate planning of syllabus contents in business language courses which
help students to apply language easily in international context. Sofija Mićić points out
specific features of the language of medical profession in her research The Influence of
Medical English on ‘Small’ Languages of Medicine. The author observes the issue of
‘small’ professional languages building their linguistic means to be in accordance with
the development of medical science and profession which emerges and evolves primarily
in English; also, she suggests ways how to reconcile new terminology with contemporary
linguistic rules.

Language and Context: Within this part of the volume Philological Research
Today, devoted to the contemporary issues in linguistic research, Olivera Durbaba makes
contribution to the investigation of changes which the concept of literacy has undergone
during the 21st century with her article Linguistic Perplexities as a Topic of Internet Forums.
Applying the combination of explorative and analytic method, the author investigates some of
the numerous Internet pages which contain answers to pseudo linguistic ambiguities, points
to most frequent problematic areas and suggests didactic implications. In her supplement
Individual Lexis in Works of Goran Petrović, Jelena Drljević aspires to reveal some lexical
features specific for the writer’s style and his contribution to the lexical enrichment, as well
as the ways by which individually created lexis is assimilated in the lexical list of Serbian.
In the paper Educational plurilingualism and plurilingualism of the educated in the
process of modernization of Serbia (1878-1913): views of contemporary historians, from
a perspective of critical discourse analysis, Ljiljana Đurić explores messages of prominent
contemporary Serbian historians (Đurović, Bjelajac and Perović) dealing with educational
matters, about learning and use of foreign languages.
Diversity, contemporary features and originality of the scientific research articles
published within this volume provide readership with a plethora of rich information about new
findings, views and attitudes related to linguistic topics of both theoretic and applied tendencies.

August 2013
Julijana Vučo and Vesna Polovina

20
поетски тип текста. У раду се, на корпусу стручних текстова хуманистичких наука
анализира коришћење метафора у тексту струке на италијанском језику. У раду
Метафората во стручниот јазик на правото и предизвикот таа да се преведе
Светлана Јакимовска бави се улогом метафоре у језику права, на примерима из
француског и македонског језика. Посебну пажњу ауторка поклања различитим
изворима који могу да допринесу усвајању терминологије и правилном превођењу
правне метафоре. Рад Драгане Гак Тhe content of a business English course описује
потребу адекватног планирања садржаја силабуса за учење пословног језика који
помаже ученику да језик користи с лакоћом у међународном окружењу. Софија
Мићић указује на специфичности језика медицинске струке у раду Uticaj engleskog
jezika medicine na ,,male“ jezike medicine. Ауторка посматра проблем ,,малих“
језика струке који граде своја лингвистичка средства да би се ускладили с развојем
медицинске науке и струке која се развија и настаје превасходно на енглеском језику,
и предлаже начин усаглашавања нове терминологије са савременим лингвистичким
правилима.

Језик и окружење: У овом делу свеске Филолошких истраживања данас,

посвећеном савременим токовима у језичким истраживањима, Оливера Дурбаба
у раду Језичке недоумице као тема форумâ на интернету доприноси проучавању
промена које доживљава концепт писмености почетком 21. века. Примењујући
експлоративно-аналитичку методу ауторка истражује неке од релативно бројних
интернет страница на којима се могу наћи одговори на (псеудо)лингвистичке
нејасноће, констатује најчешћа проблемска поља и поставља дидактичке импликације.
Прилог Јелене Дрљевић Индивидуална лексика у делу Горана Петровића настоји да
пронађе лексичке специфичности везане за стил писца као и његов допринос процесу
богаћења лексике, као и путеве уласка индивидуално створене лексике у лексички
фонд српског језика. У раду Образовна вишејезичност и вишејезичност образованих
у процесу модернизације србије (1878-1913): виђење савремених историчара, Љиљана
Ђурић из перспективе критичке анализе дискурса истражује шта нам о учењу и
употреби страних језика саопштавају истакнути савремени историчари (Ђуровић,
Бјелајац и Перовић), који се баве и питањима образовања.
Разноврсност, савременост и оригиналност научних радова објављених у овој
свесци пружиће читаоцима богате и бројне информације о новим сазнањима, погледима
и ставовима везаним за лингвистичке теме теоријског и примењеног усмерења.

Августа 2013.
Јулијана Вучо и Весна Половина

21
 КОНТРАСТИВНА И
ПРЕВОДИЛАЧКА СУСРЕТАЊА
/
CONTRASTIVE AND
TRANSLATIONAL INTERFACES
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

Izabela Beljić
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI

IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

Sažetak

Izgovor stranih imena u drugom jeziku je problem aktuelan i danas, u vreme

dominacije elektronskih medija i brze razmene informacija. Usled brojnih neusaglašenosti
i proizvoljnosti, nedovoljne angažovanosti stručnjaka, te prevelikog oslanjanja na
pravopisnu tradiciju u transkripciji imena iz španskog, oseća se potreba za revizijom,
standardizacijom i doslednom primenom pravila transkripcije. U radu se kritički pristupa
pravilima transkripcije koja su često zasnovana na grafiji ili sačinjena po analogiji s
nepravilno usvojenim tradicionalnim oblicima. Predlaže se dosledna fonetska transkripcija
kod koje bi se, uz minimalna prilagođavanja, glasovi iz jezika-izvora prenosili najbližim
glasovima jezika-primaoca, a akcentovanje imena bilo usklađenije s izvornim akcentom.

Ključne reči: izgovor, pravila transkripcije, pravopisna tradicija, standardizacija,

jezik-izvor, jezik-primalac, izvorni akcenat.

Izgovor i pisanje imena iz španskog i danas često izaziva nedoumice

i probleme. Uprkos činjenici da se španski jezik kod nas izučava već
četiri decenije i da je u poslednje dve doživeo veliku ekspanziju, i
dalje nailazimo na brojne neusaglašenosti i proizvoljnosti u izgovoru
i transkripciji španskih imena. I pored visokog stepena kompatibilnosti
fonoloških sistema španskog i srpskog jezika, španska imena izgovaraju
se nedosledno, a postojanje višestrukih oblika koji se paralelno koriste,
je uobičajeno. Razloge možemo potražiti u nedovoljnoj angažovanosti
stručnjaka u ovoj oblasti, a to se ne odnosi samo na španski, već i na
druge strane jezike, čak i na one koji su nam bliski, geografski i kulturno.
Iznenađujuće je i to što se ovim pitanjem uopšte nisu bavili hispanisti, već
lingvisti iz drugih oblasti. Temelje transkripciji imena iz španskog, postavili

25
 Izabela Beljić

su italijanisti Momčilo D. Savić i Ivan Klajn, radovima Transkripcija

toponima sa španskog i portugalskog jezičkog područja (1970), odnosno
Transkripcija i adaptacija imena iz romanskih jezika (1979). To su, ujedno,
i jedine studije koje se bave transkripcijom imena iz španskog, a osim šest
članova Pravopisa srpskoga jezika (1993),1 narednih trideset godina, nije
objavljeno gotovo ništa.
Pored transkripcije, postoje još tri značajna problema u izgovoru i
beleženju španskih imena: navođenje imena i prezimena, akcentovanje i
dekliniranje imena, posebno dekliniranje dvostrukih imena i prezimena.
Španski ima poseban sistem prezimena i njihovog navođenja, a dekliniranje
imena i prezimena, zahteva posebnu pažnju jer se određena pravila u praksi
retko sprovode. Zato je česta pojava da se pri navođenju imenā mnogo
greši, a pri dekliniranju još više, zbog postojanja više varijanti, od kojih je
teško pronaći pravu.
Akcentovanje stranih imena u srpskom, takođe je sporno. Uprkos
stavu mnogih autora da je nepotrebno držati se izvornog akcenta po svaku
cenu, smatramo da je upravo to najbolje rešenje, koje bi otklonilo mnoge
nedoumice i zabune.

1. O transkripciji stranih imena

Transkripcija je postupak sistematskog i doslednog beleženja

glasova, predočavanje jedne jezičke materije u drugom i drugačijem
jezičkom sistemu, metod kojim se sredstvima domaće grafije, predstavlja
reč ili ime preuzeto iz strane. Jedan od osnovnih zahteva transkripcije je
da bude verna, te da glasovno verodostojno prenese izvornu reč, što se
postiže u manjoj ili većoj meri zbog razlika između jezičkih (fonoloških
i ortografskih) sistema. Postupak adaptacije mora se ograničiti na nužni
minimum.
U standardnom srpskom jeziku, u pisanju stranih vlastitih imena
koriste se dva postupka: prilagođeno pisanje koje se može primeniti u oba
naša pisma i izvorno pisanje, primenljivo samo u latiničnom. Pravopis
predviđa dva načina navođenja stranih imena: fonetski, preneseni oblik,
1 U daljem tekstu biće navođen kao Pravopis.

26
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

nastao primenom ortografskih sredstava našeg jezika u prenošenju stranog

izgovora i izvorni, istovetan obliku iz stranog jezika. Naglašava se da
princip prenošenja saglasno originalnom izgovoru preozvučenom na naše
najbliže glasove treba da bude samo polazno merilo i ističe činjenica da
se od njega umnogome odstupa, u cilju sistemske doslednosti. Savetuje
se izbegavanje teških i neprirodnih sklopova, te odbacuje retroaktivno i
nasilno menjanje imena koja su spontano ušla u praksu zarad izgovora
bližeg izvornom (Pešikan 1993: 188-189).
Prvi napori u pokušaju uvođenja reda u transkripciji učinjeni su
pri sastavljanju Pravopisa srpskohrvatskoga književnog jezika iz 1960.
Poglavlje pod brojem XVII, odnosno 33 stranice (članovi 153-212)
posvećeni su pisanju tuđih reči.
Veliki poduhvat učinili su saradnici na ćiriličnom izdanju Velikog
atlasa sveta iz 1973. godine. Tom prilikom transkribovan je ogroman
broj toponima s brojnih jezika. O značaju ove plodotvorne saradnje
između geografa i lingvista, govori činjenica da se 60% ukupnog korpusa
geografskih pojmova po prvi put pojavljuje na ćirilici.
Nakon objavljivanja dvobroja časopisa Književni jezik (V, 3-4),
posvećenog temama iz transkripcije, osim pojedinačnih radova koji su
nažalost ostali nezapaženi na širem društvenom i kulturnom planu, nije
bilo ozbiljnijeg pokušaja bavljenja ovim problemom.
Klajn (1975: 177) navodi da sistem naših znakova stvoren na osnovu
naših glasova, ponekad ne može da prisvoji strane reči i predstavi ih svojom
grafijom, te mora da ih preoblikuje, a često i deformiše. Zato stručnjaci
treba da sačine konkretna uputstva kako se strana imena mogu na najverniji
način reprodukovati našim glasovima, a da se pri tom ne iznevere običaji
i zakoni našeg jezika. Takva praktična uputstva s teorijskom podlogom i
obrazloženjima, pružaće smernice za buduće transkripcije. Sveobuhvatna
pravila i principi, dakle, važniji su i korisniji od davanja gotovih rešenja,
jer zapravo nije ni moguće navesti i rešiti sve pojedinačne probleme. Iz tog
razloga „za svaki strani glas treba odrediti pravilnu transkripciju, i mada
će nas uobičajeni oblici ponekad primoravati da odstupimo od tog propisa,
znaće se šta je pravilo a šta izuzetak“ (1975: 184-185).2 Smatra takođe da

2 Navodi da pri transkripciji deluju dve sile, težnja za što vernijom reprodukcijom stranog
izgovora „koja ostaje prvi i najvažniji princip“ (Klajn 1975: 188) i proces adaptacije kojim

27
 Izabela Beljić

ustaljeni oblici ne treba da se menjaju, mada ima primera da su neki od

njih vremenom napušteni.
Mnoga strana imena su u prošlosti primana u srpski posredstvom
nekog trećeg jezika, jer sa mnogima od njih srpski nije bio u neposrednom
kontaktu, pa su često prihvatana rešenja iz jezika koji su snažno uticali na
našu kulturu (ranije nemačkog i francuskog, danas engleskog). Nažalost,
takva rešenja su duboko ukorenjena i sada ih je nemoguće promeniti i
istisnuti. Po ovom pitanju saglasni su svi autori: strane reči nikako ne treba
prenositi posredstvom jezika-posrednika.
Transkripciona tradicija je zaseban problem, jer su svi jezici razvili
ustaljene navike prema svojim ortografskim normama, pa je izbor unapred
određen uobičajenim načinima prenošenja. Ipak, ne smemo se „slepo“
držati postojećih obrazaca, već ih uz argumentovana objašnjenja i uputstva,
treba izmeniti. Stare, ustaljene oblike ne treba na silu menjati, ali na one
koji još uvek nisu ušli u naš izražajni običaj, kao i na neke nove oblike koji
još nisu zaživeli u srpskom, treba primeniti prikladnija rešenja.
Pešikan (1976: 31) takođe smatra da polazno mesto treba da ima
preuzimanje po fonetskom principu, prema akustičkom utisku. Strani
izgovor treba da oponašamo što je moguće vernije, služeći se našim
glasovima. Navodi četiri principa kojih se treba pridržavati (Pešikan 1976:
32-35):
Težnja sistemskoj vernosti. Reči se preuzimaju raščlanjeno, pri čemu
treba težiti da se isti izvorni glas uvek prenosi istim glasom našeg jezika.
Oslonac na pismo. Čest postupak u transkripcionoj praksi, kojim se
često postiže veći stepen sistemske vernosti nego pri oslanjanju isključivo
na sluh.3
Potreba prilagođavanja. Strana imena podvrgavaju se nužnoj
ortografskoj i gramatičkoj adaptaciji, kao što su poštovanje jednačenja
po zvučnosti ili dodavanje finalnog -a tuđim ženskim imenima. Mišljenja

se oblici prilagođavaju srpskom i udaljavaju od izvorne artikulacije, te da bi se „idealna“

transkripcija mogla postići samo ako se te dve sile usaglase i oblik ne udalji previše od
originalnog izgovora, a uklopi u naš jezički sistem.
3 Toponimi iz portugalskog, Porto Alegre, Belo Horizonte, preuzeti su posredstvom grafije,
iako se izgovaraju Portu Alegri, Belu Orizonti. Objašnjenje autora, da nas praktični razlozi
navode da se oslanjamo na pismo, ne možemo da prihvatimo i smatramo da ovakva
transkripcija ne predstavlja dobro rešenje.

28
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

smo da ozvučavanje i obezvučavanje suglasnika ne treba da se beleži, iako

može postojati u izgovoru, a da dodavanje finalnog -a nije nužno.
Poštovanje kontinuiteta. Treba poštovati ukorenjene navike, čuvati
jezičko nasleđe i držati se pravila da je naša stvar kako ćemo u našem
jeziku uobličavati svoja i tuđa imena. Svakako je naša stvar kako ćemo to
učiniti, ali je naš interes da budu uobličena što preciznije i doslednije. Ne
podržavamo brzopleto menjanje imena bez stručne analize, ali ni stav da
se tradicije obavezno treba pridržavati.
Autor na kraju pomirljivo iznosi stav da nas delovanje i uticaj
tradicije katkad neželjeno sputavaju u traženju najboljih transkripcionih
rešenja. Smatra da neke pojave u transkripcionoj tradiciji imaju opštije,
nadjezičke odlike.4
Izgovor je, po ovom autoru i mnogim drugim, polazište. Međutim,
ako primenimo navedene principe, može se dogoditi da adaptirano ime
bude dovedeno do neprepoznavanja. Preterano prilagođavanje imena svom
jeziku (što nije samo slučaj u srpskom, već česta pojava i u drugim jezicima),
može nas dovesti u zabunu, izazvati nesporazume i otežati sporazumevanje.
Izvorni izgovor je, stoga, načelo kojim ćemo se rukovoditi, uz primenu samo
nužnih modifikacija koje naš jezik zahteva, onako kako Pravopis nalaže:
„da prilagođeno pisanje ostane u jasnom odnosu prema izvornome i da se
od njega ne udaljava više nego što je neophodno“ (Pešikan 1993: 189).
Insistiranje na izgovoru što bližem izvornom pruža prednosti s obzirom
na sve veću potrebu komunikacije i razmene informacija. Osobe koje
razgovaraju na jeziku koji im nije maternji, lakše bi se razumele kada su u
pitanju geografski pojmovi i vlastita imena. Zato treba praviti kompromise
i ići u susret novim tokovima, a sve u cilju razumevanja jezičke poruke.
Reči Mitra Pešikana, izrečene pre tri i po decenije, aktuelne su
i danas: „Možda nigdje toliko pravopisnog nereda i proizvoljnosti ne
srećemo koliko u uobličavanju tuđih vlastitih imena“ (Pešikan 1976: 95).
Stoga filolozi treba da obrade neobrađeno, usaglase neusaglašene termine,
utvrde pravila i odstupanja, te ukazuju na ogrešenja o ta pravila. „Norma
mora da upravlja praksom“ (Prćić 2005: 231) i da joj nameće pravila, a

4 Upravo tako tumači nerado prenošenje stranih afrikata našim afrikatama ć i đ, čak i kada
imaju izrazito palatalan karakter i kada bi zamene ć i đ bile glasovno bliže nego č i dž, te
navodi primere iz japanskog.

29
 Izabela Beljić

nikako obrnuto, jer takva površnost dovodi do pojave i ustaljivanja više

paralelnih oblika jednog istog imena.
Smernice, svakako, moraju biti znatno jednostavnije, a naš predlog
je da to bude izgovor iz jezika-izvora uz minimalna prilagođavanja. Na taj
način ćemo uštedeti mnogo vremena u rešavanju pojedinačnih slučajeva,
što smo do sada često činili. I mnogo ređe grešiti. Ili barem biti sigurni da
nismo načinili grešku ako izgovorimo ili zapišemo manje poznato strano
ime na način na koji ga izgovara izvorni govornik.

2. Transkripcija imena iz španskog jezika

Fonološki sistemi srpskog i španskog veoma su slični. Španski

poseduje pet vokala, kao i srpski.5 Konsonantski sistem srpskog poznaje
25 fonema, dok inventar španskog jezika obuhvata 24 konsonantske
foneme, od kojih se 19 sreće u svim dijalektima, a preostalih pet predstavlja
karakteristiku pojedinih govora (Hammond i Filipović 2004: 120-124).
Pored toga, španska ortografija ne pokazuje veća odstupanja između grafije
i izgovora, iz čega sledi da transkripcija španskih imena ne bi trebalo da
zadaje veće probleme. Ipak, situacija u praksi je posve drugačija. Osim
nedoslednosti u primeni pravila transkripcije, pojavili su se i neadekvatni
oblici, a mnogi od njih preživeli i održali se. Uzroci tome su zanemarivanje
ovog problema od strane lingvista, preterano oslanjanje na tradiciju u
transkripciji, kao i činjenica da su mnoga imena u srpski ušla posredstvom
jezika-posrednika, a novi oblici usvajani po analogiji sa njima.
U nastavku ćemo se pozabaviti spornim transkripcijama imena iz španskog.

▪ Kombinacija [g] i [w] + [a], grafije gua, tradicionalno se prenosi kao

gva, jer je zbog davno ukorenjenih oblika poput Gvatemala (Guatemala),
Gvadalkivir (Guadalquivir), Paragvaj (Paraguay), Nikaragva (Nicaragua),
ovakva transkripcija (pogrešno) podignuta na nivo pravila. Međutim,
grafija gua prenosi se i kao gua: iguana, Guam (Guam), ili postoje dvostruki
oblici, poput gvarani/guarani (guaraní), gvarana/guarana (guaraná),

5 Razlika između vokalnih sistema dvaju jezika je u dužini vokala. Pored toga, srpski
poseduje četiri tipa akcenata.

30
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

Agvaskalijentes/Aguaskalijentes (Aguascalientes), La Antigva/La Antigua

(La Antigua). U slučaju imena koja nisu zaživela u srpskom, trebalo bi
primeniti transkripciju sa gua ili barem odobriti mogućnost paralelnog
korišćenja oba oblika.

▪ Isto tako, grafija güe/güi, po tradiciji i analogiji, transkribuje se kao

gve/gvi, umesto gue/gui, ili, opet, dvojako: Sigvensa/Siguensa (Sigüenza),
Sangvesa/Sanguesa (Sangüesa), Gviraldes/Guiraldes (Güiraldes).

▪ Sekvencu [i] + [Ø] + [w] ([i] + nemo h + poluvokal [w]) treba

transkribovati kao iu, iako se tradicionalno uglavnom prenosila kao iv –
Ćivava.6 Oblici Ćiuaua (Chihuahua) i Teotiuakan (Teotihuacán) bliži su
originalnom izgovoru.

▪ C ispred e i i prenosi se kao s: Servantes (Cervantes), Kaseres

(Cáceres), Mursija (Murcia).

Neretko se sreću se pogrešne transkripcije: Mercedes, Francisko ili

(ređe) Barcelona, a još češće Galicija (uprkos mogućnosti da se španska
pokrajina Galisija pomeša s poljskom oblašću Galicijom). Ispravni oblici
su: Mersedes, Fransisko, Barselona, Galisija.

▪ Grafija x, iako se javlja u relativno malom broju reči, pri transkripciji

zadaje velike probleme. Prenosi se trojako, kao ks, s ili h, a opšte pravilo
je teško navesti. Grafija toponima Мéxico, čiji je izgovor [mé.hi.ko], u
Hispanskoj Americi ostala je nepromenjena, dok je u Španiji preinačena
u Méjico. X se izgovara kao [ks] u krajnje kultivisanom izgovoru, obično
kao [s], dok se između vokala obezvučava i izgovara kao [gs], odnosno
[γs]. Primeri: Meksiko (Мéxico), Guadiks (Guadix), Tukstla (Tuxtla);
Soćimilko (Xochimilco), Tlaskala (Tlaxcala); Oahaka (Oaxaca), Havjer
(Xavier),7 Heres (Xerez).8

6 Ne Čivava, uprkos tradicionalnoj transkripciji lamino-alveopalatalne afrikate [ŝ], grafije ch,

apiko-alveopalatalnom afrikatom [ĉ], koju španski ne poznaje.
7 Piše se i Javier.
8 Za utvrđivanje tačnog izgovora, koristili smo e-rečnik izgovora Forvo http://es.forvo.com/.

31
 Izabela Beljić

▪ Grupe gue, gui prenose se kao ge, gi: Gevara (Guevarra), Rodriges
(Rodríguez), Agilar (Aguilar), Giljermo (Guillermo). Ipak, često se mogu
sresti loše transkripcije Miguel (Miguel), Figueras (Figueras) ili Figueres
(Figueres, na katalonskom), umesto ispravnih Migel, Figeras, Figeres.

▪ Grupe que, qui prenose se kao ke, ki: Antekera (Antequera),

Sekeros, (Sequeros); Eksivijas (Esquivias), Kiroga (Quiroga). Pogrešna
transkripcija je kod reči konkvistador, umesto pravilnog konkistador, koju
treba preinačiti.

▪ Z treba uvek prenositi kao s, premda Pravopis u pojedinim

slučajevima nalaže transkripciju sa z.9 Grafija z ima dve realizacije, kao
interdentalni frikativ [θ] i lamino-alveolarni frikativ [s]. S obzirom da
fonološki inventar srpskog ne poznaje fonemu [θ], nju treba dosledno
prenositi srpskim frikativom [s], jer je tom glasu najbliža: Samora
(Zamora), Orgas (Orgaz), Saragosa (Zaragoza), Lansarote (Lanzarote).
Pogrešno usvojeni oblici: Hoze (José), Kazablanka (Casablanca), u
kojima je intervokalno s nepotrebno ozvučeno.
Izuzetak predstavljaju odomaćeni oblici Andaluzija i La Paz (La
Paz). Transkribovanje grafije z kao z prihvatljivo je isključivo u slučaju
američkih imena hispanskog porekla, na primer Dženifer Lopez (Jennifer
Lopez), jer se tako i izgovaraju.

▪ Za špansku afrikatu ch predlažemo transkripciju sa ć, iako Pravopis

nalaže tradicionalno prenošenje srpskim č. U novije vreme, mnogi autori
se slažu da je ona bliža našem ć, te je tako i prenose.
9 Pravopis nalaže transkripciju španskog z srpskim z, osim ispred bezvučnog suglasnika,
kada je s, i uz neke izuzetke – Saragosa (Zaragoza), postojanja dubleta – Perez i Peres
(Pérez), Gonzales i Gonsales (González), a u skladu s tradicionalnim prenošenjem ovog
glasa po grafiji – Velaskez (Velázquez), Ibanjez (Ibáñez), Himenez (Jiménez). Navodi se da
je praktičnije ubuduće prenošenje srpskim z uzeti kao normu, ne uzimajući u obzir izgovor.
Smatramo da interdentalno [θ], grafije z i ce/ci, treba transkribovati kao s u svim pozicijama,
a pomenuta prezimena treba uvek i dosledno prenositi kao Velaskes, Ibanjes, Himenes.
Savić (1970: 45), koji zastupa transkripciju sa s, predlaže korišćenje z u sledećim
slučajevima: na kraju reči – Kadiz (Cádiz), Badahoz (Badajoz) i unutar reči ispred zvučnog
konsonanta – Guzman (Guzmán) i El Maestrazgo (El Maestrazgo).
Ivan Klajn (1979: 151), naprotiv, predlaže da se špansko z uvek prenosi kao s: Lopes
(López), Gonsales (González), Ruis (Ruiz), Kadis (Cádiz), Pansa (Panza) itd. Sa ovim
rešenjem smo saglasni.

32
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

U članu 174. Pravopisa srpskohrvatskoga književnog jezika,

posvećenom pisanju imena iz španskog, kao predlog za transkripciju
španske afrikate ch, dato je srpskohrvatsko č (Aleksić et al. 1960: 154).
I Savić (1970) je špansko ch transkribovao kao č: Chinchón (Činčon),
Chimborazo (Čimboraso). Osim tvrdnje da je španska afrikata „bliža
našem č nego ć“ (Savić 1970: 46), Savić ne navodi drugo pojašnjenje.10
Klajn (1979), u najznačajnijoj studiji posvećenoj transkripciji imena
iz španskog, takođe predlaže da se koristi č. Navodi da je ova bezvučna
afrikata „na sredini između našeg č i našeg ć“ (1979: 142) i da zbog oblika
odavno ustaljenih u srpskom, kao što su Čile, Sančo, gaučo itd. „dolazi u
obzir samo naše č“ (1979: 142).
Saglasni smo da su neki oblici davno prihvaćeni i da ih nije potrebno
menjati, ali španske reči koje još uvek nisu odomaćene u našem jeziku,
koje u njega tek ulaze i koje će tek prodreti, treba da budu izgovarane i
pisane na način što sličniji izvornom izgovoru. Uostalom, diskutabilno je
u kojoj su meri te reči ukorenjene i koliki je njihov broj.
I u Rečniku jezičkih nedoumica Klajn insistira na korišćenju afrikate č
pri prenošenju imena iz španskog i italijanskog: Mačado, Manča, Kamačo;
Čelini, Pučini, Beatriče, Činečita itd. (1997: 28).11
Razloge ovakvom pristupu možemo pronaći jedino u tradiciji,
dosadašnjoj praksi i analogiji. Kada smo već započeli da transkribujemo i
tvrde i meke palatalne bezvučne afrikate iz, rekli bismo, svih stranih jezika
kao č, treba tako nastaviti, čak i ako smo sigurni da je u pitanju druga
fonema. Razlog može biti i tradicionalno nesigurno razlikovanje č i ć12

10 Savić daje rešenja i za transkripciju palatalnih afrikata u italijanskom i rumunskom.

Vrednost glasa c ispred e ili i, u oba jezika nalazi se „negde između našega ć i č, ali je bliža
poslednjem glasu, te smo ga njime i transkribovali“ (1974: 116). S druge strane, rešenje za
transkripciju zvučne palatalne afrikate u oba jezika, grafije ge/gi, je đ, a objašnjenje sledeće:
taj glas „…leži negde između našega đ i dž, ali je prilično bliži prvome, te smo ga prenosili
stalno našim đ“ (1974: 116). Autor je tako napravio kombinaciju dva para afrikata (bezvučno
č iz para č/dž i zvučno đ iz para ć/đ). Pitanje je zašto nije primenjena analogija, jer u oba
jezika ove dve afrikate čine par. Da situacija bude još zamršenija, već u sledećem pasusu
sugeriše da „ponekad c ispred i transkribujemo našim ć“ (1974: 116), npr. Ćivitavekija
(Civitavecchia) i Mjerkurea Ćuk (Miercurea Ciuc).
11 Klajn takođe navodi da japanski glas označen grafijom ch, koji, iako „zvuči otprilike kao
naše ć“ (1997: 76), treba, saglasno tradiciji, transkribovati sa č.
12 Razlikovanje č i ć, te dž i đ, jedno je od svojstava srpskog jezika koja deca teško usvajaju i
kojim pojedini govornici nikada ne uspeju da ovladaju u potpunosti.

33
 Izabela Beljić

u našem jeziku, pa je utoliko lakše ukoliko se u transkripciji opredelimo

za samo jedan od ta dva glasa.13 Sa konstatacijom: „nikakvi argumenti o
pravilnosti ne vrede ako su običaj i tradicija odlučili drugačije“ (Klajn
1975: 184) ne možemo se složiti. Ukoliko postoje ekvivalentni glasovi u
srpskom, onda se njima u transkripciji treba i služiti. U Pravopisu je na
više mesta naglašeno da ustaljene oblike ne treba retroaktivno menjati iz
razloga izgovora bližeg izvornom jeziku. Znači li to da ćemo se čvrsto
i trajno držati ustaljenih oblika, čak i u slučaju da se pronađu bolja
rešenja? Svakako da ne treba podešavati pravila transkripcije svaki put
kada se dogodi neka promena, ali bi zajedno s revizijom pojedinih pravila,
povremeno trebalo revidirati i „nepravilno“ usvojene oblike i eventualno
prihvatiti nove ili odobriti upotrebu dvostrukih oblika.
Najzad, i Pravopis nalaže transkripciju španske afrikate ch kao č:
Čile (Chile), Končita (Conchita) (Pešikan 1993: 250).
Navešćemo neke od zaključaka iz rada Drage Zec, O mestu palatalnih
afrikata ć, đ i č, dž u sistemu glasova srpskog jezika, koji prestavlja
nastavak istraživanja koje je započeo Branko Miletić, u opsežnoj, i za to
vreme vrlo modernoj studiji Izgovor srpskohrvatskih glasova i uporediti
ih s navodima autora Navaro Tomasa (1968), Kilisa (1999) i Hemonda i
Filipović (2004), koji se odnose na karakteristike ove foneme u španskom.
Ti zaključci govore u prilog našoj tvrdnji da je španska afrikata grafije ch,
po svojim akustičkim i artikulatornim svojstvima bliža srpskoj afrikati ć.
Položaj artikulatornih organa, način i mesto artikulacije. Pri
artikulaciji afrikate [ŝ] u srpskom i španskom, vilica se neznatno otvara,
jezik se podiže i ostvaruje široki bočni kontakt s desnima, kutnjacima i
nepcem. Mesto artikulacije je takođe vrlo slično: u španskom je predorsalni
deo jezika u kontaktu s alveolarnim i prepalatalnim područjem, a u srpskom
glavno mesto obrazovanja nalazi se na prednjim i srednjim alveolama.
Mesto artikulacije č pomera se malo unazad u odnosu na ć. Jezik dodiruje
prednji deo nepca, ali ne alveole, a bočni dodiri su nešto uži nego kod ć.
Položaj jezika – svojstvo apikalnost/laminalnost. Srpsko č je apikalni
glas, a ć laminalni; pri artikulaciji č, glavnu ulogu igra vrh jezika (apeks),
koji je uzdignut, a kod ć deo prednjeg jezika koji sledi neposredno iza vrha

13 To možemo objasniti i prirodnom potrebom za pojednostavljivanjem jezika, koja je na

fonološkom planu posebno izražena. Komplikovane strukture zamenjuju se jednostavnijim,
koje zahtevaju manji napor i utrošak energije.

34
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

jezika (lamina), ali ne sâm vrh, koji je blago povijen nadole i opire se o
unutrašnji zid donjih sekutića. Artikulacija španske afrikate [ŝ] je veoma
slična: vrh jezika nema bitnu funkciju, uglavnom ostaje slobodan, kao da
„lebdi“ ispred gornjih sekutića, i u manjoj ili većoj meri se oslanja na
donje sekutiće.
Mesto artikulacije – svojstvo dentalnost/alveolarnost. Iako mesto
artikulacije ovih glasova varira, većina Miletićevih ispitanika dosledno
izgovara apikalnu afrikatu č iza laminalne afrikate ć. Č se artikuliše u
alveolarnom, a ć u dentalnom području. S obzirom da se pri artikulaciji
španske afrikate [ŝ], vrh jezika sasvim približava gornjim sekutićima,
možemo zaključiti da je i po ovom svojstvu ona bliža srpskom ć.
Zapremina dopregradne komore. Pri artikulaciji č, zapremina
dopregradne komore se uvećava, a njen otvor se smanjuje, pa je taj glas po
akustičkom utisku niži od ć. Pri artikulaciji ć, jezik se većim delom nalazi
u prednjem delu usne duplje nego kod č. Taj položaj utiče i na zapreminu
dopregradne komore, odnosno smanjuje je, pa je time akustički utisak
kod ć viši. Kako se po mestu artikulacije španska afrikata [ŝ] približava
dentalnom području, a time dopregradna komora umanjuje, ovaj glas je po
akustičkom utisku viši od srpskog č.
Akustički utisak „mekoće“/„tvrdoće“. Ovo svojstvo takođe je
povezano s mestom artikulacije, odnosno visinom. Ukoliko je mesto
artikulacije više pomereno napred, utoliko je ton viši, odnosno glas „mekši“,
jer je „mekoća“ određena visinom. Budući da se mesto artikulacije srpske
afrikate ć i španske afrikate [ŝ] nalazi ispred mesta artikulacije afrikate č,
one su po akustičkom utisku „mekše“, dok č zvuči „tvrđe“.
Različito trajanje faza okluzije i frikcije. Faza okluzije kod srpskog
ć značajno je kraća od faze frikcije, dok je kod č situacija obrnuta, faza
okluzije je znatno duža od faze frikcije. I pri artikulaciji italijanske afrikate
ce/ci okluzija kratko traje, a frikcija znatno duže, približno duplo duže
od okluzije, odnosno čini 2/3 ukupnog trajanja afrikate (Stević 1982:
115). Nemamo podatke vezane za trajanje ovih dveju faza pri artikulaciji
španske foneme [ŝ].
Iz svih navedenih razloga i rezultata do kojih smo došli analizom
artikulacije, kao i zbog činjenice da se mnogi prevodioci hispanisti radije
opredeljuju za ć pri transkripciji španskih imena u svojim prevodima,

35
 Izabela Beljić

smatramo da je srpska afrikata ć prikladnije rešenje za prenošenje španske

afrikate [ŝ], te je predlažemo buduće transkripcije. Osim za duboko
ukorenjeni oblik, Čile (Chile), i (možda) Sančo (Sancho), za ostale
predlažemo transkripciju sa ć: Marćena (Marchena), Ćinćon (Chinchón),
Maćado (Machado), Ćaves (Chávez), gaspaćo (gazpacho).

3. Navođenje, akcentovanje i dekliniranje imena

i prezimena iz španskog jezika

U Španiji je duže od jednog veka u upotrebi sistem dvaju prezimena

i njihovog prenošenja (prvo očevo prezime + prvo majčino prezime) i taj
sistem je zakonom obavezujući.14 Česta je pojava, i to ne samo u srpskom,
navođenje samo drugog prezimena Španaca i Hispanoamerikanaca, koji
su takođe preuzeli španski sistem prezimena. Kod hispanskih naroda
ne postoji ni pojam „srednje ime“ ili „srednje slovo“, kao kod mnogih
drugih, niti „devojačko prezime“ udate žene. Žene, udate ili ne, nikada ne
menjaju svoje prezime prezimenom muža i, kao i muškarci, čitavog života
zadržavaju ista prezimena, a ovakav sistem važi od kasnog srednjeg veka,
gotovo hiljadu godina.
U španskom se navode oba prezimena, a ukoliko se navodi samo
jedno, to mora biti prvo prezime, nikako samo drugo. Tipična greška
je sasvim odomaćeno pogrešno navođenje prezimena slavnih pisaca:
Markes, Ljosa, Lorka, umesto pravilnog Garsija Markes, Vargas Ljosa,
Garsija Lorka.
U pogledu akcenta stranih imena, opšte je mišljenje lingvista da nije
nužno držati se izvornog akcenta po svaku cenu. Smatramo da bi određena
pravila akcentuacije trebalo ozbiljno razmotriti, prilagoditi sadašnjem
trenutku i preinačiti. To se pre svega odnosi na zadržavanje originalnog
akcenta i dopuštanje naglaska na poslednjem slogu.
Naglasak na poslednjem slogu (i to onde gde mu nije mesto), veoma
se često čuje pri izgovoru španskih prezimena, poput Martínez, López,
Fernández, iako ona nose grafički akcenat na pretposlednjem slogu. S

14 Odnedavno je moguće promeniti redosled prezimena i koristiti majčino prvo prezime kao
prvo, a očevo prvo prezime kao drugo.

36
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

druge strane, francuska imena retko se naglašavaju na poslednjem slogu,

uz opravdanje da srpski takav akcenat ne poznaje. Dobar primer su i finska
imena i prezimena kod kojih se naglasak nalazi na prvom slogu, ali se u
srpskom skoro nikada ne izgovaraju tako.
Upravo se pogrešan akcenat na poslednjem slogu gotovo isključivo
čuje kod izgovora španskih prezimena Hernández, Rodríguez, Domínguez,
Suárez, Váldez, Núñez, Benítez, Sánchez, Estévez, Gómez ili Cortázar,
Bolívar, Almodóvar. S druge strane nepravilno se, na pretposlednjem
slogu, akcentuju prezimena poput Forlán, Verón ili muška imena, Jesús,
José, Martín, Raúl, Tomás, kao i ženska, Inés, María, Sofía, Lucía.
Pravilo dekliniranja španskih dvostrukih imena i prezimena glasi: u
slučaju navođenja oba imena i oba prezimena, deklinira se samo drugo ime
i drugo prezime.
Odličan primer za situaciju koju u praksi imamo, a to je postojanje
mnogobrojnih varijanti, je ime bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih
nacija: Pérez de Cuéllar [pé.res.de.kué.ʎar]. Javier Pérez de Cuéllar
Guerra se u srpskom najčešće transkribuje kao *Havijer Perez de Kueljar
Gera i uglavnom izgovara [háv.yer.pe.réz.de.kue.ʎár.gé.ra], pri čemu su
oba imena i jedno prezime naglašeni pogrešno, umesto pravilnog Havjer
Peres de Kueljar Gera [hav.yér.pé.res.de.kué.ʎar.gé.ra].15 Uz to, fonema [s]
grafije z, pogrešno je transkribovana, a moglo bi se dogoditi i da se Gera
prenese, po italijanski, Gvera. Tako je u nominativu. Sekretarevo ime u
padežu se komplikuje. U instrumentalu bi, u jednoj od brojnih kombinacija,
moglo glasiti: sa *Havijerom Perezom de Kueljarom Gerom, i sadržalo bi
još dve greške, jer se prvo ime i prvo prezime ne dekliniraju.
U španskom se brojna ženska imena ne završavaju na a: Dolores
(Dolores), Montserat (Montserrat), Salome (Salomé), Remedios
(Remedios), Konsepsijon (Concepción), Asunsion (Asunción), Penelope
(Penélope), Beatris (Beatriz), Leonor (Leonor), Rakel (Raquel), Isabel
(Isabel), Belen (Belén). Kod ovih imena svi padežni oblici su jednaki
nominativu. Dosadašnja praksa u transkripciji bila je često dodavanje
finalnog -a ženskim imenima, npr. francuskim, Iren (Irène), Žaklin

15 Ispravna fonetska transkripcija bi bila [hab.yér.pé.res.de.kué.ʎar.gé.ra], jer u španskom

grafeme b i v imaju istu artikulaciju, kao okluziv [b], odnosno frikativ [β]. No, špansko v
dosledno se prenosi tom grafijom u srpski.

37
 Izabela Beljić

(Jacqueline), Fransoaz (Françoise). Smatramo da je ovakav stepen

adaptacije bespotreban i neprihvatljiv.
Imajući u vidu ono što je u praksi sprovođeno u prethodnom periodu,
i činjenicu da je u međuvremenu ogroman broj reči iz velikog broja stranih
jezika prodro u srpski, ne možemo biti iznenađeni postojećim stanjem u
kome je sasvim prihvatljivo da se jedno strano ime izgovara na tri načina
i naglašava na dva, a dvostruko prezime ili dvostruko ime i prezime u
padežu na znatno više, zbog većeg broja kombinacija. Kako se može ili
„kako ispadne“. Prćić bi rekao: „Piši kako hoćeš, čitaj kako ti odgovara“
(2005: 266).

Pravila, dakle, treba revidirati i pojednostaviti, te slediti izgovor

iz jezika-davaoca. Na taj način ćemo izbeći mogućnost da pokušavamo
da opravdamo transkripciju ne samo španske, već i japanske, italijanske,
rumunske, katalonske, baskijske, galisijske lamino-alveopalatalne afrikate
ć, apiko-alveopalatalnom afrikatom č. Premda se mnogi lingvisti slažu da
je tako, po običaju nećemo da se odupremo tradiciji, ovoga puta tradiciji
u transkripciji. Iako postoji bolje rešenje, nećemo da ga primenimo. Zato
se događa da lektori prevoda sa španskog koji nisu hispanisti, ispravljaju
svako finalno s u z jer Pravopis tako nalaže, a prevodioci, ako imaju priliku,
a imaju je retko, vrate natrag u s.
Neophodno je izvršiti reviziju i standardizaciju pravila, kako
transkripcije, tako i akcentuacije, i insistirati na njihovoj primeni. Doslednom
fonetskom transkripcijom kojom bi se uz minimalna prilagođavanja,
glasovi iz jezika-izvora prenosili najbližim glasovima jezika-primaoca, a
akcentovanje imena bilo usklađenije s izvornim akcentom, ostvarila bi se
bolja komunikacija i omogućilo jasno razumevanje jezičke poruke.

38
 NAJČEŠĆI PROBLEMI U IZGOVORU I TRANSKRIPCIJI IMENA IZ ŠPANSKOG JEZIKA

Lista referenci:

Aleksić, R. et al. (1960). Pravopis srpskohrvatskoga književnog jezika sa

pravopisnim rečnikom. Novi Sad, Zagreb: Matica srpska, Matica
hrvatska.
Hammond, Robert M. Filipović, J. (2004). Fonética y fonología españolas
para serbiohablantes. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.
Klajn, I. (1975). O transkripciji stranih geografskih imena. U: Globus VII
(7): 177-189.
Klajn, I. (1979). Transkripcija i adaptacija imena iz romanskih jezika. U:
Pravopisne teme. Sarajevo: Institut za jezik i književnost u Sarajevu:
121-174.
Klajn, I. (1997). Rečnik jezičkih nedoumica. Beograd: Čigoja.
Miletić, B. 1933a. Izgovor srpskohrvatskih glasova. Srpski dijalektološki
zbornik V. Beograd: Izdanje zadužbine Milana Kujundžića.
Miletić, B. (1933b). O izgovoru č, dž i ć, đ. U: Naš jezik I (6): 174-177.
Navarro Tomás, Tomás. (1968). Manual de pronunciación española.
Madrid: Consejo Superior de Investigaciones Cinetíficas.
Pešikan, M. (1976). O načelima transkripcije imena iz jezika s kojima
nismo bili u neposrednom dodiru. U: Književni jezik V (3-4): 29-37.
Pešikan, M. Jerković, J. Pižurica M. (1993). Pravopis srpskoga jezika.
Novi Sad: Matica srpska.
Prćić, T. (2005). Da li je ovo samo borba s vetrenjačama? U: Engleski u
srpskom. Novi Sad: Zmaj: 261-269.
Quilis, A. (1999). Tratado de fonética y fonología españolas. Madrid:
Gredos.
Savić, D. M. (1970). Transkripcija toponima sa španskog i portugalskog
jezičkog područja. U: Globus II (2): 42-54.
Savić, D. M. (1974). Transkripcija toponima sa italijanskog i rumunskog
jezičkog područja. U: Globus VI (6): 110-119.
Stević, S. (1982). O fonetskoj prirodi afrikata u italijanskom i
srpskohrvatskom jeziku. U: Anali Filološkog fakulteta XIV: 105-134.
Zec, D. (2003). O mestu palatalnih afrikata č, đ i č, dž u sistemu glasova
srpskog jezika. U: Južnoslovenski filolog LIX: 39-55.

39
 Izabela Beljić

Izabela Beljić

PROBLEMAS COMUNES EN PRONUNCIACIÓN Y

TRANSCRIPCIÓN DE LOS NOMBRES ESPAÑOLES

Resumen

La pronunciación de los nombres propios españoles todavía representa un gran

problema para los serbiohablantes, a pesar de la alta compatibilidad de los sistemas
fonológicos español y serbio. Los nombres españoles se pronuncian y se escriben
inconsistentemente, y la presencia de muchas variantes de un mismo nombre es común.
Debido a numerosas incoherencias, la arbitrariedad, la participación insuficiente de
expertos en el tema y una dependencia fuerte de la tradición ortográfica en la transcripción
de nombres extranjeros, son necesarias una profunda revisión, una estandarización y la
aplicación consecuente de las normas de transcripción. Se analizan críticamente tanto las
reglas de transcripción, a menudo hechas según la ortografía, y no según los principios
fonéticos, como las transcripciones realizadas en analogía con las formas incorrectas
tradicionales (a veces adaptadas a través de otro idioma, antes el alemán y el francés,
hoy en día, el inglés). Además, se analiza la adaptación del acento original, también muy
frecuente, y la anotación de apellidos españoles. Por lo tanto, se propone una transcripción
fonética coherente, que sugiere que las voces del español sean transferidas al serbio con
voces serbias más cercanas fonéticamente, con una adaptación mínima, que el acento esté
más en armonía con el original y que normalmente se anoten los dos apellidos españoles,
y no sólo el último.

40
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Анета Тривић
Филолошко-уметнички факултет
Универзитет у Крагујевцу

НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ

И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Сажетак

У овом истраживању приказујемо основне теоријске поставке фразеологије:

њен предмет проучавања, јединице које улазе у њен састав и њихову поделу из
перспективе шпанских (Corpas Pastor 1996, Ruiz Gurillo 1998, Alvarado Ortega
2008) и српских (Драгана Мршевић – Радовић 1987, Прћић 1997) лингвиста. Под
фразеологијом подразумевамо лингвистичку дисциплину која изучава фразеолошке
јединице (ФЈ). Посебну пажњу посвећујемо различитим концепцијама ФЈ, шта
заправо oбухвaта тај назив, које су им основне карактеристике и који су то параметри
на основу којих се ове језичке јединице разликују од осталих нефразеолошких
синтагми и конструкција. Циљ рада је да дамо класификацију и опис јединица које
се сматрају фразеолошким и да их терминолошки прецизно одредимо.

Кључне речи: фразеолошка јединица, лексичка колокација, идиом,

фразеолошки исказ.

1. Увод

Након што се са руским лингвистима педесетих година прошлог

века интересовање за фразеологију пренело даље у Западни свет, у
другој половини XX века објављени су најзначајнији радови из ове
области. „Проучавање фразеологије као фундаменталне компоненте
граматике једног језика препознато је тек од стране когнитивне
лингвистике почев од деведесетих година; до тада је представљала
поприлично непожељан језички елемент како за структуралисте,
због несистематичног карактера фразеолошких израза, тако и за
генеративисте, јер се коси са генеративним капацитетима ове граматике

41
 Анета Тривић

чија правила говоре о ограниченом броју граматичких правила“

(Alvarado Ortega 2008: 27). Под фразеологијом подразумевамо
лингвистичку дисциплину која изучава фразеолошке јединице (ФЈ)
или фразеологизме. Термине фраза, обрт, гномски обрт, лексички спој,
скуп речи и друге који су се традиционално употребљавали за све
врсте устаљених конструкција у раду ћемо избегавати, јер нису јасно
дефинисани. Након што дефинишемо фразеологизам и представимо
основне карактеристике, покушаћемо да спецификујемо који се скуп
речи може дефинисати као ФЈ и да извршимо њихову класификацију.

2. Одређење ФЈ

За Корпас Пастор (Corpas Pastor), најславније име шпанске

фразеологије, ФЈ је лексичка јединица чију доњу границу чине две
графичке речи, а горњу сложена реченица. Карактеришу је висока
фреквентност употребе, заједничко појављивање компонената,
институционализација која обухвата устаљеност и семантичку
специјализацију, идиоматичност и потенцијалне варијације, али
и другачији степен остварења сваке од ових карактеристика код
различитих типова ФЈ1 (Corpas Pastor 1996: 20). Нешто прагматичнију
дефиницију даје Алварадо Ортега (Alvarado Ortega): „ФЈ је формално
и психолингвистички устаљена комбинација лексичких јединица,
сачињена од две или више речи које су део лексичке компетенције
говорника. Њен горњи праг је на нивоу сложене реченице, а понекад
је карактерише идиоматичност“ (Alvarado Ortega 2008: 29)2.
У шпанској лингвистици традиционално постоје два схватања
проучавања фразеологије: фразеологија у ужем и у ширем смислу,

1 „Son unidades léxicas formadas por más de dos palabras gráficas en su límite inferior, cuyo límite
superior se sitúa en el nivel de la oración compuesta. Dichas unidades se caracterizan por su alta
frecuencia de uso, y de coaparición de sus elementos integrantes; por su institucionalización, entendida
en términos de fijación y especialización semántica; por su idiomaticidad y variación potenciales; así
como por el grado en el cual se dan todos estos aspectos en los distintos tipos“ (Corpas Pastor 1996: 20).
2 „Сombinación formal y psicolingüísticamente estable de unidades léxicas compuestas por dos o más
palabras que forman parte de la competencia léxica de los hablantes, cuyo límite superior se encuentra
en el nivel de la oración compuesta y que, a su vez, puede poseer idiomаticidad“ (Alvarado Ortega
2008: 29).

42
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

у зависности од тога да ли се под ФЈ подразумевају само устаљене

комбинације речи са синтагматском структуром, које функционишу
као реченични делови, или ФЈ обухватају и јединице са реченичном
структуром које функционишу као независни искази у дискурсу, као
што су паремије (изреке, пословице, цитати). У овом истраживању
приклањамо се овој другој, широј фразеолошкој концепцији
(Corpas Pastor 1996: 20), али сматрамо да је опредељеност за једну
од две перспективе методолошке природе и може бити условљена
предметом истраживања. Прихватамо став Алварадо Ортеге, за
коју је фразеологија хијерархијски устројена дисциплина која се
као континуум креће од центра ка периферији. У центру су налазе
прототипичне ФЈ, тј. оне које показују већи степен устаљености
и идиоматичности и налазе се на нивоу речи или синтагме (то су
идиоматски изрази), а на периферији се налазе структурално више
јединице (фразелошки искази).
У српској лингвистици се теоријском анализом фразеологије
и њених јединица највише бавила Драгана Мршевић – Радовић која
је следбеник руске школе. Дефинишући фразеолошку јединицу,
ова ауторка се позива на Ј. Матешића (1982) и истиче следеће
карактеристике ФЈ:
-репродуковање: фразеологизам се појављује у готовом облику,
као чврста веза речи устаљена дугом употребом; структура им је,
дакле, чврста и стабилна, не формирају се спонтано у говору;
-формално устројство: особина која се такође односи на
њихову структуру и значи да су то нерашчлањиви скупови речи, од
којих су најмање две речи аутосемантичне;
-идиоматичност или десемантизованост представља особину
ФЈ по којој значење фразеологизма не одговара збиру значења
саставних делова ФЈ.
-уклапање у контекст значи да се фразем у реченици појављује
као њен прости члан (Мршевић-Радовић 1987: 12).
Данас, након скоро тридесет година, само донекле можемо
прихватити овакво одређење, јер у ФЈ убрајамо и дискурсне формуле,
које се често не састоје од две пунозначне речи (До виђења, Жао
ми је), и паремије које су контекстуално аутономне и функцонишу
самостално у дискурсу (Заиграће мечка и пред твојим вратима).

43
 Анета Тривић

3. Класификација ФЈ у шпанској лингвистици

Корпас Пастор (1996) дели устаљене комбинације речи на три

сфере: колокације, идиоматске изразе и фразелошкe исказe.

3.1 Колокације (las colocaciones),

Лексичке колокације су у шпанској лингвистици највише

проучаване ФЈ. За већину аутора колокације јесу јединице
фразеологије, тј. уобичајене и стабилне синтагме једног језика.
Ипак, неки их сматрају јединицама које су између слободних и
фразеолошких (Alonso Ramos 1994, Zuluaga 2002), а има и оних, као
Боске (Bosque, 2001) који их постављају ван домена фразеологије. За
Корпас Пастор (1996) и Руис Гуриљо (2002) колокације јесу ФЈ, али
се њихово схватање овог појма не поклапа.
За Корпас Пастор (1996: 53) колокације су синтагме које настају
према правилима датог језика, и које су у извесној мери условљене
комбинаторном рестрикцијом, а она је одређена њиховом употребом.
Колокације, дакле, показују ограничења у погледу коминаторних
могућности својих компоненти и та ограничења су условљена
употребом колокација. Тако су за ауторку колокације: estallar una
guerra: букнути рат, zarpar un barco: подићи сидро, momento crucial:
кључни тренутак, rebanda de pan: векна хлеба, rematadamente
locо: потпуно луд. Њен предлог таксономије колокација зависи од
различитих комбинација које се могу остварити у датом језику. Тако
настају колокације типа именица + глагол (corer un rumor: кружити
прича), глагол + именица (desempeñar un cargo: обављати дужност),
придев + именица (error garrafal: кобна грешка), именица + предлог
+именица (una tableta de chocolate: ред чоколаде), глагол + прилог (caer
pesadamente: пасти свом тежином), прилог + придев (estrechamente
ligado: тесно повезан).
С друге стране, Руис Гуриљо у свом покушају разграничења
синтагматског једињења (compuesto sintagmático), колокације (la
colocación) и идиоматског израза (enunciado fraseológico), тврди
да колокације нису јединице деноминације, тј. именовања, већ

44
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

стилистичке синтагме које припадају норми, и чији саставни делови

показују извесне тенденције у погледу комбинације. Стога су колокације
слабо консолидоване синтагме и допуштају и друге могућности за
комбиновање. На тај начин momento crucial: пресудни моменат јесте
колокација, али она допушта и неке друге могућности као: reunión
crucial: пресудни састанак, día crucial: пресудни дан, мада је очигледно
да crucial: пресудни тежи да се комбинује са momento: моменат.(Ruiz
Gurillo 2001: 34). Правећи разлику између синтагматских једињења
и колокација, ова ауторка истиче да синтагматска једињења нису
предмет изучавања фразеологије, већ су лексичке јединице које се,
упркос својој синтаксичкој структури, понашају као лексеме (lexemas
simples), те су стога јединице лексикологије. Тако су reloj despertador:
будилник и agua de colonia: колоњска вода синтагматска једињења,
док су за Корпас Пастор то колокације.

3.2. Идиоматски изрази (las locuciones)

Идиоми или идиоматски изрази су и за Корпас Пастор и за Руис

Гуриљо прототипичне ФЈ неког језика. Следећи Касареса (Casares,
1969) Корпас их сматра ФЈ чије су основне карактеристике: интерна
устаљеност (fijación interna), јединство значења (unidad de significado)
и спољна семантичка устаљеност (fijación externa pasemática). Oве
јединице не творе довршене исказе, већ фунционишу као реченични
делови. (Corpas Pastor 1996: 88). За разлику од слободних комбинација
речи, њих карактеришу: институциoнализација, синтактичко-
семантичка стабилност и деноминативна функција. Како имају
много заједничких особина са синтагматским једињењима, за
њихово диференцирање ауторка се служи критеријумима графичког
и акценатског јединства, који су карактеристични за синтагматска
једињења, али не и за идиоматске изразе.
Она предлаже низ параметара који могу послужити као провера
семантичке и морфолошке кохезије идиоматских израза:
-супституција: немогућност замене једне компоненте
идиоматског израза другом
-елиминација: немогућност додавања нових или одузимања
постојећих компоненти идиоматском изразу

45
 Анета Тривић

-трансформациони недостаци: немогућност промене реда речи

унутар идиоматског израза.
У оквиру ове групе ФЈ прави разлику између номиналних
идиома (vacas flacas: тежак период), придевских (sano y salvo: жив
и здрав), прилошких (a la vez: у исто време), глаголских (ir y venir:
ићи и доћи), предлошких (a causa de: због), везничких (mientras tanto:
док, у међувремену) и реченичних (hacérsele a alguien la boca agua:
кренути некоме вода на уста).
И за Руис Гуриљо (2001) идиоматски израз је најстабилнија
синтагма шпанског језика (2001: 35), чије су основне карактеристике
устаљеност (која подразумева комплексност и стабилност форме, и
комбинаторну и ситнаксичку ограниченост) и, понекад, идиоматичност
(која значи да се закључак о значењу целокупне структуре не може
извести на основу значења делова структуре узетих одвојено или
заједно као скуп речи). И она разликује именичке идиоме (empanada
mental: хаос у глави), придевске (corriente y moliente: потпуно
обичан), глаголске (tomar las de Villadiego: побећи главом без обзира),
прилошке (al tuntún: без размишљања), предлошке (en torno a: око)
и реченичне (subírsele [a alguien] la sangre a la cabeza: поцрвенети
од беса), али уводи и категорију маркираних идиома (sin embargo:
међутим), чија је дискурзивна улога веома важна за кохезију текста.

3.3 Фразелошки искази (enunciados fraseológicos)

Корпас Пастор (1996), а касније и Руис Гуриљо, по угледу на

Сулуагу (Zuluaga, 1980), укључује у трећу сферу ФЈ фразеолошке
исказе који обухватају паремије и дискурсне формуле. Функционално,
ФЈ које сачињавају ову групу имају мало тога заједничког, те ово
поље фразеологије није у равноправној позицији са нпр. идиомима
или колокацијама у погледу обима научног истраживања и далеко је
мање проучавано. Фразеолошки искази се код ових ауторки одређују
као јединице које функционишу као аутономни делови говора,
представљају минималне јединице комуникације са сопственим
значењем и изговорене су између две паузе. Кoрпас Пастор унутар ове,
треће, сфере ФЈ издваја две подгрупе: паремије и дискурсне формуле.

46
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

3.3.1. Паремије (paremias)

Паремије су ФЈ које имају текстуалну аутонимију,
референцијално значење и у односу на функционалне, историјске и
друге екстралингвистичке критеријуме даље се деле на:
a) исказе специфичне вредности (еnunciados de valor específico)
који не поседују вредност универзалне истине (која би била независна
од ситуације у којој се употребљавају) већ се везују за одређену
говорну ситуацију (Las paredes oyen: Зидови чују, Si te he visto no me
acuerdo: као да се ништа није десило);
б) цитате (citas) чије је порекло познато: потичу из текстова
или из говора, тј. усмених фрагмента текстова који се приписују некој
стварној личности или измишљеном лику (La vida es sueño: Живот
је сан, Kaлдерона де ла Барке). Као и пословице имају вредност
универзалне истине, применљиви су у различитим ситуацијама, али
су, за разлику од њих, познатог порекла;
в) пословице (refranes) које су непознатог порекла (De tal palo,
tal astilla: Ивер не пада далеко од кладе).
Према овој класификацији (Corpas Pastor 1996: 150) негде
између паремија и дискурсних формула налазе се
г) општа места (los lugares comunes) која имају буквална
денотативна значења. Та значења могу бити општеприхваћена
истина (Sólo se vive una vez : Само једном се живи), квазитаутологија
(cuasitautología: un día es un día: дан је дан), или изражавање неког
искуства (la vida da muchas vueltas: живот је пун неочекиваних обрта).
Њихова сличност са дискурсним формулама је што су обе врсте ФЈ
конверзационог типа и служе да би се поједноставила комплексност
говорног чина.

3.3.2. Дискурсне или разговорне формуле (las fórmulas rutinarias)

Дискурсне формуле мањкају текстуалном аутономијом и имају
социјално, експресивно или дискурзивно значење. Корпас Пастор
међу њима разликује:
а) дискурзивне формуле (fórmulas discursivas) које
функционишу као организатори дискурса, и то:
- за отварање и затварање конверзације (¿Qué hay?: Шта има?)

47
 Анета Тривић

- транзиционе, које регулишу интеракцију (A eso iba: Баш сам

то хтела да кажем)
б) психо-социјалне формуле (fórmulas psico-sociales) којима
се изражава нечије психичко стање и расположење. Оне служе за
нормалан развој социјалне интеракције или за изражавање осећања
говорника. У односу на прагматичко – дискурсивне функције које
врше оне се даље деле на:
-експресивне expresivas (Lo siento: Жао ми је)
- комисивне comisivas (Palabra de honor: Часна реч)
-директивне directivas (¡Al grano!: Да пређемо на ствар!)
- асертивне asertivas (Te lo digo yo: Кад ти ја кажем)
-ритуалне rituales (Buenos días : Добар дан)
-комбинацију горе наведених (Pelillos a la mar: да заборавимо
све несугласице)
Дискурсне формуле се разликују од паремија зато што не
поседују текстуалну аутономију, тј. њихова употреба је у мањем или
већем степену условљена конкретном комуникативном ситуацијом.
Другим речима, оне зависе од котекста у ком се појављују и њихово
значење може бити дискурсивно, социјално или експресивно.
Наглашава се и разлика која постоји између идиома и паремија
због конфузије која може настати услед многих заједничких
карактеристика ових ФЈ. Тако паремије поседују висок степен
општости (generalidad), док се идиоматски изрази односе на конкретне
ситуације; паремије функционишу као самостални искази у дискурсу,
а идиоми као синтаксички елементи унутар реченице. Паремије су
више културолошки него лингвистички феномен.

4. Класификација ФЈ у српској лингвистици

Мршевић - Радовић не даје прецизан попис јединица које чине

фразеологију једног језика, нити објашњава где је линија разграничења
између њих, али оне најважније дефинише: „термин идиом
резервисан је за једну врсту фразеолошких јединица и (...) именује
јединицу с искључиво конотативним значењем. Термин идиоматска

48
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

фраза односи се на идиом с реченичном структуром као основним

фразеолошким обликом; на исти начин, као синоним за идиоматску
фразу, употребљава се и устаљена фраза, али и као општи назив за
реченичну структуру коју карактерише репродуковање као већ готове
језичке јединице. На основу ове особине поједини лингвисти убрајају
у фразеолошке јединице и много шири језички материјал, као што су
пословице, сентенце, афоризми и сл. “ (Мршевић-Радовић 1987: 12).
Идиоматска фраза обухвата неке од конструкција које смо у подели
Корпас Пастор превели као фразеолошки исказ.
С обзиром да ФЈ на плану форме представља вишелексемни спој
те да јој као сложеном знаку одговара једно значење, Мршевић-Радовић
у односу на структуру и значење, прецизније на тип детерминације који
постоји на семантичком плану између компонената фразеологизма,
разликује два типа ФЈ. Глобалним фразеолошким јединицама назива
фразеологизме код којих постоји узајамна или двосмерна зависност
између компонената ФЈ. Компонентним фразеологизмима назива
оне са једносмерном зависношћу чланова фразеолошке структуре. И
ове јединице карактерише опште (глобално) значење језичког знака,
само је оно за разлику од значења глобалних фразеологизама више
»збирног« карактера, где ауторка термин »збирни« употребљава
условно (Мршевић – Радовић 1987: 13,14).
Ауторка посебну пажњу посвећује фразеологизационим
процесима, тј. механизмима настанка фразеологизама синтаксичком
фразеологизацијом (експанзија, редукција, кондензација), семантичком
фразеологизацијом (транспозицијама унутар језичког знака или
спољашњим преносом, коришћењем стилских фигура: контраст,
хипербола, метафора, метонимија), па у складу са тим и настаје ова
подела. Тако код глобалних фразеологизама њихово опште значење
настаје семантичком транспозицијом нефразеолошке синтагме као
базног облика, нпр. метафоричним, метонимијским путем и сл.
(обрати зелен бостан, ухватити маглу).

Она даље истиче разлику имеђу фразеолошке и нефразеолошке

синтагме, где нефразеолошке имају збирно (кумулативно) значење
које настаје сабирањем појединачних лексичких значења сваког

49
 Анета Тривић

члана у синтагми, а сваки синтагматски члан номинира посебан

елеменат садржаја целине. „Нефразеолошким синтагмама се појаве
и предмети реалног света не означавају да би били идентификовани
међу другим појавама и предметима, већ се при означавању описују
њихове особине и појмовни садржаји. Тако нефразеолошке синтагме
не представљају језичке знаке с функцијом номинације“ (Мршевић –
Радовић 1987:14). Нефразеолошке синтагме имају, дакле, денотативно,
тј. номинационо значење. С друге стране, фразеолошке синтагме
имају асоцијативна или конотативна значења, чиме се остварује
емоционална и експресивна језичка функција, a при означавању појава
и предмета изражавају се различите емоције говорника, као што су,
на пример, одобравање, неслагање, ублажавање, преувеличавање,
иронија, неверовање, хумор и сл. За Мршевић – Радовић изражавање
субјективног става резултат је колективног доживљавања појава и
предмета и опште је за говорнике једне заједнице. Отуда је: Пуши као
Турчин језичка јединица, а Пуши као Черчил индивидуална, поредбена
синтагма. „Овај однос фразеолошке јединице као језичког знака према
денотату разликује фразеологизме од других јединица у језику које
имају примарну функцију номинације“. (Мршевић – Радовић 1987: 15).
Ауторка посебно наглашава да експресивност треба прихватити
као категоријалну фразеолошку особину, која би онда послужила
као критериј за диференцирање ФЈ од сродних синтагми устаљене
структуре и лексичког састава, које имају функцију номинације у језику,
као што су нпр. терминолошке синтагме. Тако фразеолошким сматра
бројне синтагме типа пратити оком, а несликовитим перифразама,
са слабијом (или изгубљеном) сликовитошћу конструкције типа: не
спуштати поглед с кога, пратити кога погледом, не моћи одвојити
поглед од кога. Оне описују разне појаве и у малом степену су
експресивне. (Мршевић – Радовић 1987: 41). Иако ово данас није
општеприхваћен став у фразеологији, и експресивност се не узима
као критеријум за диференцирање фразеолошких од нефразеолошких
конструкција, већ се истичу друге особине ФЈ, као: идиоматичност
и устаљеност, значајно је било указати на овакву врсту појаве
којом се може објаснити разлика између, на пример, фразеолошке и
терминолошке синтагме.

50
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Објашњавајући разлику између устаљене фразе и ФЈ она

наглашава да се први термин употребљава за бројне смисаоно
организоване сложене синтаксичке јединице које представљају
пословице, изреке, афоризми и сл. Њих карактерише релативно
стабилна предикативна структура и стабилан лексички садржај, а на
структурном плану оне представљају завршене, потпуне реченице.
Мршевић – Радовић користи и термин реченични фразеологизми
под којим подразумева изразе с развијеном реченичном структуром,
као што је Заиграће мечка и пред твојим вратима у којем је најмање
један конституент зависан од фразеолошког окружења. За разлику
од реченичних фразеологизама, устаљене фразе представљају
и на структурном и на семантичком плану завршену реченицу и
функционишу као знаци предикације (Ко о чему, баба о уштипцима).
Ауторка не даје свој коначан суд о томе треба ли пословице, изреке,
питалице, као и друге фразе и обрте сматрати ФЈ, посебно што по
традицији у збиркама, зборницима, речницима овај материјал
није раздвајан од фразеолошког, и закључује да нема јединственог
мишљења по том питању.
Питањем ФЈ позабавио се касније и Твртко Прћић. Он даје
прецизну класификацију ФЈ, у његовој терминологији „лексичких
спојева“, делећи их на колокације и идиоме.
-Колокацијом назива лексички спој који манифестује могућу
или минималну заменљивост, релативно слабу постојаност и
прозирност. То је композитиван и тиме дифузан слој.
-„Уколико се, с друге стране, код лексичког споја уочава
немогућа или минимална заменљивост, релативно висока постојаност,
те непрозирност, у питању је идиоматизован и тиме компактан спој,
који ће се овде називати `идиомом`“ (Прћић; 1997: 114).
По угледу на Лајонса (Lyons, 1995), идиоме даље дели на фразне
лексеме, дискурсне формуле и изреке.
-Фразне лексеме су хибридне лексичке јединице формално
реализоване као синтагме, које се, при томе, у погледу функције,
садржине и употребе понашају као лексеме (Прћић; 1997: 125). Могу
бити безглаголске (Заљубљен до ушију, по сваку цену, рат живаца) и
глаголске (Вртети око малог прста, не веровати својим очима) чија
су посебна врста фразни глаголи.

51
 Анета Тривић

-Дискурсне формуле су реченице, а понекад и синтагме, чија

је употреба конвенцијом утврђена приликом почињања, одржавања
и завршавања комуникације, у склопу одређеног комуникационог
догађаја. Помоћу њих се врше разноврсни комуникативни чинови,
укључујући ту поздрављање, обраћање, упознавање, захваљивање,
одобравање (Kо ми каже, Било како било).
-Изреке су реченице чија је основна функција да се њима
коментарише или реагује на ситуације током извесног комуникационог
догађаја. Аутор разликује традиционалне изреке које обухватају
пословице (махом непознатог порекла), те одомаћене афоризме и
епиграме које на кратак, језгровит, а повремено и духовит, начин
изражавају неку мудру мисао, истину или веровање, засновано на
искуству или посматрању. И популарне изреке које представљају
кратак али ефектан израз, лансиран од стране неке јавне личности
или групе, из света шоубизниса, уметности, политике, итд., неретко с
циљем да привуче пажњу шире публике, те да се потом популарише и
постане својеврстан заштитни знак аутора. (Прћић; 1997: 129)

5. Закључак

У нашем теоријском истраживању бавили смо се јединицама

фразеологије, њиховом деноминацијом и класификацијом, сматрајући
да оне представљају веома важан лексичко-семантички део система
сваког језика. „Препознавање и способност успешног коришћења
идиома од изузетне су важности у превођењу и контрастивној анализи,
те у усвајању језика – не само страног, него и матерњег“ (Прћић; 1997:
123). У раду смо дошли до следећих резултата и закључака:

1. ФЈ су десемантизовани, везани скупови речи, који се у говору

репродукују у готовом облику. Веза између тих речи, тј. саставних
делова ФЈ је мање или више чврста, као што је њихов распоред у
ФЈ мање или више устаљен. Значење фразеологизама лако је
препознатљиво свим говорницима тог језика.

52
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

2. Основне крактеристике ФЈ су устаљеност и идиоматичност, и

њих узимамо као критеријум за разликовање фразеолошких скупова
речи од нефразеолошких. Устаљеност првенствено подразумева
стабилност лексичког састава, као и стабилност значења и функције
ФЈ. Идиоматичност схватамо као десемантизованост, где значење
фразеологизма не одговара збиру значења саставних делова ФЈ.
Степен устаљености и идиоматичности понекад је апсолутан, али
може бити и релативан и варирати код различитих ФЈ, али и код
различитих регистара или језика, посебно на лексичком плану.
Особине као што су непреводљивост и експресивност не сматрамо
кључним за одређење ФЈ.

3. И у шпанској и у српској лингвистици уочавају се два схватања

фразеологије: у ужем и у ширем смислу. Фразеологија у ужем смислу
обухвата све устаљене конструкције које се на функционалном плану
понашају као реченични конституенти, дакле као речи и синтагме.
Фразеологија у ширем смислу укључује и такве конструкције са
предикативном функцијом (Мршевић – Радовић 1987: 29). Сматрамо
да је опредељеност за једну од две перспективе методолошке природе
и зависи од предмета и циља истраживања.

4. У српској лингвистици не постоји консензус по питању

терминолошког одређења ФЈ, те се напоредо и без прецизног
дефинисања и разграничења користе термини: фраза, обрт, устаљени
обрт, фразеолошки обрт, гномски обрт, устаљена конструкција,
устаљена фраза, фразеологизам, фразем, лексички спој, скуп речи,
свеза речи. Понекад се они користе као хијерархијски супериорни
у односу на различите врсте ФЈ (идиоме, пословице), а понекад су
стављени у исту раван, па се користе као синоними. Нарочито је
нејасно колики је опсег фразеологије, тј. које се све језичке јединице
сматрају фразеолошким, те аутори неретко ту убрајају изреке,
афоризме, питалице, крилатице, брзалице.
5. Увидевши да недоумице око одређења ФЈ нису само
терминолошке природе, већ да не постоји консензус међу
истраживачима око тога шта се препознаје као ФЈ, нити се овим
термином означава иста реалија, налазимо да је неопходно

53
 Анета Тривић

терминолошки ускладити називе за јединице фразеологије и

одредити који скупови речи припадају фразеологији, а не посматрати
све метафоричне речи, лексикализоване синтагме, изреке или језичке
формуле типовима ФЈ. У нашем покушају одређења и класификације
различитих врста ФЈ следили смо поделу Корпас Пастор на три велике
групе ФЈ: лексичке колокације, идиоматски изрази и фразеолошки
искази, и детаљно представили сваку од њих.

Листа референци:

Alvarado Ortega, M.B. (2008). Las formulas rutinarias en el español

actual. Универзитет у Аликантеу (Необјављена докторска теза).
Corpas Pastor, G. (1996). Manual de fraseología española. Madrid:
Gredos.
Corpas Pastor, G. (2003). Diez años de investigación en fraseología:
Análisis sintáctico-semánticos, contrativos y traductológicos.
Madrid: Lingüística Iberoamericana.
Мршевић-Радовић, Д. (1987). Фразеолошке глаголско-именичке
синтагме у савременом српскохрватском језику. Београд:
Филолошки факултет Београдског универзитета.
Мршевић-Радовић, Д. (2008). Фразеологија и национална култура.
Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Прћић, Т. (1997). Семантика и прагматика речи. Сремски Карловци
– Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Ruiz Gurillo, L. (1998а). La fraseología del español coloquial. Barcelona:
Ariel.
Ruiz Gurillo, L. (2001). Las locuciones en español actual. Madrid: Arco
Libros.

54
 НЕКА ТЕОРИЈСКА ПИТАЊА ИЗ ШПАНСКЕ И СРПСКЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ:
ОДРЕЂЕЊЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Aneta Trivić

SOME THEORETICAL ISSUES FROM

SPANISH AND SERBIAN PHRASEOLOGY:
CLASSIFICATION OF PHRASEOLOGICAL UNITS

Summary

This paper tends to present basic foundations of a modern linguistic discipline -

phraseology in Spanish (Corpas Pastor 1996, Ruiz Gurillo 1998, Alvarado Ortega 2008
) and Serbian (Mršević-Radović 1987, Prćić 1997) linguistics. Our goal is to define
phraseology and determine the range of its study. Special attention is placed on different
understandings and classifications of phraseological units (PhU), as well as on specifying
proper terminology in the diversity of possible names for PhU. We distinguish three main
categories: lexical collocations, locutions (or idiomatic expressions) and phraseological
statements. We conclude our investigation by pointing out that PhU are characterized
by idiomaticity and fixedness, qualities which can be subject to variation depending on
different types of PhU, different registers and different languages.

55
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Ana Topoljska
Dragana Drobnjak
Filozofski fakultet u Novom Sadu

ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA
NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Sažetak

Ovim radom želimo da ukažemo na sličnosti i razlike u poslovičnom izražavanju u

francuskom i srpskom jeziku. Naš korpus čine poslovice sa nazivima životinja. Metafora
“veliki lanac”, opšta teorija “priroda stvari” i metafora “generičko je specifično” olakšavaju
razumevanje kompleksnijih i apstraktnijih pojmova koji upućuju na čoveka putem
jednostavnijih i shvatljivijih osobina koje su svojstvene životinjama. Kontrastivnom
analizom utvrdićemo najčešće pojmovne metafore u oba jezika, kao i semantičke i/ili
formalne ekvivalente u francuskom i srpskom.

Ključne reči: poslovica, metafora, životinje, francuski, srpski.

Poslovice, kao potpune sintaksičke i misaone celine u

komunikativnom činu, važno su izražajno sredstvo u većini jezika.
Poslovice proističu iz individualnog stvaralaštva i čine inventivno i sažeto
formulisan zaključak iz životnog iskustva koji je prihvaćen u tradiciji
(Skok 1971). Poslovično izražavanje obiluje metaforama koje po nekim
lingvistima (Lakoff i Johnson 1989) nisu isključivo jezički izraz, nego
jedan od suštinskih kognitivnih mehanizama karakterističnih za ljudsko
razmišljanje. Metafora je, dakle, kognitivni mehanizam kod koga se jedan
iskustveni domen (izvorni domen1 ili domen davalac) delimično projektuje
na neki drugi iskustveni domen (ciljni domen ili domen primalac), tako da
se ovaj drugi domen delimično poima pomoću prvog (Barcelona 1998).

1 Izvorni domeni obično su konkretni i jasno definisani pojmovi (ljudsko telo,

životinje, zdravlje, bolest, mašine, građevine, igre, sport, hrana, svetlost, tama,
toplota), za razliku od ciljnih domena koji su najčešće apstraktni (emocije, moralne
kategorije, želje, mišljenje, društvo, politika, religija, ekonomija, međuljudski
odnosi, vreme) (Kõvecses 2002).

57
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Pošto se poslovica može posmatrati i kao binaran jezički znak, odnosno ona
ima svoj izraz i sadržinu, ista stvarnost može da izazove različite asocijacije kod
različitih naroda. Forma poslovica, odnosno način na koji je ona iskazana, često
može da se razlikuje, budući da je uslovljen sociolingvističkim, geografskim i
biološkim faktorima shodno specifičnim prototipičnim slikama svake kulture.
Ovim radom želimo da ukažemo na sličnosti i razlike u poslovičnom
izražavanju francuskog i srpskog jezika, bez pretenzije da utvrdimo poreklo samih
poslovica.2 Korpus smo ograničile na francuske i srpske poslovice sa životinjama
kako bismo uvidele koliko su slične ili različite pojmovne metafore u ova dva
jezika. Širi korpus čini oko pet stotina poslovica, dok smo analizu sprovele na užem
korpusu koji obuhvata 189 poslovica. Kontrastivnom analizom utvrdićemo u kojim
slučajevima se pojavljuju poslovice sa istovetnim životinjama (formalni i semantički
ekvivalenti), odnosno u kojim slučajevima postoji samo semantički, ali ne i formalni
ekvivalent (poslovice imaju isto značenje, ali se u njima ne javljaju iste životinje), i
konačno, u kojim slučajevima ne postoji ekvivalentna poslovica sa životinjama.
Za proučavanje poslovica sa životinjama važan je kulturni model
veliki lanac postojanja. Ovaj model je proistekao iz težnje da se objasni
poredak u kosmosu i samim tim se zasniva na čvrsto definisanoj hijerarhiji
svega postojećeg. Shodno tome, budući da imaju svest, volju i druge
osobine nesvojstvene životinjama, ljudi su bića višeg nivoa. Životinje
krase isključivo instinktivni i uslovljeni oblici ponašanja, te su one bića
nižeg nivoa u odnosu na čoveka, ali višeg u odnosu na biljke. Izvesna
hijerarhija postoji i među životinjama, pa su složenije vrste na višem nivou
(npr. pas i mačka su viša bića u odnosu na pticu i insekte).
Metafora veliki lanac, opšta teorija “priroda stvari”3 i metafora
generičko je specifično4 olakšavaju razumevanje kompleksnijih i
apstraktnijih pojmova koji upućuju na čoveka putem jednostavnijih i
shvatljivijih osobina svojstvene životinjama, biljkama ili predmetima.
Iz metafore veliki lanac proizlaze sledeće pojmovne metafore
(Prodanović Stankić 2008):

2 Poreklo se pouzdano može utvrditi samo kod poslovica koje su u vezi sa događajima
i okolnostima sredine u kojoj se koristi određeni jezik. Na primer, poslovica Kud svi
Turci tu i mali Mujo nastala je u krajevima koji su bili u kontaktu sa Turcima.
3 Sva znanja i saznanja koja imamo o stvarima i pojavama koje nas okružuju, bilo
na svesnom ili nesvesnom nivou.
4 Zahvaljujući ovoj metafori možemo da razumemo različite situacije pomoću jedne
specifične situacije.

58
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

▪ ljudi su životinje,
▪ stvari/situacije su životinje,
▪ problemi/neprilike su životinje,
▪ uspesi/prilike su životinje,
▪ aktivnosti vezane za ljude su aktivnosti vezane za životinje.
Najbrojnije poslovice, kako u francuskom, tako i u srpskom, upravo
su poslovice zasnovane na pojmovnoj metafori LJUDI SU ŽIVOTINJE,
budući da ona iskazuje raznovrsne aspekte ciljnog domena „čovek”,
odnosno njegovo ponašanje, karakter, osobine, delatnosti, aktivnosti.
Prema središtu izvornog i ciljnog domena, poslovice sa ovom pojmovnom
metaforom mogu da se razvrstaju u više podgrupa:
1) domen vrste – ovde svrstavamo poslovice koje ističu samu vrstu,
odnosno porodicu, bitnost produžavanja vrste, dobro porodično poreklo
kao jemstvo kvalitetnog potomstva5:

Tabela 1.
La caque sent toujours le hareng. / S (-)1 F (-)
Qui naquit chat court après les rats. Što gođ maca omaci, S (+) F (+-)
ono sve miševe lovi.
Jamais un corbeau n’a fait un canari. Gde je vrana izlegla S (+) F (- -)
= L’aigle n’engendre point la colombe. sokola. S (+) F (- -)
= On ne serait faire d’une buse un épervier.
= Les chiens ne font pas des chats. S (+) F (-)

S (+) F (- -)
/ Kakva je koza takva S (-) F (-)
je i loza.
/ Od dobre je kobile i S (-) F (- -)
ždrebe dobro.

5 S (+) semantičko poklapanje, S (-) semantičko nepoklapanje, F (+) formalno

poklapanje, F (-) formalno nepoklapanje, F (- -) dvostruko formalno nepoklapanje
(u poslovici se pojavljuju dve životinje), F (++) dvostruko formalno poklapanje, F
(+-) i F (-+) delimično formalno poklapanje (u francuskoj i srpskoj poslovici jedan
naziv životinje je istovetan, a drugi različit).
Francuska poslovica A chaque porc vient la Saint Martin ima istovetnu semantiku
kao i dve navedene srpske poslovice, ali u njoj ne nalazimo pojmovnu metaforu
ŽIVOTINJE SU PROBLEMI/NEPRILIKE, te je i nismo uvrstile u uži korpus.

59
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Od loše vrste ne treba očekivati ni kvalitetno potomstvo:

Tabela 2.
De mauvais corbeau, mauvais œuf. Od zla gavrana zlo jaje. S (+) F (+)

U pojedinim poslovicama potomstvo nije predstavljeno u dobrom svetlu:

Tabela 3.
Nourris un louveteau, il te dévorera. Hrani pseto da te uje. S (+) F (-)
/ Ako je i zmija, od srca je. S (-) F (-)

Pojedine poslovice upozoravaju da nešto što se na prvi pogled čini

nedovoljno dobrim nije uvek zaista tako:
Tabela 4.
Une poule noire pond un œuf blanc. Ako je i crna krava belo mleko daje. S (+) F (-)
Méchant poulain peut devenir bon Od plašljiva ždrebeta mnogo S (+) F(++)
cheval. puta dobar konj iziđe.
= De poulain rogneux ou farcineux S (+) F(++)
vient beau cheval et précieux.
= Od šugava praseta zdravo S (+) F (- -)
svinjče bude.

Porodične veze su obično jake, kao i pripadnost i vernost vrsti,

odnosno grupi:
Tabela 5.
Un loup ne mange point l’autre. Vuk na vuka ni u gori neće. S (+) F (++)
Corbeaux avec corbeaux ne se Vrana vrani očiju ne vadi. S (+) F (- -)
crèvent jamais les yeux.

U oba jezika, međutim, postoji poslovica koja kazuje suprotno:

Tabela 6.
L’homme est un loup pour l’homme. Čovek je čoveku vuk. S (+) F (+)

2) domen fizičkog izgleda – u ovim poslovicama se pojmovnom

metaforom ističe spoljašnji izgled pojedinca i, kako je on manje značajan
od ponašanja ili karaktera jedinke, brojčano su najmanje prisutne.
Pojedine poslovice koje pripadaju ovoj grupi su kontradiktorne, samim
tim što neke ističu značaj fizičkog izgleda i lepote, dok se u drugim lepota
negira u cilju isticanja izvesne vrline, postignuća, dobrog ponašanja ili naravi:

60
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Tabela 7.
Belles plumes font de beaux oiseaux. / S (-) F (-)
/ Neka je koka šarena, pa makar S (-) F (-)
i ne snela jaje.
/ Konj se kroz dlaku ne hvali S (-) F (-)
nego kroz brzinu.
/ Odseci psu uši, pas kao i pas; S (-) F (-)
odseci rep, pas kao i pas.

Dobar izgled je, međutim, često samo varka:

Tabela 8.
Vache de loin a lait assez. / S (-) F (-)
Ôtez les ailes à un papillon, c’est / S (-) F (-)
une chenille.

Neke poslovice ističu da svako može da počini grešku, čak i onaj od

koga se to najmanje očekuje:
Tabela 9.
Il n’y a pas si bon cheval qui ne Posrne i konj od sto groša. S (+) F (+)
bronche.
= Il n’est cheval si bien ferré qui ne S (+) F (+)
glisse.
= I patka na ledu posrne. S (+) F (-)

3) domen starosti – u ovoj grupi se nalaze poslovice koje ističu

mudrost i zrelost, iskustvo i znanje starijih osoba i upućuju da treba
uvažavati njihovo mišljenje i savete:

Tabela 10.
Vieux chien n`aboie pas en vain. Kad mator pas laje (onda) valja S (+) F (+)
videti šta je.
Il n’est chasse que de vieux chien. Nema lova bez starog garova. S (+) F (+)
Vieille poule fait bon bouillon. Stara kokoš dobra čorba. S (+) F (+)
Le grand bœuf apprend à labourer / S (-) F (-)
au petit.
Vieux bœuf fait sillon droit. / S (-) F (-)
Un vieux chat ne se brûle jamais. / S (-) F (-)

61
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

U pojedinim poslovicama, pak, primetna je nemoć i slabost starih ljudi:

Tabela 11.
Le loup devenu vieux est la risée des Stari vuk, pasja sprdačina. S (+) F(++)
chiens.

Stariji ljudi teško prihvataju promene i novine:

Tabela 12.
On n’apprend pas à un vieux singe à Mator se konj ne uči igrati. S (+) F (-)
faire des grimaces.

Pojedine poslovice ističu brzopletost, nestrpljivost i neiskustvo

mladih u odnosu na mudrost, spokoj i strpljenje starih:
Tabela 13.
/ Sad jaja kakoću a kokoši ćute. S (-) F (-)
/ Još se nije koza okozila, a kozle S (-) F (-)
igra na polju.

4) domen pola – u ovim poslovicama se poredi položaj žene i

muškarca, odnosno ističe se njihova neravnopravnost, budući da muškarac
ima značajniju poziciju u porodici i u društvu i o njemu se u poslovicama
nikada ne govori u negativnom kontekstu, dok se o ženi obično govori s
podsmehom i omalovažavanjem:

Tabela 14.
Le ménage va mal quand la poule / S (-) F (- -)
chante plus haut que le coq.
/ Bolje je biti pevac jedan dan S (-) F (- -)
nego kokoš mesec dana.
/ Radiji sam biti jednu godinu vo S (-) F (- -)
nego četiri krava.

Žena je ponegde prikazana i kao seksualno biće koje izaziva suprotan pol:
Tabela 15.
/ Dok kuja repom ne vine, neće pas S (-) F (- -)
za njom potrčati.

U nekim slučajevima u poslovici nije prisutna pojmovna metafora,

nego se vrlo jasno poređenjem sa pojedinim životinjama koje simbolizuju

62
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

određenu osobinu (npr. glupost, nepromišljenost) ili predstavljaju ponižene

i potlačene, žene predstavljaju u negativnom smislu:

Tabela 16.
Par trop trotter la poule et la / S (-) F (-)
femme se perdent facilement.
En femme et en chevaux souvent / S (-) F (-)
on se méprend.
/ Na pseto zamahni, a devojku udari. S (-) F (-)
/ Tri žene i guska čine vašar. S (-) F (-)

5) domen karaktera – najbrojnije su upravo ove poslovice koje

ističu karakterne osobine. Obično se opisuju ili kritikuju loše crte karaktera,
dok su retke poslovice koje prikazuju neku osobinu u pozitivnom svetlu.

Pojedine poslovice pokazuju da se narav ne može promeniti i da je

svaki trud u tom smislu uzaludan:

Tabela 17.
Le loup mourra dans sa peau. Vuk dlaku menja ali ćud nikada. S (+) F (+)
= Kurjak ostari, ćudi ne ostavi. S (+) F (+)
Le singe fut-il vêtu de pourpre est Magarac je magarac pa makar S (+) F (- -)
toujours singe. imao i svilen pokrovac.
Chantez à l’âne, il vous fera des pets. Krsti vuka, a vuk u goru. S (+) F (- -)
Mener un âne à la Mecque vous Magarac u Carigradu, magarac S (+) F(++)
n’en ramènerez jamais qu’un âne. u Carobrodu.

Mnoge poslovice osuđuju lenjost:

Tabela 18.
Le mouton paresseux trouve sa Kojoj ovci svoje runo smeta, onde S (+) F (+)
toison trop lourde. nema ni ovce ni runa.
Brebis qui bêle a moins de lait. Koja kokoš mnogo kakoće malo S (+) F (-)
jaja nosi.
A renard endormi rien ne tombe S (-) F (-)
dans la gueule. /
= Renard qui dort la matinée, n’a
pas la bouche emplumée.
/ Rđavoj kobili samar dosadi. S (-) F (-)

63
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Mačke ili ovce obično simbolizuju lukave i dvolične osobe:

Tabela 19.
Un bon agneau tète deux brebis. Umiljato jagnje dve majke sisa. S (+) F (+)
= Veau qui flatte tète deux mères. S (+) F (-)
Habit de béat, griffes de chat. Kome se mačka umiljava onoga S (+) F (+)
i ogrebe.

Loše osobine lako se prenose, poput zaraze, te je poželjno izbegavati

loše društvo:
Tabela 20.
Qui hante chien, puces remporte. Ko s psima leže s buvama S (+) F(++)
ustaje.
Il ne faut qu’une brebis galeuse Jedna šugava ovca celo stado S (+) F (+)
pour contaminer tout le troupeau. ošuga.
Près des ânes on attrape des coups / S (-) F (-)
de pieds.
Mangeant du foin vous sentez l’âne. / S (-) F (-)

Osobe sličnih karaktera teže da budu zajedno:

Tabela 21.
Les oiseaux d’une même couleur se Svaka tica svome jatu ide. S (+) F (+)
cherchent volontiers.
= Un âne se frotte bien à un autre. S (+) F (-)

Pojedine poslovice, doduše retko, ističu neku vrlinu:

Tabela 22.
Petit à petit l’oiseau fait son nid. / S (-) F (-)
/ Dobra ovca mnogo ne bleji ali S (-) F (-)
mnogo vune daje.

7) domen ponašanja – u ovu grupu smo svrstale poslovice koje

prikazuju ponašanje pojedinca u društvu i prema drugim ljudima.
Sledeće poslovice govore o prostim i vulgarnim ljudima koji ne
umeju da cene prave vrednosti:

64
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Tabela 25.
Il ne faut pas jeter des perles devant Biser ne valja pred svinje S (+) F (+)
les pourceaux. bacati.
= C’est folie de semer des roses aux S (+) F (+)
pourceaux.
= Il ne faut pas donner de la confiture S (+) F (+)
aux cochons.
/ Liže kao mačka, a ždere kao S (-) F (- -)
vuk.

U poslovicama nailazimo na podrugivanje čoveku koji ispoljava

hrabrost samo kada se nalazi na sigurnom, odnosno „na svom terenu“:
Tabela 26.
Coq est bien fort sur son fumier. Svaki je pevac na svome S (+) F (+)
bunjištu jači.
= Svaka je kvočka na svom S (+) F (-)
gnezdu jaka.
Chien sur son fumier est hardi. Svako pseto na svom koritu S (+) F (+)
= Un chien est fort à la porte de son jače. S (+) F (+)
maître.
= Tout chien est lion dans sa maison. S (+) F(+ -)

I podražavanje drugih pojedinaca nailazi na osudu u poslovičnom

izražavanju:
Tabela 27.
La grenouille qui veut se faire aussi Videla žaba da se konji S (+) F(+ -)
grosse que le bœuf. potkivaju pa i ona digla nogu.
Tout ce que je fais, mon âne le refait. / S (-) F (-)

Neko ko previše priča, odnosno „priča u prazno“, obično je

predstavljen kao pas koji laje bez razloga:
Tabela 28.
Chien qui aboie ne mord pas. Pas koji laje ne ujeda. S (+) F (+)

Prinudom se ne mogu postići željeni rezultati:

65
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Tabela 29.
On ne peut faire boire un âne qui n’a Konja možeš doterati do vode, S (+) F (-)
pas soif. ali ga ne možeš naterati da
= On a beau mener le bœuf à l’eau s’il pije. S (+) F (-)
n’a pas soif.
La chasse va mal quand il faut y porter Koji se hrt silom u lov vodi S (+) F(+
les chiens. onaj zeca ne hvata. -)

Nezahvalnost se, takođe, kudi u poslovicama:

Tabela 30.
Nourris un corbeau, il te crèvera l’œil. Ja pseto iz bunara vadim a S (+) F (-)
ono me ujeda.

Ponekad dužnost nije izvor jake motivacije koliko je to interes:

Tabela 31.
Le chien remue la queue non pour toi, Ne laje kuče sela radi nego S (+) F (+)
mais pour le pain. sebe radi.

U pojedinim situacijama ne može da se bira i mora da se prihvati

ono što se nudi:
Tabela 32.
Quand le cheval a soif il ne dédaigne Žedan pas vode ne probira. S (+) F (-)
pas l’eau trouble.

8) domen uloge pojedinca u društvu – brojne poslovice upućuju

na mesto pojedinca u društvu, odnosno na društvenoj lestvici.

Tako, čoveka koji teško radi dok neko drugi uživa u njegovom radu
i troši njegovu zaradu, najčešće predstavljaju kao konja ili magarca:
Tabela 33.
L’âne aux noces convié, le bois ou Ne zovu magarca na svadbu da S (+) F (+)
l’eau doit y porter. igra, nego da vodu nosi.
On fouette toujours le cheval qui Konja koji najviše vuče najviše S (+) F (+)
tire. i bičuju.
/ Konj vuče a kočijaš prima S (-) F (-)
napojnicu.

66
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Najbolji komad hrane, odnosno nagradu, često dobije onaj ko to

najmanje zaslužuje:
Tabela 34.
Le plus chétif pourceau mange le Najgore prase najbolju krušku S (+) F (+)
meilleur gland. dobija.
= Souvent à mauvais chien tombe un S (+) F (-)
bon os en gueule.

Mnoge poslovice pokazuju kome je gde mesto:

Tabela 35.
A petit oiseau, petit nid. Što je veća ptica veće joj gnezdo S (+) F (+)
treba.
Deux moineaux sur un épi, ne sont Dva ata na jednim jaslima ne S (+) F (-)
pas longtemps amis. mogu biti.
L’aigle seul a le droit de fixer le soleil. / S (-) F (-)
/ Gospodar ne pita magarca kad S (-) F (-)
će ga tovariti no kad je njemu
drago.
/ I pijana koka zna šta je jastreb. S (-) F (-)

Pojedine poslovice savetuju da se treba prilagoditi svom društvu,

odnosno grupi:
Tabela 36.
Il faut hurler avec les loups. Ko s vukom druguje, mora da S (+) F (+)
= Il faut braire avec les ânes. zavija. S (+) F (-)
= Il faut bêler avec les moutons. S (+) F (-)
Avec les loups, on apprend à hurler. Kad s kurjacima živiš, nauči da S (+) F (+)
urlaš.

U društvu se uvek okrivljuje poznati prestupnik:

Tabela 37.
Tous les poissons mangent les gens, Na kurjaka vika, a lisice meso S (+) F (- -)
c’est le requin seul qu’on blâme. jedu.
= Le mouton boit, c’est le cabri qui est S (+) F (- -)
saoûl.

U odsustvu gospodara, međutim, svako radi šta mu je volja:

67
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Tabela 38.
Quand le chat n’est pas là, les Kad mačka nije tu miševi kolo S (+) F(++)
souris dansent. vode.

U oba posmatrana jezika veoma je zastupljen metaforički mehanizam

ŽIVOTINJE SU STVARI/SITUACIJE, prvenstveno na osnovu kulturnog
modela „veliki lanac bića“  prema kome su životinje niža bića u odnosu na
ljude. Osim toga, ljudi su pripitomili životinje, koriste ih za ishranu i kao
pomoć za obavljanje poslova.

Brojne poslovice poručuju da više treba da se ceni ono što se ima

negoli nerealne stvari ili želje:
Tabela 39.
Un moineau dans la main vaut Bolje vrabac u ruci nego golub na S (+) F(++)
mieux qu’une colombe sur le toit. grani.
Mieux vaut promptement un œuf Bolje danas jaje nego sutra kokoš. S (+) F (-)
que demain un bœuf.
Faute de grives, on mange des Ko nema sokola i kukavici se S (+) F (- -)
merles. veseli.
/ Bolje i na najrđavijem konju S (-) F (-)
jahati nego pešice ići.
/ Bolje je svoje jaje nego tuđa kokoš. S (-) F (-)

Ukoliko ne cenimo ono što imamo, možemo i to da izgubimo:

Tabela 40.
Il ne faut pas changer son cheval Pasti s konja na magarca. S (+) F(+ -)
borgne contre un cheval aveugle.

Svakom poklonu se treba radovati i ne tražiti mu zamerke:

Tabela 41.
/ Poklonjenom konju se ne gleda S (-) F(-)
u zube.

Čovek treba da naziva stvari pravim imenom, odnosno da govori bez

ustručavanja i okolišanja:
Tabela 42.
Il faut appeler un chat un chat. / S (-) F (-)

68
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

U suprotnom, nepoznate i skrivene stvari i situacije često mogu da

predstavljaju neprijatno iznenađenje:
Tabela 43.
Il ne faut pas acheter chat en poche. Mačka se u vreći ne kupuje. S (+) F (+)
Il ne faut pas réveiller un chat qui Ne diraj lava dok spava. S (+) F (-)
dort.

Dešava se da neko drugi uživa u rezultatima i prihodima tuđeg rada:

Tabela 44.
Il a battu les buissons et un autre a / S (-) F (-)
pris les oisillons.

Pojedine poslovice su kontradiktorne, te neke ističu da je nemoguće

pronaći kompromisno rešenje, a neke, pak, tvrde suprotno:
Tabela 45.
Les loups sont rassasiés, les I vuk sit i ovce na broju. S (+) F(++)
moutons entiers.
On ne peut pas ménager la chèvre Ne možeš imati i jare i pare. S (+) F (-)
et le chou.

U narednim poslovicama ŽIVOTINJE su PROBLEMI/NEPRILIKE

s kojima se čovek sreće:
Tabela 46.
Aux chevaux maigres vont les Kud će guba nego na jare. S (+) F (- -)
mouches.
/ Igra mečka pred mojom kućom a S (-) F (-)
sutra će pred tvojom.2
= Došla maca na vratanca. S (-) F (-)
Tel pense fuir louve qui rencontre Goniti lisicu a isterati vuka. S (+) F(- +)
le loup.
= Bežao od vaške pak pao S (+) F (- -)
međedu u ruke.

U određenom broju poslovica ŽIVOTINJE simbolizuju

AKTIVNOSTI/POSAO.

69
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

Tako pojedine poslovice govore o nekom uzaludnom poslu:

Tabela 47.
/ Besposlen pop i jariće krsti. S (-) F (-)
/ Od jalove krave mleka tražiti. S (-) F (-)
/ Pod bikom june tražiti. S (-) F (- -)

U nekim poslovicama se ističe način na koji (ne) treba obavljati posao:

Tabela 48.
Un chien ne s’élève pas le jour de Ne goji se prase uoči Božića. S (+) F (-)
la chasse.
= On n’attend pas le jour du S (+) F (-)
marché pour engraisser sa poule.
Qui court deux lièvres n’en prend Ko dva zeca vija ne ulovi S (+) F (+)
aucun. nijednog.
Qui se mêle du métier d’autrui trait / S (-) F (-)
sa vache dans un panier.
Si la vache n’est pas tirée / S (-) F (-)
ordinairement, elle se tarie.
/ Na jednom se volu ne može orati. S (-) F (-)

Ponekad prvi rezultati rada nisu zadovoljavajući:

Tabela 49.
/ Prvi se mačići u vodu bacaju. S (-) F (-)

Retke su poslovice u kojima su ŽIVOTINJE USPEH/PRILIKA, bilo

stoga što je strah od neuspeha veći, te zbog sujeverja ljudi nerado govore
o nečemu što je dobro, bilo stoga što se veruje da su povoljne prilike u
domenu neke više sile.

Tabela 50.
Une poule aveugle peut quelquefois I ćorava koka nađe zrno. S (+) F (+)
trouver son grain.

Ukoliko je prilika propuštena, ne treba za njom žaliti:

Tabela 51.
Quand la jument s’est échappée, il / S (-) F (-)
n’est plus temps de fermer l’étable.

70
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Nakon analize korpusa koji čini 189 francuskih i srpskih poslovica

sa životinjama, među kojima je najčešća pojmovna metafora LJUDI SU
ŽIVOTINJE, možemo da zaključimo da su sličnosti veće nego što smo
mogle da očekujemo budući da se, uprkos zajedničkom indoevropskom
poreklu, radi o različitim jezicima.
I u francuskom i u srpskom jeziku brojnije su poslovice koje nose
negativnu poruku, kritiku, opis nepoželjnih ili neprihvatljivih osobina.
Iznimno se hvali pojedina vrlina ili kakvo ispravno ponašanje.
U francuskim poslovicama najviše se pominju domaće životinje
koje su čoveku najbliže: pas (13 puta), konj (10), magarac (10), mačka (9),
ovca (6), svinja (4), govedo (5), kokoška (5), krava (3), petao (2), ždrebe
(2), koza (2), jagnje (1), tele (1), kobila (1)). Divlje životinje čoveku nisu
bliske, te je njih znatno manje: vuk (7), ptica (4), majmun (3), gavran (3),
soko (2), lisica (2), pacov (1), zec (1), lav (1). Pored toga, konstatujemo da
se, na primer, metafore sa psom koriste u najrazličitijim kontekstima, ali se
posebno ističe njegov karakter i ponašanje. Dok kod magarca obično dolaze
do izražaja njegove negativne karakterne osobine (najviše tvrdoglavost),
konj se prikazuje kao izuzetno vredan i dragocen za teške poslove.
U srpskim poslovicama prisutne su uglavnom iste životinje uz
neznatnu razliku u brojčanoj zastupljenosti. Od domaćih životinja najčešće
se pominju: pas (14), konj (12), kokoška (10), magarac (8), mačka (6),
ovca (5), jagnje (4), kobila (3), krava (3), svinja (5), koza (2), petao (2), vo
(2), ždrebe (2), guska (1), patka (1), a od divljih vuk (13), vrana (3), lisica
(2), ptica (2), zec (2), soko (2), gavran (1), zmija (1), jastreb (1), lav (1) Za
razliku od francuskih poslovica, u našim se pominju i medved (2) i zmija
(1), ali ne i majmun kao u francuskim.
Da bi se opisao čovek u smislu biološke vrste u srpskom jeziku,
naročito u vezi s potomstvom, kao izvorni domen se javljaju krmača, koza,
kobila i mačka da predstave majku, a potomstvo ovih životinja decu. U
primerima u kojima je naglašen aspekt fizičkog izgleda, čovek je konj, pas
ili kokoška, a kada se ističe domen starosti, čovek je pas, konj ili kokoška.
U poslovicama u kojima se kritikuje lenjost najčešće se javljaju ovce i
kokoške, a magarac za tvrdoglavost i osobe na dnu društvene lestvice.
Lukavi i dvolični ljudi su obično poput mačke, a zli i podmukli su psi.
Analiza našeg najužeg korpusa pokazala je da je najprisutnije
semantičko i formalno nepoklapanje francuskih i srpskih poslovica sa

71
 Ana Topoljska, Dragana Drobnjak

životinjama (50), potom semantičko i formalno poklapanje (40), sledi

semantičko poklapanje i potpuno formalno nepoklapanje (33), odnosno
semantičko poklapanje i delimično formalno poklapanje (6).
Možemo da zaključimo da postojanje francuskih i srpskih poslovica
koje se podudaraju u formi izraza, sadržaja i konceptualizacije proizlazi iz
međusobnih jezičkih i kulturnih odnosa ova dva naroda tokom istorije. S
druge strane, razlike u poslovičnom izražavanju u francuskom i srpskom
uslovljene su različitim poimanjem i doživljavanjem izvesnih pojava
usled specifičnosti datog naroda, njegove istorije, tradicije, kulture, jezika,
prostora i slično. Uprkos različitoj formi, osnovna metafora na kojoj su
poslovice zasnovane je istovetna, samim tim što proizilazi iz univerzalnih
kognitivnih mehanizama koji su zajednički svim ljudima.

Lista referenci:

Barcelona, A. (1998). “The State of the Art in the Cognitive Theory and
Metaphor and Metonymy and its Application to English Studies“.
The English Messenger, 7/2: 45-48.
Karadžić, V. (1969). Srpske narodne poslovice. Beograd: Nolit.
Kõvecses, Z. (2002). Metaphor: A Practical Introduction. Oxford: Oxford
University Press.
Lakoff, G., Johnson, M. (1980). Metaphors We Live By. Chicago: The
University Press of Chicago Press.
Le nouveau Petit Robert, Dictionnaire alphabétique et analogique de la
langue française (2005). Paris: Robert.
Maloux, M. (1960). Dictionnaire des proverbes, sentences et maximes.
Paris: Larousse.
Prodanović Stankić, D. (2008). Životinje u poslovicama na engleskom i
srpskom jeziku. Beograd: Zadužbina Andrejević.
Radul , M. (1991). Putokazi: narodne poslovice i izrazi. Čačak: Litopapir.
Skok, P. (1971). Etimologijski rečnik hrvatskog ili srpskog jezika, I-IV,
Zagreb: JAZU.

72
 ŽIVOTINJE U POSLOVICAMA NA FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Ana Topoljska
Dragana Drobnjak

LES ANIMAUX DANS L’EXPRESSION

PROVERBIALE EN FRANÇAIS ET EN SERBE

Résumé

Nous avons voulu comparer les proverbes dans les langues française et serbe, sans
pour cela prétendre déterminer leur étymologie. Nous avons conçu un corpus, en nous
limitant aux proverbes français et serbes contenant des noms d’animaux, puis nous avons
classé les proverbes selon leur spécificité du point de vue de l’image, du théme et autre,
tout en soulignant les similitudes et les divergences de la réalisation métaphorique dans
les deux langues. La métaphore de la grande chaîne, la théorie générale de la “nature
des choses” et la métaphore le générique est le spécifique facilitent la compréhension
de notions plus complexes et plus abstraites qui se rapportent à l’homme, à l’aide de
qualités simples et intelligibles appartenant au monde animal, végétal ou au monde des
choses. Les métaphores notionnelles les plus fréquentes dans notre corpus sont: LES
ANIMAUX SONT DES HOMMES, LES ANIMAUX SONT CHOSES/SITUATIONS,
LES ANIMAUX SONT ACTIVITÉS/TRAVAIL, LES ANIMAUX SONT RÉUSSITE/
CHANCE. L’analyse de notre corpus a confirmé la non-équivalence des proverbes
français et serbes dans la majorité des cas, mais a aussi montré une équivalence sémantique
partielle ou totale plus fréquente qu’on ne le pensait, ainsi qu’une certaine équivalence
formelle quant au choix des noms d’animaux.

73
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

Дијана Никодиновска
Унивeрзитет „Гоце Делчев”
Македонија

АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ

ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

Садржај

Ова излагање има за цел да се проучи вредносната оска убаво/грдо во

италијанските и во македонските пословици за да се идентификуваат сличностите
и разликите во семантичката сфера на пословиците во овие два јазика. Ќе се тргне
од основните критериуми за разграничување на аксиолошките категории со цел да
се истражи на кој начин категориите убаво/грдо се применуваат и олицетворуваат
конкретно во пословиците. Ќе се воочат и разликите и сличностите во начинот на
кој овие два народа ги гледаат и доживуваат поимите убаво/грдо во разни сфери
од човековото живеење: како на пр. убавината и грдоста на човекот/животните,
убавината на природата, на нејзините појави, убавината на разните однесувања кај
човекот итн. Резултатите до кои ќе дојдеме преку анализа на пообемен корпус на
пословици од италијанскиот и македонскиот јазик ќе ја покажат структурацијата на
ова аксиолошко поле во паремиологијата во двата јазика.

Клучни зборови: пословица, паремиологија, италијански јазик, македонски

јазик, вредност, аскиолошка оска убаво/грдо

1. Поимите УБАВО и ГРДО како вредносни категории

Пред да започнеме со анализа на корпусот на пословици, ќе ги

разгледаме значењата и дефинициите на поимите убаво, грдо, убавина
и грдост.
• Убаво:се вели за нешто што поседува убавина, што
предизвикува восхит, естетско задоволство.
• Убавина: признак на она што е убаво, позитивна естетска
вредност на нештата.
• Грдо: се вели за човек, живoтно или предмет што има

75
 Дијана Никодиновска

непријатен изглед (sgradevole) или пак што предизвикува

аналогно чувство на непријатност.
• Грдост:признак на она што е грдо, негативна естетска
вредност на нештата.
Овие дефиниции се извадоци од Il grande dizionario Garzanti, и
целта беше да се докаже апстрактноста на значењето на термините
убаво и грдо и проблемите што се јавуваат при дефинирање на истите.
Во нашата свест изгледа дека сите знаеме што е убаво или грдо (или
барем што претставува убавото и грдото за нас лично), но навистина
е тешко да ги дефинираме јасно, а притоа да останеме објективни
и да дадеме реална и општоприфатлива дефиниција. Како што може
да видиме од дефинициите на Garzanti, тие се нецелосни бидејќи
во дефиницијата на убаво се вели дека тоа е предмет што поседува
убавина, а додека пак дефиницијата на убавина вели дека таа е
квалитет на она што е убаво, притоа не давајќи никакво дообјаснување
или пак друг извор на информација. Некако се чини дека значењето
треба да се подразбира, или пак ние самите да го интерпретираме
и извлечеме. Единствениот збор што ќе нѝ помогне да дојдеме до
некакво дообјаснување е зборот естетски, но овој збор ќе биде
целосно апстрактен за некој што не ги поседува овие поими.
За да дојдеме до суштината на овие поими, треба да видиме
како тие се проучуваат од соодветните науки чиј предмет на интерес
се токму тие, односно треба да тргнеме од естетиката. Оваа
наука има за задача да ги истражуварасудувањатаза убавината и
стандардите што се однесуваат натој и на нему слични концепти
како што се трагичното, возвишеното, трогателното – особено во
уметноста, и да ги анализира вредностите на сетилното доживување
заедно со чувствата и реакциите што тоа ги поттикнува.Естетиката
ја изучува природата на сите убави работи и може да има објективен
или субјективен пристап. Првиот пристап нагласува дека убавината
претставува реален квалитет својствен за предметите, и расудувањата
за тој предмет би можеле да бидат објективни, додека пак вториот
пристап нагласува дека убавината е одредена од субјективниот багаж
на набљудувачот (околности, моментална состојба, преференции
итн.) што значи дека таа ќе биде различна од човек до човек.

76
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

Во различни историски епохи имало тесна врска меѓу доброто

и убавото. Но ако расудуваме според нашето секојдневно искуство,
имаме тенденција да дефинираме она што е добро не само она што нѝ
се допаѓа, туку и она што би сакале да го поседуваме. Умберто Еко во
својата книга Историја на Убавината дава преглед на начинот на кој
се доживувала убавината во уметноста во разни историски периоди
и вели дека во секој период таа имала различни критериуми. Но, ако
направиме една синтеза на размислувањата од сите епохи, се чини
дека еднонешто, за да биде доживеано како убаво, треба да биде
пропорционално, светло, обоено, корисно, функционално (стаклен
или златен чекан нема да се смета за убав, бидејќи нема да може да
ја извршува својата функција, доколку е направен од тој материјал);
додека пак нешто се доживува за грдо ако не може да ја извршува
својата функција, ако е нецелосно и фалично (физички деформитети
итн.). Грдото е многу потешко да се дефинира бидејќи нема толку
јасни критериуми, па затоа секогаш се смета за спротивно на убавото,
односно нешто е грдо кога има отсуство на убавина, исто како што
мракот претставува отсуство на светлина.

2. Вредноститеи вредносните судови

како предмет на аксиологијата

Нас најмногу нè интересира какво значење имаат овие поими,

односно како човекот нив ги сфаќа. Науката која се занимава со
прашањата во врска со вредностите е аксиологијата.Аксиологијата
(теорија за вредностите) има за цел да ги истражувакритериумите,
природата и статусот на вредностите. Проблемите на аксиологијата
вклучуваат: 1.на кој начин се доживуваат вредностите, 2. кои видови
на вредности постојат, 3.кои стандарди важат за вредностите и 4. во
која смисла постојат самите вредности. Значи, аксиологијата е наука
која има за цел да реши:
• На кој начин вредностите се поврзани со категориите
интерес, желба, волја, искуство и цел?
• На кој начин се поврзуваатмеѓусебно различни вредности?

77
 Дијана Никодиновска

• Дали може воопшто да се востановиразликување меѓу

инхерентни и инструментални вредности?
• Дали вредноститесе засновани рационално или објективно?
• Која е разликата меѓуеден фактички и еден вредносен суд ?
При нашата анализа на поимите убаво и грдо во пословиците,
ќе тргнеме од горенаведените критериуми и ќе се обидеме да
одговориме на поставените прашања.
Најпрвин да одговориме на прашањето Што е вредност?
Вредноста претставува признакна одреден предмет што побудува
одредено чувство и реакција кај човекот, и кога тој признак
епрепознаени прифатен како таков, тогаштојсенарекувавредност.
Со други зборови, вредноста е нешто што му припаѓа на предметот,
но ако тоа не е препознаено од страна на човекот, тогаш таа нема да
се актуализира. Ако никој не ја препознае убавината на цветот (без
разлика што тој признак постои сам по себе), тогаш вредноста на
самиот цвет нема да биде реализирана. На овој начин, за да стане
вредноста актуална, набљудувачот мора да ја признае и препознае
токму таа карактеристика на предметот и да ја процени како вредна.
Како донесуваме судови зафакти а како за вредности, и
зошто вредностите стануваат апсолутни за нас кога не се факти?
Расудувањето и проценувањето на одреден факт е објективно
тврдење за тој факт, додека проценката на одредена вредност е чин на
субјективно проценување на одреден факт. На пример исказите како
„Овој цвет е црвен.“ и „Човекот ја изгради куќата.“ се судови на факти,
додека пак исказите „Овој цвет е убав.“ и „Однесувањето на тој човек
е пристојно.“ се судови на вредности. Оттука, фактот и вредноста се
третираат како одделни прашања, во смисла што фактичкиот суд се
третира во природните науки, додека пак вредносниот суд е предмет
на аксиологијата.
Одредување на вредноста значи воедно и одредување на
квантитетот и квалитетот на вредноста. Квантитетот на вредноста се
однесува на квантитативното проценување на вредноста, како многу
убаво, или не толку убаво. Има исто така и квалитативни разлики во
вредностите. Во дефинирањето на убавината постојат повеќе нијанси
како грациозна убавина, стравотна убавина, возвишена убавина,

78
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

комична убавина итн. Квантитативните и квалитативните разлики

во вредноста произлегуваат од субјективноста на индивидуата која
се рефлектира врз вреднувањето на дадениот предмет или појава. Со
други зборови, моменталната психо-соматска состојба го условува
одредувањето на вредноста, и ова се нарекува субјективно делување.

3. Анализа на поимите УБАВО и ГРДО во пословиците

Се чини дека овие поими се употребуваат за означување

на најразлични квалитети, а не само за убавината и грдоста како
физички квалитети. Од досегашната анализа произлегува дека поимот
убаво има една општа позитивна конотација којашто може да варира
со значењата; најчесто ако нешто е убаво истовремено е и добро
за нас, корисно за нас, предизвикува пријатни чувства, праведно е,
вистинско е итн. Ќе разгледаме неколку пословици што ги содржат
поимитеубавои грдо, и ќе ја анализираме нивната конотација посебно
во секоја пословица.
(1) Il mondo è bello perché è vario.
Во оваа пословица вредноста што се проценува и се смета за
нешто убаво е разновидноста на сите стварни нешта во светот кои со
својата различност придонесуваат светот да се смета за убав.
(2) Bello e buono piace a ogn’uomo. = (1’) Убавото е на секого
мило.
(3) Né bello né buono fu mai troppo. (var.) Il bene e il bello non
furon mai troppi, le cose belle non vengono mai a noia.
(4) Il buono il bel non toglie, anzi accresce le voglie.
Во овие пословици коишто имаат повеќе варијанти и свои
еквиваленти во македонскиот јазик, убавото е ставено заедно со
доброто со една општа позитивна конотација (а инаку може да се
однесува на сè, почнувајќи од богатство, до фамилија, до радост,
среќа, успех во работата итн.) и значи дека на секој човек му се допаѓа
убавото и доброто (односно тие се убави и добри токму затоашто се
допаѓаат секому).
(5) Di novello, tutto è bello.

79
 Дијана Никодиновска

Во оваа пословица се смета за убаво она што е ново, односно

сето она што носи промени и подобрувања во животот - повторно
може да се однесува на сé: ново работно место, нова фамилија, ново
живеалиште итн.
(6) Guardalo bene, guardalo tutto, l’uomo senza denaro com’è
brutto. (var.) Se vuoivedere un uomo quanto è brutto, un
uomosenzadenarodicetutto. = (2’) Грдимуседнитенаслепците
штопросатпосокаците.
Парите се оние што го китат човекот, па така оној што нема
пари е грд човек ; можеби тој човек нема никакви деформитети за да
биде физички непријатен за гледање, но самиот факт дека нема пари
ќе предизвика непријатно чувство при неговото перцепирање, со
оглед на тоа дека немањето пари се смета за негативна и непосакувана
состојба кај човекот.
(7) Del bello e del buono se ne parla dappertutto.=(3’) Убавото
само се фали.
За добрите и убавите случки се зборува постојано бидејќи сами
по себе предизвикуваат пријатни чувства и секој позитивно реагира
на нив.
(8) Il desiderio fa sembrare bello ciò che è brutto.
Повторно се потврдува фактот дека човекот е тој што одлучува
што за него е убаво а што грдо, и ако посакува нешто што за другите
можеби е грдо (без разлика дали е уметничко дело, предмет, друг
човек итн.), во неговите очи тоа ќе изгледа убаво.
(9) Il bello allunga il lavoro. = (4') Убата работа веднош не се
прајт. (вар.) Убата работа пополека се прајт.
Во оваа пословица убавото се јавува во конотација на добро и
квалитетно, односно ако сакаме да изработиме нешто како што треба,
треба да вложиме многу труд, пред сè многу време.
(10) Tutto è bello finché non s’è visto, tutto è buono finché non si è
provato.
Човекот има силна тенденција да ги идеализира нештата
околу себе, и тоа води кон придавање на квалитети и вредности кон
предметите, појавите и луѓето кои можеби и не се реални, па кога ќе
се искусат дури тогаш ќе се воочат границите на убавото и доброто.

80
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

(11) Ad ognuno pare bello il suo. (var.)Ad occhio di madre tutti i figlioli
sono belli.(var.) All’orsa sembrano belli i suoi orsacchiotti.(var.)
Ogni naso pare bello alla sua faccia.
Човекот е пристрасен кога се работи за нешта што нему
лично му значат или пак му припаѓаат, па во такви ситуации ја губи
објективноста и нема реални критериуми да процени дали нешто е
вистински убаво, грдо, добро итн.
(12) Non è bello ciò che è bello, ma è bello quello che piace.
Убавината според оваа пословица претставува субјективна
или внатрешна категорија а не е квалитет кој постои самостојно кај
предметите појавите и луѓето, имено нешто нѝ е убаво бидејќи нам
нѝ се допаѓа, а не нѝ се допаѓа затоа што е убаво.
Досега анализата се однесуваше на поапстрактните конотации
на поимитеубаво и грдо, и како што видовме често овие термини
означуваат и други нешта како корисност, пријатност итн., а
понатамошната анализа ќе ги вклучи пословиците кои исклучиво ја
третираат физичката убавина или грдоста на нештата, и особено на
луѓето.
(13) Bellezza d’asino. (var.)La bellezza dura poco. (var.)La bellezza
viene e va.(var.) Ogni cosa non è bella che per poco.
(14) Bellezza è come un fiore che nasce e presto muore.(var.)Bellezza
di donna, fiore e arcobaleno svaniscono presto. = (5') Убавите
жени — имаат век.
(15) La bellezza dura fino alle porte, la bontà fino alla morte.(var.)
La bellezza va e viene, la bontà si mantiene.
(16) Anche il più bel verde diventa fieno.
(17) Bellezza svanisce e bruttezza dura.
Во сите овие пословици се укажува на убавината како
исклучително минлива категорија, особено убавината на жените која
како цветот се губи за кратко време. Додека убавината исчезнува
постојат други квалитети кои времето не ги ништи, во овој случај
добрината, но и грдоста.
(18) A una donna di gran bellezza dalle poca larghezza.
(19) Donna bella o matta o vanerella.(var.)Dille che è bella
e sciocca diventerà ella.

81
 Дијана Никодиновска

(20) Bella donna cattiva testa.= (6') Момата убава, ама главата
гнидава.
(21) Bella testa è spesso senza cervello.
(22) Se è bella non è fedele, se è fedele non è bella.
(23) Dove è bellezza è superbia.
(24) Beltà e follia vanno spesso in compagnia.
Во овие пословици се чини дека убавината на жената често
повлекува други негативни карактеристики или пак отсуство на
позитивни квалитети. Ако една жена е убава, тогаш таа е или
каприциозна, или малку улава (луда), суетна, без мозок односно на
пониско интелектуално ниво, а како најнегативна карактеристика таа
дури е и неверна. Во пословицата под бр. 22 се вели дека ако жената
е убава тогаш е неизбежно неверна, а ако е верна тогаш е неизбежно
грда.
(25) Bellezza senza bontà è come vino svanito. (var.)Bellezza senza
bontà è come casa senza uscio, nave senza vento, fonte
senz’acqua. (var.) Bellezza senza bontàè come un organo con
le canne scordate.
(26) La bellezza senza la grazia è un amo senza l'esca.
(27) Se congiunta non è con la saviezza, dono assai funesto è la bellezza.
(28) Onestà e gentilezza sopravanza ogni bellezza.
(29) Bontà supera beltà.= (7’) Не се живее од убавина, туку од добрина.
(30) La bellezza è il fiore, ma la virtù è il frutto della vita.
Според овие пословици убавината нема никаква вредност
ако не е во придружба со други квалитети какви што се добрината,
милноста, мудроста, нежноста, искреноста кои изгледа дека дури го
засилуваат ефектот на убавината кога се присутни. Притоа се користат
најразлични метафори како застарено вино кое го има изгубено својот
вкус и мирис, или пак куќа без влез, брод без ветер, извор без вода,
јадица без мамец, сето ова се случува кога убавината е без добрина.
Мирисот е од суштинска важност за виното како што е мамецот за
јадицата, па така на ист начин добрината е од суштинска важност за
оној што поседува и убавина.
(31) Quella bellezza l’uomo saggio apprezza che dura sempre, fino
alla vecchiaia.

82
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

(32) Chi di una donna brutta s’innamora, lieto con essa invecchia e
l’ama ancora.
Мудриот човек знае дека физичката убавина брзо се губи и дека
ако сака да има среќен живот, ќе мора да бара други квалитети кои
траат до крајот на животот, како добрината, искреноста итн.
(33) Belle o brutte,si sposano tutte. (var.)A chi piaccion le belle, a
chi le brutte: per questa strada si maritan tute.
(34) Se si maritassero solo le belle, che farebbero le brutte?
Понекогаш народот не е толку немилосрден спрема неубавите
жени, па тврди дека и убави и грди, бидејќи се жени и тоа им е обврска
но и судбина, сите ќе влезат во брак.
(35) Mentre la bella vien guardata la brutta è sposata. (var.) Mentre
la bella si specchia la brutta si sposa.(var.) Mentre le belle si
mirano le brutte si maritano.
(36) Donna brutta, presto amata.
Како и во други случаи многу често ќе забележиме
контрадикторности и во пословиците, но тоа е разбирливо бидејќи
тие се гласот на народот и се создадени од мудри индивидуи кои
сепак го искажувале сопственото гледање на реалноста, па затоа има и
толку различни мудрости кои одат од една крајност во друга. Во овие
пословици се вели дека грдите жени многу полесно се мажат токму
бидејќи се грди и се подостапни за мажите, додека убавите жени се
обземени со својата убавина; а изгледа дека и мажите се задоволни
само да ги гледаат и да им се восхитуваат.
(37) La bellezza che non s’adopra è come gemma che si nasconda e copra.
И убавите жени треба да се омажат, инаку нивната убавина нема
да биде искористена, исто како скапоцениот камен кој е направен да
се гледа и да биде восхитуван, ако се покрие не можеме да уживаме
во неговата убавина.
(38) Quando la donna è bella non è mai poverella.(var.)Chi è bella
non è proprio povera.(var.)Chi nasce bella non muore di fame.
(var.)Chi nasce bella non nasce pecorella.
(39) Chi nasce bella nasce con mezza dote. Chi nasce bella nasce
maritata.= (8') Убаа момичка сама се мъжит.

83
 Дијана Никодиновска

Жените со самото тоа што се раѓаат убави веќе го имаат

обезбедено својот живот, бидејќи неизбежно ќе бидат повеќе
посакувани и ќе се омажат, та затоа доволна им е само убавината за
да можат да живеат. Затоа се вели дека таа што ќе се роди убава е веќе
омажена, или пак се родила со пола мираз.
(40) Donna bella ti fa far da sentinella. = (9') На кој му е убава
жената, не му е мирна главата. (10’) При убава жена —
ногу пријателје.
Точно е тоа дека сите посакуваат да имаат убави жени, но тој
маж ќе си земе уште еден товар на грб, имено ќе треба да биде чувар
на сопствената жена токму затоа што е убава и постојано ќе треба да
се грижи дали некој ја гледа, бидејќи покрај убава жена и бројот на
пријателите ќе се зголеми.
(41) Al brutto si perdona, se non esagera. (var.)Anche nel brutto non
si deve esagerare.
(42) Esser brutto è una disgrazia,peggio ancor non aver grazia.
Без разлика што некој човек се смета за грд, ако покаже други
квалитети тогаш физичкиот изглед и ќе се занемари, но ако тој човек
нема внатрешна убавина тогаш грдоста ќе биде уште поочигледна.
(43) Brutta di viso ha sotto il paradiso.
Понекогаш, како што кажува претходната пословица, грдоста е
само надворешна, односно зад неубавата надворешност може да се
кријат прекрaсни и скапоцени внатрешни квалитети.
(44) II bello ha cento difetti,il brutto ne ha uno solo.
Убавите луѓе бидејќи се постојано подложни на набљудување
неизбежно се и повеќе подложни на оценување и судење, па затоа
има тенденција кај убавите луѓе да се забележуваат маните, додека кај
грдите луѓе има само една мана, грдоста.
(45) Chi è bello è bello e grazioso,chi è brutto è brutto e dispettoso.
(var.)Chi è bello è permaloso, chi è brutto è dispettoso. (var.)Il
brutto è dispettoso.
(46) Bruttastizzosa, donnainvidiosa.
Кога некој е грд, самото сознание за тоа го прави човека
незадоволен, несреќен, па понекогаш дури и злобен. Според овие
пословици грдите луѓе се полни со гнев, со завист и со љубомора.

84
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

Но често и луѓето имаат предрасуди па кога ќе видат убав човек

тоа предизвикува чувство на пријатност и веднаш му се придаваат
позитивни карактеристики иако тие можеби реално не постојат,
а истото се случува и со грдите луѓе; имено нивното набљудување
предизивикува непријатни чувства па повторно ќе се придадат
неправедно негативни карактеристики кои исто така не постојат.
(47) Beltà è varietà.
(48) Si può esser belli in tanti modi.
(49) Ognuno èbello/brutto a modo suo.
(50) Ogni bellezza è diversa dall’altra.
Овие пословици искажуваат одредена мудрост, односно дека
самата вредност убавина е толку општа што неа може да ја поседува
секој човек на посебен начин, и секоја негова карактеристика да
биде убава на свој начин. Ова значи дека убавината не лежи само во
физичкиот изглед на нештата, туку таа може да биде било што кое ние
го вреднуваме, и да биде различна за секој човек поединечно.
(51) Brutto in fascia, bello in piazza.
Многу деца се грди во својата рана возраст, но тоа не значи
дека кога ќе пораснат нема да станат убави според стандардите на
сопственото опкружување.
(52) Chi è pulito, è bello.
Овде убавината се поистоветува со чистотата и со хигиената на
луѓето, па ако се средени и чисти, тие ќе делуваат убави.
(53) Giovane e bello è bene; brutto e casto è meglio.
Кога некој е млад и поседува убавина, тој ќе сака да ја покажува
во секое време и да му се восхитуваат, што не е добра особина за во
брак; токму затоа поубаво е да се земе грд човек но верен.
(54) Tutti i belli si fanno pregare.
Убавите луѓе кои се свесни за својата убавина знаат дека
постојано се посакувани и токму затоа се често каприциозни бидејќи
знаат дека тоа им е дозволено.
(55) Non v’ è pentola cosi brutta che non trovi il suo coperchio.
Колку и да е грд некој човек, секогаш ќе најде личност иста или
барем слична на него, па така никој не може да остане сам. Односно
овде со делумно иста форма би одговарала македонската пословицаСе
истркала тенџерето, си го најде капачето.

85
 Дијана Никодиновска

(56) Chi va bello sempre non va bello mai.

Оној што постојано се грижи за својот изглед и изгледа убаво во
секое време, всушност и престанува да биде убав бидејќи луѓето се
веќе навикнати на него и не го забележуваат.
(57) Bella femmina che ride vuol dire borsa che piange.
Кога убавата жена се смешка тоа неизбежно значи дека сака да
добие нешто, најчесто пари, па токму затоа е искористена метафората
со чантата што плаче, бидејќи токму таа чанта ќе дава пари.
(58) Quando il diavolo vuole ingannare la gente, è bello come un angelo.
Во оваа пословица е искажана една стара мудрост која е присутна
кај речиси сите народи; не смееме да дозволиме да не освои убавиот
изглед и слатките зборови на некој човек, бидејќи токму тој со својата
убавина сака да ја прикрие својата гнилост, а тука метафората јасно
нѝ кажува дека се работи за лош човек, лош како ѓаволот.
(59) Le bellezze non si mangiano.= (11’) Óáàèíà íå ñå ¼àäè, ñàìî ñî
î÷è ñå ãëåäà.(âàð.) Убавина леб не дава.(вар.)Убаина куќа не крепи.
Убавината е добра само за гледање, но од убавина ниту се живее,
ниту се јаде, ниту се гради куќа; за овие работи потребни се други
квалитети како трудољубивост, одговорност, работливост итн.
Досега правевме анализа на италијанските пословици кои ги
содржат поимите убаво и грдо или убавина и грдост и онаму каде што
имаше соодветни еквиваленти во македонскиот јазик ги наведувавме;
но сега ќе анализираме неколку македонски пословици кои немаат
свои еквиваленти во италијанскиот јазик, барем не во потесна смисла.
(12’) Убаа мома род немат.
Во македонското општество се сметало дека убавата жена може
да се роди во било која фамилија, та од богато та од сиромашно
семјество.
(13’) Убаина куќа не крепи, ама пак убаина се бара.(вар.)
Убавина кашча не врти.
Како опозит на претходните пословици или како своевидна
пародија, во оваа пословица се повторува дека убавината сама по себе
не може да обезбеди средства за добар живот, но сепак таа се бара и
покрај тоа што не е корисна за ништо, освен за гледање и уживање.

86
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

(14’) Убавите жени оро играат, а грдите куќа чуваат.(вар.)

Грдата жена берит куќа, а личната берит панаѓур.(вар.)
Убавината пазар собира, а губотијата куќа врти. (вар.)
Убава жена — бела в куќи.
Порано се сметало дека убавите жени само сакаат да ја
покажуваат својата убавина и другите да им се восхитуваат, па токму
затоа не останувале и не си ги извршувале своите обврски, туку оделе
таму каде што имало најмногу народ, како на панаѓур.
(15’) Убаите жени непара сет работни.
(16’) Грда нека е жената, ама уредна да и е куќата.
(17’) Не фали ми убавица, туку работница.
Во македонското општество грдотијата на жената често се смета
за позитивна особина бидејќи често таа оди заедно со други особини
како работливост, одговорност, послушност. Се сметало дека грдите
жени ќе бидат добри домаќинки, ќе се грижат за семејството и ќе
раѓаат деца.
(18’) Убавина с пари не се купува. (вар. )На сила убавина не бива.
Убавината е дарба што се добива со раѓање и таа не може да
се добие на ниеден друг начин, ниту пак да се купи; луѓето се раѓаат
убави или грди.
(19’) Љубовта убавина не гледа.(вар.) Кога сакаш и грдата
изгледа убава.
Во оваа пословица е изразена исконската и прастара вистина,
имено кога љубовта е во прашање физичкиот изглед ја губи важноста
и љубовта е таа која ги разубавува луѓето и го менува начинот на кој
ги гледаме другите.
(20’) Убавата стока сама се продава.
Убавите нешта бидејќи се убави немаат потреба од рекламирање
и промовирање; секогаш се продаваат и сите ги бараат.
(21’) Не пите шчо е убаво — пите шчо е скапо.(вар. )Убавото
убаво се плашча.
Убавите предмети скапо се продаваат заради нивниот изглед и
квалитет. Ова правило важело исто и за убавите жени чиј мираз бил
значително поголем од другите жени. Значи по дефиниција скапото е
скапо зашто е и убаво, е убавото е секогаш скапо.

87
 Дијана Никодиновска

(22’) Старос — грдос.(вар.)Старо за прштика — младо за

убавина.(вар.) И ѓаволот бил убав кога бил млад.
Младоста по дефиниција ги прави луѓето убави бидејќи тие се
здрави, полни со живот, а староста по дефиниција ги огрдува.

Од досегашната анализа можеме да заклучиме дека вредноста

што може да ја имаат убавото и грдото варира на најразлични начини.
Во некои пословици убавината на жената се смета за позитивен
признак па убавите жени ќе можат да се омажат без проблем, а во
македонското општество пак убавината се смета понекогаш и за
негативна карактеристика бидејќи работливоста и плодноста на
жената се водечки како квалитети (домаќинството ималои сè уште ја
има најголемата вредност во македонското општество).
Понатаму често среќававме пословици каде што убавината
се смета за бесцелна ако не е придружена со квалитети како
добрина, љубезност, милност, мудрост и нежност. Видовме многу
контрадикторности во пословиците, но од анализираниот корпус
можеме да извлечеме еден генерален заклучок за позитивната и
негативната вредност на убавината: во само 20 пословици физичката
убавина се смета за позитивен признак, во 50 пословици убавината се
смета за негативен признак, а во останатите таа е поврзана со други
поими како доброто, корисното итн.

Lista referenci:

Јовановски, А. (1971). Македонскинароднипословици. Скопје:

Изданиенаавторот.
Каваев, Ф. (1961)НароднипословициигатанкиодСтругаиСтрушко.
Скопје: Институт за македонски јазик.
Македонскинародниумотворби.Том IV,книга 1: Пословици,
(воредакцијанаХ. Поленаковиќ, К. Пенушлиски). (1954). Скопје:
КочоРацин.
Пенушлиски, К. (1969). Пословициигатанки. Скопје: Македонска
книга.

88
 АКСИОЛОШКАТА ОСКАУБАВО/ГРДО ВО ПОСЛОВИЦЕТЕ
ВО ИТАЛИЈАНСКИОТ И ВО МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК

Пенушлиски, К. (1980) . Мелешевскифолклор IV. Скопје: МАНУ.

Речник на македонскиот јазик (со српскохрватски толкувања),
(редактор: Б. Конески, составувачи: Т. Димитровски, Б. Корубин,
Т. Стаматоски), Институт за македонски јазик “КрстеМисирков”,
Скопје, Том IIII, 1961-66, 519, 595, 606.
Цепенков, М. (1972). Македонски народни умотворби.
Книгаосма: Пословици. Поговорки, гатанки, клетви и
благослови,(редактирал: Т. Саздов). Скопје: Македонска книга.
Шапкарев, К. (1989).Одбрани страници, (приредил: М. Китевски),
Скопје: НИО “Студентскизбор”.

Eсо, U. (2004). Storia della bellezza.(2004). Milano, Bompiani.

Craici, L. (2001). Dizionario dei modi di dire. Milano: Antonio Vallardi
Editore.
Gargione, G. (2001). Il libro dei proverbi e dei modi di dire, Mondo Libri.
Grisi, F . (1997). Il grande libro dei proverbi.Casale Monferrato, PIEMME.
Guazzotti, P. ed al. (2006). Il grande dizionario dei proverbi italiani.
Bologna: Zanichelli.
Lapucci, C. (2007). Dizionario dei proverbi italiani, Mondadori.
Quartu, B. M. (2000).Dizionario dei modi di dire della lingua italiana,
Edizione Mondolibri: Rizzoli.
Strada, A. (2001). Il grande libro dei proverbi e dei detti popolari.Casale
Monferrato.

89
 Дијана Никодиновска

Dijana Nikodinovska

THE AXIOLOGICAL CATEGORY BEAUTIFUL/UGLY IN

PROVERBS IN ITALIAN AND MACEDONIAN

Summary

In this paper we analyze the axis of values beautiful\ugly in Italian and Macedonian
proverbs in order to identify the similarities and differences in the semantic sphere of
proverbs in both languages. We start by analyzing the basic principles of axiological
categories in order to examine how the categories „beautiful\ugly“ are applied and
embodied concretely in proverbs. We identify the differences and similarities in the way
how both Italian and Macedonian speakers perceive and experience concepts „beautiful\
ugly“ in different life situations, such as beauty and ugliness of people\animals, the
beauty of nature and phenomena, the beauty in human behavior etc. The results obtained
through the analysis of the corpus of proverbs in Italian and Macedonian language show
the structure of this axiological field in the paremiology of both languages.

90
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

Miodrag Vukčević
Filološki fakultet
Univerziteta u Beogradu
Miloš D. Đurić
Elektrotehnički fakultet
Univerziteta u Beogradu

STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA

U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

Sadržaj

Snažan uticaj koji nemački jezik trpi od engleskog, rezultat je zadataka i filozofije
u nemačkim preduzećima pod uticajem anglosaksonske filozofije i preduzetničkog
identiteta. Uprave nemačkih korporacijskih preduzeća u svojoj komunikaciji koriste
jezik za posebne namene da bi formulisali ciljeve i poslovne namere. Međutim,
zajedničko, srodno poreklo jezika i kulture ostavilo je svoje tragove kako u njihovoj
istoriji, prepoznatljivo naročito u nemačkom jeziku, tako i kroz napredovanje savremene
civilizacije. U engleskom jeziku može se utvrditi izvestan broj nemačkih pozajmljenica
u različitim oblastima terminološke leksike. Lingvistička analiza obuhvata izvesne
grafološke, morfološke i semantičke adaptacije germanizama, dok se u sociolingvističkom
delu osvetljuje sociokulturna pozadina načina na koji se nemačke pozajmljenice
preuzimaju i koriste u savremenom engleskom jeziku.

Ključne reči: anglicizmi, germanizmi, adaptacija, sociolingvistika, prestiž,

korpusna lingvistika, globalizacija, istorija jezika

1. Uvodne napomene

Cilj ovog empirijskog istraživanja jeste da utvrdi status nemačkih

pozajmljenica u engleskom jeziku u različitim oblastima terminološke
leksike, čiji je razvoj ubrzan, naročito u kontekstu globalnih komunikacija
(иnternet i satelitske komunikacije), ali i ogromnog uticaja novih medija
(društvene mreže na internetu, kablovska televizija i sl.). Opisuju se
različite adaptacije germanizama, a sociolingvistički deo ispitivanja
predstavlja pokušaj da se osvetlе neki aspekti nemačkih pozajmljenica u

91
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

savremenom engleskom jeziku. Tamo gde je to bilo moguće, uzet je u

obzir jedan poseban sociolingvistički momenat – prestiž kao motivacija za
pozajmljivanje iz nemačkog jezika.
Kao posebnu kategoriju trebalo bi izdvojiti nemačke pozajmljenice
u engleskom koje koriste samo visokoobrazovani govornici engleskog
(britanske i američke provenijencije), kao što su: Ampelmännchen,
Besserwisser, Götterdämmerung, Schmutz, über alles, Vorsprung durch
Technik, Zweihänder.
Neke pozajmljenice prevazilaze i nadilaze domen na nivou leksike i
nadrastaju, štaviše, sintaksički nivo. Ovo su pozajmljenice u ravni diskursa.
Primeri za nemačke pozajmljenice koje nadrastaju sintaksički nivo i ulaze
u domen diskursa jesu: 1. Muss es sein? Es muss sein!, 2. Gott würfelt
nicht, 3. Raffiniert ist der Herrgott, aber boshaft ist er nicht, 4. Die ganzen
Zahlen hat der liebe Gott gemacht, alles andere ist Menschenwerk, 5. Hier
stehe ich, ich kann nicht anders. Gott helfe mir. Amen!, 6. Wovon man
nicht sprechen kann, darüber muß man schweigen, 7. Einmal ist keinmal.
Dozvoljeno je, dakle, konstatovati da navedene nemačke pozajmljenice
prevazilaze status kratkovekih hibrida u savremenom engleskom jeziku.

2. Germanski koreni – Istorijsko-kulturološki

aspekti pozajmljivanja

S obzirom na to da su engleski i nemački jezik srodni i da pripadaju

zajedničkoj jezičkoj grupi, ne iznenađuje to što se leksičke i semantičke
jedinice u rečničkom inventaru oba jezika često podudaraju. Na primer,
bajalice, koje datiraju još iz doba starovisokonemačke kulture, kao što su
starovisokonemački Blagoslov iz Lorša posvećen pčelama i Staroengleski
blagoslov posvećen pčelama, svedoče o jedinstvenoj kulturi u ranom
germanskom razdoblju. Beowulf – Bienen-Wolf ili Vuk za pčele, poznati
junački ep iz oko 700. godine naslovljen je leksičkim ajtemom koji označava
medveda. Iako opisuje radnju smeštenu oko 600. godine u Skandinaviji,
ovaj zapis, nastao u doba procvata staroengleskih manastira, čuva
južnogermansku sagu. No, uticaji velikih plemena i njihovo opredeljenje
da se uvrste u rimsku tradiciju imalo je, naravno, i jezičke posledice. Dok

92
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

su se dijalekti nemačkog jezika u srednjoj Evropi, pokrivenoj velikim

plemenskim zajednicama u novonastalim kneževinama u Svetom Rimskom
Carstvu Nemačke Nacije, ujednačili u srednjevisokonemački jezik, uticaj
francuskog jezika na engleski usled osvajanja Engleske od strane Normana
(1066. godine) vodilo je u sasvim drugоm pravcu jezičkog razvoja. Polazeći,
međutim, od srodstva engeskog i nemačkog jezika, pojedini izrazi iz
modernog engleskog jezika s jedne strane i nemačkog s druge, primeri su za
drugo pomeranje glasova tokom formiranja visoko-nemačkog jezika (npr.
niskonemački/engleski pipe, novovisokonemački Pfeife). Sve do 16. veka
formiranje književnog jezika kod Nemaca vodilo je postepeno od starih
dugih samoglasnika do stvaranja diftonga. Tim obeležjem primljena je
najvažnija jezička odlika u njenom pismenom obliku. Uticaj sa južnog dela
nemačkog govornog područja se širi još od kraja 13. veka, a od 15. do 16.
veka i preko prostorne podele pismenog jezika u nemačkom jeziku (Polenz
2000: 18), stare lekseme kraćeg oblika zamenjuju se jasno strukturisanim
derivacijama i složenicama (npr. quick – lebendig).

3. Kontaktna lingvistika i jezičko pozajmljivanje

U radu su usvojena prilično zadovoljavajuća tumačenja jezičkih

kontakata i kontaktne lingvistike koju nalazimo u reprezentativnoj
literaturi lingviste Biljane Čubrović (Čubrović 2005: 16), oslanjajući
se na Haugenovu analizu jezičkog pozajmljivanja kao i Weinreichovu
teoriju jezika u kontaktu (Haugen 1950, Weinreich 1953). Potrebno
je istaći fenomen na koji se skreće pažnja prilikom istraživanja i koji
se našao u fokusu analize – a to je fenomen leksičkog pozajmljivanja.
Uvažavajući Weinreichovu klasifikaciju kojom određuje razloge za
leksičko pozajmljivanje, trebalo bi staviti naglasak na sledeće: 1. potreba
da se imenuju nove stvari, osobe, mesta i koncepti i 2. prestiž i pozitivne
društvene vrednosti. Kako se čini, grupa nemačkih pozajmljenica izuzetno
je značajna i ona se može okarkaterisati kao grupa učenih pozajmljenica
(eng. learned borrowing).
David Crystal (2006: 50) u svojoj knjizi Words, Words, Words u
poglavlju, naslovljenom Wordlore, navodi podatak da je William Barnes

93
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

(koji je bio učitelj, paroh i pesnik) 1878. godine objavio početnu gramatiku
staroengleskog jezika koju je nazvao An Outline of English Speech-
Craft. Crystal se, sasvim umesno, zapitao zašto Barnes nije koristio reč
Grammar, da bi potom i sâm dao odgovor. Naime, leksema grammar vodi
poreklo iz starofrancuskog jezika, od oblika gramaire, a koristiti ovakvu
stranu reč bilo je protivno svim Barnesovim principima. Naime, prema
Crystalu, Barnesov cilj bio je da promoviše jednu vrstu engleskog koji bi
bio očišćen od negermanskih reči. Sledstveno tome, Barnes se naročito
protivio pozajmljenicama iz francuskog, latinskog i starogrčkog, pošto je
smatrao da bi, lišen istih, engleski jezik bio pristupačniji, razumljiviji i
u skladu sa svojim istorijskim korenima. Istovremeno, Barnes ističe da
bi, u tom slučaju, engleski narod takođe postao svesniji svog istinskog
germanskog identiteta (Crystal 2006: 50).
Značaj nemačkih pozajmljenica ne bi trebalo ni malo zanemariti,
posebno uzimajući u obzir činjenicu da su reči germanskog porekla
najbrojnije u osnovnom ili, kako kaže Kristal, jezgrenom vokabularu
engleskog jezika. David Crystal (2006: 54-57) navodi podatak da je u
Britanskom nacionalnom korpusu (British National Corpus), koji broji oko
sto miliona reči, ekscerpirana lista od sto najfrekventnijih leksičkih jedinica
u savremenom engleskom jeziku. U toj listi koja sadrži sto najfrekventnijih
reči, samo dve reči (people i use) nisu germanskog porekla – sve ostale
reči (njih devedeset i osam) su čisto germanskog porekla. Ovaj podatak
dosta govori o germanskom jezgru kojim odiše savremeni engleski jezik.
Iako je prožimanje nemačkog i engleskog bilo zamagljeno usled velikog
priliva reči iz normano-francuskog (kao posledica normanskog osvajanja
Engleske 1066. godine) uticaj germanskih jezika, ili specifičnije, nemačkog
nastavio je da traje nekada u manjoj, a nekada u većoj meri. U međuvremenu,
mnoge engleske reči direktno su pozajmljene iz nemačkog jezika.
U nastavku će biti prikazane i obrađene tri kategorije pozajmljenica.
To su: 1. nemačke pozajmljenice u engleskom jeziku, 2. prelazni slučajevi
pozajmljenica i 3. engleske pozajmljenice u nemačkom.

94
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

4. Nemačke pozajmljenice u engleskom jeziku

i oblici njihovog pozajmljivanja

Korpus tekstova na kojima je izvršeno istraživanje, sačinjavaju

različiti časopisi, periodika informativnog, ali i naučnog karaktera.
Korišćeni su, takođe, sledeći rečnici koji će se u daljem tekstu skraćeno
prikazivati. To su: Merriam-Webster’s Collegiate Dictionary and
Thesaurus. (1997). Springfield, MA: Merriam Webster (u daljem tekstu:
MWD) i Oxford English Dictionary. (1996). Oxford: Oxford University
Press (u daljem tekstu: OED)
Lingvistička klasifikacija nemačkih pozajmljenica izvršena je
u zavisnosti od načina na koji su importovane u engleski jezik. U svim
primerima se ukazuje na dihotomiju nemački original → engleska replika1.
Dalja klasifikacija izvršena je na osnovu engleske replike. U skladu sa tim,
moguće je registrovati četiri klase: 1. pozajmljenice koje su transliterovane,
2. pozajmljenice kod kojih je jedan deo preveden ili kalkiran, a drugi
ostaje nemački original, 3. pozajmljenice koje ne slede dosledno nemačku
ortografiju, i 4. pozajmljenice koje u potpunosti slede nemačku ortografiju.
U prvu grupu nemačkih pozajmljenica, transliterovane forme,
spadaju lekseme koje ne prate originalnu nemačku ortografiju, npr. loess
umesto Löss.
U drugu grupu nemačkih pozajmljenica ubrajaju se slučajevi gde se
za nemački original dobija engleska replika u kojoj je prvi element nemački
original, a drugi element je engleski prevodni ekvivalent. Međutim,
postoje i primeri kod kojih je prvi deo prevodni ekvivalent, a drugi deo
je nemački original. Dakle, vidi se da za nemački original Alpenglühen
postoji engleska replika alpenglow, gde je u prvom elementu zadržan
nemački oblik u potpunosti, dok je drugi deo zapravo prevod originala. S
druge strane, postoji, takođe, primer gde za nemački original Apfelstrudel
engleska replika prevodi prvi deo na engleski, dok se u drugom delu
zadržava nemački original strudel. Za razliku od toga, Geiger counter je
primer (prvi put se javlja u engleskom 1924. godine) u kojem je prvi element
nemački i u potpunosti pripada ortografskom sistemu nemačkog jezika, a
drugi element je engleska jedinica, umesto originalnog Geigerzähler.

1 Ovakav model prikazivanja preuzet je od lingvistkinje Biljane Čubrović (Čubrović,

2005).

95
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

Lekseme koje ne prate originalnu nemačku ortografiju, već u manjoj meri

odstupaju, čine treću skupinu nemačkih pozajmljenica. Npr. ukoliko je u
nemačkom originalu leksema sa velikim početnim slovom u engleskoj
replici je sa malim (npr. nemački original: Kitsch – engleska replika:
kitsch). To se ilustruje primerima u sledećoj tabeli:

nemački original engleska replika

Fest fest
Gesundheit gesundheit
Kindergarten kindergarten
Kitsch kitsch
Knackwurst knackwurst
Tabela 1.

Lingvistički je zanimljiva, takođe, importovana leksema zwitterion

koja ne sledi dosledno nemačku ortografiju u tom smislu što u engleskom
počinje malim početnim slovom, dok to nije slučaj u nemačkom. Prema
MWD ova leksema je ušla u engleski jezik 1906. godine, a nastala je od
starovisokonemačkog zwitaran, odnosno od nemačkog Zwitter.
Isto tako zanimljiva je leksema Gestalt i njena engleska replika
gestalt. Naime, u engleskom jeziku ova imenica ima dva alternativna plurala
jedan gestalten i drugi gestalts. U ovom slučaju možemo da govorimo
i o gramatičkom pozajmljivanju, koje i nije začuđujuće s obzirom na to
da je savremeni engleski jezik zadržao dosta sličnosti nasleđenih od svog
starijeg brata – nemačkog jezika.

4.1.1. Nemačke pozajmljenice koje

dosledno slede originalnu nemačku ortografiju
U ovu grupu nemačkih pozajmljenica u savremenom engleskom
spadaju one leksičke jedinice koje dosledno slede nemački original
u bilo kom pogledu (ortografski, morfološki, sintaksički, semantički,
pragmatički):

96
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

nemački original engleska replika

Angst Angst
Gasthaus Gasthaus
Machtpolitik Machtpolitik
Stimmung Stimmung
Tabela 2.

4.1.2. Nemačke pozajmljenice na diskursnom nivou

U posebnu skupinu mogu da se uvrste pozajmljenice u obliku čitavih
klauza, koje svoje specifično značenje imaju samo u datom kontekstu. To
su prestižne pozajmljenice, reklo bi se, s obzirom na društveni kontekst
u kome se javlaju. Na primer, interesantna je pozajmljenica Ich diene
(I serve), koja je zvanični moto princa od Velsa. MWD ne navodi tačnu
godinu importovanja, već samo ovu etimološku napomenu. U ovu grupu
spadaju i čitave klauze i/ili rečenice koje su importovane iz nemačkog u
savremeni engleski jezik. Npr. prema MWD-u: ein’ feste Burg ist unser
Gott (ne navodi se godina preuzimanja ovog germanizma), der Geist der
stets verneint (nije navedena godina importovanja), man spricht Deutsch
(nema godine), nicht wahr? (daje se samo prevodni ekvivalent: isn‘t it so?
not true?).

4.2. Delimitacija nemačkih pozajmljenica

u engleskom jeziku u specifičnim diskursima
Nemačke pozajmljenice koje koriste nativni govornici engleskog
jezika (možda više britanskog nego američkog), moguće je razvrstati prema
terminološkim klasama. Svakako, kod značenja pozajmljenica treba uzeti
u obzir mogućnost promene. Wurst ili pumpernickel, na primer, i dalje
zadržavaju konotaciju koju imaju u savremenom nemačkom jeziku, dok
kod nekih drugih to nije slučaj. Na primer, lekseme lager i hamburger ne
zadržavaju konotaciju koju imaju u nemačkom jeziku. Pri tom je korisno
napomenuti da nije uvek moguće rekonstruisati neke od ovih pozajmljenica
van relevantnog konteksta. U tom slučaju treba naglasiti ulogu diskursa,
odnosno, diskursnog značenja nemačke pozajmljenice, koje mogu onda,
uslovno rečeno, da se nazovu kontekstualno uslovljene pozajmljenice.

97
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

U klasu nemačkih pozajmljenica u diskursu prehrambrenih proizvoda

i pića spadaju nemačke pozajmljenice, kao što su: Berliner Weisse,
Biergarten, Bundt cake, Delikatessen, Hasenpfeffer, Sauerkraut, Lager,
Leberwurst, Pumpernickel, Schnaps, Strudel, Wiener, Wurst, Zwieback.
Nemačka pozajmljenica bratwurst (pečena kobasica), prema MWD,
registrovana je u engleskom jeziku 1888. godine, a ušla je najpre u nemački
iz starovisokonemačkog, pa je potom u engleski jezik ušla iz nemačkog.
Takođe, zanimljiv je specijalitet, zapravo jelo od zečije sitneži, odnosno
leksema Hasenpfeffer koja je ušla u engleski jezik, prema MWD-u, 1892.
godine. Među ovim pozajmljenicama, istorijski i hronološki posmatrano
najstarija leksema jeste Sauerkraut koja je, prema MWD-u, ušla u engleski
jezik još davne 1617. godine i to upravo u istom značenju: kiseli kupus.
Nemačke pozajmljenice u diskursu sporta obuhvataju primere:
Abseil, Blitz, Foosball, Schuss, Turnverein, itd. Leksema Abseil je
refleksivni glagol i ima značenje to rope (seil) oneself (sich) down (ab).
Leksema Blitz označava defanzivnu igru u američkom ili kanadskom
fudbalu, prema čijem scenariju odbrana šalje više igrača nego što napad
može da blokira.
Nemačke pozajmljenice u diskursu zabave i svakodnevnog života
su: Kutte (vrsta prsluka koja se pravi od teksasa ili od kože, a koji nose
motociklisti, tzv. rokeri ili pankeri), Kletterschuh, Rucksack, Doberman
Pinscher, Doppelgänger, Dreck, Hausfrau, Kaputt, Poltergeist, Schnauzer,
Spitz, Wunderkind, Zeppelin.
Posebnu grupu nemačkih pozajmljenica u engleskom sačinjavaju
prestižne nemačke pozajmljenice. Ova vrsta pozajmljenica može da se
registruje kod bolje situiranih pripadnika srednjeg društvernog staleža,
odnosno, bolje materijalno situiranih britanskih i američkih nativnih
govornika engleskog jezika, sa kojima su vođeni razgovori u cilju
otkrivanja izvesnih odlika svakodnevnog diskursa engleskog jezika,
kao i u cilju proučavanja diskursnog fenomena razgovor licem u lice
(face-to-face interaction). U ovu klasu spadaju nemačke pozajmljenice:
Ersatz, Gemütlichkeit, wunderbar, Lebensraum, Meister, Schadenfreude
(=delight at the misfortune of others), über, verboten, Wanderlust,
Wunderkind, Zeitgeist. Nastale u okviru korporativnog poslovanja,
nemačke pozajmljenice, sociolingvistički posmatrano, jesu indikator

98
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

visokog društvenog statusa lica koje ih koristi. Na primer, pozajmljenica

Fahrvergnügen direktno je ušla iz nemačke reklame korporacije
Volkswagen koja je bila izuzetno frekventno prisutna na američkoj
televiziji. Jedan deo slogana glasio je: „Are we having Fahrvergnügen
yet?“. Prestižna nemačka pozajmljenica u ovom slučaju preuzima na sebe
ulogu leksičke jedinice driving pleasure (pleasure of driving).
Skoro sasvim identičan prestiž uživa i nemačka pozajmljenica
koja je u savremenom engleskom jeziku takođe rezultat korporativnog
poslovanja. To je Vorsprung durch Technik (čiji bi ekvivalent glasio:
headstart through technology) a koji je koristila korporacija Audi u svojim
reklamama na engleskom govornom području. Vorsprung durch Technik
ukazuje na tehničku odličnost i superiornost, pa samim tim, uživa veliki
prestiž kao izraz među pripadnicima viših slojeva američkog engleskog
jezika.
Poseban prestiž uživa leksema Autobahn koja je ušla u engleski jezik
u neizmenjenom obliku2. Veliki prestiž uživaju i lekseme: Achtung, Frau,
Fräulein, Führerschein (driving licence), Geschäftsführer (managing
director), itd. Popularne nemačke pozajmljenice u engleskom još su i:
Lederhosen, Leitmotiv, Meister, Raus! (i to u obe varijante hinaus, ali
i heraus). I u filmovima i u intervjuima u američkom engleskom vrlo
frekventno je prisutno ja umesto yes. Popularna nemačka pozajmljenica,
svakako jeste i Gastarbeiter, iako postoji i alternativni kalkiran termin
guest worker.
Nemačke pozajmljenice u opštem akademskom diskursu obuhvataju,
na primer: Ansatz (u smislu basic approach), Festschrift (predstavlja
internacionalizam, dakle, leksemu koja se koristi širom sveta), Leitfaden (u
značenju: guidelines), Methodenstreit (u smislu neslaganja u metodologiji:
disagreement on methodology), Privatdozent. Ova potonja leksema,
Privatdozent, uživa prestiž kako u britanskom, tako i u američkom
engleskom. U OED posvećena je posebna odrednica, gde se explicite
kaže: „In German and some other universities: A private teacher or lecturer
recognized by the university but not on the salaried staff.“

2 Kada se naglašava da je nešto ušlo u neizmenjenom obliku u engleski jezik, onda

to znači da je nemački original preslikan u potpunosti u englesku repliku, bez
izuzetka, neizmenjen oblik ortografski, morfološki, semantički i sintaksički.
Izuzetak čini fonološka ravan, zato što se izgovor ponekad razlikuje od originala.

99
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

Postoje kategorije nemačkih pozajmljenica za koje može da se

registruje samo po jedan primer ili najviše dva, kao što su nemačke
pozajmljenice u diskursu pozorišta, Verfremdungseffekt ili u diskursu
tipografije, takođe, samo jedan primer u OED: Fraktur.
Nemačke pozajmljenice javljaju se u diskursu arhitekture (npr.
Bauhaus, Jugendstil, Plattenbau, Biedermeier). U OED-u se za Jugendstil
daje i sinonim koji je francuska pozajmljenica u engleskom – art nouveau.
Uzgred, prema OED-u, leksema Biedermeier se po prvi put javlja u
naslovu umetničkog ostvarenja Auserlesene Gedichte von Weiland Gottlieb
Biedermaier, Schulmeister in Schwaben.
U diskursu geografije moguće je registrovati četiri primera nemačkih
pozajmljenica: Inselberg, Hinterland, Mitteleuropa, Thalweg. U OED-u
se beleži najprominentnije značenje lekseme Hinterland (1. The district
behind that lying along the coast (or along the shore of a river); the back
country’. Also applied spec. to the area lying behind a port, and to the fringe
areas of a town or city.). U OED-u za Inselberg se nailazi na ortografsku
varijantu koja počinje malim slovom, a čije objašnjenje glasi: „An isolated
hill or mountain which rises abruptly from its surroundings, typically a
plain in a hot, dry region.”.
Takođe, primeri nemačkih pozajmljenica se beleže i u istorijskom
diskursu (npr. Aufklarung, Gründerzeit, Junker, Kaiser, Kulturgeschichte,
Kulturkampf, Landflucht, Nordpolitik, Ostflucht, Ostpolitik, Realpolitik,
Urreligion, Völkerschalcht, Völkerwanderung, Weltpolitik), zatim
u književnoteorijskom diskursu (Bildungsroman, Künstlerroman,
Leitwortstil, Sturm und Drang, Urtext, Vorlage, Wahlverwandtschaften,
Quelle), u diskursu nauke o jeziku (npr. Ablaut, Umlaut, Abstandsprache,
Aktionsart, Dachsprache, Dreimorengesetz, einzelsprachlich, Grenysignal,
Grundsprache, Sitz im Leben, Sprachbund, Sprachgefühl, Sprachraum,
sprachwirklich, Stammbaumtheorie, Suffixaufnahme, Uhrsprache, Wanderwort.
Zanimljivo je i da je u engleskom sam termin pozajmljenica, dakle
loanword, dobijen kalkiranjem nemačkog termina Lehnwort.
U lingvistici su prisutni mnogi termini koji su importovani direktno iz
nemačkog jezika. Kada se govori o protojeziku, gotovo uvek, bez izuzetka,
koristi se termin Ursprache. Autori poput R. H. Robinsa koriste u svojim
autoritativnim radovima iz oblasti istorije lingvistike veoma frekventno

100
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

lekseme: Stammbaumtheorie, Grundsprache i Ursprache (Robins 1967:

178-184).
Matematički diskurs nudi sledeće primere nemačkih pozajmljenica
u savremenom engleskom: Ansatz, Entscheidungsproblem, Hauptmodul,
Hilbert‘s Nullstellensatz, Kernel, Krull’s Hauptidealsatz, Möbiusband,
quadratfrei, Stützgerade, Nebentype, Vierergruppe. Podskup ovog diskursa
bi bio diskurs linearne algebre i teorije relativnosti u kojima se sreće dosta
nemačkih pozajmljenica u engleskom jeziku. Međutim, engleska replika
često sadrži jedan element koji je preveden ili transliterovan. Veoma
česte su i lekseme koje sadrže prefiks Eigen-, kao što su: eigenfunction,
eigenvector, eigenvalue, eigenform3.
Posebno zanimljivu, ali i aktuelnu grupu nemačkih pozajmljenica,
čine, svakako, pozajmljenice u diskursu elektrotehnike i tehničke
fizike savremenog engleskog jezika, kao što su: Ansatz, Aufbau
principle, Antiblockiersystem, Bremsstrahlung, Entgegen, Gedanken
experiment, Gegenschein, Heiligenschein, Hohlraum, Kirchweger-
Kondensationseinrichtung, Mischmetall, Spiegeleisen, Zitterbewegung,
Lagerstätte, Reststrahlen, Sollbruchstelle (ovu nemačku pozajmljenicu
govornici britanskog engleskog koriste radije nego prevodni ekvivalent
predetermined breaking point), Umpolung. U narednom delu pogledaćemo
izvesne prelazne slučajeve, ili preciznije, gradijentne pozajmljenice u
diskursu komunikacije preko kompjutera.

5. Prelazni slučajevi – gradijentne pozajmljenice

u diskursu komunikacije preko kompjutera

Komunikacija kompjuterom može biti ponekad vrlo kompleksna,

a često se odvija ili na jednom jeziku (najčešće je to lingua franca) ili
nekada i na tri jezika4. Kratak pogled na sledeći primer: Ich musste den
Computer booten / rebooten, weil die Software gecrasht ist, pokazuje da
bi ova rečenica imala sledeći ekvivalent u engleskom: I had to reboot the

3 Zanimljivo je da je u ovim nemačkim pozajmljenicama pozajmljen samo prvi deo

(Eigen), dok je drugi preveden na engleski jezik.
4 O komunikaciji preko kompjutera (formalnoj, poluformalnoj i neformalnoj) videti
Đurić (2003).

101
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

computer because the software crashed. Kao što se vidi, na čisto engleske
termine se dodaju nemački flektivni nastavci i tako te lekseme postaju
legitimni članovi izmešanog jezika. U prvom slučaju imamo glagol boot
i reboot kojima se dodaje nastavak –en kako bi se dobio gramatički oblik
infinitiva. Takođe, kod glagola crash, dodaje se najpre prefiks ge-, a zatim
i flektivni nastavak –t da označi prošlo vreme i svršeni vid. Engleski glagol
crash, ili preciznije njegov oblik u prostom prošlom vremenu ima nemačku
repliku (zapravo, mešanu repliku) – gecrasht.
Neke kompanije, kao što je Deutsche Bank posluju na engleskom,
pa samim tim, koriste i dosta anglicizama, ali i prelaznih slučajeva. Na
primer, na sajtu kompanije Deutsche Telekom mogu da se registruju
lekseme: T-Home, T-Mobile, T-Online i T-Systems. Njih, međutim, ne bi
trebalo označavati kao anglicizme, zato što se oni koriste u kontekstima
gde dobijaju nemačke nastavke, sufikse i prefikse, pa bi trebalo težiti ipak
tome da se svrstaju u gradijentne slučajeve pozajmljenica.

6. Engleske pozajmljenice u savremenom nemačkom jeziku –

Anglicizmi u nemačkom

U daljem toku rada biće prikazani slučajevi pozajmljivanja iz

engleskog jezika britanske i američke provenijencije. Carstensen (1965:
30) definiše anglicizam kao reč u nemačkom jeziku, koja dolazi iz
britanskog ili američkog engleskog, neuobičajenom složenicom, ili bilo
kakvom promenom značenja reči u nemačkom, upotrebi reči, izgovoru ili
sintaksi, koje slede britanski ili američki primer.
Da bi se postigla izvesna reprezentativnost u istraživanju, korisno
je osvrnuti se na jedan broj klasifikacija posvećenih anglicizmima u
nemačkom. Istražujući intenzitet uticaja engleskog na nemački jezik
medija, Carstensen et al. (1972: 238-243) su pronašli primere za mnoge
anglicizme i kategorizovali su ih u sledećih osam grupa:

1. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji se sastoje od strane reči i

pozajmljenice, ili reči koje su preuzete iz engleskog u potpunosti
(na primer: Bestseller, Computer, Couch).

102
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

2. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji se sastoje od složenice koju

sačinjava jedan engleski i jedan nemački deo, gde je bilo prvi bilo
drugi deo složenice engleski element (na primer: Beatrhythmus,
Couchtisch, Campingplatz, Haarstylist, Spitzenstar).
3. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji su dobijeni kalkiranjem
(na primer: engleski original Shopping centre i nemačka replika
Einkaufszentrum; engleski original underground activity i
nemačka replika Untergrundtätigkeit; engleski original one-way
street i nemačka replika Einbahnstraße.
4. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji sadrže pozajmljeno
značenje, odnosno, preciznije, reči koje su prethodno postojale
u nemačkom jeziku, ali su preuzele novo značenje pod uticajem
engleskog jezika (na primer, leksema Klima koja se u nemačkom
ranije odnosila samo na vremenske uslove, pod uticajem
engleskog poprimila je i značenje opšte atmosfere ili ambijenta,
kao u primeru: Betriebsklima – radna atmosfera ili ono što bi na
engleskom značilo working climate).
5. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji se sastoje od pozajmljenih
tvorenica (ili kreacija) – novih oblika koji su nezavisni od engleskog
uticaja, a stvoreni su sa ciljem da reprodukuju značenje engleske
reči (na primer, Klimaanlage što bi na engleskom bukvalno značilo
climate facility, a zapravo označava air conditioning, dakle,
klimatizovanje; slično tome leksema vollklimatisiert, doslovce bi
značila climatized, a znači zapravo air-conditioned).
6. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji se sastoje od
pseudopozajmljenica (kvazipozajmljenica). Pseudopozajmljenice
se ograde u nemačkom od engleskog morfemskog materijala,
ali njihova kombinacija ni značenje ne postoje u engleskom (na
primer, Dressman = male model).
7. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji obuhvataju reči koje su
došle iz engleskog u nemački kao celina ali su kasnije skraćene u
oblik koji nije razumljiv u engleskom jeziku. Na primer, leksema
Pullover (džemper) često se skraćuje u Pulli.
8. Anglicizmi u nemačkom jeziku koji obuhvataju reči koje su
pozajmljene u nemačkom više od jednom, dakle, pozajmljivane

103
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

su u više navrata, ali svaki put sa drugačijim značenjem (na

primer, leksema Service koja se u početku odnosila samo na pokret
u tenisu, a sada je dobila dodatno značenje u leksemi klijentske
usluge – client services) (Carstensen et al. 1972: 239-241).

Oslanjajući se na model koji predlaže Schlick (1985: 4-10) svrha

u istraživanju se postiže tek kada se obrati pažnja i na reči koje su ušle
u nemački jezik još u nekim ranijim periodima, npr. reči, poput: Start,
Streik, Tank, koje su uvedene u nemački jezik još u 18. i 19. veku. Prema
Schlick-u, prva reč koja je iz tadašnjeg engleskog ušla u tadašnji nemački
jeste Boot. Veoma relevantnu ulogu u englesko-nemačkim kulturnim i
jezičkim vezama i kontaktima odigrale su i tesne veze Pruskih Hoencolerna
i britanske kraljevske kuće, što je samo napravilo solidnu osnovu za još
veći stepen uzajamnog pozajmljivanja. Takođe, prema ovom autoru, iz
doba Watergate skandala u nemački jezik su ušli anglicizmi: Eskalation,
Konfrontation.

7. Stilski aspekti anglicizama u nemačkom jeziku

U vezi sa stilskim aspektima anglicizama u nemačkom pisali su,

između ostalih, i Carstensen i Galinsky (1967). Posmatrajući specifičnosti
jezika štampe, Pfitzner (1978) se bavio stilskim funkcijama koje anglicizmi
preuzimaju u ovom specifičnom diskursu. Tačnije, on govori o stilizaciji,
odnosno, stilskom bojenju prilikom preuzimanja anglicizama. On za stilsko
bojenje explicite kaže: preneto na novinarstvo, ovo [stilsko bojenje] znači
da se u novinama vodi računa posebno o tome da se jezički zadovolje
osobenosti onoga što se ilustruje. (Pfitzner 1978: 39)
Vezano za stilske aspekte engleskih pozajmljenica u nemačkom (odnosno,
anglicizama), Pfitzner razlikuje tri vrste bojenja: 1. Lokalkolorit, 2.
Fachkolorit i 3. Sozialkolorit. U nastavku, on razjašnjava da Lokalkolorit,
odnosno lokalni kolorit, implicira upotrebu stranih reči da bi se dočarali
predmeti, fenomeni, ljudi ili procesi koji se ne dešavaju u okviru jezičkih
granica nemačkog jezika. S druge strane, Fachkolorit, to jest, strukovni
kolorit, odnosi se na izraze koji su specifični za jednu određenu struku

104
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

ili profesiju, a koji pomažu čitaocima/slušaocima da se identifikuju s

određenom oblašću ili profesijom. Konačno anglicizmi koji se koriste za
Sozialkolorit (to jest, društveno bojenje značenja) pokušavaju da dosegnu
jezičko identifikovanje između članova grupe koji imaju iste karakteristike
ili dele slična interesovanja.
Pfitzner konstatuje dodatno kako su precizni izrazi oni koji su s jedne strane
jezički prihvatljivi, a s druge strane pobuđuju interes čitalačke publike,
nailaze na razumevanje ili reaktivna osećanja (Pfitzner 1978: 161). Stiče se
utisak da mnogi autori daju veliki značaj medijima, čak možda i preveliki.
Štaviše, podrazumeva se, kako se čini, da su jezičke promene i varijacije u
rukama novinara, jer kažu: novinarstvo/štampa na čitaoca deluje snažno, u
velikoj meri oblikuje njegov jezik i zbog toga jeste jedna od najjačih sila u
razvoju modenog nemačkog jezika (Carstensen 1965: 20).
Zaključak bi mogao da glasi da se anglicizmi u nemačkom javljaju
radi preciznosti, odnosno, kada određena reč nema odgovarajući nemački
ekvivalent. Međutim, kao što to biva, javlja se i razlika u konotaciji.
Konotativne razlike se beleže u sledećim leksičkim jedinicama, koje
ilustrujemo tabelarno.

Engleska Nemački Razlika u konotaciji

pozajmljenica ekvivalent
Experte Fachmann Dok Fachmann podrazumeva da je lice ekspert
na nekom profesionalnom polju, dotle neko
lice može biti Experte u različitim drugim
aktivnostima.
fit gesund Leksema fit se fokusira na kondiciju u kojoj se
neko nalazi, npr. da li redovno radi vežbe. S
druge strane, gesund se odnosi na zdravlje jedne
osobe, to jest, da li je on/ona bolestan/sna. Neko
može da bude gesund, ali ne mora biti i fit.
Show Aufführung Show naglašava aspekt zabave (muzika,
specijalni efekti...) dok se nemački ekvivalent
Aufführung može koristiti za neki ozbiljniji
događaj, npr. neku pozorišnu dramu.

Tabela 3.

105
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

O jezičkoj ekonomiji i sažetom prikazu pomoću anglicizama govore

naredni primeri:

Engleska pozajmljenica Nemački ekvivalenti

Fan Anhänger, Bewunderer
Index Anzeiger, Inhaltsverzeichnis
Team Mannschaft, Arbeitsgruppe
Boom Aufschwung, Hochkonjunktur
Interview Vorstellungs-, Bewerbungsgespräch
Tabela 4.

8. Uticaj engleskog jezika na nemački

U engleskom jeziku može se utvrditi izvestan broj nemačkih

pozajmljenica u različitim oblastima terminološke leksike. Po onome što je
već navedeno, razlozi za pozajmljivanje nemačkih reči delom su nemačka
jela ili klasična muzika koji su nemačkog porekla, pa se preuzimaju izvorni
nazivi ili se radi o naučnim disciplinama (društvene nauke/ prirodno-
matematičke) u kojima vodeći naučnici potiču sa nemačkog govornog
područja (Pfeffer und Cannon 1994; Cannon 1998; Best 2006). Ali ako
se posmatra uopštena praksa širom sveta, onda se primećuje da je tokom
devedesetih godina i u nemačkom jeziku zabeleženo 1.200 novih reči
pozajmljenih iz engleskog, 40% od toga su čisti anglicizmi (cool), 40%
neologizmi (auspowern u smislu iscrcrpiti se), a 20% je mešanih oblika
(Showmaster) (Stickel 2001).
Naročito u kontekstu globalnih komunikacija primećuje se u odnosu
na nemački jezik, ipak, nametanje engleskog jezika. Statistički podaci
govore o tome kako i na koji način različiti jezici brinu o svom opstanku.
Tako, u francuskom jeziku prilagođavanje reči iz kompjuterskog žargona,
rečima iz vlastitog jezika iznosi 82%, u švedskom i španskom jeziku 80%, u
holandskom 64%, danskom 59%, italijanskom 58%, ali u nemačkom samo
50% (Zimmer 1995: 49). Izneti podaci predstavljaju pojavu tzv. „Code-
Switching“-a u jednom sasvim drugom svetlu. U kontekstu savremenih
civilizacijskih tokova se postavlja, dakle, pitanje da li jezik iste reflektuje
poimanjem i da li jedna kultura kroz vlastiti jezik sebe unapređuje ili se

106
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

u tom slučaju radi o civilizacijskim tokovima koji se nameću jeziku, da

bi se prenosili. Praćenjem najnovijih trendova, tendencije u nemačkom
jeziku su lako uočljive. Diter E. Cimer u dnevnom listu ZEIT, od 23. juna
1995. zabeležio je reklamu nemačke aviokompanije Lufthansa, koja glasi:
„Miles & More führt ein flexibleres Upgrade-Verfahren ein: mit dem
neuen Standby oneway Upgrade-Voucher kann direkt beim Check-in das
Ticket aufgewertet werden.“ Pre nego što bi se izvukao bilo koji zaključak
iz citiranog teksta, svakako je moguće konstatovati jednu činjenicu:
ekonomija i reklame trpe snažan angloamerički uticaj.
Nadalje, drastičan primer za mogućnosti kako bi neko mogao sebi
da predstavi globalizaciju, daje korporacija Simens (Siemens). Simens,
nemačko preduzeće staro 160 godina, u Francuskoj se reklamira na
francuskom, u Španiji na španskom ali u Nemačkoj na engleskom jeziku.
Uzroci za takvu vrstu prezentacije sigurno se mogu tražiti u situaciji i stanju
neposredno posle Drugog svetskog rata kada su Sjedinjene Američke
Države predstavljale vodeću kulturu u Saveznoj Republici Nemačkoj
(Ammon 1994). Budio se (i dalje se budi) utisak vitalnog, dinamičnog
načina života koji asocira na mladost. Nametanjem SAD kao svetske sile
u protekle dve decenije osnažilo je međunarodni značaj engleskog jezika.
Nemci i Austrijanci se, međutim, žale da se, usled tih tendencija, nalaze u
krizi identiteta (Stark 1993: 297; Domaschew 1994: 34). Iako se ne radi
zaista o promeni identiteta, svrsishodnost mešanih jezičkih oblika služi
upravo ekonomičnosti i razmišljanju u kategorijama tržišne privrede,
sve povezano sa ekonomsko-propagandnim radom usmerenim prema
potrošačkoj javnosti. Sve ovo se može ilustrovati sledećim primerima:
Bahn-Card umesto Bahnkarte (vozna karta), Breakfasten umesto
fruštukovati ili lunchen/brunchen (ručati/užinati), npr. vezuju se za način
života određenog opšte poslovnim karakterom.
Petar Ramzauer, trenutno ministar za saobraćaj u Saveznoj Republici
Nemačkoj, svoju privrženost maternjem jeziku hoće zbog toga da proširi i
na nemačke železnice. U vezi sa tim, postavlja se naravno pitanje o daljem
razvoju društvenih sistema, podsistema, ekonomskih oblasti u društvu, i
da li se u svim tim domenima drži korak sa vremenom. Javna diskusija
na teme da li „Homepage“ treba nazvati „Leitseite“ ili „downloaden“
konvertovati u „herunterladen“ u punom je jeku. Uticaj medija,

107
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

radioprenosnika i štampanih medija ne može ostati neprimećen. Internet

i televizija (naročito privatne stanice) jačaju prisustvo engleskog jezika:
Highlight, Statement, News, Comedy ili Talk-Runde. Televizisjke emisije,
iako u ovom slučaju u srpskom ne govorimo o Big Brother, kako se u
Nemačkoj odomaćilo prikriveno ili The Dome, znatno razrađuju rečnike.
Dnevne novine Frankfurter Rundschau npr. 1998. reč kids (engleski naziv
odmila za decu) koristile su 333 puta (Niehr 2002: 3). No, u jezičkom
pogledu to možda i nije iznenađenje, zato što nemački naziv za decu glasi
Kinder, odnosno Kind u jednini, pa se dodavanjem slova s za množinu
na oblik jednine, dobija dati oblik. Ovaj mehanizam tvorbe možda nije
tipičan za nemački jezik, ali je, ako nema drugih mogućnosti, utvrđen kao
standard u nemačkom jeziku prilikom stvaranja množine od, na primer
akronima ili stranih reči, pre svega poreklom iz engleskog ili francuskog
jezika, i u potpunosti je gramatički prihvatljiv. Izostavljanjem zvučnog
alveolarnog nazala [n] fleksija reči se doživljava uz to sasvim prirodno.

9. Književnosti i kulture u kontaktu

U jeziku, živom organizmu koji prati razvoj ljudske zajednice,

uvek su sačuvani tragovi promena u odnosima uređenih kulturom
naroda. Književna istorija jednog jezika koja svedoči o stanju u kulturi i
civilizaciji određene jezičke zajednice u određenom trenutku, jedinicama
svog jezičkog koda reflektuje, naravno, njen odnos prema okruženju. Na
tom putu, praćenjem pojedinih upisa u jezičkom inventaru primećuje se
promena njihovog statusa unutar jezika i prelaz sa jedne socijalne ravni
na drugu. Danas spleen u nemačkom govornom jeziku označava, donekle
omalovažavajući, nešto poput lude mane ili fiks ideje (Klappenbach et al.
1964). Uzimajući u obzir da se radi o jedinici koja je u međuvremenu,
takođe, zvanično upisana u jedan rečnik nemačkog jezika, pogledom u
rečnik koji važi za polazište prilikom standardizacije nemačkog jezika, u
Duden, naći će se upis: engleski spleen, grčki σπλήν, splēn i da je to naziv za
slezinu. Pojašnjeno je dodatno da se značenje prenosi na loše raspoloženje,
ljutnju, zlovolju. Prvi rečnik danas standardnog visokonemačkog jezika,
Gramatički kritički rečnik visokonemačkog govora Johana Kristofa

108
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

Adelunga iz 18. veka, beleži da se slezina smatrala mestom gde se generiše

određena duševna snaga, a prilikom oboljenja uzrok je za hipohondriju.
Adelung tako beleži čak etimologiju i promenu značenja izraza, polazeći
od Galena koji je uzrok melanholije video u višku žuči, jedne od četri
telesne tečnosti koja se proizvodi između ostalog i u slezini (Adelung
1781: 213). Ariana Vild uspeva, štaviše, u književnom diskursu značenje
da poveže sa francuskim izrazom splénétique koji je sinonim za bol celoga
sveta i melanholiju (Wild 2002). Šarl Bodler u svojim delima, poput Cveća
zla, popularizovao je u francuskom jeziku leksemu splénétique.
I uticaj Engleske i njene književnosti u 18. veku ostavio je,
inače, na nemačkom govornom području jasno vidljive tragove. 1768.
godine pojavio se svojevremeno kontroverzni roman Lorenca Sterna
A Sentimental Journey Through France and Italy. Iste godine Johan
Joachim Kristof Bode izdaje Sternovo delo u prevodu, naslovom Yoricks
empfindsame Reise durch Frankreich und Italien. Na Lesingov predlog
Bode sentimental prevodi kao empfindsam, neologizmom po kojim
će književno razoblje sentimentalizma u istoriji nemačke književnosti
biti nazvano Empfindsamkeit. Jezički i kulturni kontakt u ovom slučaju
pokazuju u kojoj meri ispravno shvatanje ovog domena predstavlja ustvari
postupak za negovanje maternjeg jezika. Pod uticajem prevedenog romana
u drugoj polovini 18. veka razvija se svojevrstan putopisni žanr, nazvan
osećajno putovanje. Za razliku od uobičajenih putopisa, popularnih u ono
vreme u kojima su autori nudili trezvene informacije detaljnim opisima
zemalja i života, običaja i kulture, u osećajnim putovanjima opisi se kreću
od pre svega subjektivnog iskustva sve do telesnih i duševnih reakcija i
ličnom mišljenju o sakupljenim utiscima.

10. Jezička kultura i nega jezika kroz vreme

Prevazilazeći granice nacionalnih država, autohtonih kultura,

težnje ka globalizaciji se sve češće suočavaju sa pitanjem identifikacije
vrednosti koje se prenose u postupku globalizacije. Pitanje se ne odnosi na
vrednosti globalizacije kao takve, nego na pitanje identifikacije u procesu
globalizacije. Tradicionalne vrednosti, suočene sa sve većim brojem

109
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

kontrastivnih varijanata, mogu da izazovu utisak ugoženosti autohtonih

kultura. Jezik u ovom slučaju jeste prvi koji trpi promene i odražava odnos
prema sistemu vrednosti koji se menja.
Odgovori na pitanja od izuzetne važnosti za dalji kulturni, odnosno,
civilizacijski razvoj ljudskih zajednica, traže se na različite načine,
konvencionalnim metodama javne diskusije i komunikacije, koristeći se
pritom i savremenim trendovima. Na naučnim skupovima javljaju se prilozi
kao stručni doprinos aktuelnim tokovima. Posmatrajući sopstvenu ulogu u
okviru aktuelnih tendencija traga se za vlastitom pozicijom u tokovima
globalizacije u želji da se uoči perspektiva sopstvenih identifikacionih
obeležja. Po naslovima, budućnost kakva se vidi, ne nagoveštava vedrija
vremena. Karin Pitner se pita: „Nemački – jezik koji izumire?“ Odgovor
na to pitanje nudi se u raspravi široko pokrenutoj različitim vidovima
javne komunikacije. Osnovane su novine posebno u te svrhe: Naš maternji
jezik u Austriji – Evropa je naša kuća, a nemački naš jezik. Univerzalna
enciklopedija dostupna na internetu, Vikipedija, štaviše, poseduje članak
naročito posvećen rasprostranjenosti nemačkog jezika u engleskom:
Spisak nemačkih reči u engleskom. Pokrenut je na internetu, takođe, portal
nesrećno nazvan Orthogravieh. Naziv preuzet iz pesme Pravopis Hajnca
Erharta iz 1970, greškom u pravopisu koristi nastalu homofoniju da bi
u satiričnom maniru, okarakterisao savremeno ophođenje prema vlastitoj
kulturi. Međutim, to nipošto nije razlog za pesimizam. Podršku takvom
postupku svojim primerom daju čak ličnosti poznate u kulturnoj javnosti.
Izjava nemačke operske pevačice Ede Mozer u razgovoru, objavljenom u
tiražnim dnevnim novinama u Nemačkoj Frankfurter Algemajne Cajtung,
često se i rado citira: „Naš jezik se sprema da ugine kao bolesna životinja”
(Mühl 2006). Da bi se delovalo protiv tendencija koje preko jezika utiču
na kulturu i, reklo bi se, unazađuju je, Zadužbina Nemački jezik, osnovana
2001. od ličnosti poznatih po svom kulturnom radu široj nemačkoj javnosti,
Akcijom „živi nemački jezik“ pokreće različite projekte i objavljuje knjige
kojima teži da održi u životu nemački jezik današnjim, ali i budućim
generacijama.
Razlog za takve inicijative su izjave ličnosti od značajnog društvenog
uticaja. Ginter Etinger, nemački komesar u EU za energetiku, dok je bio
predsednik pokrajinske vlade u Baden-Virtembergu, izjavio je za medije

110
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

da će nemački opstati kao jezik kojim se govori u porodici ili u slobodno

vreme, a tokom radnog vremena, govoriće se ubuduće na engleskom.
Trendovi uspostavljeni nekoliko decenija unazad rezultat su, svakako,
širenja ideje ekonomičnosti koja postaje sinonim za napredak. Međutim,
povezivanjem poslovnog života isključivo sa procesom globalizacije koja
bi, dakle, ekonomičnosti radi, trebalo da se svede na jedan jezik, nužno
je očekivati da će vlastita kultura pretrpeti značajne izmene. Dodelivši
šoping molu u centru Berlina naziv Eastgate, ekonomisti su se rukovodili
pre svega marketinškim odnosno ekonomsko-propagandnim namerama.
Stolar u Pocdamu, usmeren istim pravcem razmišljanja, nazvao je svoju
radnju Woodmaster, iako tako nešto u engleskom jeziku ne postoji, dok
se stadion u Lajpcigu, nekada Centralni stadion (Zentralstadion), sada
zove Red Bull Arena. Rezultati tih procesa daju nekada neočekivana
rešenja koja nisu uvek shodna odgovarajućem smislu. U Nemačkoj se
prodaje Bodybags, a misli se na ranac (Rucksack). Bodybag na engleskom
znači „džak za leševe“ dok se na istom jeziku za ruksak govori rucksack.
Ovaj izraz sigurno se ubraja u reči migracionog porekla, kao što se na
nemačkom govori Schal, naziv pozajmljen iz engleskog, shawl, kojem je
koren persijski.
Diskusije na temu nege kulturnog identiteta u savremenim društvenim
tokovima problematizuju pojave pozajmljenica iz stranih jezika i zašto se
koriste izrazi poput event umesto „Ereignis“, Location zamenjuje „Ort“
(mesto), lokaciju, public viewing postalo je zajedničko gledanje televizije.
Rešenja se, opet, ne nalaze u javnoj raspravi. Ona doprinosi buđenju kulturne
svesti koja traga za identifikacionim obeležjima. Socijalno umrežavanje
elektronskim putem širom sveta dovelo je do pojave tzv. spema, što je na
nemačkom govornom području probudilo dilemu da li se engleski naziv
Spam može zameniti rečima E-Müll (elektronsko smeće) ili Digimist
(digitalno đubre). Procesi tvorbe reči u nemačkom jeziku omogućavaju
različite kreativne postupke, ali u predlozima koji potiču od Zadužbine
Nemački jezik, prisutan je, nesumnjivo, kako gnev tako i razočarenje
prema savremenim trendovima ljudske civilizacije, kao i njihovom uticaju
na kulturu življenja. Inače, prvobitno značenje “spema” u engleskom
jeziku je „meso za doručak“, odn. „mesni narezak“. Pokušaj rekultivisanja
modernog načina života, prikazan u već navedenom, ministar Ramzauer

111
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

inicirao je u svom ministarstvu saobraćaja, gde se više ne koriste engleski

nazivi. Umesto o laptopu ili o noutbuku govori se o preklopnom računaru
(Klapprechner), Tickets su karte za vožnju (Fahrscheine), a Flipcharts je
u ministarstvu preimenovano zvanično u „Tafelschreibblock“ (Medick et
al. 2010).
Zbog slabe integracije engleskih pozajmljenica u nemački jezik
često je unutar rečenice potrebno izvršiti, ponekad i višestruki Code-
Switching, menjajući pravila izgovora sa nemačkih na engleska. Poteškoće
se javljaju naime kada se u nemačkoj rečenici koristi reč iz engleskog
jezika. Štaviše, nejasnoće mogu da se pojave unutar jedne reči, kada nije
jasno razgraničeno do koje mere važe pravila nemačkog izgovora, a od
koje engleska. Izjednačavajući polove prilikom korišćenja naziva koji se
po običaju koriste samo u muškom rodu, nailazi se na prepreke upravo
kod pravilnog izgovora, kao u Cimerovom primeru: Hardlinerinnen. No,
ozbiljni problemi nastaju kada se sve što se plasira kao novo ne imenuje
nazivima iz maternjeg jezika nego engleskim, kada se u slučaju nemačkog,
reči nemačkog porekla zamenjuju engleskim i pri tom uvodi istovremeno
engleska gramatika.
Toposi raspada jezika, odnosno, gubitak specifičnih obeležja
nacionalnih jezika, primetni su uvek, u bilo kojoj kulturi i u bilo koje vreme.
Keler nabraja: „od Platona preko Kvintilijana i Rusoa sve do Kemala Paše,
Helmuta Kola ili Princa Čarlsa koji je jednom prilikom izrazio svoju brigu
o tome da je britanska varijanta engleskog sve više izvitoperena zato što
trpi uticaj američke (Keller 1999: 3). Da se jezik menja usled napretka
civilizacije, kulturni kontakti, takođe, utiču na jezički razvoj, nipošto ne
može da se nazove novom konstatacijom. Hans Vajgel se svojim naslovom
vraća u 18. vek da bi podsetio na takve i slične tendencije iz ranijih vremena:
Patnje mladih reči, a još u 19. veku Gustav Vustman konstatuje: Svakakve
jezičke gluposti. Mala nemačka gramatika sumnjivog, pogrešnog i ružnog.
Perspektivu je moguće prepoznati, dakle, u činjenici da se jezičke promene
posmatraju u jednom relativnom trenutku određenom u vremenskom
toku, pa se u tako ograničenom periodu prepoznaju nužno mnoge greške i
pozajmljenice iz stranih jezika. Ali i u tom slučaju važi Kelerova definicija:
Sistemske greške koje nastaju danas, velikom verovatnoćom sutra su nova
pravila (Keller 1999: 7).

112
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

Lista referenci:

Adelung, J. Ch. (1781). Grammatisch-kritisches Wörterbuch der

hochdeutschen Mundart - mit beständiger Vergleichung der übrigen
Mundarten, besonders aber der Oberdeutschen, Zweyte vermehrte
und verbesserte Ausgabe. Leipzig: Johann Gottlob Immanuel
Breitkopf und Compagnie.
Ammon, U. (1994). The present dominance of English in Europe. With an
Outlook on Possible Solutions to the European Language Problems.
Sociolinguistica 8: 1-14.
Best, K. - H. (2006). Deutsche Entlehnungen im Englischen. In:
Glottometrics 13, (Altmann et al., eds.), Lüdenscheid: Jutta Richter-
Altmann Medienverlag, 66-72.
Cannon, G. (1998). Post-1949 German loans in written English. Word 49:
19-54
Carstensen, B. (1965). Englische Einflüsse auf die deutschen Sprach nach
1945. Heidelberg: Carl Winter Universitätsverlag.
Carstensen, B. und H. Galinsky (1967). Amerikanismen der deutschen
Gegenwartssprache. Heidelberg: Carl Winter Universitätsverlag.
Carstensen, B. et al. (1972). Zur Intensität des englischen Einflusses auf
die deutsche Pressesprache. Muttersprache 82 (4): 238-243.
Crystal, D. (2006). Words, Words, Words. Oxford: Oxford University Press.
Čubrović, B. (2005). Fonološka struktura novijih francuskih pozajmljenica
u savremenom engleskom jeziku. Beograd: Philologia i Filološki
fakultet.
Domaschew, A. (1994): Englisch als die einzige Verkehrssprache des
zukünftigen Europa? Eine Stellungnahme aus osteuropäischer Sicht.
Sociolinguistica 8: 26-43.
Đurić, M. D. (2003). Neologizmi u komunikaciji na kompjuteru (u
savremenom engleskom, francuskom i nemačkom jeziku). Beograd:
Filološki fakultet. Neobjavljena magistarska teza.
Erhardt, H. (1970). Das große Heinz Erhardt-Buch. Hannover: Fackelträger
Verlag.
Haugen, E. (1950). The Analysis of Linguistic Borrowing. Language 26:
210-231.

113
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

Keller, R. (1999). Ist die deutsche Sprache vom Verfall bedroht? Düsseldorf.
Klappenbach R./ Steinitz W. (eds.), (1964): Wörterbuch der deutschen
Gegenwartssprache. 6 Bde. Berlin: Akademie Verlag
Mühl, M. (2006). Interview mit Edda Moser: Unsere Sprache verendet
wie ein krankes Tier. Frankfurter Allgemeine Zeitung. Frankfurt: 06.
Oktober 2006.
Niehr, Th. (2002). Linguistische Anmerkungen zu einer populären
Anglizismen-Kritik. Oder: Von der notwendig erfolglos
bleibenden Suche nach dem treffenderen deutschen Ausdruck.
Habilitationsvortrag, 2. Juli 2002. Düsseldorf: Philosophische
Fakultät der Heinrich-Heine-Universität.
Pfeffer, J. A. / Cannon, G. (1994). German loanwords in English. An
historical dictionary. Cambridge: Cambridge University Press.
Pfitzner, J. (1978). Der Anglizismus im Deutschen. Stuttgart: J. B.
Metzlersche Verlagsbuchhandlung.
Pittner, K. (2001). Deutsch – eine sterbende Sprache? Beiträge zu
Sprache und Sprachen 3. Vorträge der 6. Münchner Linguistik-Tage.
München: lincom europa, 229-237
Polenz, P. v. (2000). Deutsche Sprachgeschichte vom Spätmittelalter bis
zur Gegenwart. Einführung; Grundbegriffe; 14. bis 16. Jahrhundert.
Berlin/ New York: de Gruyter.
Robins, R. H. (1967). A Short History of Linguistics. London: Longman.
Schlick, W. (1985). Sprechen Sie Engleutsch?. Babel 20 (3): 4-10.
Stark, F. (1993). Faszination Deutsch. Die Wiederentdeckung einer
Sprache für Europa. München: Langen Müller.
Stickel, G. (2001). Neues und Fremdes im deutschen Wortschatz. Aktueller
lexikalischer Wandel. Berlin/ New York.
Unsere Muttersprache in Österreich. (2004): Zeitung. Nr. 4/ Jahrgang 6,
Dezember 2004, Graz: Interessengemeinschaft Muttersprache in
Österreich.
Weigel, H. (1974). Die Leiden der jungen Wörter. München.
Weinreich, U. (1953). Languages in Contact: Findings and Problems.
New York: Publications of the Linguistics Circle of New York
Wild, A. (2002). Poetologie und Décadence in der Lyrik Baudelaires,
Verlaines, Trakls und Rilkes. Würzburg: Königshausen & Neumann.

114
 STATUS NEMAČKIH POZAJMLJENICA U SAVREMENOM ENGLESKOM JEZIKU

Wustmann, G. (1891). Allerhand Sprachdummheiten. Kleine deutsche

Grammatik des Zweifelhaften, des Falschen und des Hässlichen.
Leipzig.
Zimmer, D. E. (1995). Sonst stirbt die deutsche Sprache. Die Zeit 26, 23.
Juni 1995, 49.

Internet izvori:

Medick, V. / Weiland, S. Schwarz-Gelb steht auf Schwarz-Rot-Gold,

Spiegel Online: www.aktionlebendigesdeutsch.de [25.03. 2010].
Kampf gegen Anglizismen. Ramsauer feiert sich als Sprachpfleger. Spiegel
Online: www.aktionlebendigesdeutsch.de [28.12. 2010].
Liste deutscher Wörter im Englischen. Dostupno na:http://de.wikipedia.
org/w/index. php?title=Liste_deutscher_W%C3%B6rter_im_
Englischen&oldid=84810967 [02. 10. 2011].

115
 Miodrag Vukčević, Miloš D. Đurić

Miodrag Vukčević
Miloš D. Đurić

THE STATUS OF GERMAN LOANWORDS

IN CONTEMPORARY ENGLISH

Summary

The great impact generated by the English language and imposed upon the
German language is the result of the tasks and philosophy within German companies,
which are predominantly influenced by the Anglo-Saxon philosophy and entrepreneurial
identity. The management of German corporate companies uses the so-called Language
for Specific Purposes in order to formulate their aims, business intentions and
corporate plans. However, the common, related origin of language and culture has left
its trace both on their history, particularly in the German language, and by means of
contemporary civilisation advancement. Nevertheless, it is possible to determine a certain
number of German loanwords in the English language, in various fields and domains
of terminological lexicon, particularly in the context of global communications. The
linguistic analysis is aimed at describing phonological, graphological, morphological,
and semantic adaptations of German loanwords, while the sociolinguistic part of the
paper sheds light on the socio-cultural background of the way the German loanwords are
imported and used in contemporary English language.

116
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

Весна Бранковић
Слобомир П Универзитет

О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА

НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

Сажетак

У овом раду указиваћемо на разлике у положају мушкараца и жена у

најпопуларнијим текстовима америчке кантри музике, које се, између осталог,
огледају и у језику, у избору лексичких и синтаксичких јединица. Као пример
како језик обавља функцију социјалне стратификације, ослањајући се на
социолингвистички концепт различите употребе језика између мушког и женског
пола, представићемо стереотипну слику мушкарца и жене кроз љубавне песме у
којима доминирају следећи мотиви: љубавни изазови и искушење, претња преваром
брачном супружнику и мотив патње.

Кључне речи: америчка кантри музика, мушкарац, жена, социолингвистика,

стереотип, лексичко- семантичка средства, синтакса.

1. Уводне напомене

Најпопуларнија америчка кантри музика настала је у

деветнаестом веку у регији планине Апалачи. У двадесетом веку, након
појаве радија, почела је да се шири и на остале делове Сједињених
Америчких Држава. У периоду од готово сто година, а због различитих
друштвених, историјских, економских и комерцијалних разлога,
америчка кантри музика позната је под различитим називима као
што су: хилбили музика, кантри-вестерн, хонки тонк, Нешвил саунд,
рокабили, кантри преступничка музика и блуграс музика. Најбројнију
публику кантри музике чине одрасли мушкарци и жене, припадници
радничке класе који се идентификују с њом зато што поруке, тј.
текстови, у већини случајева подржавају њихове ставове, уверења
и понашања. Стога су најчешће теме које се јављају у овој музици

117
 Весна Бранковић

љубавног карактера, мада има и оних у којима се помиње детињство,

напоран рад, проблеми породице.
Најпопознатији аналитичар америчке кантри музике Бил Малоун
(Bill Malone) тврди да је у јужним државама Сједињених Америчких
Држава, одакле и потиче америчка кантри музика, владала атмосфера
у друштву у којем су улоге мушкараца и жена биле подељене. Бил
Малоун о америчком друштву каже следеће:
„На југу, иако су постојале хијерархијске поделе на основу
друштвеног положаја људи у коме доминирају богати, владали
су мушкарци по неписаним правилима кроз патријархални начин
живота. Мушкарци су владали тим друштвом и испољавали завидну
слободу у односу на жене чији је задатак био да „очувају традицију“,
и да брину о дому и породици.“ (Malone 2001:122)
Полазећи од претпоставке да су мушкарци надмоћнији и
доминантнији и у кантри музици и да своју надмоћ у односу на
жене исказују и помоћу језика, ми ћемо у овом раду, на примерима
издвојеним из анализираног корпуса америчке кантри музике,
указивати на стереотипне улоге мушкарца и жене које се испољавају
кроз текстове. Под термином стереотип у нашем раду подразумевамо
низ обележја која одликују мушкарце и жене. Стереотип мушкарца,
кроз однос мушкарац-жена, има апсолутну моћ. Он себи дозвољава
слободу у сваком погледу. Не прихвата свој део одговорности у браку,
склон је варању и кад за то нема разлога, увек је иницијатор сваког
љубавног састанка, оствареног или неоствареног. Под стереотипном
сликом жене у кантри музици подразумевамо жену која је у сваком
мушко-женском односу потчињена мушкарцу, њено место је у кући, а
њена основна улога у браку да трпи, прашта и пати. Она не дозвољава
себи слободан начин понашања и кад размишља о неверству то је зато
што је несрећна и незадовољна постојећом везом.

2. Мотив изазова и искушења

Показаћемо како се ови стереотипи испољавају анализом кроз

следеће мотиве:

118
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

Кроз текстове који за тему најчешће имају искушење у које

су лирски субјекти, мушкарци и жене, доведени, стереотипна слика
надмоћног мушкарца и подређене жене најчешће се ствара кроз
разлоге због којих оба пола долазе у искушење.
Мушкарац пред изазовом и искушењем. Мушкарцима је најчешћи
разлог за искушење физичка привлачност неке жене која није њихова
супруга. На пример, у тексту наслова „You Still Move Me“(1), лирски
субјекат, мушкарац, обраћа се својој бившој љубавници (you) и из
других деиктичких елемената (alone like this, this time) разумемо
да је сада у непосредном контакту са њом. Знамо да више нису у
вези због реченица „I was hurtin’ so“, и двапут поновљене реченице
„You Still Move Me“. После сваке реченице којом исказује колико су
страсна његова осећања према љубавници и са двапут поновљеном
реченицом „You Still Move Me“, више стихова је посвећено супрузи
која је „удаљена“ не само зато што није присутна у тој разговорној
ситуацији (her), већ је и први пут помиње релативном реченицом
„What I got at home“, тако да можемо да схватимо да је она само део
неке укупне слике његовог дома. Следећи пут када говори о својој
жени користи емфатични облик презента индикатива са глаголом do
(I do love her), који има функцију да оспори помисао да он не воли
своју жену. Три пута понавља исту конструкцију: „never let her down“,
„never let her know“, „won’t let her go“, што такође указује на потребу
да љубавницу, а можда и себе, убеди да не намерава да напусти своју
жену. Употребом модалних глагола и кондиционала такође показује
своју несигурност. И заиста, та несигурност је све већа кроз текст
песме, јер у последњим стиховима каже да мора да бежи од своје
страсти: „Before these feelings go too far“. Јасно је из овога да мушкарац
нема потребе да објашњава много оно што је његово искушење, то
му се напросто деси, много више мора сам себе да убеђује да остане
веран жени.
У наредној песми „On The Other Hand“(2), искушење у које се
доводи лирски субјекат је, такође, физичка привлачност која се осећа
не према супрузи, већ према некој другој жени. Први и четврти стих
сваке од три строфе понавља лексему hand која је прво део идиома,
да би постепено мењала значење у дословно рука, шака, и на крају

119
 Весна Бранковић

да би постала део новог идиома ( on one hand, on that hand, on the

other hand, got to hand it to you girl). Обраћа се љубавници заменицом
you, да би у другој строфи своју жену поменуо преко симбола (golden
band on that hand). Трећа строфа почиње одредбама којима је фокус
на физичким привлачностима љубавнице (in your arms, into your
eyes, your lips), а други део сваког од та три стиха указује да је уз њу
нашао себе и оживео ( „In your arms I feel the passion“, „I felt so alive“).
Искушење у овој песми је такође физичка привлачност љубавнице и
лично задовољство, пријатност коју осећа са њом, али је нажалост
спречен бурмом на руци. Лирски субјекат, мушкарац, у тој песми прво
користи први део идиоматског израза on one hand (2) (с једне стране),
саопштавајући на тај начин потенцијалној љубавници разлоге због
којих би могао да превари своју супругу с њом:
„On one hand, I count the reasons
I could stay with you and hold you close to me all night long,
So many lover’s games I’d like to play with you,
On one hand I could stay and be your loving man,
In your arms I feel the passion
I’ve got to hand it to you girl“ (2)
Затим користи други део идиоматског израза on the other hand
(2), који у овој песми добија сада друго значење, буквално, јер му
следи there’s a golden band on the other hand. Из претходно наведених
разлога због којих би могао преварити супругу, наводи разлог због
кога неће то урадити. Разлог је бурма1 на његовој руци, кад каже:
„But on the other hand, there’s a golden band
to remind me of someone who wouldn’t understand’
But the reason I must go is on the other hand“(2)
Надмоћ мушкарца у браку испољава се оваквим стиховима
кроз чињеницу да је физичка привлачност једино што је битно као
искушење, док је лик супруге замагљен и потиснут и лексичким,
синтаксичким и текстуалним средствима.
Жена пред изазовом и искушењем. Жене, које су и лирски
субјекти у текстовима, најчешће као разлог због којег су доведене у

1 „Именица бурма у кантри музици се често користи као симбол који спречава
једног од парнера од преваре“: А. Fox, Real Country, Duke University Press,
London, 2004, стр. 238

120
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

искушење наводе незадовољство у браку, односно, незадовољство

постојећом везом и брачним другом.
У тексту песме „Only in my mind“(3), жена нас у првој строфи
уводи у идиличну, романтичну сцену у којој она и њен муж седе у
парку, у тишини, а у другој строфи понашање мужа нагло се мења и
он је пита за прељубу.
Пре него што ће јој супруг поставити три питања, жена истиче
оштрину његовог изненадног погледа који јој он упућује:
"Then with a move of his eyes, a move that could have made the
wind stand still, that I will never forget, he said: "(3)
Два питања супруга, која даље следе у тексту, и која су јој
упућена садрже глаголе у садашњем перфекту, да би се дошло до
информације да ли се радња десила у било које време у прошлости
све до садашњег тренутка. На пример:
He said: "Have you ever cheated on me?"
„Has there been someone else?“(3)
док треће питање садржи глагол у презенту индикатива, јер он
жели да зна не само да ли га је икад преварила, већ да ли га и сада
вара:
„Is there someone you love more than me, someone you can’t forget ?“(3)
Након постављених питања, а пре добијеног одговара, супруг уз
помоћ императивно – кондиционалне реченице, а кроз директни говор
који нам и даље саопштава жена, нуди решење у случају да одговор
супруге буде потврдан. Решење се исказује следећим стиховима: „If
this memory is opened again, let it be chased away by time“ (3). Под
именица memory подразмева се евентулано постојање заљубљености
жене у другог мушкарца, а ту заљубљеност треба време да избрише.
После седам стихова, односно седме клаузе треће строфе где њу
муж испитује она кратко одговара : „Only in my mind’“.
Другом строфом доминирају упитни облици „How can I tell you“,
„Why am I blushing, „is it you or the heat“. Реторичким питањима она
показује да је преплављена осећаљем моралног стида, како заправо
прељубе није било, већ само намере..
У песми „You’re the first time I’ve thought about leaving“(4), лик
жене се обраћа човеку у кога јесте заљубљена и прве две реченице

121
 Весна Бранковић

говоре о осмесима које су једно другом упућивали, док се муж помиње

тек у трећој строфи у оквиру субординиране временске реченице
„while he’s sound asleep“. Мужа, такође, помиње увек у трећем стиху
сваке строфе опет у оквиру зависних реченица, јер је основно што
њу интересује мисао и жеља да оде са својим вољеним. Највећи део
стихова садржи глаголе think, know, try not to think, I will и I don’t
know.
За разлику од искушења који стоје пред мушкарцима у виду
физичке привлачности жене, у овим песмама нигде се не помиње
физичка привлачност мушкарца, већ само обележја њихове међусобне
комуникације: „I can talk… with you, … you smile… but I’ve smiled back“.
Такође, има и више компаративних конструкција: ...“smiled back a little
more than I should“, „what I’m thinking most“. Док је жена у песмама
које говоре о искушењу мушкараца представљена метонимијски кроз
никакав предмет или је видљива само кроз моралне назоре о браку о
којима он говори, у овим песмама које говоре о искушењу жена, муж
је присутан и уз жену је, у кући или у парку, а прељуба се не замишља
у физичком смислу, већ је граница постављена само у мислима жене.
До различите употреба језика између мушкарца и жене, у
текстовима чија је тема љубавни изазов и искушење, долази услед
различитости мотива због којих оба пола долазе у икушење.
Мушкарци, како смо већ рекли, најчешће долазе у искушење
зато што их друга жена физички привлачи. Изрази, које користе да
би описали ту физичку привлачност, означавају сећање или опис
фозичког контекста:
„but you still move me“(1)
„In your arms I feel the passion“(2)
„I could stay with you аnd hold you close to me, all night long.“(2)
Жене када долазе у искушење да варају своје супруге, описују
та своја искушења, више као намеру, често неостварену, на првом
месту је морална дилема, а не страст, тако да нам постаје јасно да оне
сматрају да им није примерено да размишљају о превари стваљајући
себе, на тај начин, у подређени положај у односу на мушкарце.
Примери за то су :
„Why am I blushing in front of you now“(3)

122
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

„How can I tell you I can talk about things with you that I can’t talk
about with him“(3)
„I’m thinking things that I shouldn’t think“(4)
I try not to think what I’m thinking most“(4)

3. Мотив преварe

Кроз следеће две песме приказаћемо разлоге због којих

мушкарци и жене прете преваром брачном супружнику.
У песмама наслова „Carolyn“ (5) и „Lucille“ (6), тема је претња
преваром законитом партнеру. Лирски субјекти у обе песме су
мушкарци2, међутим разлози за претњу у песмама су различити. Кроз
текст песме „Carolyn“ описује се претња мушкарца упућена жени, док
се кроз текст песме „Lucille“ описује претња жене упућена мушкарцу.
Претња мушкарца у песми „Carolyn“(5). У овој песми лирски
субјекат, мушкарац, својој жени препричава причу коју је чуо, причу
о неком мушкарцу који је напустио своју супругу зато што није,
по његовом мишљењу, испуњавала све његове сексуалне потребе.
Мушкарац, који је напустио своју супругу, отишао је у неки град и
ступио у контакт с женама које су испуниле сва његова очекивања. На
почетку, мушкарац користи апелатив (Половина 1986:12)(Carolyn) и
сложени императив, (let me tell you), и уводи „поучну“ причу о човеку
који је отишао од куће, код жена сумњивог морала. Друга строфа
такође почиње апелативом и уопштава овај појединачни случај у
опште правило да мушкарац тако нешто чини увек када је: treated bad
at home. Навешћемо стихове друге строфе:
„Carolyn let me tell you what I heard about a man today
He didn’t come home from work and he went away“(5)
Видимо да је глагол „will“ ,употребљен сваки пут да означи радњу као
уобичајен чин, с тим што понекад (sometimes) мушкарац то чини зато
што је сам, или из неког ината, али увек кад је: treated bad at home:

2 „Carolyn“, Merle Haggard, http: //countrymusic.about.com приступ

сајту11.02.’09. у 13:01h,: „Lucille“, Kenny Rogers, www.cowboylyrics.com,
приступ сајту 11.02.09. у 14:02h

123
 Весна Бранковић

„Yes Carolyn a man will do that sometimes on his own

And sometimes when he’s lonely
And I believe a man will do that sometimes out of spite
But Carolyn, a man will do that always
When he’s treated bad at home"(5)
Показна заменица that у овим примерима се односи на сам
чин преваре. Ако посматрамо употребу модалног глагола „will“ у
овом тексту, који нема значење будућности већ показује склоност
(Ђорђевић 1997:500), мушкарца, a man, у реченици, временских
адвербијала sometimes и always који показују учесталост испољавања
те склоности, у овом случају склоност ка варању, где је највећи узрок
како се жена према њему понаша, добили смо потврду да мушкарац
има традиционално надређену улогу у односу на жене. Конкретно,
кроз овај пример лирски субјекат показује да у браку жели апсолутну
моћ.
Претња и осујећење преваре жене у песми „Lucille“(6). У
тексту песме „Lucille“ (6), лирски субјекат је такође мушкарац. Он,
користећи претерит описује догађај из прошлости који се збио у
једном бару. Жена по имену Лусил, му је упутила позив да проведе
ноћ с њим. Лирски субјекат је на крају одбио позив жене. Позив није
директно изречен, већ је прво приметио да је она скинула своју бурму.
Мушкарац је њој пришао, а жена је тек када је попила, исказала
разочарање досадашњим животом и жељом да проба нешто ново.
Следећа епизода у овој краткој причи односи се на ситуацију ове
жене у браку. Она је несрећна и незадовољна својим животом што се
исказује стиховима:
„She said: „I’m no quitter, but I finally quit livin’ on dreams
I’m hungry for laughter and for whatever the other life brings“(6)
Именска синтагма the other life односи се на нови живот који она
има намеру да искуси од момента уласка у бар.
Лирски субјекат, даље у тексту у центар дешавања ставља
супруга те жене, чији долазак описује следећим стиховима:
„He came to the woman who sat there beside me
He had a strange look on his face“
...

124
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

He looked like a mountain

Затим, лирски субјекат, користећи директни говор, саопштава
речи супруга које он упућује својој супрузи :
„You picked a fine time to leave me Lucille
With four hungry children and a crop in the field“(6)
Након тога супруг одлази из бара, а лирски субјекат препричава
како су жена и он наставили да се забављају уз испијање вискија.
Након тога отишли су у хотел с обостраном намером да ту ноћ проведу
заједно, али пред сами крај песме лирски субјекат нам саопштава
разлог због кога одустаје. То су речи супруга, који је ушао у бар и
својој супрузи Лусил, с дозом ироније, рекао:
„You picked a fine time to leave me Lucille
With four hungry children and a crop in the field“(6)
У стиху: „I couldn’t hold her ‘cos the words that he told her
kept coming back time after time“, именска синтагма „the words that
he told her“ означава основни узрок зашто је он одбио прељубу са
њом. Овај стих дочарава стереотипну слику надмоћних мушкараца
који се међусобно разумеју и подржавају. Конкретно, и жена и њен
муж су очито незадовљни својим животом, али су речи мужа и
његова иронија више погодили лирског субјекта него њена жеља за
другачијим животом. У овом тексту, иако жена има жељу да проведе
ноћ с непознатим мушкарцем, и претњу свом супругу не изражава
директно, већ се она индиректно прожима кроз читав текст, не може да
оствари свој циљ зато што лирски субјекат саосећа с њеним супругом.

4. Кривица и праштање

Кроз следеће текстове, који описују превару брачних супружника,

приказаћемо стереотип добре супруге и поменућемо кривце који су
одгворни за превару супруга коју је он починио над њом.
Стереотип добре супруге . Задатак добре супруге је да прашта
неверство свог мужа. Пример налазимо у тексту песме „Devil
Woman“(7), лирски субјекат, мушкарац, обраћа се својој љубавници и
саопштава јој да је признао својој супрузи неверу:

125
 Весна Бранковић

„I told Mary about us I told her about our great sin“ (7)
Затим мушкарац својој љубавници препричава рекацију своје супруге:
„Mary cried and forgave me and Mary took me back again“
Стереотипна слика добре супруге се у овом примеру приказује
глаголима у претериту из претходно наведених стихова: cried, forgave,
took back again, као и стиховима: „Mary is waiting and weeping“, „Mary
has broken your spell“, „the one I want most of all“. Све су то реченице
које се односе на супругу која прашта. Види се градација од радњи
које описују глаголи cry, weepin’ до моћног „break the spell“.
За разлику од супруге која прашта, жена с којом је преварио
своју супругу представљена је именском синтагмом „ ђавоља жена“.
Кривица за неверство. У текстовима који описују брачно
неверство врло често се на различите начине тумачи ко је то крив за
неверство супруга. Кривица се углавном пребацује на жену с којом
мушкарац вара своју супругу. Та жена је најчешће приказана као лоша.
На пример, у истом тексту „Devil Woman“(7), лирски
субјекат, након признања и супругиног праштања, посредно врши
карактеризацију своје „саучеснице“ у невери, обраћајући јој се
именском синтагмом „ђавоља жено“. Она је субјекат који треба да
пусти мушкарца на миру. У свим овим глаголским фразама мушкарац
(me) је увек на позицији објекта:
„devil woman let go of me,
devil woman let me be and leave me alone“ (7)
Постоје и текстови у којима се преварена супруга обраћа
љубавници. Тако у тексту „Fist City“(8) жена, као лирски субјекат,
прети љубавници. Претња се исказује реченицима I’ll grab you by the
hair at the head, I’ll lift you off the ground, I’m here to tell ya gal’ to
lay off my man. Окривљујући љубавницу, жена на овај начин исказује
спремност да се бори за свог мушкарца који није баш савршен, што
видимо из стихова:
„I’m not a sayin’ my baby’s a saint ‘cause he ain’t“(8)
Али је она спремна да га прихвати таквог какав јесте. Љубавница
је такође приказана као лоша жена с негативним особинама која
се: „brags around town“, која мисли да је: „hot stuff, cute, witty“, али
није. За разлику од те жене, њен муж, који је такође аморалан, је

126
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

представљен кроз ублажени израз: „I’m not a sayin’ my baby’s a saint

‘cause he ain’t“(8).
У тексту песме „You ain’t woman enough to take my man“(9) супруга
такође прети љубавници, оспоравајући и поричући њену женственост.
У овој и у још неким песмама лексема woman се модификује
придевом real и прилогом enough, а то се ради у оним случајевима у
којима реч означава прототип жене.
Анализом претходних примера долазимо до сазнања да је кривац
за неверство мушкарца, најчешће љубавница коју понекад окривљује
супруг, а понакад супруга. Надмоћ мушкарца се у овим примерима
осликава кроз непомињање његове кривице.

5. Иницијатор љубавне везе

У овом делу приказаћемо мушкарца, углавном у надређеном

положају, као иницијатора мушко – женског односа, оствареног или
неоствареног, и подређени положај жене чак и кад прихвата позив
или га упућује мушкарцу.
Анализирајући текстове америчке кантри музике наишли
смо на оне које су написали исти аутори али их изводи, или их је
изводило и по неколико извођача. У таквим текстовима углавном
нисмо наилазили на промене у стиховима било да их изводе, или
су их изводили, мушкарци или жене. Текст „Аlmost Persuaded“ је
интересантан зато што постоји у две варијанте. Написали су га исти
аутори3, али постоји разлика у стиховима кад су у питању извођачи.
Изабрали смо га да бисмо приказали мушкарца, као иницијатора
мушко-женског односа, у овом случају као иницијатора преваре у
обе верзије, иако би се могло помислити да је иницијатор преваре
жена, кад је она лирски субјекат. Разлике у стиховима су следеће: кад
мушкарац4 изводи песму, у трећем стиху он упознаје жену која има :

3 Bill Sherill и Glenn Sutton, www.cowboylyrics.com/tabs/winette-tammy/almost-

persuaded-180.html, приступ сајту 25.04.’09. У 14:05h
4 „Аlmost Persuaded“(10) у извођењу Lefty Fritzell, http://countrymusic.about.
com ,приступ сајту у 07.34h, 09.02.’09

127
 Весна Бранковић

„ ruby red lips“ (10)

„and eyes that would tempt any man“ (10)
У верзији коју изводи жена5 она упознаје мушкарца који има:
„baby blue eyes“(11)
„And a smile that a girl understands“(11)
И на крају песме јавља се разлика кад мушкарац упућује позив,
што видимо из стихова:
Let me take you away and be your man“ (10)
односно кад жена позива :
Take me away from here and be my man“ (11)
Аутори песме су мушкарци, па се разлика у именским синтагмама
за опис физичке привлачности, „ruby red lips“(10) привлаче мушкарца,
а „baby blue eyes“ (11) привлаче жену, може приписати његовом личном
схватању мушке и женске лепоте. Међутим, из стихова које мушкарац
изговара када, служећи се рестриктивном релативном клаузом, каже
да жена има „ eyes that would tempt any man“(10), ми схватамо да жена
није иницијатор својом вољом већ је то у њеној физичкој природи,
лепотом својих очију, да куша мушкарце, док нам стихови које
изговара жена, такође користећи рестриктивну релативну клаузу, и
каже да мушкарац има осмех „that a girl understands“(10), говоре да
је он њој својим поступком, дао повод да му приђе. Да је мушкарац
моћнији у односу на жену и да доминира ситуацијом, видимо из
начина на који се упућује позив на превару. Мушкарац каже:
‘‘Let me take you away and be your man“,(10)
а жена га позива стиховима:
„Take me away from here and be my man“(11)
И у првом и и другом примеру начин позивања се исказује уз
помоћ императива, с тим што мушкарац користи сложени императив
кад каже: Let me take you,(10), а жена прости имератив кад каже : Take me
away (11). Из ових стихова не видимо равноправност између полова. Жена
је објекат његовог интересовања у граматичком смислу, кад каже take me
(11), док је мушкарац морао да се послужи сложеним императивом, како
би он остао активан, а жена пасивна у својим улогама.

5 „Аlmost Persuaded“(11) у извођењу Tawwy Winette, www.cowboylyrics.com,

приступ сајту 25.04.’09. У 14:05h

128
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

У тексту песме „Stranger“(12), мушкарац предлаже жени

краткотрајну везу користећи реални кондиционал:
„If you wanna make a young man happy
I’d sure like to spend the night with you.“ (12)
Затим он, директним говором , препричава њен пристанак на
везу за једну ноћ. На његов позив жена је одговорила императивом
који гласи:
„Stranger, shut out the light and lead me“(12)
Користећи прост императив у коме је она објекат, добијамо
доказ да је жена, и кад прихвата позив, увек у подређеном положају, у
овом случају она је објекат и у граматичком и у семантичком смислу.
Анализом текстова примећујемо да је више оних у којима
мушкарци упућују позив женама. Текстови у којима жене упућују
позив мушкарцима су ретки. Ипак постоје и такви текстови. У
тексту „Somebody Somewhere“(13), жена не оклева да опише да јој је
потребан мушкарац кад простом исказном реченицом каже :“ Lord, I
need someone“(13), али свој позив не упућује ником конкретно, већ
користећи неодређене заменице „somebody“, „somewhere“ упућује
уопштен позив стиховима:
„Somebody, somewhere don’t know what he’s missin’ tonight
how I need someone to hold tight“ (13)
У овој песми жена помиње потребу и жељу за љубавном
авантуром, међутим иако песма осликава жену која жели мушкарца,
она не осликава и жену која је иницијатор конкретне љубавне везе.
Текстови у којима жене, као лирски субјекти, изражавају јаку
физичку страст према конкретној особи опет не иницијару позив
на љубавни чин. У тексту песме „Baby I’m burning“(14), већ се из
самог наслова види њена старст. Даље у тексту песме, описује шта
је мушкарац урадио да би је довео у стање узбуђености. Тако у овом
истом тексту налазимо на изразе у којима је она објекат у реченици :
„You got me on fire“
The fire you’ve ignited
You touch me and set me on fire
It’s the way that you love me
The way that you touch me

129
 Весна Бранковић

The way that you whisper my name

I cannot resist you“ (14)
И у овом тексту мушкарац је активни вршилац радње, док је
жена пасивни објекат. Он је тај који проузрокује њену страст.
И на крају, можемо да закључимо да у текстовима у којима се
углавном описује однос мушкарца и жене кроз позив на љубавни
чин мушкарци углавном своју поруку саопштавају директном
комуникацијом, најчешће простим или сложеним императивом,
простим исказним реченицама, у којима су они субјекат у реченици
док жене, саопштавајући своју поруку, користе прости императив и
просте исказне реченице и у њима су углавном објекти у реченици.

6. Мотив патње

Кроз текстове чија је тема ишчезла љубав представићемо

стереотип надмоћног мушкарца кроз разне начине уз помоћ којих он
исказује своју патњу насталу прекидом љубавне везе.
Индиректно саопштавање патње. Мушкарац, који је најчешће
и лирски субјекат, патњу проузроковану прекидом љубавне везе у
већини текстова исказује на индиректан начин. Он се најчешће не
обраћа непосредно особи која је узрок његове патње, већ туговање за
њом исказује посредно, и на тај начин се осликава стреотип надмоћног
мушкарца коме није примерено испољавање слабости директним
путем.
У неким ситуацијама један од љубавника је отишао, а лирски
субјекат, језиком пуним емоција, прича о новонасталој ситуацији.
Прича је често само опис стања остављеног, а његов положај је
безнадежан. У таквим песмама се не помиње узрок прекида везе,
нити се ишта чини да се бол превазиђе. На пример у песми “ Hello
Walls” (15), жена је напустила мушкарца. Да би саопштио своју тугу,
он разговара са предметима у соби и непосредно им се обраћа: „Hello
walls, don’t you miss her since she walked away“(15), затим прозору:
„Hello window, аren’t you lonely since our darling disappeared“ ,коначно,
и плафону собе, коме, уз помоћ полумодала going to, саопштава своју

130
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

будућу намеру кад каже:“Hello ceiling, I’m gonna stare at you“ (15)
Овај лирски субјекат предмете у соби персонификује и кроз
личну заменицу you у другом лицу једнине предметима даје особине
живих бића. Глагол to miss и придев lonely које он приписује стварима
( зид, прозор, плафон), показују снагу његове патње јер се та патња
преноси на ствари и простор око њега.
Други пример ишчезле љубави описује ситуацију у којој је
лирски субјекат и даље у безнадежном положају, али мушкарац
признаје да је кривац за прекид везе, он признаје одговорност и
прихвата своју патњу, али се и даље директно не обраћа вољеној.
Кроз пример, у тексту „Thoughts of a Fool“(16), мушкарац
окривљује себе за прекид везе кад, користећи претерит, прво каже да
јој је био неверан, а потом патњу исказује стихом: „I drove her out…I
don’t know how I’m going to live without her „(16)
У тексту песме „The most Beautiful Girl“(17), кривица је исказана
реторичким питањем које лирски субјекат себи поставља, и на које
нема одговора:
„I ask myself why and how it could be
I let my love slip away from me „ (17)
Његово индиректно извињење и признање љубави исказује се
простим имеративом глагола tell и индиректним објектом her, а тај
императив је упућен свима уопштено:“Tell her I’m sorry, tell her I need
my baby“
Дакле, мушкарац, признаје да пати за вољеном особом с којим
више није у љубавној вези, али јој своју тугу не исказује директно
јој се обраћајући, већ најчешће своју патњу исказује индиректно,
стиховима који су упућени „нама“ у којима је његова вољена објекат
у реченици, најчешће се користи објекатска заменица her у трећем
лицу једнине.
Директно саопштавање патње. Поред индиректног саопштавања
патње, постоје и текстови у којима мушкарац своју патњу за вољеном
особом исказује директном комуникацијом. Текстови су и даље
неодређени у смислу да се не зна разлог прекида везе. Често се
прихватање кривице не помиње. У таквим текстовима лирски субјекат
директно саопштава како још увек воли и пати за особом која га је

131
 Весна Бранковић

оставила, али се скоро свака песма завршава претњом партнерки да

ће једног дана зажалити због прекида везе. У тексту песме „I Love You
More Today“(18), лирски субјекат, директном комуникацијом, уверава
вољену да је његова љубав још увек јака:
„I love you more today than he can from now on
I want you more than anything in the world
You mean more to me than any other girl“ (18)
На крају текста он јој благо прети, наговештавајући да би јој
једног дана могао недостајати:
„We’ve already done the things he plans to do
So don’t be surprised if late at night
I’m in your dreams with you
And if someday his love for you goes wrong“ (18)
Текст песме „Funny How Time Slips Away“(19), је сличне
садржине као и претходна, осим што лирски субјекат у овој песми
упозорава своју драгу да ће она једног дана патити и бити повређена:
„But remember, what I tell you
In time your gonna pay
And it’s surprising, how time slips away...“(19)
У тексту, песме „It’s Just A Matter of Time“(20), за разлику од
претходне две, упозорење је исказано најоштријим речима, где је
само питање времена кад ће се особи, која је прекинула везу, у овом
случају жени, вратити мило за драго:
„Someday, Someway you’ll realise that you’ve been blind;
Yes Darling, you’re going to need me again
It’s just a matter of time; It’s just a matter of time“ (19)
У текстовима о ишчезлој љубави, мушкарци углавном патњу
исказују индиректно. Некад је исказују обраћајући се предметима
у соби, некад императивом који је упућен свима уопштено. Кад
исказују на директан начин своју тугу они обично и прете тој особи.
Међутим, анализирајући текстове о ишчезлој љубави долазимо
до сазнања да су особе које су прекидале љубавну везу у већини
случајева женског пола. Може бити да је разлог томе што су извођачи
углавном мушкарци. Било би логично да у једној патријархалној
средини каква је публика кантри музике мушкарци не буду тако често

132
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

у ситуацији да буду остављени. Поставља се питање зашто је публика,

коју чине и припадици јачег пола с конзервативним погледом на свет,
прихватила овакву врсту понашања од стране мушкараца, односно,
зашто мушкарци, као лирски субјекти, јавно испољавају своју бол и
патњу. Један од одговора би могао бити следећи: постоји такозвани
синдром „рођен да губи“, који је настао на основу тешких услова
живота и честог неуспеха на професионалном плану. Програмирани
да прихвате пораз ( Rogers 1989: 92), мушкарци можда не очекују да
буду успешни и у љубавном животу.

ПРИЛОГ 1
ИНДЕКС ЦИТИРАНИХ ПЕСАМА

1. „You Still Move Me“, http://countrymusic.about.com , приступ

сајту 11.02.’09. у 12:40h.
2. „On The Other Hand“, http://countrymusic.about.com , приступ
сајту 11.02.’09. у 12:48h.
3. „Only in my mind“, http://countrymusic.about.com , приступ сајту
09.02.’09. у 07:38h
4. „You’re the first time I’ve thought about leaving“, countrymusic.
about.com , приступ сајту 09.02.’09. у 07:56h.
5. „Carolyn“, http://countrymusic.about.com приступ сајту11.02.’09 .
у 13:01h.
6. „Lucille“, www.cowboylyrics.com, приступ сајту 11.02.09. у
14:02h.
7. „Devil Woman“, www.cowboylyrics.com, приступ сајту 11.02.09.
у 14.15h.
8. „Fist City“, www.stlyrics.com, приступ сајту 11.02.’09. у 13:46h .
9. „You ain’t woman enough to take my man“, www.stlyrics.com,
приступ сајту 11.02.’09. у 13:43h.
10. „Аlmost Persuaded“, у извођењу Лефтија Фритцела (Lefty Fritzell)
http://countrymusic.about.com, приступ сајту 09.02.’09. у 07.34h.
11. „Аlmost Persuaded“, у извођењу Теми Винет (Tawwy Winette),
www.cowboylyrics.com, приступ сајту 25.04.’09. У 14:05h.

133
 Весна Бранковић

12. „Stranger“, www.lyricsmode.com , приступ сајту 17.02.’09. у

00:37h.
13. „Somebody Somewhere“, http://lorettalynn.lyrics.info, приступ
сајту 21.11.’08. у 21.35h.
14. „Baby I’m burning“, www.cowboylyrics.com, приступ сајту
22.11.’08. у 10:19h.
15. „Hello Walls“, www.cowboylyrics.com, приступ сајту 22.11.’08. у
20:44h.
16. „Thoughts of a Fool“, http://mog.com, приступ сајту 16.02.’09. у
23:38h.
17. „The most Beautiful Girl“, www.cowboylyrics.com, приступ сајту
16.02.’09 у 23:42h.
18. „I Love You More Today“, www.classic-country-song-lyrics.com,
приступ сајту 16.02’09. у 23:46h
19. „Funny How Time Slips Away“, www.cowboylyrics.com, приступ
сајту 16.02’09. у 23:47h.
20. „It’s Just A Matter of Time“, www.cowboylyrics.com, приступ сајту
16.02.’09. у 23:48h.

Листа референци:

Ђорђевић, Р. (1997). Граматика енглеског језика. Београд:

Чигоја штампа.
Malone, B. (2001). „Don’t get above your Raisin“’: Country Music and
the Southern Working Class. Chicago: University of Illinois.
Половина,В.(1986). Лексичко-семантичка кохезија у разговорном
језику, Београд: Филолошки факултет.
Rogers, J. (1989). Country Music Message. Feyetteville: University of
Arkansas Press.

134
 О ЈЕЗИКУ И СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛНИХ ИДЕНТИТЕТА
НА ПРИМЕРУ АМЕРИЧКЕ КАНТРИ МУЗИКЕ

Branković Vesna

ABOUT LANGUAGE AND SOCIAL IDENTITY CREATION

ON THE EXAMPLE OF THE AMERICAN COUNTRY MUSIC
LYRICS

Summary

The aim of this paper is to show differences between men and women in some of the
most popular American country music lyrics, which are demonstrated in using different
lexical and semantic features. By using the sociolinguistic concept of different language
use between men and women, we will show stereotypical roles of men and women in love
lyrics with the following themes: love challenge, love temptation, threatening to cheat the
spouse and cheating.

Key words: American country music, man, woman, sociolinguistic, stereotype,

lexical- semantics, syntax.

135
 VAŽNOST KOEFICIJENTA PREPOZNAVANJA ZA PREVODILAČKE POSTUPKE
NA PRIMERU FUKOOVOG KLATNA

Aleksandar Levi
Filološki fakultet u Beogradu

VAŽNOST KOEFICIJENTA PREPOZNAVANJA ZA

PREVODILAČKE POSTUPKE NA PRIMERU
FUKOOVOG KLATNA

Sažetak

Rad „Važnost koeficijenta prepoznavanja za prevodilačke postupke na primeru

Fukoovog klatna“ želi da ukaže na značaj postizanja istovetnog nivoa prepoznatljivosti
u originalu i u prevodu. Proučavajući postupke koje su prevodioci Ekovog romana
Fukoovo klatno na engleski, nemački, španski, francuski, ruski, bugarski, hrvatski i
srpski jezik primenili u svojim prevodima primećeno je da su u pojedinim slučajevima
italijanski čitaoci povlašćeni u odnosu na čitaoce prevod, a u drugim prevod da pruža
više informacija od orignala, pa su u ovom radu date sugestije za izjednačavanje tog
nivoa.

Ključne reči: koeficijent prepoznavanja, književne reference, intertekstualno

citiranje, podomaćivanje

Izlaganje ćemo započeti kratkim osvrtom na jednu od najbitnijih

karakteristika romana Umberta Eka (a pre svega Fukoovog klatna i
Tajanstvenog plamena kraljice Loane) a to je unošenje citata u vlastiti
tekst. Ti citati su ponekad vidljivi, a ponekad brižljivo skriveni. Pozajmice
u Ekovim romanima imaju različitu ulogu pa su samim tim i očekivanja
pisca po pitanju prepoznavanja teksta različita. Postoje citati koje Eko
koristi kako bi obogatio svoj tekst i odao priznanje svojim uzorima, ali i
delovi koji imaju izuzetno važnu ulogu. Svakako da Ekovo sveobuhvatno
znanje može biti velika prepreka prevodiocima da postignu željeni efekat,
jer će retko ko uspeti da uoči sve autorove zamke. O tome nam svedoči i
Rečnik Fukoovog klatna Luiđija Bauka (Luigi Bauco) i Frančeska Miloke
(Francesco Millocca) u kome su autori pokušali da pobroje i protumače
sva zagonetna mesta u ovom romanu. Marljivi istraživači u uvodu pošteno
priznaju da je određeni broj referenci „toliko specifičan i poseban, da je

137
 Aleksandar Levi

njihovo određivanje prevazišlo znanje sastavljača rečnika.“ (Bauco 1989: 6)

Svaki od romana Umberta Eka pogodan je korpus za analizu
prevodilačkih problema zbog svoje metatekstualnosti (kako transparentne
tako i skrivene) i brojnih citata, aluzija i književnih referenci kojima
obiluju. Osim teškoća u prevođenju Ekovog razgranatog, disperzivnog,
višeglasnog i polimorfnog jezika, prevodioce očekuje još jedan važan
zadatak. Oni moraju da uoče književne elemente koji prožimaju Ekovo
pripovedanje, da odrede njihovu ulogu i izaberu odgovarajuće sredstvo
za njihovo prevođenje na ciljni jezik. Sem vlastitog iskustva u prevođenju
Ekovih romana autoru su od velike pomoći bila zapažanja prevodilaca
na druge strane jezike, kao i Ekove analize vlastitih prevoda na engleski,
francuski, nemački, španski i druge jezike.
Intertekstualno citiranje predstavlja jednu od najvažnijih strategija
Umberta Eka u građenju dela. Pisac želi da čitalac shvati njegovo upućivanje
odnosno „namigivanje“, a da bi do toga došlo, taj mig mora da primeti i
shvati i sam prevodilac. Dakle on mora da prepozna citat, ali i njegovu
funkciju u samom romanu, pa tek onda može da se odluči za strategiju
njegovog prevođenja i da eventualno podomaći određenu referencu.
Evo primera iz 57. poglavlja Fukoovog klatna. Ispod originalnog citata
navedeni su prevodi na više jezika:

Ma tra picco e picco si aprivano orizzonti interminati – al di là della

siepe (Eco 1999: 355)
Mais entre un pic et l’autre s’ouvraient des horizons infinis-au-
dessus des étangs, au-dessus des vallées... (prev. Jean-Noël Schifano)
At every curve the peaks grew,some crowned by littlee villages; we
glimpsed endless vista. Like Darién...(prev.William Weaver)
Doch zwischen den Gipfeln taten sich endlose Horizonte auf-jenseits
des Heckenzaunes...(prev. Burkhart Kroeber)
Pero entre pico y pico se abrián horizontes illimitados: el sublime
espacioso llano... (prev. Ricardo Pochtar)
Però entre pic i pic s'obrien horitzons interminables: tot era prop i
lluny, i tot tenia com una resplendor d'eternitat...(prev. J. Vicens)
Дали между пиками казались неизмеримыми –прекрасное
далеко...(prev. Елена Костюкович)

138
 VAŽNOST KOEFICIJENTA PREPOZNAVANJA ZA PREVODILAČKE POSTUPKE
NA PRIMERU FUKOOVOG KLATNA

Ale między jednym a drugim wierzchołkiem otwierały się bezkresne

horyzonty - dalsze niż płot (prev. Adam Szymanowski)
Ali između vrha i vrha otvarali su se beskonačni horizonti – s one
strane ograde (prev. Lia Paić)
Ali izmedju vrhova otvarali su se beskrajni vidici – obzorja
najkrajnjeg...(prev. Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi)
Ovde na scenu stupa koeficijent prepoznatljivosti. Da li je moguće
čitaocima prevoda omogućiti da dođu u istu situaciju kao čitaoci originala
i da li bi efekat primene koeficijent prepoznatljivosti u ona jezika bio isti?
Naravno veoma je teško kvantitativno izraziti koeficijenta prepoznatljivosti,
ali je moguće makar približno odrediti u kojoj meri je nešto poznato. Neki
stih može da nam bude u potpunosti poznat, neki nam zvuči poznato, treći
nema nikakvog efekta na nas. Jedna mlada grupa poljskih istraživača je
napravila zanimljiv eksperiment čiji je cilj bio da ustanove čije stihove
Italijani najbolje prepoznaju. Italijani koji su učestvovali u anketi imali
su zadatak da dopune čuvene stihove italijanske poezije stihom koji sledi.
Evo rezultata koje su oni kvantitativno utvrdili

Ei fu - siccome immobile 93%

O cavallina - cavallina storna 93%
La donzelletta - vien dalla campagna 89%
La nebbia - agli irti colli 87%
L’albero a cui tendevi - la pargoletta mano 81%
M’illumino - d’immenso 77%
Sempre caro mi fu - quest’ermo colle 77%
Chiare fresche - dolci acque 75%
T’amo - pio bove 75%
Eran trecento - eran giovani e forti 62%
Tanto gentile - e tanto onesta 62%
Se fossi fuoco - arderei il mondo 62%
La vispa Teresa - avea tra l’erbetta 60%
D’in su la vetta - della torre antica 60%
Silvia - rimembri ancor 56%
Tabela 1.

139
 Aleksandar Levi

Rezultati u zagradi pokazuju koliko je procenata ispitanika uspelo

da dopuni prvi stih. Iako ova analiza sigurno ima manjkavosti, možemo
da vidimo da je Leopardi uz Kardučija i Paskolija najzastupljeniji na listi.
Pretpostavljamo da, kada bismo eksperimentalno ispitali koliko čitalaca
primećuje ovaj nimalo skriven stih, ustanovili da ga veći deo čitalaca lako
uočava, premda se možda ne bi svi setili ko je autor. Jasno je da je Eko, vrlo
prepoznatljivim stihom, hteo da nam ukaže da Belbo, Kazobon i Diotalevi
često izražavaju vlastita osećanja citatima iz poezije i proze, a moglo bi
se reći da je sigurno prisutna i neka vrsta nadigravanja između ova tri
lika čija je zajednička osobina izuzetna načitanost. Ovaj stih su sigurno
uočili i gotovo svi prevodioci ali je interesantno da su uprkos različitih
postupaka koje su primenili u prevodu, gotovo svi smanjili koeficijent
prepoznatljivosti u svojim prevodima. Naravno, da bismo tako nešto mogli
da potvrdimo neophodno bi bilo da poznajemo svaku od ovde navedenih
nacionalnih poezija.
Prevodioci na engleski, francuski, španski i katalonski odlučili su
se za tehniku podomaćivanja i iz bogate riznice na svom jeziku odabrali
sledeće stihove (podvučen je stih koji je iskorišćen u prevodu):

Au-dessus des étangs, au-dessus des vallées,

Des montagnes, des bois, des nuages, des mers,
Par delà le soleil, par delà les éthers,
Par delà les confins des sphères étoilées

(Baudelaire, Élévation)

When a new planet swims into his ken;

Or like stout Cortez when with eagle eyes
He star'd at the Pacific- and all his men
Look'd at each other with a wild surmise –
Silent, upon a peak in Darien.

(Keats, On first looking into Chapman's Homer)

Con gusto el joven y atención le oía,

cuando torrente de armas y de perros,

140
 VAŽNOST KOEFICIJENTA PREPOZNAVANJA ZA PREVODILAČKE POSTUPKE
NA PRIMERU FUKOOVOG KLATNA

que si precipitados no los cerros,

las personas tras de un lobo traía
tierno discurso y dulce compañía
dejar hizo al serrano,
que - del sublime espacioso llano
al huésped al caminar reduciendo-

(Gongora, Soledad primera)

Torno de la dolçor de les muntanyes

i de veure el mar blau de dalt dels cims:
tot era ple de llum i d’alegria;
pels plans brillaven tremolant els rius.
Tot era prop i lluny, i tot tenia
Com una resplendor d’eternitat;
Aquell repòs que l’ànima somnia
Per quan aquest camí s’haurà acabat.

(Joan Maragall, Torno de la dolçor de les muntanyes)

Sigurno da bi se moglo raspravljati i o kvantitativnoj dužini

prevedenog stiha. U engleskom prevodu upotrebljena je samo jedna reč, a
u katalonskom čitava dva stiha.
U nemačkom, poljskom i hrvatskom prevodu nije došlo do
podomaćivanja već je stih bukvalno preveden, a ruski se možda poslužio
podomaćivanjem ubacivanjem stiha iz jedne dečije pesmice, ali moguće je
da je ovo samo slučajna podudarnost:

Прекрасное далеко
Не будь ко мне жестоко,
Не будь ко мне жестоко,
Жестоко не будь.

(Энтин Юрий, Прекрасное далеко)

Koautori ovog Ekovog prevoda Mirela Radosavljević i Aleksandar

141
 Aleksandar Levi

Levi mogu da obrazlože kako su preveli ovaj stih na srpski jezik. Pošto smo
prepoznali da je reč o poznatoj Leopardijevoj pesmi L'infinito proverili
smo koliko prevoda ove pesme postoji na srpskom i hrvatskom jeziku.
Došli smo do zaključka da je ovo jedna od najprevođenijih Leopardijevih
pesama, a brižljivom potragom uspeli smo da se dokopamo prevoda
Frane Alfirovića, Sibe Miličića, Vladimira Nazora, Dragana Mraovića,
Tona Smerdala i Mladena Machieda. Naravno da je bilo potpuno jasno
da italijanskom čitaocu reč „la siepe“ gotovo automatski omogućava
prepoznavanje Leopardija, a da živica ili plot neće mnogo značiti srpskom
čitaocu. Stoga smo odlučili da u svoj prevod unesemo jedan poetski izraz
koji će čitaocu omogućiti da shvati da je reč o pesničkom jeziku, vodeći
računa da se taj izraz istovremeno uklopi i u opis krajolika. Najprikladnijim
se učinio izraz iz prevoda Sibe Miličića, potpuno isti efekat bi bio postignut
i pominjanjem „zadnjeg zrenika“ iz prevoda Vladimira Nazora.
Smatramo da je podomaćivanje na francuski, španski, engleski
u ovom slučaju potpuno opravdano, a ni nemački i ruski prevodioci ne
bi pogrešili da su se opredelili da unesu stihove iz nacionalne poezije,
prvenstveno zbog toga što je reč o najvećim evropskim jezicima sa
bogatom pesničkom tradicijom, te ubacivanje „domaćeg stiha“ ne bi
izazvalo iznenađenje kod čitalaca. Uostalom zašto načitani Diotalevi
ne bi mogao da zna i stihove Bajrona, Getea, Puškina, Lorke, Remboa
ili nekog drugog slavnog pesnika i da se njima koristi kako bi prikazao
svoju učenost? Dakle svi navedeni jezici su podomaćivanjem pokazali
da poštuju Ekovu intenciju, ali koeficijent prepoznatljivosti sigurno ni u
jednom prevodu nije istovetan koeficijentu koji postoji u originalu.
Čini se da su tom cilju bliži prevodi na španski i francuski, nego
prevod na engleski. Vilijam Viver našao se u nezavidnoj situaciji da
odabere nešto što bi zadovoljilo „očekivanja“ i engleskog i američkog
čitaoca. Izgleda da je najbliži željenom cilju prevod na katalonski, jer je
stih jednog od najpoznatijih katalonskih pesnika, između ostalog i zbog
svoje dužine, prepoznatljiv čitaocu.
Što se pak manjih jezika tiče, očigledno je da je podomaćivanje u
ovom slučaju neprikladno jer se ne mogu ispuniti svi zahtevi, niti se čitalac
prevoda može dovesti u istu ravan sa italijanskim čitaocem. Ukoliko bi
se prevodilac u ovom slučaju odlučio za podomaćivanje i izabrao neki

142
 VAŽNOST KOEFICIJENTA PREPOZNAVANJA ZA PREVODILAČKE POSTUPKE
NA PRIMERU FUKOOVOG KLATNA

od najpoznatijih stihova iz nacionalne poezije, čitalac bi ga prepoznao i

verovatno bi bio iznenađen ukoliko bi Diotalevi saopštio da „Vrh hridi crne
trne zadnji rumeni zrak“, kao kada u američkom akcionom filmu vidimo
prevod »Dva loša ubiše Miloša«. No, postupak podomaćivanja mogao bi da
se primeni ukoliko bi se prevodilac opredelio za neki manje poznat stih koji
čitalac neće prepoznati, dakle smanjenjem koeficijenta prepoznatljivosti.
Time bi se postigao isti efekat koji smo mi želeli da dostignemo kada smo
se odlučili da prevedemo ovaj stih, čitalac bi osetio da se Diotalevi služi
pesničkim jezikom ali mu sama slika ne bi nimalo smetala. Da bismo bolje
razumeli ovu pojavu odlučili smo se da napravimo i jedan eksperiment te
smo studentima četvrte godine italijanskog jezika i književnosti zadali da
pročitaju i prevedu odlomak i da italijanski stih zamene nekim domaćim.
Rečeno im je da je stih Leopardijev, premda bi većina to i sama primetila,
ali ne i razlog iz koga je stih ubačen da bi ustanovili čime su se rukovodili
u odabiru samog stiha. Navešćemo najinteresantnija rešenja i objašnjenja:

Na ivici gde se mrak i svetlost deli, Jovan Dučić, Čekanje

„Plot/ivica su granice koje ukazuju na postojanje različitih prostora

i sa jedne i sa druge strane. Prostor iz kojeg se pripoveda nije opisan, on
dakle predstavlja mrak, dok se s druge strane iza plota, iza ivice nalazi
svetlost“ (Bojana Čavka)

Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid, Laza Kostić,
Santa Maria della Salute

„Ovaj stih koji sam odabrala odnosi se na trenutak kad se pred

pesnikom pojavljuje hram, koji za njega predstavlja večnost, bezgraničnost
i savršenstvo. Smatram da ovaj stih može da dočara i beskrajne vidike koji
se otvaraju pred posmatračem“ (Milica Spalević)

Maslinova šuma u daljini sanja, Jovan Dučić, Zvezde

„Učinilo mi se da bi ovaj stih odlično poslužio kao neka vrsta

kontrasta prethodnom opisu. A to što šuma “sanja” pokazuje da posmatrač
emotivno proživljava ceo prizor.“ (Jelena Jovanović)

143
 Aleksandar Levi

Plivaju i tonu magleni oblaci, Svetislav Stefanović, Muzičke vizije

„Ovaj stih sam odabrala jer mi se učinilo da sliku planinskih vrhova

koja iz daljine može da nam izgleda kao živica, može da zameni slika
oblaka koji plutaju po beskajnom plavom horizontu i tonu u prostore
između vrhova.“ (Danijela Maksimović)

Vidim nebo otvoreno, Milovan Vidaković, Vidim nebo otvoreno

„Ovaj stih sam odabrala jer me on po svojoj formi, ritmu i zvučnosti

podseća na Leopardijev stih, a i značenjem asocira na bekrajni horizont.“
(Tamara Đurović)

Tamo daleko od vreve i ljudi, Aleksa Šantić, Zora

„Stihovi su slični po sadržaju, postoji osećaj prostranstva i mira. “

(Slađana Lučić)

i tamo gde se vodopadi dime, Aleksa Šantić, Na potoku

„Ovaj stih može da dočara idiličnost pejzaža koji pred sobom vidi
Diotalevi, a pokazuje i beskonačnost tog prostora.“ (Danica Čolaković)

i bled obzor što se proteže i puši, Jovan Dučić, Podne

„Odabrala sam ovaj stih jer nam pruža osećanje unutrašnje širine i
oduševljenosti prirodom koja se prikazala pred Diotalevijem, a istovremeno
označava nove nade i očekivanja koje se u njemu pobuđuju. “ (Mirna
Savanović)

put za beskraj, Rastko Petrović, Jedini san

„Opredelila sam se za ovaj stih Rastka Petrovića jer on izražava

osećanje čoveka koji se dolaskom na ogromnu visinu suočava sa
beskrajem neba. Na trenutak on se isključuje iz svakodnevnog života dok

144
 VAŽNOST KOEFICIJENTA PREPOZNAVANJA ZA PREVODILAČKE POSTUPKE
NA PRIMERU FUKOOVOG KLATNA

ga istovremeno obuzima snažno osećanje pripadnosti jednoj široj celini –

kosmosu “(Stela Zupan)

ja vidim daleko jedna zvezda gasne, Aleksa Šantić, U noći

„S obzirom da Leopardijev stih izražava unutrašnja zbivanja piščeve

duše i da je rasterećen bilo kakve ideološke pozadine i rodoljubivog pokliča
nisam lako mogla da izaberem pandan u našoj romantičarskoj poeziji, no
na kraju sam se ipak opredelila za pesmu Alekse Šantića, iz njegovog
poznog perioda stvaralaštva. Dvanaesterac iz ove pesme najviše odgovara
Leopardijevom endecasillabo sciolto. Osim toga i motivi su slični, i kod
Šantića i kod Leopardija beskrajna prostranstva bude maštu, ali i strah.“
(Vesna Marković)

Ova raznolika rešenja od kojih se neka savršeno uklapaju u prevod

poput: Ali izmedju vrhova otvarali su se beskrajni vidici kao da se nebo
bliže zemlji svija („i bled obzor što se proteže i puši), pokazuju šta sve
može da utiče na prevodioca prilikom prevođenja, ali istovremeno ukazuje
da se većina u svojim rešenjima ipak opredelila za niski koeficijent
prepoznatljivosti. Očigledno je, dakle, da uz zadovoljavanje autorove
namere postoje i drugi faktori koje prevodioci moraju da imaju u vidu
kada podomaćuju tekst. Jasno je da se pred svakim prevodiocem nalazi
trnoviti put u potrazi za odgovarajućim rešenjem. Pre svega mora da vodi
računa o formi i ritmu kako svojim rešenjem ne bi upropastio i poremetio
ono što je u samom tekstu iskazano prefinjeno i sa osećanjem za ritam. No,
osim intencije autora i stilskog i metričkog plana koji u ovom konkretnom
slučaju nije od presudne važnosti, ne treba prenebregnuti činjenicu (a
raznolika tumačenja studenata o tome svedoče) da samo delo ponekad
iskazuje nešto što autor nije hteo da iskaže ili ga čitalac (a pre njega i
prevodilac) doživljavaju drugačije. Na osnovu raznolikih tumačenja
možemo da zaključimo da ovaj tekst može da se tumači na najrazličitije
načine i da sadrži elemente kojih ni sam autor nije bio svestan. To je upravo
ono što sam Eko naziva intencijom dela (intentio operis). Prevodilac mora
sam da odredi šta je najvažnije sačuvati i tek na osnovu toga da li je metod
podomaćivanja u ovom slučaju pogodan ili ne.

145
 Aleksandar Levi

Lista referenci:

Bauco, L. e Millocca, F. (1989). Dizionario del Pendolo di Foucault.

Torino: Corbo.
Eco, U. (1999). Il pendolo di Foucault. Milano: Bompiani.
Eco, U. (2003). Dire quasi la stessa cosa. Esperienze di traduzione.
Milano: Bompiani.

Citirani prevodi:

Eco, U. (1989). Das Foucaultsche Pendel. Prevod Burkhart Kroeber.

München: Hanser.
Eco, U. (1989). El pendel de Foucault. Prevod J. Vicens Barcelona:
Destino.
Eco, U. (1989). El pendolo de Foucault. Prevod Ricardo Pochtar.
Barcelona: Lumen-Bompiani.
Eco, U. (1989). Foucault's Pendulum. Prevod William Weaver. New York:
Harcourt.
Eco, U. (2002). Fukoovo klatno. Prevod Mirela Radosavljević i Aleksandar
Levi. Beograd: Narodna knjiga.
Eco, U. (2003). Fukoovo njihalo. Prevod Lia Paić. Zagreb: Izvori.
Eco, U. (1990). Le pendule de Foucault. Prevod Jean-Noël Schifano.
Paris: Grasset.
Eco, U. (1998). Маятник Фуко. Prevod Елена Костюкович. Санкт-
Петербург: Симпозиум.
Eco, U. (2001). Махалото на Фуко, Prevod Бояна Петрова. София: ИК
»Бард«.
Eco, U. (2002). Wahadło Foucaulta. Prevod Adam Szymanowski.
Warszawa: Noir Sur Blanc.

146
 VAŽNOST KOEFICIJENTA PREPOZNAVANJA ZA PREVODILAČKE POSTUPKE
NA PRIMERU FUKOOVOG KLATNA

Aleksandar Levi

THE IMPORTANCE OF THE COEFFICIENT

OF RECOGNITION FOR TRANSLATION PROCEDURES
ON THE EXAMPLE OF FOUCAULT'S PENDULUM

Summary

The aim of the paper The importance of the coefficient of recognition for
translation procedures on the example of Foucault's Pendulum is to stress the importance
of achieving identical levels of recognition in the original and in translation. The analyses
of the procedures that translators of Eco’s novel Foucault's Pendulum in English, German,
Spanish, French, Russian, Bulgarian, Croatian and Serbian applied in their translations
suggest that in some cases, Italian readers are privileged in comparision to the readers
of translations, while in some other cases translation gives more information than the
original. Therefore, this paper offers some suggestions how to equalize that level.

147
 KULTURNA TRANSPOZICIJA U DIREKTNIM KNJIŽEVNIM I NEKNJIŽEVNIM
PREVODIMA SA ARAPSKOG I SA JEZIKA-POSREDNIKA

Dragana Đorđević
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet

KULTURNA TRANSPOZICIJA U DIREKTNIM

KNJIŽEVNIM I NEKNJIŽEVNIM PREVODIMA
SA ARAPSKOG I SA JEZIKA-POSREDNIKA

Sažetak

Prenošenje elemenata kulture neizbežan je prevodilački zahtev u gotovo

svakoj vrsti teksta. Cilj ovog istraživanja je da utvrdi koji kontekstualni uslovi igraju
ulogu u prevodiočevom izboru iz grupe raspoloživih tehnika za kulturnu transpoziciju
arapskih tekstova: egzotizacija, kalkiranje, kulturno pozajmljivanje, komunikativni
prevod, kulturna transplantacija. Takođe, istraživanje preispituje potrebne kompetencije
za uspešnu interpretaciju izvornika. Istraživanje se zasniva na poređenju primera
prevodilačkih rešenja u izvesnom broju književnih i neknjiževnih prevoda sa arapskog ili
jezika-posrednika na srpski, engleski i bosanski.

Ključne reči: Kulturna transpozicija, egzotizacija, kalkiranje, kulturno

pozajmljivanje, komunikativni prevod, kulturna transplantacija, ekvivalencija,
kompetencija.

Kulturna transpozicija, to jest prenošenje elemenata kulture iz

izvornog jezika (IJ) u ciljni jezik (CJ), odnosno iz izvorne kulture (IK)
u ciljnu kulturu (CK) predstavlja neizbežan zahtev u gotovo svakom
procesu stvaranja prevoda, bilo kao deo prevodnog prestvaranja, bilo kao
deo prevodne modifikacije.1 Cilj ovog rada je da ukaže na probleme koji
se javljaju prilikom prenošenja izvesnog broja semantički i upotrebno
markiranih arapskih termina na primeru srpskog, bosanskog i engleskog
kao ciljnih jezika. Namera je i da se obrati pažnja na izvesne nedostatke, to

1 „Prevodno prestvaranje je kodiranje kojim se omogućava da se intencije izražene u

jednom kodu (izvornika) ponovo realizuju u poruci izraženoj u drugom kodu (teksta
cilja). Prevodna modifikacija je proces ili stanje u kome se menjaju intencije
izvornika, a koji se pridružuje prestvaranju u okviru istog teksta.“ (Hlebec 2009: 12)

149
 Dragana Đorđević

jest ograničenu primenljivost predstavljenih mehanizama za opis i analizu

prevodilačkih tehnika koje se koriste prilikom prenošenja elemenata kulture
s obzirom na kompleksnu prirodu samog problema, kao i na kontekstualne
uslove, ali i kompetencije koje igraju ulogu u ovom procesu.
Premda kultura, a samim tim i kulturna transpozicija, od osamdesetih
godina privlače sve veću pažnju teoretičara prevođenja, moramo se složiti
sa konstatacijom Ovidija Karbonela koji kaže: „Although ‘the cultural turn’
in translation studies has become commonplace, I tend to believe that there
is a ‘crisis’ in cultural translation theory due particularly to: (a) the sheer
difficulty in coping with an enormous, largely redundant amount of cultural
theory being developed in many fields, and (b) the reticence of cultural
translation theorists (and cultural criticism at large) to identify the linguistic
mechanisms by which discourse is in the end enacted“ (Carbonell 2004: 29).
Jedno od tih „opštih mesta“ u vezi sa proučavanjem kulturne transpozicije,
jeste opis i klasifikacija tehnika koje se u tom smislu koriste, a čiji će izvesni
aspekti biti neposredna tema ovog rada. Pored analize i opisa tehnika, prenošenje
elemenata IK u CK odnosno iz IJ u CJ, u korišćenoj literaturi razmatrano je i kroz
sledeće prizme: postranjivanje/odomaćivanje, odnosno pitanje treba li privoditi
tekst čitaocu ili čitaoca tekstu; glosiranje/dešifrovanje kao rezultat hijerarhijskog
odnosa IJ i CJ, u slučaju prevoda sa arapskog, može se zasebno razmatrati i
kroz prizmu orijentalizma/okcidentalizma, a u okviru postulata postkolonijalnog
pravca u teoriji prevođenja.2 Iako svi ovi kriterijumi zaslužuju da budu zasebno
razmotreni, u radu ćemo, kako smo već napomenuli, glavnu pažnju posvetiti
tehnikama kulturne transpozicije i problemima njihove praktične primene, dok
ćemo se ostalih kriterijuma po potrebi dotaći.
Iako postoji više načina klasifikacije tehnika i postupaka prilikom
prenošenja elemenata kulture iz IJ u CJ, ovde je prihvaćeno shvatanje da te tehnike
obuhvataju egzotizaciju, kalkiranje, kulturno pozajmljivanje, komunikativni
prevod, kulturnu transplantaciju. Te tehnike se mogu prikazati na sledeći način:

Slika 1

2 Više o ovome videti u Carbonell 2004: 27-34.

150
 KULTURNA TRANSPOZICIJA U DIREKTNIM KNJIŽEVNIM I NEKNJIŽEVNIM
PREVODIMA SA ARAPSKOG I SA JEZIKA-POSREDNIKA

Egzotizacija podrazumeva učestalo ili stalno signaliziranje „stranosti“

u prevodu prenošenjem gramatičkih i kulturnih obeležja izvornog teksta
uz minimalnu adaptaciju, dok je kalkiranje trenutna „stranost“. Kulturno
pozajmljivanje takođe ističe „stranost“ ali skladnim kombinovanjem
transfonemizacije ili transliteracije propraćenim adkvatnim objašnjenjem.
Sušta, takođe ekstremna suprotnost egzotizacije jeste kulturna transplantacija
u okviru koje se elementi IK „gube“ u prevodu izrazitim odomaćivanjem.
Komunikativni prevod, koji najpre ima ulogu kod prenošenja ustaljenih
fraza, ublažava „stranost“ davanjem sličnih ekvivalenata u CJ.3
U sledećoj analizi četiri arapske kulturno obeležene lekseme i
njihovih prevodnih ekvivalenata u nekoliko književnih i neknjiževnih
prevoda na srpski, bosanski i engleski pokušaćemo da bliže razmotrimo
činioce koji utiču na izbor relevantne tehnike, kao i da ukažemo na
nedostatke linearnog prikaza međusobnog odnosa IK i CK, kao i IJ i CJ.
Lekseme o kojima je reč jesu al-hāğğ, al-muqaddis, Allāh, al-rabb4, a
njihova za rad relevantna značenja:
• al-hāğğ – „hodočasnik, hadžija /coll. = hodočasnici, hadžije/“
(Muftić 1997: 268); „polite form of address to an older man“
(Badawi & Hinds 1986: 191)
• al-muqaddis – „svećenik; hodočasnik /u Jerusalim/“ (Muftić
1997: 1172); „a Christian who has made a pilgrimage to
Jerusalem“ (Badawi & Hinds 1986: 688)
• Allāh – „Allah, Bog“ (Muftić 1997: 42)
• al-rabb – „Gospod (Bog), Gospodar“ (Muftić 1997: 503)
U izvornim tekstovima sve lekseme su, od slučaja do slučaja,
upotrebljene u navedenim značenjima. Iako o pitanju ekvivalencije kao
teorijskom i empirijskom konstruktu vladaju oprečna mišljenja u teoriji
prevođenja, to ne menja činjenicu da u svakom procesu prevođenja postoji
težnja da se ostvare denotativni, konotativni, pragmatički i ostali oblici
ekvivalencije. Takođe, jednom kada je proces prevođenja okončan on
postaje podložan analizi ostvarene ekvivalencije.5 Kako bismo ukazali na
izvor izazova koji se javljaju prilikom prenošenja elemenata arapske kulture
u pomenute ciljne jezike, ukratko ćemo se baviti analizom denotativne,

3 Detaljnije o ovim tehnikama videti u Dickins et al. 2002: 29-35.

4 Arapske reči prikazane su sistemom ZDMG transkripcije.
5 Više o pojmu, prirodi i tipologiji ekvivalencije videti u Baker, ed. 2001: 77-78.

151
 Dragana Đorđević

konotativne, tekst-normativne i pragmatičke ekvivalencije. Denotativna

ekvivalencija (DE) označava situaciju kada reč IJ i njen ekvivalent u CJ
upućuju na isti pojam. Konotativna ekvivalencija (KE) znači da reč IJ i njen
ekvivalent u CJ izazivaju istu asocijaciju u oba jezika. Tekst-normativna
ekvivalencija (TNE) označava da se reč IJ i njen ekvivalent u CJ koriste
u istim situacijama. Pragmatička ekvivalencija (PE) označava da reč IJ i
njen ekvivalent u CJ imaju isti efekat na maternje govornike oba jezika.
U Tabeli 1 prikazano je prisustvo (+) i odsustvo (-) pomenutih vrsta
ekvivalencije na osnovu primera iz romana egipatskog pisca Bahe Tahira
(Bahā’ Ṭāhir, 1935) Hālatī Ṭafiyya wa al-dayr (Kairo, 1991).6

Leksema srpski prevod bosanski prevod engleski prevod

„Hadži-...“ „Mukadis“ „Muqaddis, migaddis“
DE: + DE: +/- DE: -
al-muqaddis KE: +/- KE: - KE: -
TNE: +/- TNE: - TNE: -
PE: +/- PE: - PE: -
„Hadžija“ „Hadžija“ „hagg“
DE: +/- DE: +/- DE: +/-
al-hāğğ KE: +/- KE: +/- KE: +/-
TNE: - TNE: +/- TNE: +/-
PE: +/- PE: +/- PE: +/-
„Bog, Gospod, Alah“ „Bog, Gospod“ „God, Lord, Allah“
DE: + DE: + DE: +
Allāh KE: +/- KE: +/- KE: +/-
TNE: +/- TNE: +/- TNE: +/-
PE: +/- PE: +/- PE: +/-
„Gospod, Svevišnji“ „Bog, Gospodar“ „God, Lord“
DE: + DE: + DE: +
al-rabb KE: + KE: + KE: +
TNE: + TNE: + TNE: +
PE: + PE: + PE: +

Tabela 1

6 Videti Literaturu na kraju za ostale izvore.

152
 KULTURNA TRANSPOZICIJA U DIREKTNIM KNJIŽEVNIM I NEKNJIŽEVNIM
PREVODIMA SA ARAPSKOG I SA JEZIKA-POSREDNIKA

Iz tabele se vidi da u prevodima, kako u odnosu na IJ tako i u

njihovom međusobnom odnosu, postoji veći stepen razlikovanja kod
kulturno obeleženih reči al-muqaddis i al-hāğğ u odnosu na reči Allāh
i al-rabb koje označavaju nešto univerzalnije pojmove poznate svim
pripadnicima monoteističkih zajednica.. Reči al-muqaddis i al-hāğğ, iako
pripadaju istom semantičkom polju, u arapskom jeziku nisu sinonimi
jer upućuju na razliku u veroispovesti, gde se prva koristi isključivo za
hrišćanina koji je išao na hodočašće u Jerusalim, a druga na muslimana
koji obavlja ili je već obavio hodočašće u Meki. Takođe, reč al-hāğğ u
Egiptu ima i sekundarno značenje, sa možda još raširenijom upotrebom
od osnovnog, kao vid učtivog obraćanja starijoj osobi bez obzira na to
da li je ta osoba bila na hodočašću i da li je uopšte musliman. S druge
strane, reči Allāh i al-rabb u kontekstu romana jesu sinonimi i za njih je
karakteristično to da ih upotrebljavaju pripadnici obe veroispovesti. Osim
u slučaju poslednje reči, kod ostalih je u svim prevodima došlo do manjeg
ili većeg značenjskog pomeranja u smislu nepostizanja ekvivalencije na
sva četiri plana. Dok je u srpskom prevodu reči al-muqaddis upotrebljena
reč „Hadži“ koju imenu, a kasnije i prezimenu neretko dodaju pravoslavni
hrišćani koji su obavili hadžiluk u Jerusalimu i koja stoga ima i status
titule, u bosanskom i engleskom prevodu prevodioci su pribegli kulturnom
pozajmljivanju.7 Što se tiče reči al-hāğğ u srpskom i bosanskom prevodu
preneta je kao „hadžija“ uz dodatno objašnjenje da se radi o učtivom
izrazu koji u kontekstu romana nema veze sa činjenicom da li je osoba išla
na hodočašće, ali i uz napomenu da se u osnovnom značenju koristi samo
za muslimana, dok se, recimo, u srpskom ovaj termin koristi podjednako
za pripadnike obe veroispovesti. U engleskom je data lokalna, egipatska
varijanta reči „hagg“ umesto „hajji“ koju daju rečnici engleskog jezika8
uz dodatno objašnjenje o značenju. Reč Allāh je slično prevođena na sva
tri jezika, što potvrđuju kontrolni korpusi, uključujući i posredne prevode.
Međutim, u srpskom i engleskom, kada je prenošena sa „Alah“ došlo je
do uspostavljanja razlike u KE, TNE i PE s obzirom na to da u njima ima
asocijacije da je to termin koji bi upotrebio samo musliman, ili koji se javlja
kada se govori o islamu. Osim toga, u arapskom postoje određene ustaljene

7 Za ovu reč nažalost nismo mogli da nađemo adekvatan kontrolni korpus što se tiče prevoda.
8 Vidi npr. http://www.merriam-webster.com/dictionary/hajji?show=0&t=
1295113044.

153
 Dragana Đorđević

fraze koje se koriste u različitim prilikama – strah, čuđenje, divljenje, i

slično – u kojima se javlja taj termin, a prilikom čijeg prevođenja dolazi
do drugačijeg pomeranja.
U Tabeli 2 prikazane su tehnike kulturne transpozicije korišćene za
prenošenje analiziranih reči.

Leksema srpski prevod bosanski prevod engleski prevod

„Hadži-...“ „Mukadis“ „Muqaddis, migaddis“
Egzot. - Egzot. - Egzot. -
Kalk. - Kalk. - Kalk. -
al-muqaddis
K. pozajm. - K. pozajm. + K. pozajm. +
Kom. prev. + Kom. prev. - Kom. prev. -
K. transpl. + K. transpl. - K. transpl. -
„Hadžija“ „Hadžija“ „hagg“
Egzot. - Egzot. - Egzot. -
Kalk. - Kalk. - Kalk. -
al-hāğğ
K. pozajm. - K. pozajm. - K. pozajm. +
Kom. prev. - Kom. prev. - Kom. prev. -
K. transpl. + K. transpl. + K. transpl. -
„Bog, Gospod, Alah“ „Bog, Gospod“ „God, Lord, Allah“
Egzot. - Egzot. - Egzot. -
Kalk. - Kalk. - Kalk. -
Allāh
K. pozajm. - K. pozajm. - K. pozajm. -
Kom. prev. + Kom. prev. + Kom. prev. +
K. transpl. - K. transpl. - K. transpl. -
„Gospod, Svevišnji“ „Bog, Gospodar“ „God, Lord“
Egzot. - Egzot. - Egzot. -
Kalk. - Kalk. - Kalk. -
al-rabb
K. pozajm. - K. pozajm. - K. pozajm. -
Kom. prev. + Kom. prev. + Kom. prev. +
K. transpl. - K. transpl. - K. transpl. -

Tabela 2

Pošto granice između tehnika nisu oštre i jasne i ne mogu se lako

utvrditi, prethodna tabela služi prevashodno kao ilustracija pretežno
korišćenih tehnika u datim slučajevima. Ako se uporede rezultati Tabele 1

154
 KULTURNA TRANSPOZICIJA U DIREKTNIM KNJIŽEVNIM I NEKNJIŽEVNIM
PREVODIMA SA ARAPSKOG I SA JEZIKA-POSREDNIKA

i Tabele 2, kod prevodnih ekvivalenata reči al-muqaddis, al-hāğğ i Allāh

kada je prenošena kao „Alah/Allah“, da se primetiti da su pomeranja u
značenju kao posledice razlike u četiri navedene vrste ekvivalencije
bila neizbežna. Na primer, „hadžija“ u srpskom ima preširoko značenje
u odnosu na arapski jer se odnosi na pripadnike svih veroispovesti koji
imaju običaj hodočašća, a s druge strane preusko, jer se ne koristi za
učtivo obraćanje bez obzira na veroispovest. Isto važi i za reč „Hadži-“
kao ekvivalent arapske reči al-muqaddis.9 Ovo se može primeniti na sve
prevode korišćene u radu, bez obzira na vrstu teksta. „Mukadis / muqaddis
/ migaddis“ kao prevodni ekvivalenti s druge strane sadrži asocijaciju na
strano, možda čak i egzotično, čime nastaje razlika u KE, TNE i PE. Kod
prenošenja reči Allāh kao „Alah / Allah“ dolazi do istog pomeranja u KE,
TNE i PE, to jest do sužavanja značenja, zato što se u ciljnim jezicima,
srpskom, bosanskom i engleskom, ove reči koriste samo kada se govori o
islamu ili govori musliman. Naravno, ovde treba podvući da tehnike nisu
te koje uzrokuju semantička pomeranja već su to, pre svega, razlike koje
postoje između IK i CK, odnosno IJ i CJ. Tehnike služe tome da te razlike,
grubo rečeno, istaknu ili ublaže, nikako da ih izbrišu.
Prethodna analiza potvrđuje da je izbor tehnike za prenošenje
elemenata kulture široko kontekstualno uslovljen. Na njega utiču brojne
jezičke i vanjezičke varijabile. Između ostalog, na taj izbor utiču: bliskost
IK i CK, bliskost IJ i CJ, svojstva izvornog teksta (registar, funkcija, stil,
vremenski period u kojem je nastao...), svojstva prevoda (ciljna publika,
namena, ustaljeni prevodilački postupci u datoj sredini, vremenski period
u kojem je nastao...). Ovi činioci su ujedno i deo kompetencija koje
prevodilac treba da ima kako bi što uspešnije obavio složen zadatak koji
se pred njim nalazi. Ipak, ne sme se smetnuti s uma da izbor tehnike u
postupku prenošenja kulturnih realija nije uslovljen normama već je stvar
ličnog izbora prevodioca što dodatno ističe relativnost koju upotreba ovih
tehnika sa sobom nužno nosi.
S obzirom na to da se ovaj rad zasniva na izuzetno malom uzorku,
za preciznije rezultate, obimnije i ozbiljnije analize trebalo bi uzeti veći
korpus, kao što bi trebalo analizirati i uporediti trendove koji se javljaju u
književnim i neknjiževnim prevodima sa arapskog i sa jezika-posrednika

9 U vezi sa značenjem reči „hadži“ i hadžija, videti: (RMS, S-Š 1990: 717).

155
 Dragana Đorđević

u pogledu izbora tehnika. Posrednom prevođenju sa arapskog, posebno kada su

u pitanju ustaljene, kulturno markirane fraze takođe bi trebalo posvetiti posebnu
pažnju u budućnosti, pošto se tu broj varijabla koje utiču na proces prevođenja
dodatno usložnjava jer u igru ulazi još jedan jezik, a prevodioci, recimo, arapske
književnosti sa jezika-posrednika obično imaju nešto drugačije kompetencije od
onih koji to čine direktno. U tom smislu bi bilo uputno sprovesti temeljniju analizu
takvih prevoda kako bi se utvrdilo da li su odstupanja u pogledu ekvivalencije
veća nego što bi to bio slučaj kod direktnog prevoda.
Kako bi se relativnost pomenutih tehnika potpunije sagledala čini se da
bi trebalo tragati za dinamičnijim modelom prikazivanja tehnika kulturne
transpozicije koji bi obuhvatio ako ne sve, a ono što veći broj jezičkih i
vanjezičkih varijabla koje mogu da utiču na njihov izbor. Namera ovog
rada nije bila da se bavi evaluacijom analiziranih prevodnih rešenja, to
jest utemeljenošću tehnika koje su do njih dovele, jer se čini da za takav
pristup nema previše prostora, već da bliže ukaže na probleme koji se
nameću prilikom prenošenja elemenata kulture u slučaju prevođenja sa
arapskog. Modeli koje ćemo ovde prikazati treba da osvetle interakciju
u koju dva jezika i dve kulture stupaju prilikom procesa prevođenja i u
okviru prevoda kao proizvoda tog procesa.

vanjezičke varijable

jezičke varijable

Slika 2

156
 KULTURNA TRANSPOZICIJA U DIREKTNIM KNJIŽEVNIM I NEKNJIŽEVNIM
PREVODIMA SA ARAPSKOG I SA JEZIKA-POSREDNIKA

jezičke vanjezičke varijable

jezičke vanjezičke
Slika 3
varijable

Oba ova modela zasnivaju se na zajedničkoj pretpostavci da je, iako

uglavnom nije reč o merljivim jedinicama, broj jezičkih i vanjezičkih
varijabila koje utiču na proces prevođenja direktno srazmeran broju
semantičkih pomeranja koja u prevodu kao proizvodu nastaju. Upravo
zbog toga verujemo da evaluacija, kao i preskriptivna ekvivalencija nužno
moraju da se nađu u drugom planu ovakvih i sličnih budućih istraživanja i
prakse. Jedno od mnogih pitanja koje bi svakako moralo da se nađe u žiži
interesovanja istraživača na našim prostorima a u vezi sa prevođenjem
sa arapskog jeste doživljavanje „Drugog“, odnosno pitanje orijentalizma/
okcidentalizma u prevodima sa arapskog.

Lista referenci:

Adevi, A.A.M. (2002). Kako i čime se zaštititi od šejtana? Sa arapskog

preveo M. Zahirović. Novi Pazar: El-Kelimeh.
Asvani, A. (2009). Zgrada izgubljenih snova. Sa engleskog prevela M.
Vilotić. Beograd: Alnari.

157
 Dragana Đorđević

Badawi, S. & M. Hinds. (1986). A Dictionary od Egyptian Arabic. Beirut:

Librarie du Liban.
Baker, M. (ed.) (2001). Routledge Encyclopedia of Translation Studies.
London/New York: Routledge.
Carbonell, O. (2004). Exoticism, Identity and Representation in Western
Translation from Arabic. In: Cultural Encounters in Translation
from Arabic (Said faiq ed.) Clevedon/Buffalo/Toronto: Multilingual
Matters, LTD.
Dickins, J. et al. (2002). Thinking Arabic translation. London/New York:
Routledge.
Hlebec, B. (2009). Opšta načela prevođenja. Beograd: Beogradska knjiga.
Merriam-Webster English Dictionary Online. Dostupno na: http://www.
merriam0-webster.com/dictionary/hajji?show=0&t=1295113044
[15.1.2011.].
Muftić, T. (1997). Arapsko-bosanski rječnik. Sarajevo: El-Kalem.
Stevanović, M. et al (eds.). (1967). Rečnik srpskohrvatskoga književnog
jezika. Novi Sad/Zagreb: Matica srpska/Matica hrvatska.
Taher, B. (1996). Aunt Safiyya and the monastery. Translated from the
Arabic by B.
Romaine. London/Los Angeles: University of California Press.
Ṭāhir, B. (1991). Hālatī Ṭafiyya wa al-dayr. Al-Qahira: Dar al-Hilal.
Tahir, B. (2004). Tetka Safija i manastir. Sa arapskog prevela M. Kavčić.
Sarajevo: Šahinpašić.
Tahir, B. (2005). Tetka Safija i manastir. Sa arapskog prevela D. Đorđević.
Beograd: Paideia.

158
 KULTURNA TRANSPOZICIJA U DIREKTNIM KNJIŽEVNIM I NEKNJIŽEVNIM
PREVODIMA SA ARAPSKOG I SA JEZIKA-POSREDNIKA

Dragana Đorđević

AN INVESTIGATION OF CULTURAL TRANSPOSITION IN

DIRECT AND INDIRECT LITERARY AND NON-LITERARY
TRANSLATIONS FROM ARABIC

Summary

The transfer of cultural elements is an unavoidable task in translation of almost

any type of text. This investigation aims to identify contextual conditions that play a role
in translator’s choice of available techniques for cultural transposition of Arabic texts:
exoticism, calque, cultural borrowing, communicative translation, cultural transplantation.
Likewise, it reinvestigates the necessary competences for successful interpretation of the
original. The investigation is based on the comparison of examples from a number of both
direct and indirect literary and non-literary translations from Arabic to Serbian, Bosnian
and English.

159
 TRANSPONOVANI VREMENSKI OBLICI ZA IZRAŽAVANJE BUDUĆNOSTI
U ITALIJANSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Nataša Matejić
Filološki fakultet, Beograd

TRANSPONOVANI VREMENSKI OBLICI ZA IZRAŽAVANJE

BUDUĆNOSTI U ITALIJANSKOM I SRPSKOM JEZIKU

Sažetak

Pored futura, kome je izražavanje budućeg vremena osnovno značenje, za

iskazivanje budućnosti u italijanskom i srpskom jeziku mogu se koristiti i transponovani
vremenski oblici. U ovom radu razmotrićemo sličnosti i razlike u upotrebi prezenta kao
oznake budućnosti, a potom analizirati i različita prošla vremena (imperfetto i passato
prossimo u italijanskom jeziku, aorist i perfekat u srpskom) koja se u nekim svojim
modalnim upotrebama mogu odnositi i na budućnost. S obzirom da su ova prošla vremena
različita u italijanskom i srpskom jeziku i da često predstavljaju probleme pri prevođenju
u radu ćemo pokušati da predložimo i odgovarajuće prevodne ekvivalente.

Ključne reči: budućnost, transponovani vremenski oblici, prezent, imperfekat,

aorist, perfekat

U dosadašnjim kontrastivnim proučavanjima glagolskih vremena

u italijanskom i srpskom jeziku najveća pažnja posvećena je do sada
poređenju prošlih vremena, prvenstveno zbog problema koji se javljaju
pri izboru svršenog ili nesvršenog glagolskog vida u srpskom jeziku i
izboru imperfektivnog ili perfektivnog vremena u italijanskom, kao i zbog
razlika u broju prošlih vremena i činjenice da italijanski jezik može da
izrazi i opoziciju između subjektivnog i objektivnog izlaganja prošlosti,
dok u srpskom jeziku takva mogućnost ne postoji. Futur kao glagolsko
vreme i različita jezička sredstva za izražavanje budućnosti u italijanskom
i srpskom jeziku do sada nisu bili predmet većeg interesovanja.
Kada se govori o vremenu, u ovom slučaju o budućnosti, treba imati
na umu distinkciju između lingvističkog pojma vremena koji podrazumeva
izražavanje vremenskih odnosa putem vremenskih glagolskih oblika i
vremenu kao fizičkoj stvarnosti koje se može izmeriti i koje sledi linearni

161
 Nataša Matejić

tok prošlost - sadašnjost - budućnost. Poznato je da se ova dva pojma

vrlo često ne poklapaju, jer i prezent kao sadašnje vreme, a i neka prošla
vremena mogu da se upotrebe za izražavanje budućih radnji.
U ovom radu budućnost nećemo posmatrati kao fizički pojam
vremena, jer je to predmet prirodnih nauka, niti ćemo ga izjednačiti
sa futurom kao glagolskim vremenom, već ćemo budućnost odnosno
futuralnost, kako se u lingvistici češće naziva, posmatrati kao semantički
pojam vremena, semantičku kategoriju, odnosno kao „jedan od tri segmenta
(plana) kompleksne kategorije temporalnosti (...) koja – s obzirom na vrste
jezičkih nivoa - obuhvata poseban splet različitih sredstava za izražavanje
vremenski determinisane radnje koja slijedi poslije govornog trenutka (ili
neke druge radnje)“ (Vojvodić 2008: 221).
Futuralnost je i kognitivna kategorija, jer je poimanje vremena
svojstveno svakom ljudskom biću, što je samim tim čini i kategorijom
univerzalne gramatike. Naime, svi jezici sveta poseduju određene
strategije za izražavanje budućnosti, čak i kada ne poseduju futur kao
morfologizovani oblik.
Jezička sredstva za izražavanje budućnosti brojna su i u italijanskom
i u srpskom jeziku. Oba jezika poseduju futur čija je osnovna funkcija da
izrazi buduće vreme:

(1) Gli esami si terranno il 5 giugno. – Ispiti će se održati

5. juna.
(2) In gennaio andremo in montagna. – U januaru ćemo
otići na planinu.

U njima takođe nalazimo i transponovane vremenske oblike:

(3) Domani vado al mare. – Sutra idem na more.

(4) Ancora un po’ e siamo arrivati. – Još malo pa smo stigli;

kao i eliptične konstrukcije u kojima je potpuno ili delimično

izostavljen glagolski oblik:

(5) Domani ingresso gratuito al Colosseo. – Sutra besplatan

ulaz u Koloseum.

162
 TRANSPONOVANI VREMENSKI OBLICI ZA IZRAŽAVANJE BUDUĆNOSTI
U ITALIJANSKOM I SRPSKOM JEZIKU

(6) A quando il prossimo torneo di tennis? – Kad će sledeći

turnir u tenisu?

Italijanski jezik poseduje i perifrastične konstrukcije stare per,

essere sul punto di, essere in procinto di sa infinitivom, za radnju koja
se sprema da se izvrši. Ovim perifrazama najčešće odgovaraju srpske
prospektivne konstrukcije samo što nisam/nisi/nije, kojima se takođe
označava pretpočetna faza radnje (Popović 2008: 312):

(7) Il tempo sta per scadere. – Vreme samo što nije isteklo.
(8) Siamo in procinto di partire. – Samo što nismo
otputovali.

Osim ovih sličnih jezičkih sredstava, postoje i ona koja su specifična

za svaki od ova dva jezika ponaosob. U italijanskom jeziku se budućnost
može izraziti i konjunktivom u zavisnim objekatskim rečenicama ili
infinitivom uvedenim predlogom di, ukoliko se subjekat upravne i zavisne
klauze poklapaju:

(9) Temo che non venga. – Bojim se da neće doći.

(10) Mi auguro che accettino la proposta. – Nadam se da će
prihvatiti predlog.
(11) Speriamo di riuscirci. – Nadamo se da ćemo uspeti.
(12) Prometto di tornare presto. – Obećavam da ću se brzo
vratiti.

U srpskom jeziku, pored već pomenutih oblika, među alternativnim

markerima za obeležavanje budućnosti imamo i konstrukciju sa glagolom
imati u 3. licu jednine i da plus prezent:

(13) Neću da ti dam svoje beleške. Koliko si rasejan, ima da

ih izgubiš. – Non ti voglio dare i miei appunti. Distratto
come sei, li perderai.
(14) Ima da poludi od sreće, kad mu budeš pokazao karte za
utakmicu. –Impazzirà di gioia, quando gli farai vedere i
biglietti per la partita.

163
 Nataša Matejić

Kako sam naslov upućuje, u ovom radu bavićemo se transponovanim

(prenesenim) vremenskim oblicima koji izvan svojih osnovnih, vremenskih
značenja mogu u odgovarajućim kontekstima izražavati budućnost, iako
im to nije primarna funkcija.
U ova vremena spadaju pre svega prezent, i u italijanskom i srpskom
jeziku, potom passato prossimo i imperfetto u italijanskom, i perfekat
i aorist u srpskom. Premda većina ovih vremena predstavlja oznake za
budućnost u svojim modalnim upotrebama, smatramo da u ovom radu nije
neophodno razgraničiti temporalne upotrebe od modalnih, pogotovo što ni
sama futuralnost nije isključivo vremenski koncept, već u sebi uvek sadrži
i određene crte modalnosti kao što su namera, želja, predviđanje i druge.
Naš primarni cilj je da razmotrimo sličnosti i razlike u upotrebi
prezenta kao oznake za budućnost u italijanskom i srpskom jeziku, i da
potom opišemo i različita prošla vremena koja se takođe mogu odnositi
na budućnost. Istraživanje smo ograničili na proste rečenice i klauze u
nezavisnosloženim rečenicama, zbog određenih restrikcija koje se javljaju
pri izboru glagolskih vremena u zavisnim rečenicama.
Osnovno i najuobičajenije sredstvo za izražavanje budućnosti, pored
futura, svakako je prezent. Prezentom za budućnost i u italijanskom i u
srpskom jeziku označava se radnja u bliskoj ili daljoj budućnosti koja se
smatra izvesnom:

(15) Domani dormo da mia zia. – Sutra spavam kod tetke.

(16) Stasera andiamo al cinema. – Večeras idemo u bioskop.
(17) Il treno parte alle 5. – Voz polazi u 5.
(18) Me ne vado a casa e non torno più. – Odlazim kući i ne
vraćam se više.
(19) Paolo viene di sicuro. L’ha promesso. – Paolo sigurno
dolazi. Obećao je.
(20) Fa bel tempo. Ti porto al parco. – Lepo je vreme. Vodim
te u park.

Da se radnje označene prezentom odnose na budućnost pokazuju

vremenske odredbe prisutne u rečenici, ili širi kontekst i/ili određene
pragmatičke informacije. Ovakvom upotrebom prezenta označavaju se

164
 TRANSPONOVANI VREMENSKI OBLICI ZA IZRAŽAVANJE BUDUĆNOSTI
U ITALIJANSKOM I SRPSKOM JEZIKU

uglavnom radnje koje su planirane, predviđene i za koje govorno lice

smatra da će se izvršiti.
Svaki od navedenih prezenta može se zameniti futurom. Međutim,
prezent je svakako ekspresivniji i njime se postiže veća neposrednost u
saopštavanju.
Ovaj vid transponovanja prezenta, tipičan pre svega za govorni jezik,
izuzetno je rasprostranjen u oba jezika, mada je u italijanskom jeziku češći
i izraženiji i uklapa se u opštu tendenciju savremenog italijanskog jezika
ka resistematizaciji i uprošćavanju svog složenog glagolskog sistema
indikativa. Neka vremena (passato remoto) polako se gube iz upotrebe,
dok su druga (presente, passato prossimo, imperfetto) u ekspanziji i
proširuju svoja već postojeća značenja. Prezent sve više potiskuje futur
i polako preti da preuzme njegova vremenska značenja, dok se futur sve
više ograničava na izražavanje onih modalnih, odnosno ide ka tome da
mu izražavanje epistemičke modalnosti postane primarna funkcija, a
vremenska sekundarna.
Dok u italijanskom jeziku ne postoje posebna ograničenja pri
vremenskom transponovanju prezenta u budućnost, u srpskom jeziku
postoje restrikcije vezane pre svega za glagolski vid, a i za semantiku
samog glagola. Ovakav prezent može se javiti samo sa nesvršenim
glagolima i sa glagolima koji označavaju radnje koje se mogu planirati,
predviđati (Tanasić 2005: 384):

(21) Sabato vado a Bologna e torno il 18. – U subotu idem u

Bolonju i vraćam se 18.
(22) Arriviamo lunedì. – Stižemo u ponedeljak.
(23) Glielo chiedo stasera. – Pitaću ga večeras. / *Pitam ga
večeras.
(24) Passa da me più tardi e ti faccio vedere la mia nuova
macchina. – Svrati kasnije do mene, pa ću ti pokazati /
*pa ti pokažem svoja nova kola.
(25) Stavolta vieni alla stazione un po’ prima. Così non
perdiamo il treno. – Ovog puta dođi ranije na stanicu.
Tako nećemo propustiti voz / *ne propustimo / *ne
propuštamo voz.

165
 Nataša Matejić

Razlike u upotrebi prezenta za budućnost u italijanskom i srpskom

jeziku mogu biti i pragmatičke prirode. Uzmimo na primer sledeću
komunikativnu situaciju koja se odvija u nekoj prodavnici:

(26) A: Allora, signora. La gonna le piace?

B: Si, è bellissima. La compro./ ? La comprerò.

A: Pa, gospođo, je l’ Vam se dopada suknja?

B: Da, prelepa je. Kupiću je. / Kupujem je!

U italijanskom jeziku je sasvim uobičajeno, čak u ovom slučaju

i ispravnije da govorno lice za radnju koju upravo namerava da izvrši
upotrebi prezent. U istoj toj komunikativnoj situaciji u srpskom jeziku
bi bilo prirodno da upotrebimo futur. Upotreba prezenta umesto futura u
ovoj rečenici promenila bi ilokutivnu funkciju iskaza. Dok bi se futurom
saopštila namera odnosno odluka, prezentom bi se izrazila tvrdnja,
obećanje. U italijanskom jeziku takva komunikativna namera postigla bi
se samo promenom intonacije: La prendo! umesto La prendo. Tako da,
da li će ekvivalent italijanskom prezentu biti prezent ili futur u srpskom,
ne zavisi samo i uvek od glagolskog vida ili semantike glagola u srpskom
jeziku, već i od pragmatičkih činilaca, odnosno od komunikativne namere
koja se želi postići.
U italijanskom jeziku u nekim slučajevima, i obično samo uz
određene glagole može se samostalno upotrebiti i passato prossimo, kao
oznaka za buduće vreme:

(27) Tra poco siamo arrivati. - Uskoro smo stigli. (Terić

2005: 44)
(28) Domani ho finito. – Sutra sam gotov. / Završiću do
sutra /Do sutra sam već završio. (Bertinetto 1991: 94)
(29) Ho finito, ho finito, abbi pazienza un po’! – Evo, gotov
sam / Evo završio sam, strpi se još malo! (Bertinetto
1991: 95)

Slične, mada mnogo brojnije primere, možemo naći i u srpskom

jeziku u upotrebi tzv. futurskog perfekta:

166
 TRANSPONOVANI VREMENSKI OBLICI ZA IZRAŽAVANJE BUDUĆNOSTI
U ITALIJANSKOM I SRPSKOM JEZIKU

(30) Brže, zakasnili smo! – Sbrigati, sennò facciamo tardi!

/Sbrigati che facciamo tardi! (Piper 2005: 755)
(31) Gotovo je. Sad smo propali. – È finita. Ora siamo
proprio rovinati.
(32) Još jedna ovakva greška i izgubio si posao! – Un altro
errore come questo e hai perso il lavoro!

Iz primera se jasno vidi da ova dva vremena kao oznake za budućnost,

nisu uvek ekvivalentna u italijanskom i srpskom jeziku. U svakom slučaju,
i passato prossimo i perfekat u ovakvoj upotrebi predstavljaju neku vrstu
vremenske metafore kojom se još nerealizovane radnje predstavljaju kao
realizovane. Oba ova vremena imaju izraženo modalno značenje želje,
pretpostavke, ili uverenosti da će se radnja imenovana predikatom ostvariti.
Premda se mogu zameniti futurom, uz izuzetak poslednjeg italijanskog
primera (29), s obzirom da izražava blisku budućnost, za razliku od
futura, oni imaju posebne stilske efekte i doprinose većoj ekspresivnosti i
slikovitosti iskaza.
Iako smo naše istraživanje ograničili na proste i nezavisnosložene
rečenice, napomenućemo ipak da se ova vrsta perfekta u srpskom jeziku,
vrlo često javlja u upravnoj klauzi zavisnosloženih rečenica, najčešće
uslovnih, u kojima se ukazuje da je ostvarenje radnje iskazane perfektom
moguće tek po ostvarenju neke druge i to najčešće pretpostavljene radnje
(Vojvodić 2008: 225):

(33) Ako sutra ne pobedi, izgubio je za sva vremena. – Se

domani non vince, ha perso per sempre.
(34) Ako nas vide, propali smo. – Se ci vedono, siamo fritti.

Passato prossimo se, u govornom jeziku, sve češće upotrebljava u zavisnim

vremenskim rečenicama kao zamena za futur II.

(35) Chiamami, appena sei tornato! – Zovi me, čim se vratiš!

(36) Appena ho finito questo lavoro, vengo da te. – Čim
završim ovaj posao dolazim kod tebe.

167
 Nataša Matejić

U srpskom jeziku se, uz perfekat u sličnom značenju može upotrebiti

i aorist. Ovakvom modalnom upotrebom aorista izražavaju se namere
govornog lica ili sigurnost, uverenost da će se radnja označena aoristom
dogoditi, te se ona predstavlja kao da je već doživljena. I njegova funkcija
je da stil izražavanja učini življim, slikovitijim, ekspresivnijim:

(37) Posle časova odoh ja na bazen. – Dopo le lezioni me ne

vado in piscina.
(38) Daj mi vode, crkoh od žeđi. – Dammi dell’acqua, sto
morendo di sete.
(Tanasić 2005: 429)
(39) Crkoh od gladi. – Sto morendo di fame.
(40) Bežite, izgibosmo! – Via di qua! Stiamo per morire!
(Stanojčić - Popović 1997: 396)

Pored prezenta i passata prossima, u italijanskom jeziku se i

imperfekat ponekad može transponovati u budućnost.
Imperfekat je inače tipično aspekatsko vreme koje izražava nesvršene
radnje u prošlosti, radnje koje se ponavljaju, radnje koje su istovremene
sa drugim, a služi i za stvaranje pozadine kada ima deskriptivnu funkciju.
Poznato je da italijanski imperfekat poseduje i širok spektar modalnih
značenja koja ne zavise samo od temporalnih ili aspekatskih činilaca.
Među modalnim upotrebama koje se odnose na budućnost u italijanskom
jeziku nalazimo imperfetto ludico (ludički imperfekat) i imperfetto di
pianificazione (imperfekat za planiranu radnju). 1
Ludički imperfekat se često javlja u dečjem govoru kada se dodeljuju
uloge i iznosi plan neke igre. Budući da je njegova upotreba ograničena
isključivo na takve situacije, italijanske gramatike ne opisuju mnogo
ovaj imperfekat, i uglavnom navode samo poneki primer. Analizirajući te
primere došli smo do zaključka da se ovakav imperfekat u principu nikada
ne javlja sam, već u nizovima i da vrlo često nema vremenske odredbe
koja ukazuje na budućnost, već se ona razaznaje na osnovu konteksta.
Upotrebom ovog imperfekta, deca se prebacuju u neki daleki svet, svet
bajke, mašte:

1 U ovom radu za imperfetto ludico i imperfetto di pianificazione ponudili smo kao

prevodne ekvivalente „ludički imperfekat“ i „imperfekat za planiranu radnju“.

168
 TRANSPONOVANI VREMENSKI OBLICI ZA IZRAŽAVANJE BUDUĆNOSTI
U ITALIJANSKOM I SRPSKOM JEZIKU

(41) A. Io ero il dottore e tu venivi per farti visitare.

B. Va bene, però il dottore ero io e tu mi facevi vedere
dove ti fa male. (Maiden - Robustelli 2007: 301)

A: Ja ću da budem doktor, a ti ćeš da dođeš na pregled.

B: Dobro, ali ja ću da budem doktor, a ti ćeš da mi
pokažeš gde te boli.

(42) (Facciamo che) io ero il ladro e tu il poliziotto, e tu mi

inseguivi, pero io scappavo, ma alla fine mi arrestavi
... - Hajde da ja budem lopov a ti policajac, i ti me kao
juriš, a ja bežim i na kraju me uhapsiš ...
(43) Adesso volavo e cadevo. Tu mi aiutavi e mi soccorrevi
... - Ja sada letim i padam. Ti mi pritrčavaš i pomažeš
mi ... (Bertinetto 1991: 81)

Obično se navodi da ovom italijanskom imperfektu odgovara futur

u srpskom jeziku, što je svakako tačno i važi naročito za onaj deo rečenice
u kome se dodeljuju uloge, ali nam se čini da bi odgovarajući prevodni
ekvivalent vrlo često mogao da bude i prezent. U srpskom jeziku postoji
poseban tip transponovanog prezenta u budućnost, odnosno „prezent za
zamišljenu budućnost“, u kome se, za razliku od prezenta za planiranu radnju,
pored nesvršenih glagola mogu javiti i svršeni. Upravo se ovakav prezent vrlo
često koristi kod nas u dečjem govoru, u igri. (Tanasić 2005: 385).
Među modalnim upotrebama imperfekta koje se odnose na budućnost
imamo i imperfekat za planiranu radnju:

(44) Cosa facevi stasera? – Šta radiš večeras?/ Šta si planirao

večeras?
(45) A. Non puoi farlo domani?
B. No, domani andavo in biblioteca. (Bazzanella 1994: 102)
A: Zar ne možeš sutra to da uradiš?
B: Ne, sutra idem / planiram da idem / sam planirao da
idem u biblioteku.

169
 Nataša Matejić

Ovim imperfektom se, u govornom jeziku, izražavaju prethodno

isplanirane buduće radnje, koje mogu i da se promene. Ovakav imperfekat
ne bi u italijanskom jeziku mogao da se zameni prezentom ili futurom,
jer bi se njima označila radnja koja će se sigurno dogoditi, već bi njegovi
najpribližniji ekvivalenti bili kondicional, modalni glagol volere i drugi
glagoli ili glagolski izrazi kao što su pensare di, avere intenzione di:

(45) A: Non puoi farlo domani?

B: No, domani andavo in biblioteca.

(45a) Domani vado in biblioteca.

(45b) Domani andrò in biblioteca.
(45c) Domani andrei in biblioteca.
(45d) Domani volevo / pensavo di / avevo intenzione di
andare in biblioteca.

Premda se i njima izražava želja ili namera i ostavlja mogućnost da

dođe do promene plana, istovremeno se ublažava i jedno dodatno značenje
koje imperfekat poseduje u odnosu na njih. Njime govorno lice iskazuje
veću spremnost, odnosno već donetu odluku i zato buduću radnju i izražava
prošlim vremenom, jer je uzima kao nešto što se za njega podrazumeva,
što je njemu izvesno, ali se pod određenim okolnostima može i promeniti
(Bazzanella 1994: 102).
Upravo zbog te dodatne značenjske nijanse, čini nam se da se
ovaj imperfekat ne može najvernije prevesti na srpski jezik. Ukoliko ga
prevedemo opisno glagolima „mislio sam, planirao sam, hteo sam“, gubi
se to značenje spremnosti i odluke izraženo italijanskim imperfektom, a s
druge strane prezentom i futurom dobija se radnja koja će se najverovatnije
dogoditi, što ipak ovim italijanskim imperfektom nije u potpunosti
izraženo, jer u njemu više preovladava modalno značenje od vremenskog.
Valja naglasiti da ovaj imperfekat još uvek nije deo standardnog
italijanskog jezika i da je gramatički neprihvatljiv, ali se sve češće koristi u
govornom jeziku i pokazuje tendencije savremenog italijanskog jezika ka
proširivanju modalnih upotreba imperfekta i u sferu budućnosti.
U ovom radu pokušali smo da opišemo i uporedimo transponovana

170
 TRANSPONOVANI VREMENSKI OBLICI ZA IZRAŽAVANJE BUDUĆNOSTI
U ITALIJANSKOM I SRPSKOM JEZIKU

vremena kao jedan deo jezičkih sredstava kojima se budućnost kao

semantička kategorija može izraziti u italijanskom i srpskom. Pored
prezenta, koji je svakako najčešći, oba jezika poseduju i prošla vremena
kao oznake za budućnost. Bez obzira na njihove formalne razlike i na
činjenicu da prevodni ekvivalent jednog prošlog vremena nije nužno i
uvek prošlo vreme u drugom jeziku, njihova značenja su u većini slučajeva
vrlo slična. Zajednička karakteristika ovih prošlih vremena je izražavanje
namere, želje i uverenosti u realizaciju buduće radnje.

Lista referenci:

Bazzanella, C. (1994). Le facce del parlare. Un approccio pragmatico

all’italiano parlato, Firenze: La Nuova Italia.
Bertinetto, P.M. (1991). Il verbo. In L. Renzi – G. Salvi, Grande grammatica
italiana di consultazione, Bologna: Il Mulino, vol. II, 13-161.
Maiden, M. - Robustelli, C. (2007). A Reference Grammar of Modern
Italian, London: Hodder Education.
Piper, P. (2005). Semantičke kategorije u prostoj rečenici: sintaksička
semantika. U: Piper et al., Sintaksa savremenoga srpskog jezika:
prosta rečenica, Beograd – Novi Sad: Institut za srpski jezik SANU,
Beogradska knjiga, Matica srpska, 745-755.
Popović, Lj. (2008). Izražavanje aspektualnog značenja prospektivnosti
u slovenskim jezicima. Zbornik Matice srpske za slavistiku, br. 73,
297-314.
Stanojčić, Ž.- Popović, Lj. (1997). Gramatika srpskog jezika, Beograd:
Zavod za udžbenike.
Tanasić, S. (2005). Sintaksa glagola. U: Piper et al., Sintaksa savremenoga
srpskog jezika: prosta rečenica, Beograd – Novi Sad: Institut za
srpski jezik SANU, Beogradska knjiga, Matica srpska, 345-429.
Terić, G. (2005). Sintaksa italijanskog jezika, Beograd: Filološki fakultet
Vojvodić, D. (2008). O nemorfologizovanim sredstvima za izražavanje
futuralne semantike u srpskom i drugim slovenskim jezicima. U:
Semantička proučavanja srpskog jezika, Beograd: Srpska akademija
nauka i umetnosti, 221-256.

171
 Nataša Matejić

Nataša Matejić

TRANSPOSED TENSE FORMS FOR EXPRESSING

THE FUTURE IN ITALIAN AND SERBIAN

Summary

Besides the future tense, both Italian and Serbian possess a variety of strategies for
encoding the future in their respective grammars. The aim of this paper is to describe and
compare those tenses which in their secondary use can refer to the future. Even though
the most common alternative marker for future time reference in both languages is the
present tense, in Italian it is more frequent, while in Serbian there are many restrictions
regarding the aspect and the semantic value of the verb. Italian and Serbian also display
pragmatic differences in the use of the present tense in future-referring contexts.
In both of these languages some past tenses can also be used to express future
time. Although these past tenses are formally different, when referring to the future their
meanings can be very similar. They express the speaker’s will, intention or conviction
that the future event will occur.

172
 ITALIJANSKE SUBJEKATSKE I OBJEKATSKE SPECIFIKATIVNE ODREDBE
I NJIHOVI EKVIVALENTI U SRPSKOM

Dragana Radojević
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

ITALIJANSKE SUBJEKATSKE I OBJEKATSKE

SPECIFIKATIVNE ODREDBE I NJIHOVI EKVIVALENTI U
SRPSKOM

Sažetak

Neke italijanske subjekatske i objekatske specifikativne odredbe (npr. “il passaggio

del treno”; “la lettura del libro”) imaju samo jedan ekvivalent u srpskom jeziku, i to
subjekatski, odnosno objekatski genitiv (’prolazak voza’; ’čitanje knjige’), dok druge (npr.
“l’arrivo della figlia”; “la liberazione del prigioniero”) imaju dva: subjekatski, odnosno
objekatski genitiv (’dolazak ćerke’; ’oslobađanje zatvorenika’), ali i prisvojni pridev
(’ćerkin dolazak’; ’zatvorenikovo oslobađanje’). U ovom radu kontrastivnom analizom
subjekatske i objekatske specifikativne odredbe u italijanskom i njenih ekvivalenata u
srpskom klasifikuju se analizirane italijanske odredbe prema broju i vrsti mogućih srpskih
ekvivalenata i utvrđuju se uslovi za upotrebu jednog ili dva srpska ekvivalenta.

Ključne reči: italijanska subjekatska i objekatska specifikacija, srpski genitiv,

prisvojni pridevi, kontrastivna analiza.

1. Uvod

Specifikativna odredba (complemento di specificazione) u

italijanskom jeziku predstavlja onaj deo imeničke sintagme uveden
predlogom di koji bliže određuje imensku reč uz koju stoji (Terić 2005:
138). Postoje četiri vrste specifikativne odredbe u italijanskom:

1. kvalifikativna (specificazione qualificativa)

le feste di Natale božićni praznici
i programmi della televisione televizijski programi

173
 Dragana Radojević

2. posesivna (specificazione possessiva)

la borsa di Marina Marinina tašna
il libro di Dante Danteova knjiga

3. subjekatska (specificazione soggettiva)

il passaggio del treno prolazak voza
l’arrivo della figlia dolazak ćerke ćerkin dolazak

4. objekatska (specificazione oggettiva)

la lettura del libro čitanje knjige
la liberazione del prigioniero oslobađanje zatvorenika
zatvorenikovo oslobađanje

U ovom radu bavićemo se samo subjekatskim i objekatskim

specifikativnim odredbama u italijanskom i njihovim ekvivalentima u
srpskom jeziku s ciljem da njihovom kontrastivnom analizom klasifikujemo
pomenute italijanske odredbe i ukažemo na uslove u kojima se javljaju
odgovarajući srpski ekvivalenti.

2. Subjekatske i objekatske specifikativne

odredbe u italijanskom

Subjekatske i objekatske specifikativne odredbe u italijanskom

predstavljaju deo imeničke sintagme, uveden predlogom di, u kojoj je
glavna reč imenica izvedena od glagola ili, samo u slučaju subjekatske
specifikativne odredbe, od prideva.

2.1. Subjekatske specifikativne odredbe

Subjekatska specifikativna odredba je deo imeničke sintagme čijom
bi transformacijom u rečenicu ta odredba postala subjekat rečenice. Ona
se javlja uz:

1. imenice izvedene od neprelaznih glagola:

174
 ITALIJANSKE SUBJEKATSKE I OBJEKATSKE SPECIFIKATIVNE ODREDBE
I NJIHOVI EKVIVALENTI U SRPSKOM

– passare ’proći’
Il treno passa. Voz prolazi.
il passaggio del treno prolazak voza

– arrivare ’doći’
La figlia arriva. Ćerka dolazi.
l’arrivo della figlia dolazak ćerke ćerkin dolazak

2. imenice izvedene od prelaznih glagola:

– attaccare ’napasti’
Il panico mi attacca. Panika me napada.
l’attacco di panico napad panike

– amare ’voleti’
La madre ama i figli. Majka voli decu.
l’amore della madre ljubav majke
majčina ljubav

3. imenice izvedene od prideva:

– vero ’istinit’
L’affermazione è vera. Tvrdnja je istinita.
la verità dell’affermazione istinitost tvrdnje

– sincero ’iskren’
La nonna è sincera. Baka je iskrena.
la sincerità della nonna iskrenost bake
bakina iskrenost

2.1.1. Objekatske specifikativne odredbe

Objekatska specifikativna odredba je deo imeničke sintagme čijom
bi transformacijom u rečenicu ta odredba postala objekat rečenice. Ona se
javlja uz imenice izvedene od prelaznih glagola:

175
 Dragana Radojević

– leggere ’čitati’
Il ragazzo legge il libro. Mladić čita knjigu.
la lettura del libro čitanje knjige

– liberare ’osloboditi’
Il giudice liberò il prigioniero. Sudija je oslobodio zatvorenika.
la liberazione del prigioniero oslobađanje zatvorenika
zatvorenikovo oslobađanje

3. Srpski ekvivalenti italijanskih subjekatskih

i objekatskih specifikativnih odredbi

U navedenim primerima srpski ekvivalenti su:

1. subjekatski genitiv: ’prolazak voza’, ’dolazak ćerke’, ’napad
panike’, ’ljubav majke’
2. objekatski genitiv: ’čitanje knjige’, ’oslobađanje zatvorenika’
3. prisvojni pridev: ’ćerkin dolazak’, ’majčina ljubav’,
’zatvorenikovo oslobađanje’

Kao srpski ekvivalenti italijanskih subjekatskih i objekatskih

specifikativnih odredbi u datim primerima javljaju se subjekatski i objekatski
genitiv i u slučajevima kada je u tim odredbama upotrebljena imenica
koja označava živo biće (’dolazak ćerke’, ’ljubav majke’, ’oslobađanje
zatvorenika’), ali i onda kad označava neživ pojam (’prolazak voza’,
’napad panike’, ’čitanje knjige’), dok se prisvojni pridev kao odgovarajući
ekvivalent javlja samo u slučajevima kad se u odredbi nalazi imenica koja
označava živo biće (’ćerkin dolazak’, ’majčina ljubav’, ’zatvorenikovo
oslobađanje’).

U vezi s prisvojnim pridevima važno je istaći razliku između

italijanskog i srpskog jezika. U italijanskom se prisvojni pridevi mogu
izvesti samo od ličnih zamenica:

176
 ITALIJANSKE SUBJEKATSKE I OBJEKATSKE SPECIFIKATIVNE ODREDBE
I NJIHOVI EKVIVALENTI U SRPSKOM

Jednina Množina
1. io → mio, mia, miei, mie 1. noi → nostro, -a, -i, -e
2. tu → tuo, tua, tuoi, tue 2. voi → vostro, -a, -i, -e
3. lui, lei → suo, sua, suoi, sue 3. loro → loro

S druge strane, u srpskom se prisvojni pridevi izvode ne samo od

ličnih zamenica, već i od vlastitih imenica bez obzira da li označavaju
imena živih bića (’Marinin povratak’, ’Džekijevo lajanje’), neka prezimena
(’Petrovićev odlazak’) ili imena neživih pojmova (’Beogradski univerzitet’,
’Mesečevo kretanje’), kao i od zajedničkih imenica, kako onih koje
označavaju živa bića (’sestrino putovanje’), tako i onih koje označavaju
nežive pojmove (’avionsko krilo’). Treba napomenuti, međutim, da se
prisvojni pridevi izvedeni od zajedničkih imenica koje označavaju nežive
pojmove mnogo ređe koriste nego odgovarajući oblik genitiva (prisvojni,
subjekatski ili objekatski), tako da se češće koristi sintagma ’krilo aviona’
nego ’avionsko krilo’. Uopšte uzevši, pridevi izvedeni od imenica koje ne
označavaju živa bića (npr. ’Beogradski univerzitet’) vrlo često u suštini
predstavljaju kvalifikativne, a ne prisvojne prideve (Stevanović 1991:
540).
Slučajeva u kojima se, pak, umesto prisvojnog prideva izvedenog
od vlastitih i zajedničkih imenica koje označavaju živa bića moraju
upotrebiti odgovarajući oblici genitiva u srpskom (prisvojni, subjekatski
ili objekatski) ima četiri:

1. ako je imenica u odredbi u množini:

l’arrivo dei professori dolazak profesorā

2. ako je uz imenicu u odredbi upotrebljen pridev:

l’arrivo di mia figlia dolazak moje ćerke

3. ako je uz imenicu u odredbi upotrebljena neka druga odredba:

l’arrivo della figlia del mio amico dolazak ćerke mog prijatelja

4. ako su u odredbi ime i prezime upotrebljeni zajedno:

la liberazione di Marco Rossi oslobađanje Marka Rosija

177
 Dragana Radojević

4. Konstrastivna analiza

Polazeći od činjenice da je jedina zajednička osobina italijanskog i

srpskog u vezi sa građenjem prisvojnih prideva ta da se oni mogu graditi
od ličnih zamenica, analiziraćemo samo one italijanske subjekatske i
objekatske specifikativne odredbe u kojima se mogu upotrebiti lične
zamenice i odgovarajuće srpske ekvivalente kod kojih su upotrebljeni
pridevi koji su nedvosmisleno prisvojni, a ne kvalifikativni. U analizi
ćemo koristiti podelu glagola od kojih su izvedene imenice koje uvode
subjekatske i objekatske specifikativne odredbe na četiri grupe, a koju je,
na osnovu njihovih semantičkih i sintaktičkih obeležja, predložio Cinque
(1980, 1991). Svaku grupu predstavljaće po jedan reprezentativni glagol.
Tvrdnje o učestalosti određenih konstrukcija potkrepićemo podacima o
njihovom pojavljivanju u korpusu CORIS Univerziteta u Bolonji, koji
sadrži 120 miliona reči i ažurira se na svake tri godine, pa time predstavlja
jedan od najvećih i najreprezentativnijih korpusa za proučavanje
savremenog pisanog italijanskog jezika. U njemu su zastupljeni književni,
novinski i stručni tekstovi, tako da on obuhvata sve registre koji su od
značaja za potrebe ovog rada.

4.1. Prva grupa: partire ’poći’

U prvu grupu spadaju imenice izvedene od neprelaznih glagoli tipa
partire ’poći’.

Specificazione Aggettivo Prisvojni Subjekatski

soggettiva possessivo pridev genitiv
la partenza di Anna – Anin polazak ?polazak Ane
?la partenza di lei la sua partenza njen polazak ?polazak nje
*la partenza di me la mia partenza moj polazak ?polazak mene
*la partenza di te la tua partenza tvoj polazak ?polazak tebe

U italijanskoj sintagmi la partenza di Anna nedvosmisleno je reč o

subjekatskoj, a ne o objekatskoj specifikaciji budući da je glagol partire
neprelazan. Asteriskom su obeleženi primeri za koje Cinque (1980: 559;
1991: 146) tvrdi da su neprihvatljivi, a oni se takođe nijednom ne pojavljuju
ni u korpusu CORIS. Znak pitanja stoji uz primere koji bi bili mogući

178
 ITALIJANSKE SUBJEKATSKE I OBJEKATSKE SPECIFIKATIVNE ODREDBE
I NJIHOVI EKVIVALENTI U SRPSKOM

samo u specifičnim kontekstima u kojima je potrebno naglašavanje,

koordinacija ili kontrastiranje u odnosu na neku drugu konstrukciju, npr.
’Moj avion poleće na vreme dok je polazak Ane i njenih kolega odložen za
sutra ujutru’. Isto važi za italijanski primer sa upitnikom, koji se u korpusu
CORIS javlja samo tri puta dok primera sintagmi u kojima je glavna reč
imenica partenza sa svim ostalim ličnim zamenicama uopšte nema, što je
potpuno u skladu sa onim što tvrdi Belletti (1978: 127-142), a to je da se
obično u ovakvim konstrukcijama smatraju prihvatljivijim samo zamenice
3. lica jednine.1 Navedeni primeri pokazuju da oba jezika u nemarkiranim
kontekstima koriste istu vrstu reči – prisvojni pridev. Primeri istaknuti
masnim slovima označavaju podudaranja između italijanskog i srpskog.

4.2. Druga grupa: desiderare ’želeti’

U drugu grupu spadaju imenice izvedene od prelaznih glagola tipa
desiderare ’želeti’ (tzv. psihološki glagoli).

Specificazione Aggettivo possessivo Prisvojni pridev Subjekatski

soggettiva genitiv
il desiderio di Anna – Anina želja ?želja Ane
?il desiderio di lei il suo desiderio njena želja ?želja nje

Specificazione Aggettivo Prisvojni Predloška

oggettiva possessivo pridev konstr.
il desiderio di Anna – – želja za Anom
il desiderio di lei – – želja za njom

Iako je glagol desiderare prelazan, odredba di Anna u sintagmi il

desiderio di Anna može se tumačiti i kao subjekatska i kao objekatska
specifikacija. Cinque (1980: 560; 1991: 147) navodi da se govornici
italijanskog češće opredeljuju za interpretaciju ove odredbe kao
subjekatske, ali da razlozi za to nisu baš sasvim jasni. Značajan doprinos
objašnjenju tih razloga dao je Taylor (1994: 225-233) na osnovu čijih
tvrdnji zaključujemo da, kad slušalac čuje ili čitalac pročita sintagmu tipa
il desiderio di Anna, prvo pomisli da Ana želi nešto ili nekoga, a ne da
neko želi Anu, zato što bi istinitost te tvrdnje ustanovio usmeravanjem

1 Detaljnije o ovome u Belletti (1978: 127-142).

179
 Dragana Radojević

pažnje na Anu i traženjem znakova te njene želje na njoj, a ne na predmetu

njene želje jer na njemu nema nikakvih znakova koji bi upućivali da ga
Ana želi. Italijanski primer sa upitnikom pojavljuje se u korpusu CORIS
samo jedanput i to u markiranom kontekstu u svrhu kontrastiranja. I u
ovim primerima, kao i u prvoj grupi, italijanski i srpski se poklapaju, tj.
tamo gde italijanski koristi prisvojni pridev, koristi ga i srpski, a tamo gde
je u italijanskom upotrebljena predloška konstrukcija, upotrebljena je i u
srpskom.

4.3. Treća grupa: catturare ’uhapsiti’

U trećoj grupi nalaze se imenice izvedene od prelaznih glagola tipa
catturare ’uhvatiti’, ’zarobiti’, ’uhapsiti’ (tj. kako kaže Cinque (1980: 568;
1991: 158), onih čiji je objekat pretrpeo neku promenu delovanjem subjekta).
Budući da srpska imenica ’hvatanje’ ima šire semantičko polje od imenica
’zarobljavanje’ i ’hapšenje’, u ovoj analizi biće korišćena imenica ’hapšenje’
jer je smatramo najsvrsishodnijom za potrebe ovog rada.

Specificazione Aggettivo Prisvojni Objekatski

oggettiva possessivo pridev genitiv
la cattura di Marco – +Markovo hapšenje ?hapšenje Marka
?la cattura di lui la sua cattura +njegovo hapšenje ?hapšenje njega

U ovom primeru nedvosmisleno je reč o objekatskoj specifikaciji

u italijanskom, ali u srpskim sintagmama ’Markovo hapšenje’ i ’njegovo
hapšenje’ upotrebljen je znak ’+’ da bi se ukazalo na to da bi ’Marko’ i ’on’
mogli biti i subjekat, a ne samo objekat hapšenja, npr. ’Markovo (njegovo)
hapšenje Ratka Mladića donelo je svetsku slavu maloj policijskoj stanici
u kojoj je zaposlen’. Dakle, u ovom primeru srpski prisvojni pridev kao
ekvivalent date italijanske objekatske specifikativne odredbe potpuno
pokriva njeno značenje, ali pored objekatske dozvoljava i subjekatsku
interpretaciju, što u italijanskom nije moguće.

4.4. Četvrta grupa: descrivere ’opisati’

U četvrtoj grupi se nalaze imenice izvedene od prelaznih glagola tipa
descrivere ’opisati’ (tj. kako navodi Cinque (1980: 568; 1991: 158), onih
čiji objekat nije pretrpeo nikakvu promenu delovanjem subjekta).

180
 ITALIJANSKE SUBJEKATSKE I OBJEKATSKE SPECIFIKATIVNE ODREDBE
I NJIHOVI EKVIVALENTI U SRPSKOM

Specificazione Aggettivo Prisvojni Subjekatski

soggettiva possessivo pridev genitiv
la descrizione di Marco – Markov opis ?opis Marka
?la descrizione di lui la sua descrizione njegov opis ?opis njega

Specificazione Aggettivo Prisvojni Objekatski

oggettiva possessivo pridev genitiv
la descrizione di Marco – Markov opis ?opis Marka
la descrizione di lui la sua descrizione njegov opis ?opis njega

I u ovoj, kao i u drugoj grupi, iako je u pitanju prelazan glagol

descrivere, ipak je moguće tumačiti odredbu di Marco u italijanskoj
sintagmi la descrizione di Marco i kao subjekatsku i kao objekatsku
specifikaciju. Međutim, za razliku od primera iz druge grupe il desiderio
di Anna, kod kojeg se govornici italijanskog češće odlučuju za subjekatsku
interpretaciju, u primeru la descrizione di Marco slučaj je obrnut, tj. češće
se odlučuju za objekatsku interpretaciju, što potvrđuju i primeri sintagmi
u kojima je glavna reč imenica descrizione iz korpusa CORIS (od ukupno
441 primera samo tri izražavaju subjekatsku specifikaciju). Razlog za to
opet se može pronaći u objašnjenju koje je dao Taylor (1994: 225-233),
a to je da, kad slušalac čuje ili čitalac pročita sintagmu la descrizione di
Marco, prvo pomisli da neko opisuje Marka, a ne da Marko opisuje nekoga
ili nešto, zato što bi istinitost te tvrdnje ustanovio usmeravanjem pažnje
na taj opis i traženjem Markovih osobina u tom opisu, a ne na Marka koji
opisuje nekog ili nešto jer tako ne bi saznao ništa o predmetu opisivanja.
Međutim, za razliku od primera la descrizione di Marco, primer s
ličnom zamenicom la sua descrizione govornici italijanskog češće tumače
kao subjekatsku specifikaciju. Toj tvrdnji u prilog idu i primeri iz korpusa
CORIS jer od ukupno 83 primera sintagme čija je glavna reč imenica
descrizione sa svim prisvojnim pridevima samo 28 primera predstavlja
objekatsku specifikaciju. Naša pretpostavka je da razloge za to treba
tražiti u činjenici da se izražavanjem subjekta u vidu prisvojnog prideva
ostavlja upražnjeno mesto za objekatsku specifikativnu odredbu u kojoj će
stajati objekat opisivanja uveden predlogom di (kao što se vidi u primeru
iz korpusa CORIS: La sua descrizione del mercato del lavoro aveva dei

181
 Dragana Radojević

limiti ’Njegov opis tržišta rada imao je ograničenja’) ili čak za čitavu
zavisnu rečenicu (kao u primeru iz korpusa CORIS: La sua descrizione
di come sta cambiando il mondo è angosciante ’Njegov opis kako se svet
menja mučan je’).
Kao i u prethodne tri grupe, i u četvrtoj grupi se italijanski i srpski
poklapaju u slučaju subjekatske specifikacije, međutim, kad je reč o
objekatskoj specifikaciji, ovi primeri razlikuju se u odnosu na sve prethodne
utoliko što italijanski ovde po prvi put dozvoljava upotrebu kako prisvojnog
prideva tako i objekatske specifikativne odredbe s ličnom zamenicom, dok
je u srpskom i u ovom primeru objekatski genitiv karakterističan samo za
markirane kontekste.

5. Zaključak

Dakle, kontrastivnom analizom, s jedne strane, italijanskih

subjekatskih i objekatskih specifikativnih odredbi u kojima je upotrebljena
imenica koja označava živo biće i kod kojih je moguća upotreba prisvojnih
prideva i, s druge strane, njihovih srpskih ekvivalenata, koristeći podelu
glagola od kojih su izvedene imenice koje uvode subjekatske i objekatske
specifikativne odredbe u italijanskom na četiri grupe, a koju je, na osnovu
njihovih semantičkih i sintaktičkih obeležja, predložio Cinque (1980,
1991), dolazimo do sledećih zaključaka:
1. Srpski prisvojni pridevi predstavljaju odgovarajuće ekvivalente u
svim pomenutim slučajevima u kojima se i u italijanskom koristi prisvojni
pridev i čak imaju i jedno značenje koje italijanski prisvojni pridev nema
(u primeru la cattura di lui srpski ekvivalent ’njegovo hapšenje’, može se
tumačiti dvojako: kao objekat hapšenja – ’Njega hapse’, ali i kao subjekat
hapšenja – ’On hapsi’, kao što je pokazano u poglavlju 4.3);
2. Srpski subjekatski i objekatski genitiv u svim navedenim
primerima javlja se samo u markiranim kontekstima;
3. Italijanske subjekatske i objekatske specifikativne odredbe s
ličnim zamenicama u navedenim primerima javljaju se samo u markiranim
kontekstima osim u sledeća dva slučaja: a) u objekatskoj specifikaciji la
descrizione di lui, što je i jedini primer gde je potpuno ravnopravna s prisvojnim
pridevom la sua descrizione; i b) u primeru objekatske specifikacije il desiderio
di lei ’želja za njom’, gde je ujedno i jedino moguće rešenje;

182
 ITALIJANSKE SUBJEKATSKE I OBJEKATSKE SPECIFIKATIVNE ODREDBE
I NJIHOVI EKVIVALENTI U SRPSKOM

4. Italijanski prisvojni pridev koristi se u svim navedenim primerima

osim u primeru objekatske specifikacije il desiderio di lei ’želja za njom’,
što je i jedini primer u srpskom u kom je moguća samo upotreba navedene
predloške konstrukcije, a ne i prisvojnog prideva.
Pored toga, smatramo da bi detaljnija analiza srpskih predloških
konstrukcija koje se javljaju kao ekvivalenti italijanskih objekatskih
specifikativnih odredbi unutar onih sintagmi čiju glavnu reč predstavljaju
imenice izvedene od glagola druge grupe (tzv. psiholoških glagola), npr.
voglia ’volja’, ricordo ’sećanje’, sensazione ’osećaj’, kao i detaljnija analiza
italijanskih ekvivalenata srpskih sintagmi s predloškim konstrukcijama
tipa ’Anina želja za Markom’ bile veoma zanimljive teme za neka buduća
istraživanja.

Lista referenci:

Belletti, A. (1978). Strutture coordinate e posessivi. Rivista di grammatica

generativa 3/1: 127-142.
Cinque, G. (1980). Sulla nozione di ’soggetto di sintagma nominale’ in
italiano. In: Studi di filologia romanza e italiana offerti a Gianfranco
Folena dagli allievi padovani (F. Zambon et al., eds.), Modena:
Mucchi, 555-570.
Cinque, G. (1991). Teoria linguistica e sintassi italiana. Bologna: Il
Mulino.
Stevanović, M. (1991). Savremeni srpskohrvatski jezik 1. Beograd: Naučna
knjiga.
Taylor, J. R. (1994). ’Subjective’ and ’objective’ readings of possessor
nominals. Cognitive Linguistics 5-3: 201-242.
Terić, G. (2005). Sintaksa italijanskog jezika. Beograd: Filološki fakultet.

Korpus

CORIS – Corpus dell’italiano scritto, Facoltà di Lettere e Filosofia,

Università di Bologna, http://corpora.dslo.unibo.it/coris_ita.html

183
 Dragana Radojević

Dragana Radojević

ITALIAN SUBJECTIVE AND OBJECTIVE SPECIFICATION

COMPLEMENTS AND THEIR EQUIVALENTS IN SERBIAN

Summary

Some Italian subjective and objective specification complements (e.g. il passaggio

del treno; la lettura del libro) have a single equivalent in Serbian, which is the subjective
or objective genitive respectively (prolazak voza; čitanje knjige), whereas others (e.g.
l’arrivo della figlia; la liberazione del prigioniero) have two equivalents: the subjective
or objective genitive (dolazak ćerke; oslobađanje zatvorenika), and also possessive
adjectives (ćerkin dolazak; zatvorenikovo oslobađanje). By using a contrastive analysis
approach and the division of verbs from which the nouns in question have been derived,
proposed by Cinque (1980, 1991) on the basis of the verbs’ semantic and syntactic
characteristics, we classify the analyzed Italian complements according to the number
and type of their possible equivalents in Serbian, and we determine the conditions that
allow the use of one or two Serbian equivalents.

184
 SRPSKO-ITALIJANSKI REČNIK U INFORMATIČKOM DOBU
JEDAN PREDLOG

Saša Moderc
Univerzitet u Beogradu

SRPSKO-ITALIJANSKI REČNIK
U INFORMATIČKOM DOBU
– JEDAN PREDLOG

Sažetak

Analizom postojećih srpsko-italijanskih rečnika dolazi se do zaključka da oni

pružaju korisniku ograničen broj jezičkih informacija. Zamisao ovog rada jeste da se
predstavi mogućnost izrade elektronskog srpsko-italijanskog rečnika opremljenog nizom
leksikografskih, lingvističkih i, po potrebi, kulturoloških elemenata koji će korisniku
pomoći da brzo i pouzdano dođe do velikog broja jezičkih podataka vezanih za srpski
i za italijanski jezik. Početni korak u izradi ovakvog rečnika predstavlja prevođenje na
italijanski jezik odrednica šestotomnog Rečnika Matice srpske; tom poslu treba da uslede
sistematsko unošenje frazeoloških jedinica, poslovica, glosara jezika struke, kontrastivnih
zapažanja, morfoloških i sintaksičkih beležaka, etimologija, sinonima i antonima.

Ključne reči: rečnik, dvojezični rečnik, italijanski, srpski, elektronski rečnik,

Rečnik Matice srpske.

U današnjoj srpskoj leksikografiji i ranije, u jugoslovenskoj, ostvareni

su izvesni napori da se prirede i objave dvojezični rečnici srpskoga
jezika (odnosno srpsko-hrvatskog ili, kako stoji u naslovima starijih
rečnika, hrvatskoga ili srpskoga jezika). U bibliografiji u prilogu ovog
rada navodimo neke od srpsko-italijanskih rečnika1 koji su objavljeni do
2010. godine; cilj ovog priloga nije da se ovi rečnici detaljnije analiziraju
i ocene kada je reč o njihovom kvalitetu i lingvističkom i leksikografskom
doprinosu. Postojeći dvojezični rečnici u papirnom izdanju poslužiće kao

1 Navešćemo, neizostavno, i neka od hrvatskih izdanja, budući da su zbog

nepostojanja srpsko-italijanskog rečnika većeg obima, italijanisti u Srbiji upućeni
na korišćenje hrvatskih izdanja. Izuzetak predstavlja veliki italijansko-srpski
rečnik Klajn (2011), ali on ne sadrži poseban srpsko-italijanski deo.

185
 Saša Moderc

povod da iznesemo naša razmišljanja o tome šta bi dvojezični rečnik danas,

krajem 2010. godine, u informatičkom dobu, trebalo da predstavlja i kakvu
vrstu i koju količinu informacija bi trebalo da sadrži.
Nekoliko reči o ograničenjima postojećih dvojezičnih rečnika u
papirnom izdanju. Na prvom mestu treba istaći opredeljenje izdavača u
vezi s fizičkom veličinom rečnikâ: radi se, po pravilu, o izdanjima koja
treba da zadovolje važnu praktičnu dimenziju – mogućnost da se rečnik
ponese sa sobom. Takav rečnik mora da bude relativno malog formata i
male težine. Ovakva kompaktna izdanja treba da zadovolje još jedan važan
zahtev kada je njihova komercijalna dimenzija u pitanju: treba da imaju
i srpsko-italijanski deo rečnika i italijansko-srpski, što povećava njihovu
atraktivnost, jer ona predstavljaju „dva rečnika u jednom“. Male dimenzije
rečnika i zahtev da on sadrži dve odvojene celine (srpsko-italijanski i
italijansko-srpski rečnik) značajno utiču na količinu informacija koju
takvi rečnici mogu da ponude korisniku. Na ograničenom broju stranica
ograničene veličine mogu se naći samo elementarni prevodni ekvivalenti;
same odrednice svode se na osnovna, najfrekventnija značenja reči. Uz to,
rečnici s pomenutom strukturom sadrže i kratku gramatiku italijanskog
jezika, čime se dodatno smanjuje prostor za informacije leksikografskog
karaktera.
Pored ograničene količine informacija, dodatni nedostatak papirnih
izdanja rečnika leži u činjenici da takvo izdanje samo po sebi limitira
mogućnosti naprednog pretraživanja kakve nude savremeni elektronski
rečnici. Da bismo pojasnili o čemu govorimo treba da navedemo primer
vezan za italijansku leksikografiju, budući da za srpski jezik ne postoji
komercijalno izdanje elektronskog rečnika2. Navešćemo kao primer neke
mogućnosti pretraživanja odrednica koje nude italijanski elektronski
rečnici na cd-u i dvd-u3. Napominjemo da su ove mogućnosti italijanskih
jednojezičnih rečnika projektovane u prvom redu za korisnike čiji je

2 Postoji „Srpski elektronski rečnik“ koji je još uvek u razvojnoj fazi i nije
komercijalizovan. Sajt www.rasprog.com sadrži detaljniju informaciju o ovom
projektu.
3 Rečnik Zingarelli za 2011. godinu objavljen je upravo na dvd-u: ne zbog količine
novih podataka već zbog činjenice da ovo izdanje sadrži i ilustracije, koje
zauzimaju puno prostora.

186
 SRPSKO-ITALIJANSKI REČNIK U INFORMATIČKOM DOBU
JEDAN PREDLOG

maternji jezik italijanski i one nisu primenjene u savremenim elektronskim

dvojezičnim rečnicima4; upravo ova mogućnost, da se na dvojezični rečnik
primene mogućnosti pretraživanja koja postoje u jednojezičnim rečnicima
predstavlja srž naše zamisli i našeg rada. Jednojezični elektronski rečnici
mogu se pretraživati s obzirom na: morfološke osobine reči (prema početku
reči, prema bilo kom nizu glasova unutar reči, prema kraju reči, prema
gramatičkim svojstvima reči, prema etimologiji, prema frekventnosti,
prema prisustvu reči u poslovicama, frazeološkim jedinicama, primerima
iz književnog dela, prema samoj definiciji; u rečniku može se tražiti
određena sintagma ili cela rečenica – u ovom slučaju generiše se spisak
odrednica koje sadrže traženi niz reči5, prema pripadnosti određenom
jeziku struke, prema registru upotrebe itd.); ove i druge opcije pretraživanja
mogu se primeniti u međusobnoj kombinaciji, čime se znatno sužava polje
pretraživanja a samo pretraživanje čini efikasnijim. Upravo pomenute
mogućnosti pretraživanja ne mogu se primeniti u papirnim izdanjima i
brzina, udobnost i preciznost pretraživanja ne može biti ista kao u slučaju
elektronskih rečnika.
Logična posledica ograničenja u pogledu veličine i broja stranica
jeste smanjivanje broja odrednica koje mogu da nađu mesta u rečniku.
Ova vrsta problema ne postoji u elektronskom izdanju rečnika, budući da
je „digitalni prostor“ neuporedivo jeftiniji od stvarnog, fizičkog prostora
na papiru. Iz rečenog proizilazi da kriterijum selektovanja reči koje treba
da uđu u sastav dvojezičnog elektronskog rečnika ne mora više da bude

4 Imali smo uvid u dvojezične elektronske rečnike: italijansko-engleski (Vocabolario

inglese-italiano Hazon-Garzanti 2006), italijansko-francuski (Dizionario italiano-
francese, Zanichelli-Boch 2000), italijansko-nemački (Dizionario tedesco-italiano,
Zanichelli 2003). Ovi rečnici mogu da se konsultuju u oba smera.
5 Ovo je veoma važno jer pruža korisniku mogućnost da, polazeći od pretpostavljene
definicije (značenja) dođe do tražene reči. Nedostatak ovakvog pretraživanja leži
u činjenici da savremeni italijanski elektronski rečnici preuzimaju definicije iz
papirnih izdanja istih rečnika čiji autori nisu mogli da predvide mogućnost
elektronskog pretraživanja i nisu imali potrebe da vode računa o potrebi da
struktura odrednica i sadržaj definicija moraju biti jednoobrazni. Na primer,
ukoliko želimo da nam italijanski elektronski rečnik generiše spisak svih „sisara“,
videćemo da mnoge poznate životinje nedostaju na spisku jer u tekstu rečnika nisu
definisane kao „sisari“ nego kao „kitovi“, „papkari“, „debelokošci“ (slonovi –
pachidermi) itd., pa ih program za pretraživanje rečnika na može pronaći.

187
 Saša Moderc

limitirajući; on može zavisiti isključivo od ciljeva koje sebi postavljaju autori

rečnika. A ukoliko je elektronski rečnik objavljen i dostupan na internetu,
to znači da se njegov sadržaj može menjati, ispravljati i dopunjavati vrlo
dinamično, ne odlažući unapređenje leksikografskog materijala za nova
papirna izdanja ili za nove verzije izdate na cd-u. Elektronskim izdanjem
dvojezičnog rečnika i njegovom dostupnošću putem interneta može se
prevazići većina gore pomenutih nedostataka. Rešenje za koje se zalažemo
kada je reč o srpsko-italijanskom elektronskom rečniku podudara se s
najnovijim pravcima razvoja softvera. Kompjuterska tehnologija, naime,
kreće se u pravcu izmeštanja korisničkog softvera iz ličnih računara na
udaljene servere (tzv. „cloud computing“, načinu rada u kojem korisnik
treba da ima samo pristup internetu i odobrenje da koristi programe
ponuđene na određenim serverima; svi njegovi dokumenti mogu se – po
želji korisnika – čuvati na udaljenim serverima i biti, na taj način, dostupni
sa bilo koje tačke gde postoji veza s internetom, nezavisno od toga da li
smo poneli sa sobom svoj kompjuter ili svoju memorijsku jedinicu).
Imajući u vidu činjenicu da su postojeći srpsko-italijanski rečnici
skromnih dometa, treba postaviti pitanje od kog rečnika ili korpusa
srpskog jezika treba poći u izradi dvojezičnog srpsko-italijanskog rečnika.
Odgovor na ovo pitanje je umnogome olakšan nepostojanjem naročitog
izbora rečnika srpskog jezika. Za potrebe ideje da se realizuje srpsko-
italijanski rečnik morali smo da se oslonimo na Rečnik srpskohrvatskoga
književnog jezika Matice srpske6 (u daljem tekstu: RMS), koji je doživeo
dovoljnu difuziju da se može upotrebiti za ovu namenu; pitanje difuzije
RMS-a direktno je vezano za pitanje njegovog prevođenja na italijanski
jezik, odnosno za prevodioce. Posao na prevođenju ovog šestotomnog
rečnika na italijanski jezik treba da iznese zajednica italijanista Srbije
(koristimo izraz „zajednica“ imajući u vidu činjenicu da se njegov
engleski ekvivalent, „community“, inače koristi kada se govori o
kolektivnom radu na razvoju slobodnih, „otvorenih“ – nekomercijalnih
– programa). Upravo polazeći od ove dve pretpostavke, od RMS-a kao
polazišta i od zajednice italijanista kao nosilaca početnog dela rada, u
oktobru 2010. godine pokrenuli smo inicijativu da se prevođenjem ovog
rečnika dobije relevantan srpsko-italijanski i italijansko-srpski elektronski
6 II fototipsko izdanje iz 1990. godine.

188
 SRPSKO-ITALIJANSKI REČNIK U INFORMATIČKOM DOBU
JEDAN PREDLOG

rečnik, referentan kada je reč o obimu i sistematizaciji građe i kada je reč

o mogućnostima pretrage. Zamislili smo da rad na ovom rečniku teče u
nekoliko faza, od kojih je prva, faza prevođenja, u toku i trebalo bi da
se zaključi do kraja 2011. Trenutno se radi na prvoj verziji prevođenja
90% jezičkog materijala RMS-a; u ovom poslu angažovana je pomenuta
zajednica italijanista – konkretno, veliki broj studenata redovnih i master
studija italijanistike tokom akademske godine 2010-20117. Očekivanja
vezana za prvu fazu svode se na realizaciju osnovnog cilja – unošenje
odrednica iz RMS-a u elektronsku formu i prevođenje/predlaganje
italijanskih ekvivalenata (tamo gde ekvivalenti postoje; ne treba zaboraviti
da je RMS obiman rečnik koji obuhvata i leksiku iz domena, npr., narodne
tradicije, ili arhaizme, ili turcizme za koje italijanski jezik ne mora uvek
da ima leksičke ekvivalente8). Ovaj deo posla pati od ozbiljnog nedostatka
za čije će otklanjanje biti potrebno dosta vremena: naime, RMS je rečnik
književnog jezika objavljen prvi put sedamdesetih godina XX veka i ne
sadrži veliki broj reči koje su, danas, ili neologizmi ili su svojevremeno,
s različitim obrazloženjima i zbog različitih kriterijuma, odbačene od
strane sastavljača rečnika. RMS, takođe, ne evidentira nova značenja već
unesenih reči. U tom smislu, pred zajednicom italijanista je i zadatak da
se reči koje nedostaju u početnom izvoru dodaju u elektronsku verziju,
kako bi se na taj način postigao što potpuniji pregled srpskog leksičkog
fonda. Naša namera je da se pruži što kompletniji instrument ne samo
italijanistima u Srbiji i Crnoj Gori (u rad na prevođenju uključeni su i
studenti Filozofskog fakulteta u Nikšiću), već i u drugim oblastima gde se
govori zajednički srpskohrvatski jezik (Hrvatska, Bosna i Hercegovina) ili
gde se izučava srpski jezik kao strani (ovde mislimo na izuzetno značajan
leksikografski doprinos, naročito kada su u pitanju kontrastivna zapažanja,
koji mogu da pruže slavisti i srbisti iz Italije). Uključivanje u rad kolega
italijanista iz bivših država SFRJ nesumnjivo će doprineti leksičkom
bogaćenju rečnika unošenjem specifičnih reči koje postoje u lokalnim

7 Spisak angažovanih studenata nalazi se na stranici http://smoderc.fil.bg.ac.rs/

Recnik/Kandidati i stranice recnika.htm
8 Predviđeno je da se takve reči predstave opisno, kako bi korisnik Italijan imao
predstavu o značenju date reči, a korisnik Srbin predstavu o tome kako bi datu reč
mogao prezentovati u italijanskom tekstu.

189
 Saša Moderc

i nacionalnim varijantama zajedničkog srpskohrvatskog jezika; takve

reči biće označene kao leksemi koji pripadaju i svojstveni su hrvatskoj,
bosanskoj ili crnogorskoj jezičkoj varijanti9.
U naknadnim fazama rada na srpsko-italijanskom elektronskom
rečniku treba da se pristupi ujednačavanju i standardizaciji obrađenih
odrednica (nemaju svi koji su uključeni u rad na prevođenju ista znanja
i iste sposobnosti), da se unesu frazeološke jedinice, poslovice i glosari
jezika struka, čime će ovaj rečnik postati dragocen instrument ne samo za
filološka istraživanja već i za stručno prevođenje.
Želeli bismo da istaknemo još dve ideje vezane za ovaj srpsko-
italijanski elektronski rečnik: uvođenje posebne rubrike, u odrednicama,
u kojima će se analizirati i izlagati kontrastivne razlike između srpskog
i italijanskog jezika (na primer, konativna vrednost nesvršenog glagola
„ubeđivati“, zbog koje u italijanskom jeziku treba upotrebiti posebnu
perifrazu prilikom prevođenja10) i unošenje u rečnik terminoloških tabela
za oba jezika (na italijanskom, „tavole di nomenclatura“), uz semasiološko
povezivanje termina. Ovaj postupak možda i nije toliko važan kada je reč
o maternjem jeziku (te se, samim time, ne primenjuje ni u RMS-u, ali ni

9 Na ovo mesto našeg rada moguće je postaviti barem dve primedbe: zašto naziv
„Srpsko-italijanski rečnik“ kada izjavljujemo da želimo da obuhvatimo širi korpus
zajedničkog srpskohrvatskog jezika. Odgovor na ovo pitanje može biti da odabrani
naziv ima samo radni karakter i moći će da se menja, prema predlozima i zahtevima
samih korisnika kojima je rečnik i namenjen. Na kraju krajeva, „nomina sunt
consequentia rerum“: ono što je važno jeste da se ideja oko ovog rečnika ostvari,
a naslov ili naziv dela su sekundarni element, utoliko pre što ova zamisao nije deo
zvanično odobrenog projekta, nije finansirana od strane države i autori rečnika –
ili rukovodioci ideje – moraju, u krajnjoj instanci, da odgovaraju isključivo
zajednici korisnika i da se rukovode isključivo pitanjem suštinskog kvaliteta
leksikografskog proizvoda. Drugo pitanje jeste zašto obuhvatiti širi korpus
zajedničkog srpskohrvatskog jezika. Možemo pružiti nekoliko odgovora: time bi
se postiglo da se i italijanisti tih područja priključe ovoj ideji, ne razvijajući
samostalno sličnu ideju i ne rasipajući snagu radeći nešto što je već urađeno.
Zatim, zajednički srpskohrvatski jezik može biti zanimljiv i publici u Italiji: zašto
primoravati Italijana da traži ili nabavlja posebne dvojezične rečnike za srpski, za
hrvatski, za bošnjački, za crnogorski da bi on, na kraju, otkrio da iznos uloženog
novca za ovu leksikografsku aparaturu nije srazmeran lingvističkim razlikama
između ovih jezika.
10 Konkretno, „cercare di convincere“.

190
 SRPSKO-ITALIJANSKI REČNIK U INFORMATIČKOM DOBU
JEDAN PREDLOG

u italijanskim jednojezičnim rečnicima), ali je od izuzetnog značaja kada

se izučava strani jezik. Na primer, zamisao je da odrednica „knjiga“ bude
povezana sa vršiocima radnje, „pisac“ i „čitalac“, i sa radnjom, „pisati“,
„izda(va)ti“, „čitati“, na primer; primer koji navodimo je banalan, ali svako
ko se bavi leksikologijom stranog jezika ili se ogledao u prevodilačkom
poslu zna na kakve probleme se odnosi naša zamisao.
U zaključku ovog pregleda mogućih pravaca razvoja savremenih
dvojezičnih rečnika, sagledanih kroz rad na srpsko-italijanskom
elektronskom rečniku online, treba da naglasimo još jednom da savremene
informatičke tehnologije dopuštaju da se prevaziđu nedostaci i ograničenja
leksikografskih izdanja na papiru. Iz ove premise proizlazi da savremeni
dvojezični rečnici mogu da budu mnogo više od klasičnih rečnika: naš
predlog strukture i sadržaja srpsko-italijanskog elektronskog rečnika
prevazilazi postojeće koncepte rečnikâ i ima nekoliko nedvosmislenih
prednosti, od kojih je prva činjenica da se u sastavljanje ovog rečnika
kreće bez postojećih uzora kada je reč o konačnom proizvodu. Time je,
smatramo, ostavljen prostor za veću samostalnost i inventivnost u radu.
Druga prednost jeste činjenica da u osnovi naše ideje ne leže – barem u
ovom trenutku – komercijalni razlozi, koji neminovno postavljaju pred
autora zahtev da se rad na knjizi završi i zaokruži do izvesnog trenutka,
kada rukopis mora da ide u štampu, iako možda postoji još detalja koji bi
se mogli doraditi. Dorada ostaje kao zadatak za naredno izdanje, ali u tom
procesu na gubitku je korisnik rečnika, jer on nije u prilici da kupuje svako
novo izdanje nekog rečnika.
Nepostojanje prostornog i materijalnog ograničenja dopušta
autorima rečnika da zamisle svoje delo kao trenutak kada se rađa jedna
nova forma koja prevazilazi okvire leksikografije i, sa svojim kapilarnim
gramatičkim i kontrastivnim aparatom, sa podacima enciklopedijskog
karaktera (o kulturi i istoriji jednog i drugog naroda, o geografiji i sl.),
zvučnim zapisima, video zapisima, ilustracijama i drugim instrumentima,
postaje nova forma, nešto što bismo mogli da zamislimo ne kao nekadašnje
rečnike već kao neku vrstu „leksikografskog interneta u malom“.

191
 Saša Moderc

Lista referenci:

Della Valle, V. (2005). Dizionari italiani: storia, tipi, struttura.

Roma:Carocci.
Đorđini, Đ. (2010). Srpsko-italijanski i italijansko-srpski sa rečnikom. 10.
izdanje. Beograd:JRJ.
Grujić, B., Srđević, M. (2003). Novi standardni rečnik : italijansko-srpski,
srpsko-italijanski. Novi Sad: Jasen.
Igić, S., Igić, A. (1995). Dizionario per stomatologo protetico : serbo-
italiano, italiano-serbo. Rečnik za stomatologa protetičara : srpsko-
italijanski, italijansko-srpski. Niš.
Jernej, J., Deanović, M. (1989). Hrvatsko ili srpsko-talijanski rječnik.
Zagreb: Školska knjiga.
Jernej, J., Deanović, M. (1994). Hrvatsko-talijanski rječnik. Zagreb:
Školska knjiga.
Klajn, I. (2011). Italijansko-srpski rečnik. 5. dopunjeno i izmenjeno
izdanje. Beograd: Edicija.
Kosović, M. (2000). Srpsko-italijanski komercijalno-pravni rečnik.
Beograd: Prosveta.
Kosović, M. (2007). Srpsko-italijanski, italijansko-srpski poslovni rečnik.
Beograd: Prosveta.
Lukić, Ugrica, M. (2008). Italijansko-srpski, srpsko-italijanski rečnik sa
gramatikom. Beograd: Book&Marso.
Marazzini, C. (2009). L’ordine delle parole. Storie di vocabolari italiani.
Bologna: Il Mulino.
Marello, C. (1996). Le parole dell’italiano. Lessico e dizionari. Bologna:
Zanichelli.
Ostojić, M. (1996). Business rečnik italijansko-srpski, srpsko-italijanski.
Žarko Albulj.
Pavlović, N., Radojičić, S.( 2010). Italijansko-srpski; srpsko-italijanski
rečnik. Novi Sad: Jasen.
Petrović, A. (2003). Srpsko-italijanski, italijansko-srpski rečnik. Beograd:
Sagittarius Book.
Sjeran, N. (2003). Rečnik italijansko-srpski, srpsko-italijanski. Cetinje:
Obod.

192
 SRPSKO-ITALIJANSKI REČNIK U INFORMATIČKOM DOBU
JEDAN PREDLOG

Stanisavljević, B. (1995). Italijansko-srpski i srpsko-italijanski rečnik.

Beograd: Duška.
Stojanović, Z. (1997). Džepni srpsko-italijanski rečnik. Sarajevo: Svjetlost.
Vranić, B. (2009). Italijansko-srpski, srpsko-italijanski školski rečnik.
Beograd: Publik praktikum.
Zingarelli, N. (2008). Lo Zingarelli 2008. Vocabolario della lingua
italiana. Bologna: Zanichelli.

Saša Moderc

IL DIZIONARIO SERBO-ITALIANO
NELL’ERA INFORMATICA
UNA PROPOSTA

Riassunto

L’analisi dei dizionari serbo-italiani conduce alla conclusione che essi sono in
grado di porgere all’utente una quantità limitata di dati linguistici. L’idea alla base
di questo articolo è di presentare alcune riflessioni circa la possibilità di concepire e
realizzare un dizionario serbo-italiano elettronico disponibile online, munito di strumenti
lessicografici, linguistici e culturali in virtù dei quali l’utente possa risalire in maniera
rapida ed efficiente a un grande numero di dati linguistici concernenti ambedue le lingue. Il
passo iniziale nella realizzazione di questo dizionario bilingue complesso è rappresentato
dal lavoro di traduzione in lingua italiana del dizionario della lingua serbocroata in sei
volumi edito dalla Matica srpska. A questa prima fase è prevista una fase di revisione
e completamento dei dati, cui seguirà un complesso lavoro di importazione di unità
fraseologiche, proverbi, glossari tecnici, osservazioni contrastive, note di morfologia
e sintassi, etimologie, sinonimi e antonimi, allo scopo di creare, gradualmente, con il
contributo di italianisti e slavisti, un dizionario elettronico serbo-italiano (e italiano-
serbo) online contenente una mole di dati linguistici e una rete di collegamenti semantici
tra i lemmi tale da rappresentare uno strumento assolutamente nuovo nel panorama
lessicografico serbo e italiano.

193
 РАЗВОЈ КОМПЕТЕНЦИЈА
/
COMPETENCE DEVELOPMENT
 MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA
JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

Katarina Aladrović Slovaček

Učiteljski fakultet
Sveučilište u Zagrebu

MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA

JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

Sažetak

Multimodalni je tekst koji ima više od jednoga moda pa se njegovo značenje stvara
kroz sinkronizaciju različitih modova (Taylor, 2010: 70). Postoje različite vrste pisanih
i govorenih multimodalnih tekstova u koje su inkorporirane boje, zvukovi, prostor,
arhitektura, sjene, svjetlo, slike koje zajedno s tekstom čine jednu cjelinu (Ventola, 2010:
32). Interpretacija multimodalnoga teksta uključuje različita znanja te može poslužiti kao
dobar poticaj za razvoj jezično-komunikacijske kompetencije.
Cilj istraživanja bio je ispitati mogućnost uporabe multimodalnoga teksta u
nastavi jezika kao sredstva za poticanje razvoja jezično-komunikacijske kompetencije.
Istraživanje je provedeno u obliku eksperimenta u nastavi jezika u završnim razredima
osnovne, početnim razredima srednje škole te na fakultetskoj razini (N = 60).

Ključne riječi: multimodalni tekst, jezično-komunikacijska kompetencija,

poučavanje jezika

1. Uvod

U poučavanju materinskoga jezika, kako u tradicionalnoj, tako i u

suvremenoj metodičkoj znanosti, polazi se od različitih oblika tekstova.
Najčešće su to tekstovi zasićeni određenim sadržajem kako bi poslužili
kao lingvodidaktički predlošci za poučavanje određenih jezičnih sadržaja
(Bežen, 2009: 15). No, svijet u kojemu živimo velikom se brzinom
mijenja i suvremena nastava zahtijeva od nastavnika prilagodbu novim
tehnologijama, idejama, znanjima kako bi zadovoljila potrebe učenika, a
onda i cijeli nastavni proces učinila zanimljivijim i kvalitetnijim. Nastava
materinskoga jezika također se nalazi pred novim izazovima u načinu
poučavanja. Unošenje novih tehnologija, novih ideja i spoznaja nastavu

197
 Katarina Aladrović Slovaček

čini kreativnom, zanimljivom i učenicima privlačnom. Obzirom na to da

je materinski jezik jedan od temeljnih predmeta osnovnoškolskoga, ali i
srednjoškolskoga obrazovanja, nastavu je potrebno prilagoditi i usmjeriti
tako da učenika priprema za budućnost razvijajući njegovu pisanu i usmenu
kompetenciju u materinskome jeziku. Učenici, koji svoj materinski jezik
zavole u ranoj dobi, uložit će više truda i rada u njegovo učenje i vodit će
brigu o čistoći jezika, te imati razvijenu svijest o vlastitoj pismenosti. U
suvremenom načinu poučavanja materinskoga jezika mogu se pronaći i
mnogobrojni multimodalni tekstovi (kao predlošci, udžbenici, radni listići
i dr.), a provedeno istraživanje pokazat će koliko takvi tekstovi potiču
razvoj jezično-komunikacijske kompetencije.

2. Multimodalni tekst

Sam po sebi, multimodalni tekst u svom pojmovnome određenju

nosi neku višefunkcionalnost, odnosno upućuje na višeznačje ili višestruko
interpretiranje. Multimodalni tekst definira se kao tekst koji ima više od
jednoga moda, što znači da se njegovo značenje stvara kroz sinkronizaciju
tih modova (Taylor, 2010: 66). U sebi sadrži govoreni ili pisani jezik,
slike, koje mogu biti na papiru ili u elektroničkom obliku, zvukove, boje,
te različite oblike. Učenici često koriste multimodalne tekstova u obliku:
slikovnih knjiga, informacijskih knjiga, novina, časopisa u verziji koja
nije tiskana, a multimodalni tekstovi su također i film, video, e-mail, te
internetski i digitalni mediji, kao što su CD-ovi ili DVD-ovi.
Tumačenje multimodalnoga teksta zahtijeva određeno sociokulturno
i kontekstualno znanje, kognitivne sposobnosti te doživljajno i vizualno
procesiranje (Baldary, 2006: 100). Čitanje multimodalnoga teksta zahtijeva
interakciju između čitatelja i samoga teksta, a razumijevanje ovisi o prepoznavanju
riječi, izgovoru, znanju rječnika, prepoznavanju grafičkih oblika te morfemskih
i fonemskih znakova. Multimodalni tekst može imati više interpretacija i svaki
će recipijent u njemu pronaći svoje tumačenje i značenje. Postoji nekoliko
karakteristika multimodalnoga teksta o kojima će uveliko ovisiti interpretacija
i koji će je usmjeravati, a to su: tip teksta (oblikovanje slova, odabir riječi),
metaforično značenje riječi (odabir leksike), oblikovanje teksta i fabule (diskursi,
ideologije koje se mogu iščitati), boje, oblici, grafika, zvukovi. U interpretaciji

198
 MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA
JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

multimodalnoga teksta važno je voditi računa o intertekstualnosti koja pomaže

u razumijevanju i „popunjavanju praznina“ (pomaže kulturno, općekulturno,
specifično kontekstualno i lingvističko znanje), odnosno boljem razumijevanju
teksta s obzirom na sve njegove elemente (Lim, 2004: 50).

3. Jezične kompetencije

Kompetencija je sposobnost kojom netko raspolaže. Dolazi od

latinskoga glagola competare, što znači postizati, biti bolji (Anić, 2001:
710). Razlikujemo dvije kompetencije: jezičnu (lingvističku) i jezično-
komunikacijsku (komunikacijsku). Chomsky (1986) razlikuje competencu
i performancu. Competencu definira kao fluentno znanje gramatike,
a performancu kao izvedbu toga znanja. Hymess (1980) utemeljuje
pojam jezično-komunikacijske kompetencije koji podrazumijeva
sposobnost govornika da u određenoj situaciji od ponuđenih jezičnih
podsistema odabere onaj najpogodniji. Dakle, jezična (lingvistička)
kompetencija podrazumijeva teorijsko znanje jezika, dok jezično-
komunikacijska kompetencija podrazumijeva konkretno znanje jezika
u određenim komunikacijskim situacijama (Pavličević-Franić, 2005:
74). U ranome poučavanju jezika (do 12. godine djetetova života, u
hrvatskom obrazovnom sustavu do 6. razreda osnovne škole) osobito je
važno poticati razvoj jezično-komunikacijske kompetencije jer se dijete
nalazi u fazi konkretnih misaonih operacija (Piaget, 1977: 32) i nije mu
moguće razumjeti apstraktne jezične sadržaje. No, nakon toga razdoblja
slijedi faza apstraktnih misaonih sposobnosti kada je u djeteta, uz jezično-
komunikacijsku, potrebno poticati i jezičnu (lingvističku) kompetenciju.
Dokument Osam ključnih kompetencija za cjeloživotno učenje, koji
je izdala Europska komisija 2005. godine, također naglašava komunikaciju
na materinskome jeziku kao prvu i ključnu kompetenciju za cjeloživotno
učenje. Ako dijete dobro govori svoj materinski jezik, lakše će učiti druge
jezike i druge sadržaje te će mu poznavanje vlastitoga jezika omogućiti
učenje svih drugih sadržaja.
Temeljni cilj nastave hrvatskoga jezika kao materinskoga na
svim razinama školovanja jest učenike osposobiti za govorenu i pisanu
komunikaciju kroz razvoj jezično-komunikacijskih sposobnosti. Kako

199
 Katarina Aladrović Slovaček

je hrvatski jezik jedan od najopsežnijih predmeta poučavanja osnovne

i srednjoškolske naobrazbe, zahtijeva od učenika mnogo truda u
savladavanju sadržaja. Kako bi išao u korak s vremenom u kojemu živimo,
potrebno je njegov sadržaj oblikovati i obogaćivati novim spoznajama, a
osim ostvarenja obrazovnih ciljeva, potrebno je utjecati i na emocionalni
razvoj učenika te širenje njegova općekulturnoga znanja, u čemu može
poslužiti multimodalni tekst.

4. Istraživanje

4.1. Ispitanici, instrumenti i postupak istraživanja

Kao što je već rečeno, tekst je vrlo čest lingvodidaktički predložak
za učenje i poučavanje jezičnih sadržaja (gramatike i pravopisa) te on
također vrlo često služi kao polazni oblik za vježbu u nastavi jezičnoga
izražavanja. Obzirom da se tehnologija mijenja i djeci su dostupni različiti
oblici tekstova, smatra se da ih je potrebno uvoditi u nastavnu praksu.
Upravo zato ovo istraživanje željelo je provjeriti mogu li multimodalni
tekstovi poslužiti kao dobri lingvodidaktički predlošci za razvoj jezično-
komunikacijske kompetencije u učenju i poučavanju hrvatskoga jezika
kao materinskoga. U tu svrhu odabrano je pet multimodalnih tekstova
(reklama) koji se nalaze na internetu i reklamiraju različite proizvode:
čokoladu, mobilni uređaj, odvjetnički ured, slane štapiće i jednu
štedionicu. Učenicima niti jedna od tih reklama nije poznata iz medija
jer se isključivo koriste kao reklame navedenih proizvoda na različitim
internetskim stranicama. Svaki od pet multimodalnih tekstova sadrži
kombinaciju slike i teksta. Većina multimodalnih tekstova ima samo
jednu stranicu (letak) na kojoj je prikazana reklama (4/5), dok jedan od
pet multimodalnih tekstova čine tri letka sklopljena u jedan sadržaj pa
je po tome nešto drugačiji od ostalih (1/5). U istraživanju je sudjelovalo
60 ispitanika: 20 učenika osnovne škole (završni razredi: 7. i 8.), 20
učenika gimnazije (1., 3. i 4. razred) i 20 studenata Učiteljskoga fakulteta.
Istraživanje je provedeno u gradu Zagrebu (Središnja Hrvatska). Željelo
se ispitati je li multimodalni tekst dobar predložak koji može poslužiti
za razvoj pisane jezično-komunikacijske kompetencije. Svaki ispitanik
dobio je svih pet multimodalnih tekstova i anketni upitnik u koji je trebalo

200
 MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA
JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

upisati svoje stavove o pojedinim multimodalnim tekstovima i njihovim

karakteristikama, te ih pokušati protumačiti. Podatci su obrađeni u SPSS
programu za statistiku metodom analize varijance i t-testa.

4.2. Ciljevi istraživanja

U skladu s temom istraživanja postavljeni su sljedeći ciljevi:
1. Ispitati potiče li multimodalni tekst jezično-komunikacijsku
kompetenciju u objašnjenju stava (pozitivnoga i negativnoga).
2. Ispitati koji element multimodalnoga teksta najviše potiče razvoj
komunikacijske kompetencije (likovnost ili tekst).
3. Ispitati postoji li značajna razlika u reakciji (realizaciji
komunikacijsko-jezične kompetencije) na multimodalni tekst s
obzirom na spol i dob ispitanika.

4.3. Hipoteze istraživanja

U skladu s ciljevima istraživanja postavljene su sljedeće hipoteze:
H1. – Očekuje se da multimodalni tekstovi potiču razvoj
komunikacijsko-jezične kompetencije, osobito u izricanju
afirmativnoga stava.
H2. – Očekuje se da na razvoj jezično-komunikacijske
kompetencije najviše utječe element likovnosti.
H3. – Očekuje se da ne postoji značajna razlika među
ispitanicima s obzirom na dob i spol.

4.4. Rezultati istraživanja

Prvi cilj istraživanja bio je ispitati potiče li multimodalni tekst jezično-
komunikacijsku kompetenciju. Obzirom da standardizirani testovi u mjerenju
jezično-komunikacijske kompetencije ne postoje za hrvatski jezik, poslužila
sam se brojem rečenica, koje su ispitanici ispisivali, kako bih mjerila je
li multimodalni tekst potakao njihovu pisanu jezično-komunikacijsku
kompetenciju. Zanimljivo je da su se ispitanici na različite načine izražavali
o pojedinom multimodlanome tekstu pa su njihovi odgovori podijeljeni na
pozitivne (afirmativne) i negativne (negacijske) tekstove (u kojima su izraženi
njihovi stavovi). Zanimljivo je utvrditi da se većina ispitanika odlučila svoj
stav iznijeti u jednoj rečenici, dok se vrlo mali broj odlučio za dvije rečenice
(grafikon 1). Može se vidjeti da su dvije rečenice nešto češće kod ispitanika

201
 Katarina Aladrović Slovaček

koji izražavaju afirmativni stav o multimodalnome tekstu. T-test pokazuje

da postoji statistički značajna razlika u broju rečenica s obzirom na stav koji
ispitanici izražavaju (Sig. = 0, 037, p = 0,05, df = 59), što znači da je broj
rečenica veći kod izražavanja pozitivnoga stava.

Grafikon 1. Broj rečenica u izricanju stavova

Ispitanici uglavnom koriste po jednu složenu rečenicu u izricanju

svoga stava, i afirmacijskoga i negacijskoga. Ipak, određeni broj ispitanika,
oko 15%, koristi samo jednostavne rečenice u izricanju svoga stava o
multimodalnome tekstu. Tek zamjetno malen broj ispitanika, oko 4%,
svoj stav obrazlaže dvjema složenim rečenicama. No, 12% ispitanika
koristi jednu, ali višestrukosloženu rečenicu u izricanju svoga stava o
multimodalnome tekstu (grafikon 2).

Grafikon 2. Broj složenih rečenica s obzirom na izrečeni stav

202
 MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA
JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

Zanimljivo je da analiza varijance pokazuje da ne postoji statistički

značajna razlika s obzirom na spol u izricanju stava: pozitivnoga ili
negativnoga (Sig. = 0,899, p = 0,05, df = 59). Kako bi se procijenilo
ostvarenje komunikacijske kompetencije, tekstovi koje su ispitanici
stvarali na temelju poticajnih multimodalnih tekstova, vrednovani su
ocjenama od jedan - nedovoljan (što znači da komunikacijska kompetencija
nije ostvarena) do odličan (komunikacijska kompetencija je u potpunosti
ostvarena). Obzirom da se većina tekstova najviše sastoji od dviju rečenica,
pokušalo se vidjeti je li stav jasno, jezgrovito i dobro odabranim jezičnim
sredstvima iznesen. Na ostvarenje komunikacijske kompetencije djelovale
su gramatičke, pravopisne, stilske i leksičke pogreške, kao i sadržajne
pogreške. T-test pokazuje da ne postoji statistički značajna razlika u
ostvarenju komunikacijske kompetencije između izricanja afirmacijskoga
i negacijskoga stava (Sig. = 0,089, p = 0,095, df = 59). No, kako ocjene
pokazuju (grafikon 3), jezično-komunikacijska se kompetencija u 25%
ispitanika uopće nije ostvarila, dok niti jedan ispitanik nije u potpunosti
ostvario jezično-komunikacijsku kompetenciju i zadovoljio sve kriterije.

Grafikon 3. Ostvarenje komunikacijske kompetencije s obzirom na stav

Drugi cilj istraživanja bio je ispitati koji elementi multimodalnoga

teksta najviše potiču razvoj jezično-komunikacijske kompetencije.
Ispitanicima su ponuđeni neki elementi (likovnost, dizajn, tekst) kako bi
ih procijenili, a dana im je i sloboda da pronađu neke elemente koji nisu

203
 Katarina Aladrović Slovaček

bili na popisu. Za elemente likovnosti i teksta ispitanici su dali najviše

odgovora. Odgovori su podijeljeni prema razinama škole na kojima se
učenici nalaze. Tako su ispitanici svih razina školovanja (osnovna škola,
srednja škola, fakultet) u najvećoj mjeri likovnost komentirali jednom
rečenicom. Nekolicina ispitanika osnovne škole i fakulteta likovnost je
komentirala dvjema rečenicama, dok je vrlo mali broj ispitanika osnovne
škole likovnost komentirao s više rečenica, odnosno trima rečenicama
(grafikon 4). Najslabije izraženu motivaciju nalazi se kod ispitanika iz
srednje škole, obzirom da 20% njih nije niti jednom rečenicom komentiralo
element likovnosti.

Grafikon 4. Broj rečenica s obzirom na razinu školovanja (o elementu likovnosti)

Kako bi se usporedio broj rečenica koje su ispitanici napisali na

temelju dvaju elemenata: likovnosti i teksta, korišten je t-test koji pokazuje
da postoji statistički značajna razlika u broju složenih rečenica te načinu
slaganja rečenica (Sig. = 0,025, p = 0,05, df = 59). Dakle, likovnost je element
multimodalnoga teksta koji više potiče ispitanike kako bi se pismeno
izrazili, dok ih tekst ne potiče, čini se kao da tekst gotovo zanemaruju i
smatraju ga manje važnim u interpretaciji samoga multimodalnoga teksta.
Može se vidjeti da je tekstualnost element kod kojega se nešto veći broj
ispitanika uopće ne izjašnjava (ne izražava stav), dok se značajno češće
kod elementa likovnosti pojavljuju dvije ili tri rečenice u objašnjenju stava.

204
 MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA
JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

Grafikon 5. Broj rečenica u izražavanju stavova o elementima likovnosti i tekstualnosti

Ako se pogleda broj složenih rečenica, zanimljivo je da određen broj

ispitanika (oko 30%) o elementu likovnosti govori kroz jednu rečenicu,
dok značajno veći broj ispitanika element tekstualnosti karakterizira
jednom složenom rečenicom. No, dvije složene rečenice i pojavnost jedne
višestrukosložene rečenice češća je kod izražavanja stava o elementu
likovnosti, nego tekstualnosti (grafikon 6).

Grafikon 6. Broj složenih rečenica s obzirom na elemente: likovnosti i tekstualnosti

205
 Katarina Aladrović Slovaček

Zanimljivo je da analiza varijance pokazuje statistički značajnu

razliku u oblikovanju jezično-komunikacijske kompetencije u opisu
elemenata multimodalnoga teksta s obzirom na dob (Sig. = 0,05, p =
0,05, df = 59). Također je zanimljivo kako studentska skupina ispitanika
piše najveći broj rečenica, i to češće složene, nego jednostavne rečenice,
dok učenici srednje škole pišu najmanji broj rečenica i češće jednostavne
rečenice. Učenici osnovne škole pišu najveći broj rečenica, ali su one
češće jednostavne, nego složene. Može se zaključiti da element likovnosti
više potiče komunikacijsku kompetenciju, nego element tekstualnosti i da
ne postoji statistički značajna razlika s obzirom na dob i spol, što znači da
svi ispitanici svoje stavove češće izriču o likovnosti, nego o tekstualnosti.
S obzirom na rezultate, može se zaključiti da je provedeno istraživanje
potvrdilo prve dvije postavljene hipoteze. Međutim, treća postavljena
hipoteza se opovrgava jer se ispitanici razlikuju statistički značajno s
obzirom na dob u ostvarenju jezično-komunikacijske kompetencije te u
broju rečenica u oblikovanju afirmativnoga stava (tablica 1).

Tablica 1. Rezultati analize varijance s obzirom na dob i spol ispitanika

SPOL DOB
ostvarenje jezično-komunikacijske ne postoji statistički postoji statistički
kompetencije značajna razlika značajna razlika
broj rečenica u izricanju ne postoji statistički postoji statistički
afirmativnoga stava značajna razlika značajna razlika
broj rečenica u izricanju ne postoji statistički ne postoji statistički
negativnoga stava značajna razlika značajna razlika

5. Zaključci

Multimodalni tekst, kao poticaj za razvoj komunikacijske

kompetencije, najbolje su prihvatili ispitanici - studenti. Većina
studentskih ispitanika uspješno je ostvarila u izražavanju svojih stavova
zadaće jezično-komunikacijske kompetencije te je najuspješnije otkrila
značenja multimodalnih tekstova (iako se ta komponenta nije vrednovala
u samome istraživanju). Ispitanici, koji dolaze iz osnovne škole, također
su vrlo uspješno uspjeli ostvariti jezično-komunikacijsku kompetenciju u

206
 MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA
JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

izražavanju svojih stavova, a najlošije rezultate dali su ispitanici - učenici

gimnazije, jednoličnim ponavljajućim rečenicama i sintagmama, pa se
može reći da multimodalni tekst nije djelovao poticajno na razvoj jezično-
komunikacijske kompetencije kod te grupe ispitanika.
Može se zaključiti da je multimodalni tekst dobar poticaj za
oblikovanje afirmacijskih i negacijskih stavova u pisanome obliku te
može poslužiti kao dobar poticaj za razvoj komunikacijskih vještina i
sposobnosti koje su neophodne za ravnopravno sudjelovanje u „svijetu
odraslih“. Multimodalni tekst pokazuje se kao dobar način za ostvarenje
zadaća nastave jezičnoga izražavanja: bogaćenje rječnika te razumijevanje
konotacije i višeznačnosti riječi. Također se pokazuje kao dobar način
za vježbanje sintaktičkih konstrukcija te njihovo povezivanje u veće
cjeline i stvaranje tekstova koji zahtijevaju poznavanje kompozicijskih,
gramatičkih, pravopisnih, stilskih i leksičkih normi.
Obzirom da je istraživanje pokazalo kako je multimodalni tekst dobar
način za razvoj jezično-komunikacijske kompetencije, može se zaključiti
kako bi uvođenje nekih oblika multimodalnoga teksta u nastavu jezika i
jezičnoga izražavanja djelovalo poticajno na učenike. Kroz interpretaciju
multimodalnoga teksta učenici bi razvijali perceptivne sposobnosti,
sposobnosti zaključivanja, ali i sve jezične vještine kako bi iščitali njegova
značenja. Suvremena nastava materinskoga jezika počiva na načelima
zanimljivosti i suvremenosti pa je uvođenje ovakvog oblika teksta u jedan
od segmenata učenja dobar način da se ta načela i ostvare, te da nastava
učenike priprema „za život“ u kojemu su komunikacijske vještine vrlo
poželjne za ostvarenje obrazovnog i poslovnog uspjeha.

Literatura

Anić, V. (2001). Rječnik hrvatskoga jezika. Zagreb: Liber.

Baldary, A. P. (2006). The role of Multimodal Concordances in Multimodal
Corpus Linguistics in T. Royce and W. Bowcher (eds) New Directions
in the Analysis of Multimodal Discourse, Mahwah, NJ: Erlabaum,
94-173.
Bežen, A. (2009). Metodika – znanost o poučavanju nastavnog predmeta.
Zagreb: Školska knjiga.

207
 Katarina Aladrović Slovaček

Chomsky, N. (1986), Knowledge of Language:Its Nature, Origin and Us.

New York: Praeger.
Hymess, D. (1980). Etnografija komunikacije. Beograd: BIGZ.
Lim, F. V. (2004). Developing an Integrative Multisemiotic Model, in K.
L. O’Halloran (ed.)
Multimodal Discourse Analysis, London: Continuum, 46-220.
Pavličević-Franić, D. (2005). Komunikacijom do gramatike. Zagreb: Alfa.
Petz, B. (1997). Osnove statističke metode za nematematičare. Zagreb –
Jastrebarsko: Slap.
Piaget, J. (1977). The language and thought of the child. New York:
Harcourt, Brace.
Taylor, C. (2010). Audiovisual Translation: an evolving discipline. In
Summer School – Systematic Functional Linguistic, Filozofska
fakulteta, Koper, 65-78.
Ventola, E. (2010). Analysing multisemiotic texts. In Summer School –
Systematic Functional Linguistic, Filozofska fakulteta, Koper, 30-63.

Dokument

The European Framework of References for Lifetime Learning (2005),

Teaching Goals and
Methods: Comunicative Competence. European Commission.
(www.ucrlc.org/essentials/goalsmethods/goal.htm)

208
 MULTIMODALNI TEKST KAO POTICAJ RAZVOJA
JEZIČNO-KOMUNIKACIJSKE KOMPETENCIJE

Katarina Aladrović Slovaček

A MULTIMODAL TEXT USED AS A STIMULATION TO

DEVELOP COMMUNICATIVE COMPETENCE

Summary

A multimodal text is one in which more than one mode is integrated, so its
meaning is created through synchronization of different modes (Taylor, 2010: 70). There
are different kinds of written and spoken multimodal texts with the incorporated colors,
sounds, space, architecture, shadows, light, pictures which, together with a text constitute
a unity (Ventola, 2010: 32). The interpretation of multimodal text includes various
knowledges and it can be used as a good stimulation to develop linguistic- communicative
competence.
The aim of the research was to explore the possibility of using a multimodal
text in language teaching, as a means to encourage the development of communicative
competence. The research was conducted as an experiment in language teaching in the
final classes of primary school, in the beginning classes of secondary school and faculties
(N = 60).

209
 THE EMPIRE OF ENGLISH ACCORDING TO OSTLER, CRYSTAL AND SNELL-HORNBY

Brankica Bojović
University of Montenegro
Faculty of Philosophy-Nikšić

CARSTVO ENGLESKOG JEZIKA SHODNO OSTLERU,

KRISTALU I SNEL-HORNBIJEVEOJ

Sažetak

Ovaj rad govori o pitanjima fenomena engleskog jezika kao globalnog. Ovdje
će biti riječi o tome kako jezici odražavaju kulture i istorije različitih zajednica, kao i
Ostlerov stav o istoriji jezika. Takođe, ilustrovaće se i Kristalovi podaci o populacionoj
zastupljenosti engleskog jezika u svijetu. Meri Snel-Hornbi je napravila razliku između
dominantnog jezika, koji je nametnut pokorenom narodu, sa stranim pogledom na
svijet i kulturu, i lingua franca koji je prihvaćen kao sistem komunikacije uzajamnog
razumijevanja.

I will try to make a bridge towards the „English Empire“ through

my summarized review of three major works of world-eminent scholars:
Ostler, Crystal and Snell-Hornby.
Empires of the Word is an immensely impressive work by the
wide-ranging linguist Nicholas Ostler. This major work emphasizing
sociolinguistics and the history of languages presents plenty of documented
stories about world languages and their differences, from innovations in
science, culture and diplomacy of speakers of the Sumerian language and
their descendants in the Middle East, to the Arabic language today.
He wrote about the conflicts that created the languages of modern
Europe and the global expansion of English. He foresees the great future of
languages, relying on their past full of surprises, but he does not guarantee
superiority for English. Also, his opinion on the power or prevalence
of one language over the other is that it is not inherent of the economic
or political power of any world force. The author gives primacy to the
magnetism of language in the form of charisma and cultural factors, and
observes the process of language spreading from the cultural perspective.

211
 Brankica Bojović

(Greek was considered the language of culture in Rome although Rome

conquered Greece).
Ostler speaks about how Sanskrit spread to the distant corners of
Asia, travelling together with its main bearers, Buddhism and Hinduism.
Different from the languages that followed the monotheistic religions of
the Middle East, including Arabic or European languages (as in Spain), the
spread of Sanskrit was totally deprived of any invasion.
The book Empires of the Word is structured into four parts, which
are further divided into numerous thematic parts. The titles of these parts
suggest the complexity of this material - Part I - The Nature of Language
History, Part II - Languages by Land, Part III - Languages by Sea, Part
IV - Languages Today and Tomorrow.
In his analysis of the description of language, Ostler has used an
assessment of language research which he calls language dynamics. (Ostler
2006:529-538) Namely, he has compared the streams of the language
histories. (Ostler 2006:558) The focus of this paper is the place and the role
of English in the world, so I will also mention migrations of peoples from
Europe in the last two centuries that have produced the biggest English and
Spanish-speaking areas of the world, mainly in North and South America,
Africa, Australia and New Zealand. Ostler points out that the spreading of
English in North America and Australia is an example of migration, while
its spreading in India and Scandinavia is an example of diffusion, and its
spreading in South Africa is an example of infiltration. According to the
author’s analysis, economic power that has too often been cited as the key
reason for the spreading of English, regardless of whether it was under
British or American patronage does not seem convincing.
From the perspective of Ostler’s history of languages, there are
serious reasons why the English language deserves a special position among
world languages. Firstly, English is the language with the largest area of
usage during the whole modern era. During the last two decades the world
has been transformed into a global village, connected by technologies that
provide the communication of today. This makes English a language with
unique supremacy in the well-known history of languages and leads to
the belief that there is no other language that could replace it. Secondly, it
has been estimated that the number of people who use English for easier
communication as a lingua franca has already exceeded, probably by 3:1,

212
 THE EMPIRE OF ENGLISH ACCORDING TO OSTLER, CRYSTAL AND SNELL-HORNBY

the total number of people whose mother tongue is English; it is hard for
another language to reach such a high level. Thirdly, the fact that English
has got this obvious autonomy means that it is still not possible to find
out the beginning of the decline of the language. Ostler anticipates the
factors which will cause English to lose its dominant position, which
momentarily seems unimaginable. He asks the question - what type of a
language has English become? From the global perspective of numerous
languages in the world, English is a language with a very large number
of distinctive-featured vowels and diphthongs and a relatively narrow
number of consonants. During its history, English has been in contact with
French and Latin, and from 1500, the education of numerous individuals
from elites also included Greek. As a consequence, the majority of words
that English has taken, whether by borrowing or making new words in the
process of foreignization, i.e. making new words from foreign stems, the
process that came about from these languages, namely Latin, French and
Greek. Ostler was the first to identify that languages like English do not
have their source in Europe, but from the easternmost part of Asia, and that
as far as structure is concerned, the most similar languages to English are
Chinese and Malay. When compared along a specified relationship or form
with Malay, English is conservative and has an anti-phonetic orthography.
The Norman conquest of England in the middle of the 11th century
was the last Germanic conquest that had struck a European country. The
Normans had split 120 years earlier from their Norwegian ancestors, the
Vikings, but the term Norman was an adapted Latin form of the word
nordmenn (northern people).
When Rollo’s heir, William the Conqueror, also known as William
‘the Bastard’ subjugated England in 1066 and turned this Saxon-
Scandinavian country into Normandy, he also brought to England the
conqueror’s language, known as Norman French. The king himself and
the ruling class spoke French and therefore there appeared a new situation
where English literature that was written in the national language together
with Irish literature which represented the most developed literature of that
age in Europe totally disappeared. Its place was taken by Anglo-Norman
romantic literature.
In Shakespeare’s time, English was spoken on the borders of the

213
 Brankica Bojović

British Isles. Outside of the British Isles the only colony where English
was spoken was Virginia.
William Caxton was the first English person to work as a printer
and the first to introduce the printing press to England. He often faced
dilemmas concerning language standardisation in the books he printed. A
London dialect became the standard for all types of language usage. He
followed the classic English policy of reasonable compromise. Caxton’s
textual versions were that instead of the pronoun hy he used they, and the
plural ending –en for verbs he did not use any more, and the letters p and
h were replaced by the letter combinations th and gh. These small changes
are still very important for those whose native language is English. The
Standard English of today can be traced back to the decisions of Caxton
and his contemporaries. For the first time in history English was defined,
and the Bible significantly contributed to its defining through literacy
expansion.
The British Empire that used to cover one quarter of the world
provided the expansion of the English language to modern-day Australia,
New Zealand and Papua New Guinea. As Ostler pointed out, there
were two methods of English expansion; the first was called American
displacement, and the second one Indian re-education. The first one took
place in Australia of the 19th century. English came to the Central Africa
by the missionary activity of Protestant Christians in the 19th century.
According to Crystal (Crystal 2007:3) a language achieves a
genuinely global status when it develops a special role that is recognized
in every country. In the case of English, this is evident in countries where
large numbers of people speak the language as their mother tongue (USA,
Canada, Britain, Ireland, Australia, New Zealand, South Africa and several
Caribbean countries). Mother-tongue usage does not provide global status
for any language. Such a status is achieved when a language is taken up by
other countries in the world.
English is influenced by those who speak it as a second or foreign
language as well as by those who speak it as their native tongue. The total
number of native English speakers in the world as a proportion of worldwide
users of English is steadily falling. (Crystal 2007:172) “Why is English
the global language, and not some other?” According to Crystal there are

214
 THE EMPIRE OF ENGLISH ACCORDING TO OSTLER, CRYSTAL AND SNELL-HORNBY

two answers to this question: one is geographical and historical; the other
is socio-cultural. The combination of these two strands has brought into
existence a language which consists of many varieties, each distinctive in
its use of sounds, grammar, and vocabulary. (Crystal 2007: 29)
Crystal also says that the present-day world status of English is
primarily the result of two factors: the expansion of British colonial power,
which peaked towards the end of the nineteenth century, and the emergence
of the United States as the leading economic power of the twentieth
century. It is the latter factor which continues to explain the world position
of the English language today (much to the discomfiture of some in Britain
who find the loss of historical linguistic pre-eminence unpalatable). The
USA has nearly 70 percent of all native English speakers in the world
(excluding Creole variants). Such dominance, with its political and
economic underpinnings, currently gives America a controlling interest in
the way the language is likely to develop. (Crystal 2007:59-60)
English has become the dominant language of global politics and
economics, and all the signs were that it would remain so. The role of the
USA in its future was clear. (Crystal 2007:85)
The author also cited claims that The League of Nations was the first of
many modern international alliances to allocate a special place for English in
its proceedings: English was one of the two official languages (the other was
French), and all documents were printed in both. The League was created as
part of the Treaty of Versailles in 1920, and at the time of its First Assembly
it had forty-two members, several from outside Europe. The importance of
a lingua franca, with such an extended membership, was obvious. Later in
1945, The League was replaced by the United Nations, where the role of the
lingua franca became even more critical. English is also one of the official
languages within all of these structures of the UN.(Crystal 2007:86)
There are several international sports organizations that work only
in English: the African Hockey Federation, the Asian Amateur Athletic
Association and the Association of Oceania National Olympic Committee.
(Crystal 2007:88)
In Europe, organizations which work only in English are common,
especially in the field of science.
The growth of English as an international medium is to be the

215
 Brankica Bojović

most apparent in those services which deal directly with the task of
communication i.e. the postal and telephone systems and the electronic
networks. As a global language, it has led to a crisis in terminology, making
it difficult to differ between native speaker, second-language speaker and
foreign-language user.
For a precise illustration of the place and territory of English in the
world Ostler’s and Crystal’s tables will be pointed out: Ostler’s The top
twenty languages, where the speakers are the first or second language
presented in millions, and Crystal’s tables with population and territories
where the language has had special relevance.
Mary Snell-Hornby has written a truly monumental work that is
of interest to anyone concerned with translation theories, methods and
approaches over the years and how they apply to translation in general.
Her book consists of six main chapters and is organized according to the
contemporary problems and issues of translation studies. And inside it
there is a subtitle with the name “The Empire of English” (Snell-Hornby
2006:139-149) that I would like to emphasize and offer as a third viewpoint
of the English language, advocated by contemporary scholar Mary Snell-
Hornby, who has dedicated all her professional life to reinvestigating
English. She identified English as a dominant language, which is forced on a
subjugated people along with a foreign worldview and culture, and a lingua
franca, which is more or less freely accepted as a system of communication
for mutual understanding. She emphasized that in the case of newly-formed
nations after the period of independence, the former dominant language was
usually established either as a lingua franca or even as an official language.
The newly formed communities saw their indigenous languages as means of
expressing their individual cultural identity. She exemplified this with India
and South Africa, where numerous local or regional languages co-exist with
English as an official language.
In the 1990s, English took on the key position in the global
discourse. The omnipresence of English as a consequence of “McWorld”
reached great proportions. The author also uses the term “McLanguage”
in a metaphorical sense, meaning English as a world property, outside the
controlling influence of its natives. From the role of the freely accepted
lingua franca, it has reverted to being a dominant language used by people

216
 THE EMPIRE OF ENGLISH ACCORDING TO OSTLER, CRYSTAL AND SNELL-HORNBY

and institutions in various parts of the globe for economic or political

survival. This is the “indirect rule” of our Empire of English, and it has
had deep-seated consequences for translation (Snell-Hornby 2006:140).
The former role of English was the dominant language of the British
Empire, but she finds standard British English dispersed into numerous
regional and local varieties of “new Englishes”. The leading international
language, English is indebted on the one hand to the worldwide domination
of North American technology and culture, and on the other to the fact that
its basic grammar and core vocabulary can be easily acquired for everyday
conversation as needed for superficial communication by speakers of other
languages. English structural flexibility in the language itself and policy
of non-purist openness among the English-speaking cultural institutions
encouraged the development of the many regional varieties. The author
agrees that “these new Englishes” may be comprehensible, but they are
often full of local interferences by native speakers of other languages. She
mentions an article by Fernando Navarro from 1997, entitled “Which is
the world’s most important language?”, where he cited some statistics
of the time, whereby English was the official language of 52 countries,
with a total population of more than 1,700 million. The number of native
speakers is not decisive - Chinese has twice as many of these – but above
all the number of those with English as a second or working language.
According to Navarro another crucial factor for the role of languages in
the globalized world of today is their economic power …the world’s most
economically powerful languages are those of the world’s three leading
economic powers: the United States, Japan and Germany, respectively.
More than 60% of the world economic production is accounted for by
speakers of English, Japanese and German; if we add Spanish and French,
this percentage increases to 75%. It is very noticeable that of the six
economically most important languages in the world, five are European
languages. (1997:6) (Snell-Hornby 2006:141)
When we speak of English, it is worth saying that a half of the
world’s native speakers of English (and three-quarters of the economic
power attributed to the English language) are concentrated within a single
country, the United States of America. While the statistics may have shifted
in the meanwhile, the proportions remain basically similar, and this too, in

217
 Brankica Bojović

a metaphorical sense, constitutes the “Empire of English”.

According to Mary Snell-Hornby, the European scene is a multilingual
one and German is the language with the most native speakers in Europe.
(Snell-Hornby 2006: 141) which in Navarro‘s article was also Europe‘s
language with the most economic power.
”A diagram published in the Austrian daily newspaper Der Standard
of 22/11/2004 shows the following EU statistics (native speakers in
millions): German 88.1, English 58.0, French 55.2, Italian 63.0, Polish
37.3, Spanish 28.6, Dutch 19.5 (with Greek, Portuguese, Hungarian, Czech,
Swedish and others together amounting to 52.6). Second languages show a
marked difference between the former EU (15 member-states), with 14%
speaking English, 19% French, 10% German and 7% Spanish, and the
enlarged EU since May 2004 with 23% speaking Russian, 21% English,
17% German and 3% French.”
Apart from this, the issue of language in Europe is also a geopolitical
one, including the historic rivalry between English and French, and the
proud ambitions of the Spanish, and the longstanding reluctance to accept
any kind of dominance of German (despite its historical role as the major
lingua franca of Central Europe). Europe, embodied in the European Union
is going to be turned into the world’s major economic entity and the chief
means of communication. Nevertheless, whether within the institutions
of the European Union, through business transactions, mass tourism,
cultural exchanges or whatever in Europe, both languages and cultures
are constantly in contact. This intensive intercultural communication
produced hybrid texts. Hybrid texts resulted from a (deliberate) translation
process and caused uncommon features for the receiving culture. They
are characterized by their own features, like vocabulary, syntax and style
that come into conflict with target language conventions and culture. They
comprise EU texts which, however, do not necessarily involve (intended)
translation -
In the process of establishing political unity, linguistic expressions
are levelled to a common (low) denominator. Eurotexts reflect Eurojargon,
i.e. a reduced vocabulary, meanings that tend to be universal, reduced
inventory of grammatical forms…
Acceptance is due to the limited communicative functions of the text.

218
 THE EMPIRE OF ENGLISH ACCORDING TO OSTLER, CRYSTAL AND SNELL-HORNBY

EU texts, for example, function within the Community within which they are
created (e.g. for the staff, or for meetings of the respective bodies). This means
that there are clearly defined user needs. The multinational EU institutions
as such are the target culture, hybrid texts are formative elements in creating
a (truly) supranational culture. (Snell-Hornby 2006:142)
The making of a supranational “culture” through “Eurojargon”
affects all three of the EU’s working languages, but especially texts in
English. Just as with the hybrid texts mentioned above, “Eurotexts” mix
features of several languages, but unlike the postcolonial (literary) texts,
they are a reduction rather than an exploitation of language potential.
This effect can be seen in other international organizations, such as the
United Nations. Mohammed Didaoui, head of the Arabic Section of the UN
Translations Service in Vienna, investigated the role of translators within
the organization and the communication interferences that arose (Didaoui
1996). One major problem with texts that come from the UN is that they
are usually compiled jointly by several authors who are not native speakers
and are often, strictly speaking, linguistically deficient. “McLanguage”
is used in the metaphorical sense and shows what happens to English as
“world property” beyond the “control of native speakers” (Widdowson
1994). As some English speaking translators that she has consulted put
forward, a text should be trans-edited before it can be translated. The
texts still have problems that are not just about language. They require
certain competence of the particular subject-area and inside knowledge
from the translator, which in this instance are probably available through
cooperation with colleagues in the United Nations department. One thing
that has been seen is a sharp increase in the number of translators who
use electronic aids as well as the increase of publications and conferences
entirely in English - even within the field of Translation Studies.
It makes sense to use one internationally known language for
economical reasons to reduce organizational work and costs, but unlike
congresses in medicine or physics, for example, language in translation
studies is not merely a neutral means of communication but also part of the
problem under discussion. Conferences on translation conducted only in
English favour those participants whose mother tongue or working language
is English (both from English departments and translation institutes), and

219
 Brankica Bojović

they will tend to talk either about English material using English examples
or else will contrast examples from foreign languages to English, whereas
people working in pairs of languages without English have other fields of
interest and are quite often reluctant to join in the debate at all. Similarly,
journals which only accept contributions in English mainly contain material
with at least a significant relation to English-language problems. The result
is that what is generalized as “the discipline” may well be one area of
translation studies as viewed from a “global” Anglo-American perspective
- another facet of the “Empire of English”. Mary Snell concludes in
three ways. Firstly, there is International English, the free-floating lingua
franca that has lost track of its original cultural identity, its idioms, its
hidden connotations, its grammatical subtleties, and has become a reduced
standardized form of language for supranational communication - whether
this is the “McLanguage” of a globalized “McWorld” or the “Eurospeak”
of a multilingual continent. This has led to the “indirect rule” of our
“Empire of English” with the ever-expanding language industry, and here
technological aids will continue to play a central part. This is the language
every professional translator should know at least passively if he or she
is to survive in the competitive international market of today, but in the
knowledge that it is merely a lingua franca. Secondly, there is still the rich
language of culture with its great literary potential, both in its “standard”
form and in the many regional varieties, each an expression of a specific
cultural identity with its own idioms, metaphors and cultural allusions.
The “regional forms” have already been referred to in the area of dialogue
interpreting, but they are equally significant for any translation involving
cross-cultural communication as a whole. Finally, there are the hybrid
forms we have already discussed that forge a new language “in between”,
but are altered to suit their new surroundings. These are a more recent
phenomenon, “striking back” at the “Empire of English” and steadily
gaining a territory of their own.

220
 THE EMPIRE OF ENGLISH ACCORDING TO OSTLER, CRYSTAL AND SNELL-HORNBY

References:

Crystal, D. (2007). English as a Global language. New York: Cambridge

University Press.
Ostler N. (2006). Empires of the Word. UK: Harper Perennial.
Snell-Hornby M. (2006). The Turns of Translation Studies. Amsterdam:
John Benjamin’s Publishing Company.

Brankica Bojović

THE EMPIRE OF ENGLISH ACCORDING TO OSTLER,

CRYSTAL AND SNELL-HORNBY

Summary

This paper is about the issues surrounding English as a global phenomenon.

The paper shows how a language has reflected the cultures and histories of various
communities, as well as Ostler’s views on language history. In addition, Crystal’s vision
of English and its relevance to the world’s population will be illustrated. Mary Snell-
Hornby distinguishes a dominant language, which is forced on the subjugated people
along with the foreign world-view and culture, and a lingua franca, which is accepted as
a system of communication for mutual understanding.

Key words: empire, language spreading, Global English, migration,

sociolinguistics, dominant language, lingua franca, globalisation.

221
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

Maja Andrijević
Fakultet za međunarodnu ekonomiju
Megatrend univerzitet, Beograd

VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE

ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

Sažetak

U nastavi stranih jezika često se zapostavlja veoma važan deo kulture jezika koji se
usvaja, bez koga se ne može dostići potpuna komunikativna, pa samim tim ni interkulturna
kompetencija. Reč je o neverbalnoj komunikaciji, odnosno čitavom repertoaru gestova,
stavova i neverbalnog ponašanja koji su deo kulture ciljnog jezika a čije poznavanje
uslovljava interakciju i njenu uspešnost. Usvajanje stranog jezika ne zasniva se samo
na poznavanju lingvističkih pravila i leksičkih sadržaja, već i kulture zajednice ciljnog
jezika koja podrazumeva i sticanje kodeksa neverbalnog ponašanja, jedinstvenog u svakoj
kulturi. Stoga je cilj ovog rada da skrene pažnju na važnost neverbalne komunikacije
u komunikativnom činu, ukaže na neophodnost njenog uvođenja/veće zastupljenosti
u nastavi L2 i istakne njen značaj u sticanju potpunije interkulturne kompetencije radi
izbegavanja kulturnih nesporazuma, prevazilaženja stereotipa i poboljšanja interakcije
u interkulturnom dijalogu. Konačno, u radu su ponuđeni predlozi aktivnosti za uvođenje
i obradu elemenata neverbalne komunikacije hispanske kulture u nastavu španskog kao
stranog jezika.

Ključne reči: neverbalna komunikacija, interkulturna komunikacija, interkulturna

kompetencija, nastava stranih jezika, nastava španskog kao stranog jezika

We communicate with every means at our disposal,

so the whole body, not just the parts that produce speech,
must be trained to communicate in a foreign culture (Wylie).

U ljudskoj komunikaciji, bila ona interkulturna ili ne, simultano

se ili naizmenično koriste ne samo verbalni, već i čitav niz neverbalnih
elemenata, te se u proučavanju komunikativnog procesa i društvene
interakcije mora obratiti pažnja na obe celine jer one zajedno čine jezički
sistem jedne zajednice. Formalno proučavanje ljudske komunikacije

223
 Maja Andrijević

uvek je davalo primat rečima tako da se većina komunikativnih teorija

zasniva na verbalnim aspektima poruke, zapostavljajući sve ostale forme
komunikacije. To utiče i na nastavu stranih jezika gde je pažnja u velikoj
meri usmerena samo na verbalne elemente i njihovu strukturu, dok su sve
ostale komunikativne komponente u drugom planu. Međutim, činjenica
je da verbalna komunikacija ne može da se posmatra izolovano, već kao
deo komunikativne celine u kojoj učestvuju i drugi sistemi i da analiza
interakcije nije potpuna bez obrade neverbalnih komponenti, njihove
funkcije i uticaja koji imaju na komunikativni proces. Neverbalna
komunikacija se koristi za kodiranje i za dekodiranje poruka, nudi
dodatne kontekstualne informacije, utiče na pažnju sagovornika, olakšava
razumevanje poruka aktivacijom usvojenih koncepata koji su pohranjeni
kao mentalne slike u memoriji, putem nje pojedinci svesno ili nesvesno
izražavaju svoje stavove, osećanja i emocije, itd.
Kao jedna od neophodnih komponenti interakcije, neverbalna
komunikacija sadrži kako univerzalne, tako i elemente koji su specifični
za određenu kulturu, a koji često izazivaju kulturni šok, nesporazume i
dovode do stvaranja predrasuda. Usled toga smatramo da ih je potrebno
analizirati i obrađivati u procesu usvajanja stranog jezika, kako bi učenik
bio u mogućnosti da stekne što potpuniju interkulturnu kompetenciju i
adekvatno reaguje i tumači iskaze izvornih govornika.
Stoga ovaj rad teži da istakne važnost sistema neverbalne komunikacije
za sticanje odgovarajuće interkulturne komunikacije na ciljom jeziku kao
i njenu ulogu u interkulturnoj razmeni. Naime, neadekvatno neverbalno
ponašanje može da izazove nesporazume i prekide u interkulturnoj
komunikaciji, što podrazumeva da bi trebalo podići svest učesnika u
komunikativnom činu o važnosti poznavanja neverbalnih elemenata
kulture sa kojom stupaju u kontakt. Poteškoće koje se javljaju u njihovom
razumevanju i tumačenju sugerišu potrebu njihovog uvođenja, odnosno
veće zastupljenosti u nastavi L2. Ako učenici usvoje veštine neverbalne
komunikacije na ciljnom jeziku efikasnije će komunicirati u kontekstu
interkulturne razmene. Inkorporacija neverbalnih komponenti kao važnog
aspekta ciljne kulture u nastavu L2, može da podigne učenikovu svest o
kulturnim razlikama i da razvijanjem interkulturne kompetencije utiče
na smanjenje stereotipa i etnocentrizma, kao i da unapredi interkulturni

224
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

dijalog, omogući interkulturnu fluidnost i smislenu i uspešnu interakciju

sa pripadnicima ciljne kulture.

1. Važnost neverbalnih komponenti

u interkulturnoj komunikaciji

Pojatos tvrdi da je interkulturna komunikacija pre svega komunikacija

koja se svodi na trostruku auditivno-vizuelnu realnost diskursa, odnosno
ono što govorimo, način na koji to izgovaramo i kako se krećemo dok
to iskazujemo1. Verbalna komunikacija je uvek praćena paralingvističkim
i neverbalnim elementima, te je po njemu komunikacija „verbalni,
paralingvistički i kinezički kontinuum koga čine glasovi, tišina, pokreti
i statički položaj tela (Poyatos, 1994a: 129-130)“. Pored toga, hronemika
i proksemika, odnosno način na koji neka zajednica tretira prostor i vreme,
mogu da delaju zasebno ili da utiču na osnovni sistem modifikujući ili
utvrđujući lingvističke, paralingvističke ili kinezičke informacije. Autor
dalje tvrdi da elementi neverbalne komunikacije mogu predstavljati barijeru
u interkulturnoj komunikaciji, te da je njihovo poznavanje veoma bitno za
interkulturni dijalog jer se razlikuju od kulture do kulture (1994a: 15).
Uspešna interkulturna komunikacija zahteva da se prepozna i
razume uticaj koji određena kultura vrši na verbalnu i na neverbalnu
interakciju. U interkulturnoj komunikaciji često dolazi do nesporazuma
koji nisu isključivo lingvističke prirode, već su zasnovani na različitim
kulturološkim konceptima: jedni od njih su posledica pogrešnog tumačenja
neverbalnih poruka jer postoji jasna tendencija da se emotivno reaguje
na transgresiju onoga što se nekom pojedincu čini prirodnim. Utoliko
su neverbalna komunikacija i interkulturna komunikacija povezane na
dva načina: neverbalno ponašanje zasnovano je na kulturi osobe koja
komunicira, a u isto vreme kultura određuje odgovarajući momenat za
manifestaciju neverbalnog ponašanja (Samovar, Porter & McDaniel,
2009). Isti autori ističu sledeće:

1 Autor komunikaciju razlaže na tri nivoa: lingvistički, paralingvistički i kinezički.

Lingvistički nivo se sastoji od verbalnih, vokalnih i leksičkih elemenata;
paralingvistički od neverbalnih vokalnih znakova, a kinezički od neverbalnih i
nevokalnih znakova.

225
 Maja Andrijević

-neverbalna komunikacija je veoma bitna za proučavanje

interkulturne komunikacije jer pojedinci sude o drugima na osnovu
njihovog neverbalnog ponašanja i koriste neverbalne poruke da izazovu
utisak i upravljaju interakcijom;
-neverbalna komunikacija je tesno povezana sa kulturom;
-neverbalna komunikacija podrazumeva sve neverbalne stimulanse u
komunikativnom okruženju koji imaju potencijalnu vrednost za pošiljaoca
ili primaoca poruke;
-neverbalne poruke mogu biti svesne i nesvesne;
-neverbalna komunikacija ima pet osnovnih funkcija: da ponovi, upotpuni,
zameni verbalnu akciju, da reguliše ili porekne komunikativni događaj2;
-neverbalne akcije su retko izolovane;
-neverbalna komunikacija i kultura su slične po tome što se obe stiču
i prenose sa generacije na generaciju;
-proučavanje neverbalnog ponašanja može da dovede do otkrivanja
kulturnih stavova i vrednosti određene zajednice;
-proučavanje neverbalnog ponašanja može da pomogne u suzbijanju
etnocentrizma;
-upotreba gestova, tišine, ličnog prostora, vremena, itd. razlikuje se
od kulture do kulture (idem: 283).
Lustig i Koester (Lustig & Koester, 2003) ističu da se kulturološke
razlike po pitanju neverbalnog ponašanja ogledaju u sledećem: svaka kultura
ima sopstveni repertoar ponašanja zasnovan na pokretima, položajima
tela, gestovima, udaljenosti među govornicima, itd; svaka kultura ima
skup pravila koja određuju upotrebu odgovarajućih neverbalnih elemenata
u određenim okolnostima i svaka od njih različito tumači neverbalne
elemente komunikacije.

2 Sestero Mansera (Cestero Mancera, 1999: 30-31) tvrdi da sva četiri sistema
nevebalne komunikacije uvek vrše neku komunikativnu funkciju, te su, za razliku
od verbalne komunikacije koja je u osnovi ekspresivna, funkcionalni i ističe
njihovu plurifunkcionalnost: upotpunjuju verbalnu poruku ili je specifikuju
(preciziranje sadržaja verbalne poruke, potvrđivanje, ublažavanje, kontradikcija,
prikrivanje stvarne poruke, izražavanje emocija i stavova, ilustracija poruke:
iskazivanje veličine, oblika, razdaljine, itd.); zamenjuju samu verbalnu poruku;
regulišu interakciju putem promene tona, pauza, itd; dopunjuju nedostatke i
ispravljaju moguće verbalne pogreške koristeći paralingvističke elemente;
omogućavaju simultane konverzacije.

226
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

Sestero Mansera (Cestero Mancera, 2004: 595) definiše neverbalne

komponente kao „skup znakova koji ulaze u sastav paralingvističkog,
kinezičkog, proksemičkog i hronemičkog sistema neverbalne
komunikacije”. Ista autorka dalje tvrdi da su kinezika3 i parajezik4 sistemi
neverbalne komunikacije koji direktno i aktivno učestvuju u govornom
činu, dok su proksemika5 i hronemika6 sekundarni neverbalni sistemi koji
su kulturološki obojeni (1999: 16-17).
Po Ekmanu (cit. u Davis, 2002: 73), postoje univerzalni, odnosno
urođeni gestovi koji dele mnoge kulture (izražavanje sreće, tuge,
iznenađenja, straha) i stečeni gestovi koje deli na imitativne (npr. podignuti
ruku da se pokaže nečija visina) i simboličke (rutual pozdravljanja,
poljubac, zagrljaj, itd.). Takođe ističe i embleme, odnosno pokrete koji u
određenoj kulturi imaju jasno određeno simboličko značenje (npr. pretiti).
Kako se upotreba i značenje emblema razlikuje od kulture do kulture,
može doći do nesporazuma i prekida u komunikaciji kada pojedinci
strane kulture pokušaju da interpretiraju embleme ciljne kulture u skladu

3 Ova disciplina koju uspostavlja Brdvisl (Birdwhistell, Introduction to Kinesics,

1952) proučava gestove, položaje tela i pokrete koji samostalno ili u kombinaciji
sa lingvističkom i paralingvističkom strukturom i drugim sistemima poseduju
komunikativnu vrednost i ispunjavaju određenu komunikativnu funkciju. Po
Pojatosu (1994b: 186), kinezika je najkompleksniji od svih neverbalnih sistema i
onaj koji se najviše proučava, a sastoji se od naučenih ili urođenih svesnih i
nesvesnih položaja i pokreta, čija je percepcija vizuelna, audiovizuelna i taktilna.
Sestero Mansera (Cestero Mancera, 2004: 602) razlikuje tri kategorije kinezičkih
sistema koji su međusobno povezani: gest ili različiti pokret lica i tela; način na koji
se vrši određena radnja i pokret; statički položaj koji je rezultat određenog pokreta.
4 Sistem neverbalnih znakova koji prate verbalno izražavanje i modifikuju ili
preciziraju određenu poruku, odnosno način na koji se nešto izražava. To su
vokalni neverbalni znakovi koji su kulturološki određeni i imaju komunikativnu
vrednost te su deo komunikativne interakcije. U parajezičke forme spadaju uzvici,
naglašavanje određenih reči, intonacija, jačina, brzina i ritam glasa, kvazi-leksički
elementi, pauze, tišina, zamuckivanje, smeh, plač, uzdisanje, itd.
5 Proksemika, disciplina koju je ustanovio Hol (Hall, The Hidden Dimension,
1966), deo je semiotike i posvećena je proučavanju organizacije i upotrebe prostora
u govornom činu u različitim kulturama i načinu na koji se vrši teritorijalno
razgraničenje i uspostavljanje razdaljine u odnosu na sagovornika.
6 Disciplina koja proučava način na koji određena kultura posmatra, organizuje i
koristi vreme i važnost koju mu pridaje.

227
 Maja Andrijević

sa značenjem koje isti imaju u njihovoj kulturi. Postoje mnogi emblemi

koji su isti po formi ali različiti u značenju te predstavljaju primer lažnih
kinezičkih prijatelja, a kao ilustrativni primer može poslužiti onaj u kome
se palac i kažiprst spajaju formirajući krug dok su ostali prsti podignuti, i
koji u različitim kulturama ima sledeće značenje:

Slika 1 Primer lažnih kinezičkih prijatelja

Slika 2 Primer brojanja u Japanu7

Isto tako, kao kinezičku interferenciju možemo dati i primer brojanja

u različitim kulturama: u zapadnoj kulturi uobičajeno je da se broji počevši
od zatvorenog ka otvorenom dlanu gde podignuti palac/kažiprst označava
broj jedan, dok potpuno otvoreni dlan sa svim podignutim prstima označava
broj pet; u zemljama Magreba broji se od otvorenog ka zatvorenom dlanu
počevši od malog prsta koji se spušta da označi broj jedan, dok se broj

7 Ilustracija preuzeta sa:

http://www.aprenderjaponesdesdecero.com/2011/04/contar-con-los-dedos-los-
japoneses/

228
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

pet prikazuje sa svim prstima zatvorenim u pesnicu; u Japanu se broji od

otvorenog ka zatvorenom dlanu, gde četiri podignuta prsta i zatvoreni palac
označavaju broj jedan; podignut mali prst i ostali zatvoreni broj četiri, a svi
prsti zatvoreni u pesnicu broj pet.
Analizirajući proksemiku različitih kultura, Hol (Hall, 1966, 1990)
govori o „kontaktnim“ i „nekontaktnim“ kulturama, ističe važnost razdaljine
za određene kulture, vrši klasifikaciju distanci koje se mogu uspostaviti u
komunikativnom procesu i daje naznake vezane za upotrebu i upravljanje
interpersonalnim prostorom koje u različitim kulturnim kontekstima mogu
da posluže da identifikuju karakteristike proksemičkog ponašanja i važno su
sredstvo za analizu neverbalne komunikacije u interkulturnom kontekstu.
Na taj način uspostavlja 4 zone: intimnu (od 0 do 50 cm), ličnu (od 50 do
120 cm), društvenu (od 120 do 270 cm u kojoj više nema fizičkog, već
samo vizuelnog kontakta) i javnu (više od 270 cm do granice vidljivosti ili
čujnosti). Prve tri variraju u odnosu na kulturološke i društvene faktore i
komunikativnu situaciju u kojoj se nalaze sagovornici. Kršenje implicitnih
socijalnih pravila o ponašanju u prostoru može dovesti do problema i
nesporazuma u interakciji, pa čak i njenog prekida jer različite kulture
poimaju i koriste mikroprostor na različite načine, različito se pozdravljaju
(rukovanje, poljubac, zagrljaj, naklon), ostvaruju ili ne kontakt pogledom,
dodiruju se ili ne, itd. Sledeća ilustracija predstavlja primer proksemičkih
nesporazuma pripadnika različitih kultura:

Slika 3 Primer proksemičkih kulturnih nesporazuma i nedoumica

229
 Maja Andrijević

Interakciona proksemika ima najveći značaj za nastavu L2 jer se

odnosi na upotrebu prostora i uspostavljanje razdaljina koje pripadnici
određene kulture koriste za obavljanje različitih komunikativnih aktivnosti
tokom interakcije. Pripadnici kontaktnih kultura (mediteranske, arapske,
afričke, latinoameričke zemlje) imaće tendenciju da se mnogo više približe
svom sagovorniku nego oni iz nekontaktnih (anglosaksonske, nordijske,
azijatske zemlje); npr. za pripadnike hispanske kulture potpuno je normalno
da vrše interakciju na intimnoj razdaljini i dodiruju svog sagovornika što
može biti protumačeno kao kršenje lične sfere za pripadnike drugih kultura,
pre svega nekontaktnih, gde su bezbednosna granica i kritička distanca u
interakciji licem u lice mnogo veće.
Hronemika, jedan od aspekata skrivene kulture koji pripadnici druge
kulture teško razumeju, takođe ima komunikativnu vrednost utoliko što nudi
kulturne informacije i modifikuje ili utvrđuje značenje elemenata ostalih
sistema ljudske komunikacije. Svaka kultura poseduje sopstvene obrasce
pomoću kojih koristi i organizuje vreme i razlika u njihovoj upotrebi je
česti uzrok nesporazuma koji se ogledaju u načinu distribucije vremena
(sati, godišnja doba, agrarni kalendar), njegovom planiranju i važnosti koja
mu se pridaje (koncept tačnosti), protoka vremena, struktuiranja različitih
dnevnih aktivnosti i trajanja različitih društvenih susreta, kao i u dužini
trajanja drugih neverbalnih elemenata (gestova, intervala pauza u govoru,
tišine, itd.). U odnosu na percepciju vremena Hol i Hol (1990) dele kulture
na monohrone i polihrone: monohrone kulture (anglosaksonske, azijatske,
nordijske, itd.) poseduju linearnu i fragmentisanu viziju vremena koje ima
prioritetno mesto, te veoma cene tačnost i slede unapred utvrđeni raspored;
nasuprot tome, polihrone kulture (mediteranske, afričke, latinoametičke,
itd.) imaju cirkularnu viziju vremena, opažaju ga kao simultano,
kontinuirano i otvoreno prema interferencijama, stoga obavljaju više stvari
istovremeno, lako menjaju planove i improvizuju. Primer hronemičkog
nesporazuma je različito poimanje koncepta tačnosti u monohronim
kulturama čiji pripadnici obično striktno poštuju zakazano vreme i
polihronim kulturama gde je kašnjenje uobičajeno, ili razlika u vremenu
obedovanja; isto tako, npr. u Španiji je uobičajeno dvokratno radno vreme
prodavnica, kao i nepisano pravilo da se na večeru kod nekoga uvek dolazi
kasnije od vremena poziva, nikako u za to tačno određeno vreme.

230
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

Paralingvističke interferencije u različitim kulturama ogledaju se npr.

u trajanju tišine kojoj se pridaje veliki značaj i poštovanje u orijentalnim
kulturama dok je u zapadnim ona vezana za osećaj nelagodnosti, sramote,
ignorisanja. Takođe, pripadnici mediteranskih zemalja pored izražene
gestikulacije i ekspresivnosti govore vrlo brzo i glasno, što se može
pogrešno tumačiti kao izražavanje ljutine, besa, negodovanja, itd.

2. Neverbalna komunikacija i interkulturna kompetencija

Vila Banjos ističe da je razumevanje vrednosti određene kulture,

koje se izražava putem odgovarajućih verbalnih i neverbalnih ponašanja,
„osnova za razvoj interkulturne komunikativne kompetencije“ (Vilà
Baños, 2008: 38). Neverbalna komunikacija je, prema tome, u tesnoj vezi
sa interkulturnom kompetencijom čije poznavanje omogućava učenicima
ciljnog jezika da uspešnije komuniciraju sa pripadnicima druge kulture.
Braun (Brown, 2000: 262, 265) tvrdi da je iskazivanje kulturnih vrednosti
toliko povezano sa neverbalnom komunikacijom da su prepreke u
usvajanju elemenata ciljne kulture mnogo više neverbalne no verbalne, te
da stoga nikako ne može da se zanemari važnost nevebalne komunikacije
u nastavi L2 i da komunikativna kompetencija podrazumeva i poznavanje
neverbalnih elemenata ciljne kulture, kao i sposobnost kodifikacije
i dekodifikacije nedvosmislenih neverbalnih znakova. Gramatička
kompetencija, na primer, podrazumeva ne samo poznavanje gramatičkih
pravila već i niz parajezičkih elemenata poput intonacije, visine i jačine
tona, tišine, itd.; sociolingvistička kompetencija uključuje i adekvatnu
upotrebu neverbalnih kinezičkih, proksemičkih i hronemičkih znakova
poput gestova, izraza lica, upotrebe i poštovanja ličnog prostora i vremena,
pozdravljanja, itd. dok strategijska kompetencija koristi neverbalne
strategije u situacijama kada npr. dođe do prekida u komunikaciji (upotreba
mimike, imitacija) ili da pospeši njenu efikasnost (gestovi, emblemi, itd.).
Potpuno razumevanje drugog jezika i kulture podrazumeva da učenik bude
svestan, opaža i koristi sve dostupne komunikativne kanale za kodiranje i
dekodiranje poruka.

231
 Maja Andrijević

Da bi se ostvarila uspešna interkulturna komunikacija nepohodno je

razviti interkulturnu svest i interkulturnu komunikativnu kompetenciju.
Interkulturna svest je osnova na kojoj se zasniva svaki efikasan i
zadovoljavajući interkulturni kontakt; to je kritička svest o samom sebi i
sebi u odnosu na druge koja se razvija kroz razumevanje sopstvene i ciljne
kulture, dok interkulturna komunikativna kompetencija podrazumeva
sposobnost uspešnog uspostavljanja odnosa između različitih kultura i
poznavanje sociopragmatičkih, kulturnih, lingvističkih i nelingvističkih
aspekata koji mogu dovesti do nesporazuma, otežavati ili čak prekinuti
komunikaciju. Sa jedne strane sticanje te kompetencije omogućava pristup
drugačijim oblicima organizovanja i iskazivanja iskustava i pluralističku
tačku gledišta, jer upoznaje pojedinca sa kulturom jezika koji usvaja i
njenim specifičnim kulturnim restrikcijama; sa druge strane, njen razvoj
doprinosi prihvatanju osoba različitog porekla, izbegavanju predrasuda i
stereotipa i prevazilaženju verbalnih i neverbalnih kulturnih interferencija.
Poznavanje odgovarajućih kulturnih normi i stavova učiniće da pojedinci
prihvate, razumeju i kasnije koriste različite lingvističke i modele ponašanja
karakteristične za određenu lingvističku zajednicu, situaciju i sagovornike
(Andrijević, 2010). Bajram (Byram, 2000: 297) smatra da interkulturna
kompetencija nadmašuje komunikativnu jer joj je cilj da uspostavi i održi
veze među ljudima, a ne samo da prenese određenu poruku, i definiše je
kao „sposobnost uspešne interakcije sa osobama čija je kultura drugačija
od naše”. Ta sposobnost podrazumeva odgovarajuće stavove, znanja, kao
i afektivne (empatija, kontrola anksioznosti, pozitivnost, itd.) i kognitivne
veštine (poznavanje i razumevanje kulturnih elemenata kako sopstvenih,
tako i ciljne kulture) koje se manifestuju kroz adekvatno verbalno i
neverbalno ponašanje i delanje u određenom društvenom i kulturnom
kontekstu, što omogućava efikasnu i uspešnu komunikaciju. Zajednički
evropski referentni okvir za jezike (Consejo de Europa, 2002: 26) ističe
da je upravo poznavanje elemenata svakodnevnog života kao i vrednosti
i stavova koje dele pripadnici jedne kulture (uključujući i neverbalne
elemente) od suštinskog značaja za uspešnu interkulturnu komunikaciju,
što podrazumeva potrebu za sticanjem odgovarajuće interkulturne
kompetencije u procesu usvajanja L2.

232
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

3. Neverbalna komunikacija u nastavi L2 na primeru

hispanske kulture i španskog kao stranog jezika

Savremeni metodi u nastavi L2 označavaju kao osnovne ciljeve

nastave stranih jezika kako ovladavanje različitim kompetencijama tako
i delanjem, odnosno razvijanje sposobnosti komunikacije sa izvornim
govornicima u realnim situacijama koja pored lingvističkih komponenti
uključuje i nelingvističke, paralingvističke i kulturološke aspekte. Takođe,
insistiraju na neformalnom i dinamičkom konceptu kulture koji odražava
elemente svakodnevnog života i sisteme vrednosti govornika ciljnog jezika,
čiji su sastavni deo i elementi neverbalne komunikacije. Stoga smatramo da
je potrebno da učenici L2 usvoje, prepoznaju i koriste različite neverbalne
kodove ciljne kulture kako bi stekli što bolju interkulturnu komunikativnu
kompetenciju i ostvarili smislenu komunikaciju i zadovoljavajuću
interakciju.
Repertoar elemenata neverbalne komunikacije koji se mogu obraditi
u učionici je veoma veliki, počev od onih u svakodnevnoj društvenoj
upotrebi (pozdravi, otpozdravi, itd.), preko neverbalnih znakova kao
organizatora diskursa do onih koji izražavaju ideje i osećanja. Jedan od
načina na koji neverbalne komponente mogu da se uključe u nastavu L2 je
upotreba autentičnih materijala koji su stvoreni sa istinskim komunikativnim
ciljem i u kojima su neverbalni elementi konstekstualizovani. Autentični
materijali (stripovi, audio i video zapisi, reklame, fragmenti književnih
dela ili isečci iz novina, spontane fotografije, oglas, itd.) su sredstvo koje
ilustruje društvene vrednosti i ponašanje jedne zajednice jer su namenjeni
izvornim govornicima i prema tome prožeti kulturološki autentičnim
informacijama. Međutim, jedan od najvećih izazova koji podrazumeva
upotreba tih materijala u nastavi je pronalaženje onih koji istovremeno
obrađuju teme koje su zanimljive, motivišuće, relevantne za učenika i
prilagođene njegovom iskustvu kako bi mogao da poveže novi input sa
već stečenim znanjima. Takođe, integracija neverbalnih sadržaja u nastavu
stranih jezika trebalo bi da se vrši zajedno sa ostalim jezičkim elementima,
postepeno i u zavisnosti od nivoa znanja učenika, sa naglaskom na načinu
produkcije i komunikativnoj funkciji koju obavljaju.

233
 Maja Andrijević

U obradi neverbalnih elemenata hispanske kulture, učenicima

prvenstveno treba skrenuti pažnju da ta kultura pripada kontaktnim
i polihronim kulturama visokog konteksta jer pridaje veliku važnost
okruženju, poseduje mnogo ekspresivnije gestualno ponašanje, glasniji i
brži ton, češći fizički kontakt i određenu opuštenost u odnosu na vreme.
Takođe im treba objasniti da ono što se u jednoj kulturi smatra narušavanjem
lične teritorije u interkulturnoj komunikaciji sa hispanskim govornicima to nije
slučaj i da prevelika razdaljina ili zaziranje od poljubaca ili zagrljaja prilikom
pozdravljanja može da bude interpretirano kao suzdržanost ili neprijateljski
stav. Mnogi kulturni šokovi sa hispanskom kulturom vezani su i za koncept
vremena: učenici treba da shvate da dan u hispanskim zemljama počinje i
završava se kasnije, da je podne veoma nejasan pojam i da jutro traje sve dok
se ne završi ručak (Španci počinju da koriste buenas tardes tek kada su ručali);
takođe postoji i nedostatak preciznosti u izrazima koji određuju vreme: te llamo
luego; nos vemos (por la tarde); cerrado al mediodía, a eso de...
Za obradu i usvajanje neverbalnih komponenti hispanske kulture u
nastavi španskog kao stranog jezika predlažemo neke od sledećih aktivnosti:
1) u učionici bi od prvog trenutka susreta sa jezikom trebalo isticati
uobičajeno neverbalno ponašanje pripadnika hispanske kulture
koje prati ili zamenjuje svakodnevne radnje poput pozdrava,
poljubaca, zagrljaja, potvrđivanja i odbijanja, zahtevanja tišine,
itd. i upoređivati ih sa sopstvenom i drugim kulturama; npr. u
momentu kada se obrađuju verbalne poruke pozdravljanja,
trebalo bi objasniti učenicima i gestove koji ih prate: iako se
sagovornici ne poznaju, u hispanskoj kulturi je uobičajeno da
se pri upoznavanju dve ženske i muška i ženska osoba poljube
dva puta u obraz, a ne da pruže ruku; na čas se mogu doneti slike
koje ilustruju dati ali i druge načine pozdravljanja u različitim
kulturama (slika 1 u dodatku na kojoj španski monarh pozdravlja
svog domaćina na tradicionalni način);
2) pored kinezičke, proksemičke i hronemičke analize ilustracija
i fotografija (slika broj 2 u dodatku prikazuje radno vreme
prodavnice koje je prividno neprekidno, dok u zagradi stoji da je
zatvorena u „podne“, od 3 do 5), na čas se mogu doneti stripovi
(npr. Mortadelo y Filemón, Mafalda) i vinjete (argentinska autorka
Maitena, argentinski autor Quino, španski autor Forges) kao

234
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

pokazatelj paralingvističkih, hronemičkih i proksemičkih obrazaca

hispanske kulture; takođe, treba ponuditi učenicima (prethodno
pripremljene) stripove/vinjete sa praznim oblačićima koje će
popunjavati paralingvističkim ili lingvističkim elementima (slike 3 i
4 u dodatku) ili sastavljati priču na osnovu gestualnih ilustracija bez
reči (slika broj 5 u dodatku);
3) predlažemo i upotrebu pesama, reklama i drugih audio zapisa koji
se mogu iskoristiti za analizu kvazileksičkih i paralingvističkih
elemenata, kao i povezivanje onoga što se čuje sa situacijom
ponuđenom u vidu različitih slika ili pravljenje stripova/ilustrovanje
određene situacije i osećanja na osnovu audio zapisa (za to su
pogodne pesme koje „pričaju“ priču, opisuju neku situaciju, slučaj:
npr. pesma Maldita Cenicienta koju izvodi Chenoa);
4) učenici mogu da stvaraju sopstveni neverbalni materijal
od fotografija ili ilustracija u štampi i da traže u člancima
ili književnim delima primere proksemičkih, hronemičkih
paralingvističkih i kinezičkih opisa (npr. u romanu Eduarda
Mendose Sin Noticias de Gurb u kome vanzemaljac u dnevniku
koji vodi opisuje razne aspekte ljudskog izgleda, ponašanja i
života u Barseloni; ili u delu Ramona H. Sendera La Tesis de
Nancy gde mlada Amerikanka opisuje kulturne nesporazume
sa kojima se susreće na studijama u Sevilji); kasnije na času
mogu da ih pokažu ili citiraju, analiziraju i zajedno dolaze do
zaključaka vezanih za različita neverbalna ponašanja pripadnika
hispanske kulture u odgovarajućim situacijama;
5) u španskom jeziku postoje mnogobrojne ustaljene fraze,
poslovice i izreke koje se odnose na određene gestove (slike broj
7a i 7b u dodatku) te učenici mogu da povezuju lingvističke i
kinezičke elemente (izraz sa odgovarajućim gestom: enseñar
los dientes, frotarse las manos, cruzar los brazos, fruncir el
ceño, guiñar un ojo...); vezano za ovu aktivnost može da se
vrši i prevođenje određenog izraza u gest i obrnuto i njihovo
poređenje u obe kulture ili da se neverbalno iskazuju reakcije
na razne stimulanse; isto tako, učenici mogu koristiti mimiku za
objašnjavanje stanja, osećanja ili reči koja im nedostaje;
6) smatramo da su najadekvatniji pokazatelji neverbalnih

235
 Maja Andrijević

elemenata u ciljnoj kulturi video zapisi u kojima učenici mogu

da opaze obrasce proksemičkih, hronemičkih, kinezičkih i
paralingvističkih znakova i kasnije ih porede sa sopstvenom
kulturom i koriste u interakciji; npr. modeli kinezičkog i
proksemičkog ponašanja različitih društvenih grupa (razdaljina,
gestovi, pogledi, društvene uloge, ton...) tokom raznih
komunikativnih situacija mogu se ilustrovati fragmentima iz
filmova (npr. kratkometražni film Ana y Manuel) ili serija poput
Seranovih - ilustracija broj 7 u dodatku (Los Serrano), Mojih
dragih komšija (Aquí no hay quien viva), Pakovog sveta (Los
hombres de Paco), mnogobrojnih telenovela ili kratkih skečeva
koji se mogu naći na internetu (npr. Splunge-gestos); video
zapisi su kompletno i efikasno sredstvo za obradu neverbalnih
elemenata jer istovremeno nude zvuk, sliku i kontekst, bliski su
realnim situacijama i promovišu interesovanje učenika koji su
naklonjeni vizuelnim stimulansima zbog karakteristika društva
u kome živimo; takođe omogućuju mnogobrojne aktivnosti:
trebalo bi navoditi učenike da posmatraju neverbalno ponašanje
ciljnih govornika (razdaljinu koju zauzimaju u različitim
situacijama, kodekse koji se poštuju; ponašanje na ulici, u liftu, u
redu, u baru, koncept tačnosti, radno vreme itd.) da bi kasnije bili
sposobni da ga dekodifikuju i koriste, kao i porede sa izvornom
i drugim kulturama i uočavaju lažne gestualne, hronemičke i
proksemičke prijatelje ili interferencije; video zapisi se mogu
projektovati i bez zvuka, te se osmišljavati odgovarajući dijalozi
i kasnije upoređivati sa stvarnim ili scenifikovati prikazane
situacije upotrebom kinezičkih, paralingvističkih i proksemičkih
elemenata, a može da se vrši i simulacija (role-play) odgledanih
situacija i uočenih neverbalnih elemenata pripadnika ciljne
kulture u određenim situacijama;
7) konačno, prisustvo neverbalnih komponenti u nastavi L2 može
biti izgovor za mnogobrojne interkulturne debate o sličnostima i
razlikama između sopstvene i ciljne kulture ili između kontaktnih/
nekontaktnih i monohronih/polihronih kultura, njihovih dobrih i
loših strana, kulturnih tabua, kao i za sastavljanje upitnika i inventara

236
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

o kinezičkom, paralingvističkom, proksemičkom i hronemičkom

ponašanju različitih kultura (izvorne, ciljne i ostalih).

4. Završne napomene

Jedan od osnovnih ciljeva u savremenoj didaktici i nastavi stranih

jezika upravo je razvoj interkulturne svesti i interkulturne kompetencije,
odnosno otkrivanja kulture putem jezika, ali i preispitivanje sopstvene,
prevazilaženjem predrasuda i stereotipa. Učenik L2 posmatra se kao
interkulturni govornik koji treba da bude sposoban da identifikuje
relevantne aspekte ciljne kulture. Kako interkulturna kompetencija
podrazumeva znanja, stavove i veštine potrebne za uspešnu i prikladnu
interakciju sa pripadnicima drugih kultura, za njeno sticanje neophodno je
i poznavanje elemenata neverbalne komunikacije koji aktivno učestvuju u
interakciji i imaju određenu komunikativnu svrhu.
Svaka kultura poseduje različite kodekse neverbalnog ponašanja čije
nepoznavanje može uticati na efikasnost interkulturne komunikacije te je u
procesu usvajanja stranog jezika neophodno da se pored verbalnih elemenata
upoznaju, razumeju i usvoje kinezički i paralingvistički kodovi kojima se
vode izvorni govornici, kao i njihov odnos prema prostoru (proksemika)
i vremenu (hronemika). Pored toga, zapostavljanje neverbalnih elemenata
u nastavi L2 svodi ljudsku komunikaciju na samo jednu od njenih
komponenti, verbalnu, dok je istinska diskurzivna stvarnost predstavljena
trostrukom strukturom koja se javlja u vidu verbalnog, paralingvističkog i
kinezičkog kontinuuma i kao takvu je treba i proučavati.
Nakon svega izloženog, neosporno je da elementi neverbalne
komunikacije imaju aktivnu i važnu ulogu u interakciji i kulturi jedne
zajednice, te tako i u usvajanju ciljnog jezika i sticanju odgovarajuće
interkulturne kompetencije; stoga je neophodno skrenuti pažnju profesora,
autora didaktičkih paketa i institucija zaduženih za izradu nastavnih planova
i programa za strane jezike na neophodnost uvođenja ili veće prisutnosti
tih elemenata u jezičkim kurikulumima, materijalima i nastavi L2. Na taj
način učenici će imati potpuniji uvid u jezičku stvarnost kulture jezika
koji usvajaju, lakše tumačiti i prenositi poruke na ciljnom jeziku, izbeći
kulturne nesporazume i steći potpuniju interkulturnu kompetenciju koja
je osnova efikasne komunikacije u savremenom multikulturnom društvu.

237
 Maja Andrijević

DODATAK
1
8
29

310

8 http://www.protocol.es/?p=129
9 http://noquedanpollos.wordpress.com/category/autor/nill/page/5/
10 Mafalda y la filosofía, Quino, http://neteducacion.wordpress.com/2009/09/26/
mafalda-y-la-filosofia/

238
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

411 512

11 http://www.pedrojcolombo.com/2005_11_01_archive.html
12 La importancia de tener amigos, Quino, http://www.taringa.net/posts/
humor/6511557/mas-chistes-graficos.html

239
 Maja Andrijević

613 A. B.

714

13 preuzeto iz: Pejović, A. & M. Andrijević (2010). ¿Hablamos? 4, Beograd: Zavod

za udžbenike, str. 44-45.
14 http://serranoclub.mforos.com/564639/7562385-la-union-serrana-la-esperanza-
es-lo-ultimo-que-se-pierde-porfin-entero/

240
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

Lista referenci:

Andersen, P. A. & Wang, H. (2008). Beyond language: Nonverbal

Communication Across Cultures. In Intercultural communication:
A Reader (Samovar, L. A., R. E. Porter & E. R. McDaniel, Eds.),
Wadsworth: Cengage Learning, 264-280.
Andrijević, M. (2010). Značaj interkulturne komunikacije u modernom
društvu. Godišnjak fakulteta za kulturu i medije Megatrend
univerziteta 2, 153-168.
Brown, H. D. (2000). Principles of Language Learning and Teaching. NY:
Pearson/Longman.
Byram, M. (ed.) (2000). Routledge Encyclopedia of Language Teaching
and Learning. London: Routledge.
Cestero Mancera, A. M. (1999). Comunicación no verbal y enseñanza de
lenguas extranjeras. Madrid: Arco Libros.
Cestero Mancera, A. M. (2000). Comunicación no verbal y desarrollo
de la expresión oral en la enseñanza y el aprendizaje de lenguas
extranjeras. Carabela 47, 69-86.
Cestero Mancera, A. M. (2004). La comunicación no verbal. In Vademécum
para la formación de profesores. Enseñar español como segunda
lengua / lengua extranjera (Sánchez Lobato, J. & I. Santos Gargallo,
Dirs.), Madrid: SGEL, 593-616.
Ciarra Tejada, A. (2009). El lenguaje no verbal. Utilidad y dificultades de
su enseñanza en el aula de E/LE. Reflexión y propuesta didáctica.
Universidad de Salamanca.
Consejo de Europa (2002). Marco común europeo de referencia para las
lenguas: aprendizaje, enseñanza, evaluación. Estrasburgo: Consejo
de Europa. Preuzeto sa: http://cvc.cervantes.es/obref/marco/
Davis, F. (2002). La comunicación no verbal. Madrid: Alianza Editorial.
Hall, E. T. (1966). The Hidden Dimension. Garden City, NY: Doubleday.
Hall E. T. & Hall, M. R. (1990). Understanding cultural differences: keys to
success in West Germany, France, and the United States. Yarmouth/
Maine: Intercultural Press.
Lustig, M. W. & Koester J. (2003). Nonverbal intercultural communication
in Intercultural competence: Interpersonal communication across
cultures, Massachusetts: Allyn & Bacon.

241
 Maja Andrijević

Mehrabian, A. (2007). Nonverbal communication. New Jersey: Transaction

Publishers.
Poyatos, F. (1994a). La comunicación no verbal I. Cultura, lenguaje y
conversación. Madrid: Istmo.
Poyatos, F. (1994b). La comunicación no verbal II. Paralenguaje, kinésica
e interacción. Madrid: Istmo.
Samovar, L. A., Porter R. E. & McDaniel E. R. (2009). Nonverbal
Communication: The Messages of Action, Space, Time, and
Silence. In Communication Between Cultures, Wadsworth: Cengage
Learning.
Vilà Baños, R. (2008). La competencia comunicativa intercultural. Un
estudio en el primer ciclo de la Educación Secundaria Obligatoria.
Madrid: CIDE
Wylie, L. (1985). Language Learning and Communication, The French
Review, 58: 6, 777-785.

Maja Andrijević

LA IMPORTANCIA DE LA COMUNICACIÓN NO
VERBAL PARA LA ADQUISICIÓN DE LA COMPETENCIA
INTERCULTURAL EN LA ENSEÑANZA DE L2

Resumen

En la enseñanza de L2 muchas veces se relega a un segundo plano un aspecto muy

importante de la cultura de la lengua meta, sin el cual no sería posible lograr una plena
competencia comunicativa intercultural. Se trata de la comunicación no verbal o de todo
un repertorio de gestos, posturas y comportamientos no verbales que forman parte de la
cultura de un pueblo y que condicionan la interacción y su eficacia. La enseñanza de una
lengua extranjera no se basa únicamente en el conocimiento de las reglas lingüísticas y
los contenidos léxicos, sino también en el de la cultura de la lengua meta que comprende
asimismo la adquisición de los códigos de la comunicación no verbal, únicos en cada
cultura. Por eso, los objetivos de este trabajo son los siguientes: llamar la atención

242
 VAŽNOST NEVERBALNE KOMUNIKACIJE ZA STICANJE INTERKULTURNE
KOMPETENCIJE U NASTAVI L2

sobre la importancia de la comunicación no verbal en un acto comunicativo, señalar la

necesidad de su incorporación/su mayor representación en la enseñanza de L2 y subrayar
el papel que tienen sus sistemas en la adquisición de la competencia intercultural para
lograr evitar los malentendidos culturales, superar los estereotipos y mejorar la eficacia
de la interacción en un diálogo intercultural. Asimismo, se ofrecen algunas sugerencias
de las actividades para la incorporación y el tratamiento de los elementos no verbales
representados en la cultura hispánica dentro del aula de ELE.

243
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

Biljana Radić-Bojanić
Filozofski fakultet
Univerzitet u Novom Sadu

STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA

U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG
VOKABULARA1

Sažetak

Metaforički vokabular u stranom jeziku učenicima često predstavlja problem

u sticanju produktivnih i receptivnih jezičkih veština. Jedan od načina prevazilaženja
ove situacije jeste svesno razvijanje strategija za razumevanje metaforičkog vokabulara,
koje kratkoročno doprinose boljem razumevanju i produkciji, a dugoročno dovode do
autonomije samih učenika u korišćenju metaforičkih izraza u stranom jeziku. Jedna od
veoma uspešnih strategija jeste upotreba mentalnih slika, koje se prirodno povezuju sa
pojmovnim metaforama zbog njihove inherentno vizuelne prirode. U radu se posmatra
razvoj upotrebe ove strategije tokom godinu dana, gde se jasno vidi kako studenti
podstaknuti metaforičkim inputom svoju veštinu dovode na veoma visok nivo.

Ključne reči: strategije za učenje jezika, vokbular, mentalne slike, metafora,

kvalitativno istraživanje.

1. Uvod

Metafora kao kognitivni instrument po prvi put je definisana u knjizi

Lakoffa i Johnsona Metaphors We Live By (1980) i predstavlja prekretnicu
u jezičkom istraživanju i analizi. Od izuzetnog značaja je činjenica da se
metafora više ne vidi kao stilska figura, već se posmatra kao jedna od
najosnovnijih, korenskih pojava zbog koje mišljenje i jezik jesu isključivo
metaforičke prirode, „budući da se pojmovi o kojima je reč ne mogu
razumeti na doslovan način. ... Tako je metafora pre svega stvar mišljenja
i delovanja, a tek sekundarno stvar jezika – odakle i termin ’pojmovna

1 Rad je urađen u okviru projekta Ministarstva  za nauku i tehnološki razvoj

Republike Srbije br. 178002 Jezici i kulture  u vremenu i prostoru.

245
 Biljana Radić-Bojanić

metafora’.“ (Klikovac 2000: 34).

Primer kojim Lakoff i Johnson počinju knjigu je metafora rasprava je
rat (argument is war), pokušavajući da ilustruju do kog stepena metafora
prožima svakodnevne izraze odražavajući u jeziku i samo mišljenje o
raspravi. Na taj način oni pokazuju da, iako nije posredi fizički sukob,
rasprava se konceptualizuje i u jeziku izražava pomoću pojma rata. Tako
se rasprava vidi kao verbalna bitka, gde osobu sa kojom se svađamo
doživljavamo kao protivnika, gde napadamo tuđe argumente, pripremamo
strategije i na kraju dobijemo ili izgubimo. Osim ove metafore, u jeziku
postoji još mnogo drugih sličnih primera koji ilustruju suštinsku metaforičku
prirodu mišljenja i jezika. Drugim rečima, metafora je mehanizam na
osnovu kojeg jedan pojam razumemo pomoću nekog drugog, iskustveno
bližeg pojma, pri čemu su iskustveno bliži pojmovi veoma često konkretni,
a iskustveno dalji pojmovi apstraktni. „Ovaj prenos našeg iskustva sa
dobro poznatim predmetima i događajima je još bitniji kad su u pitanju
apstraktne kategorije kao što su emocije,“ (Ungerer i Schmid 1996: xii) a
ljudsko iskustvo vezano za konkretne događaje i dešavanja u svetu pomaže
da se baš te apstraktne kategorije lakše razumeju, shvate i izraze u jeziku.
Poput drugih teorijskih lingvističkih konstrukta, i pojmovna metafora
se pokazala kao plodno tlo u domenu nastave stranog jezika, što je među
prvima uočila Lazar (1996). Ona u svom članku „Using figurative language
to expand students’ vocabulary“ objašnjava tu ideju tako što kaže da su
prenesena značenja svakako neizbežan i sastavni deo leksikona izvornih
govornika, zbog čega su oni sposobni da razumeju i proizvedu prenesena
značenja reči. Iz ovoga zaključuje da je to veoma bitna veština koju i učenici
stranog jezika treba da nauče. Ukoliko je osnovni pojmovni sistem čoveka
metaforičan po svojoj prirodi, zaključuje se da su prenesena značenja
neizbežan elemenat koji učenici stranog jezika svakako moraju da usvoje.
Same pojmovne metafore u učionici mogu da budu od višestruke koristi,
pa tako Littlemore (2001) tvrdi da se uvođenjem metafora obogaćuje
jezička produkcija i ukupno poboljšava komunikativna kompetencija time
što učenici počinju da bolje razumevaju metaforičke izraze.
Pošto učenici nemaju kompetenciju izvornog govornika ciljnog
jezika, neće uvek moći da procesuiraju prenesena značenja na isti način
kao izvorni govornici; ponekad će imati koristi od analitičkog, ispitivačkog

246
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

pristupa, koji Littlemore i Low (2006) nazivaju metaforičko razmišljanje

(eng. figurative thinking). Oni ga definišu kao proces postavljanja pitanja
koji se zasniva na pretpostavci da nepoznata fraza možda ima preneseno
značenje, ili koji istražuje kakve su implikacije u upotrebi metaforičkog
izraza. Kad neizvorni govornici naiđu na izraze čija značenja ne znaju,
ili izraze koje nemaju u sopstvenom maternjem jeziku, oni moraju da ih
analiziraju pažljivije, a često se desi i da uspore tokom čitanja teksta koji
sadrži ovakve fraze. Ovo se verovatno dešava jer učenici pokušavaju da
analiziraju pojedinačne elemente u izrazu, ili jer postavljaju sebi niz pitanja
koja će ih možda dovesti do pravog značenja (Littlemore i Low 2006: 4).
Razumevanje prenesenog značenja zahteva od učenika da povezuje
dva različita elementa i da napravi čitav niz jezičkih inferencija, pri čemu taj
proces dekodiranja prenesenog značenja uključuje otkrivanje prikrivenih
veza u iskazu putem procesa inferencije. Iz ovog se vidi da pred učenicima
stoji veoma zahtevan zadatak čije sprovođenje u nastavi podrazumeva
povratak na teorijska saznanja o prirodi i funkcionisanju pojmovne metafore,
ali se postavlja pitanje koliko toga je u stvari potrebno preneti učenicima.
Postoji generalna saglasnost da se osnovni postupak u procesu nastave
svodi na podizanje svesti o metafori tako što će se učenicima skrenuti
pažnja da metafore prožimaju jezik, tj. da nisu samo poetski mehanizam.
Veliko pitanje je koliko teorijske osnove treba ponuditi studentima da bi
se poboljšalo razumevanje, a da se ne zaguše informacijama. Littlemore
(2004) je istraživala dva pristupa ovom problemu: u prvom je učenicima
objašnjena teorija, navedene su nekolike dominantne metafore i onda su
kontekstualizovane metafore tumačene, dok su u drugom pristupu učenici
analizirali direktno metafore u kontekstu, radili zadatke koji se na njih
naslanjaju, razgovarali o njima, ali se uključivalo malo teorije, jer su se
učenici oslanjali na indukciju i dedukciju. Littlemore (2004) je ustanovila
da su učenici koji su sudelovali u eksperimentu gde je pristup bio zasnovan
na izlaganju teorije primećivali uglavnom retoričke metafore u daljem
radu, a ostale, mnogo svakodnevnije metafore su prevideli. Nasuprot toga,
drugi pristup, zasnovan na indukciji i dedukciji, pokazao je da su učenici
postigli mnogo veći uspeh i dublje razumevanje materije.
Littlemore i Low (2006: 24-25) detaljnije opisuju pristup koji se
oslanja na indukciju i dedukciju polazeći od činjenice da, bar što se tiče

247
 Biljana Radić-Bojanić

jednostavnijih prenosa značenja, prosta pitanja vezana za izgled, funkciju,

položaj, itd. mogu učenicima da pomognu u velikoj meri da odgonetnu
prenesena značenja reči i izraza kojima barataju. S druge strane, neki
izrazi će i dalje ostati nepoznati, često zato što učenici ne znaju osnovno
značenje reči, ili zato što je izvorni pojam arhaičan ili usko stručan. Sam
proces postavljanja pitanja uključuje jasna i direktna pitanja o osnovnom
značenju reči, te same učenike može makar delimično da usmeri u pravom
pravcu. Ova pitanja takođe mogu da pokrenu i dublje razumevanje i obradu
informacija, pri čemu se učenici aktivno bave datom temom, postavljaju
pitanja vezana za nju i smisleno je povezuju sa drugim temama. Ovakav
pristup je neophodan ukoliko učenik želi da konsoliduje i integriše
značenje reči u postojeće znanje, a, uopšteno govoreći, učenje je uspešnije
i bolje kada se podaci obrađuju na takav način. Ovakav metod usvajanja
vokabulara svakako ne teži da zameni ostale postupke, nego da ih dopuni,
te se smatra da on nije poseban, odvojen program, nego treba da se integriše
sa ostalim pristupima u nastavi stranih jezika (Boers 2000).

2. Strategije za učenje stranog jezika

Zbog uticaja kognitivne teorije učenja, pojam strategija za učenje

jezika postao je priznat i raširen u polju usvajanja stranog jezika. Adekvatno
objašnjenje kako strategije za učenje doprinose usvajanju i zadržavanju
jezika mora da razradi čitav niz varijabli – od društvenog i kulturnog
konteksta učenja do različitih faktora koji utiču na izbor i upotrebu strategija.
Za razliku od drugih lingvističkih teorija usvajanja jezika, kognitivna teorija
smatra da su strategije za učenje jedan od najbitnijih kognitivnih procesa u
usvajanju (Pavičić Takač 2008: 26). Stoga je pojam strategija za učenje jedan
od ključnih u kognitivnom pristupu učenju stranog jezika, koji učenike tretira
kao aktivne učesnike u procesu učenja, pri čemu oni aktivno koriste različite
mentalne strategije da bi organizovali jezički sistem koji pokušavaju da nauče
(Williams i Burden 2001). Upravo upotreba strategija je ono što čini proces
usvajanja stranog jezika različitim od procesa usvajanja maternjeg jezika,
pošto strategije za učenje u procesu kognitivnog učenja čine eksplicitnim
ono što bi se inače dešavalo bez učenikove svesti o tome, što bi nadalje kao

248
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

rezultat imalo nepotpuno skladištenje informacija u dugoročnoj memoriji

(Pavičić Takač 2008: 30).
Upotrebom strategija za učenje učenici selektuju, usvajaju,
organizuju i integrišu novo znanje (Weinstein i Mayer 1986), pa se smatra
da su strategije za učenje koje aktiviraju mentalne procese efikasnije u
pospešivanju učenja (O’Malley i Chamot 1990), te da mogu da postanu
automatizovane nakon učestale upotrebe. Pretpostavka da se strategije
za učenje jezika, u smislu isticanja složene kognitivne veštine, mogu
naučiti nagoveštava koliko je značajna njihova uloga u poboljšanju opšte
sposobnosti učenja jezika. Ovo spada u širi kontekst teorije usvajanja
stranog jezika koja se bavi podizanjem učenikove svesti o jeziku,
njegovom ustrojstvu i načinima na koje se on može usvajati. Boers (2000:
554) opisuje pokret podizanja učenikove svesti o jeziku (eng. Language
Awareness Movement) kao „tehniku koja podstiče učenike ne samo da
koriste jezik, nego i da razmišljaju o njegovoj upotrebi i karakteristikama“.
Carter (2003: 64) nadalje kaže da se ovde radi o „razvoju povećane svesti i
osetljivosti vezane za oblike i funkcije jezika kod učenika“, što naposletku
svakako dovodi do pozitivne promene u stavovima učenika prema jeziku
i učenju, naročito zato što su učenici aktivno uključeni u proces (Radić-
Bojanić 2008: 416). Carter (2003: 65) zaključuje:

„Početna istraživanja svesti o jeziku pokazala su povećanu

motivaciju koja je rezultat aktivnosti, naročito aktivnosti
zasnovanih na zadacima, koje neguju uključenost učenika
tako što promovišu induktivno učenje jezičkih pravila,
što daje učeniku i prostora i vremena da sam razvije svoje
afektivne i iskustvene reakcije na jezik, naročito na njegova
kontekstualna značenja i posledice.“2

Iz ovoga proizlaze sledeći zaključci: (1) strategije za učenje

odražavaju svestan napor koji učenik ulaže u učenje i usvajanje stranog

2 “Initial research in language awareness has shown increased motivation resulting

from activities, especially taks-based activities, which foster the learner’s
involvement by promoting the inductive learning of language rules, which allows
learners time and space to develop their own affective and experiential responses
to the language, especially to its contextual meanings and effects.”

249
 Biljana Radić-Bojanić

jezika i omogućavaju učeniku da preuzme kontrolu na procesom usvajanja;

(2) strategije za učenje utiču na uspeh procesa usvajanja stranog jezika; (3)
strategije za učenje su izvor individualnih razlika među učenicima; (4)
strategije za učenje su karakteristike pojedinaca i smatra se da su veoma
podložne promenama: one mogu da se nauče i da se vežbaju dok ne postanu
automatizovane, tj. dok učenici ne postanu brzi i vešti u njihovoj upotrebi.
Stoga ovaj rad prikazuje načine na koje ispitanici koriste strategije kad
se hvataju u koštac sa metaforičkim vokabularom, tačnije, daje se detaljan
uvid u upotrebu jedne strategije – mentalnih slika, te se prikazuje kako
studenti koriste ovu strategiju i kako se njihova kreativnost i fleksibilnost
vremenom menjaju i razvijaju.

3. Metodologija istraživanja

S obzirom na to da je ovo istraživanje imalo za cilj da ustanovi razvoj

upotrebe strategije mentalnih slika, prava saznanja nisu mogla da se dobiju
isključivo statističkim podacima. Razlog za to leži u samom ustrojstvu
ljudskog pojmovnog sistema, koji svakako ne može da se ispita prostim
testiranjem i bodovanjem, niti se njegov razvoj i promene mogu uvideti
samo spoljašnjim posmatranjem bez učestvovanja.
Naturalističko istraživanje usredsređuje se na ponašanje ljudi u
prirodnom okruženju i posmatra kako se oni ponašaju u njemu (Tullis
Owen 2008). Jedna od glavnih postavki ovakvog pristupa jeste shvatanje
da je stvarnost višestruka i društveno uslovljena (Lincoln i Guba 1985: 24-
32). Naturalistička paradigma stvarnost vidi kao subjektivan fenomen, te
je zato veoma interesantno istražiti načine na koje se ljudska komunikacija
odvija i kako se znanje unutar te komunikacije konstruiše i predstavlja.
Naturalističko istraživanje zasniva se na shvatanju da je kontekst od suštinske
važnosti u razumevanju ljudskog ponašanja, kao i da učenje o ljudskom
iskustvu van prirodnog konteksta nije moguće, jer prava slika o složenosti
ljudske interakcije može da se dobije tek u svakodnevnom okruženju, a ne u
kontrolisanim laboratorijskim uslovima (Eisner 1991: 32-33).
U okviru kvalitativnog istraživanja sakupljanje podataka gotovo uvek
uključuje neku vrstu interakcije licem u lice između istraživača i učesnika

250
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

istraživanja. Istraživač je, pri tom, najvažniji instrument u sakupljanju

podataka, faktor koji sve elemente drži na okupu. Samo sakupljanje
podataka može da se odvija posmatranjem (istraživač beleži ono šta vidi),
intervjuisanjem (istraživač beleži ono što mu učesnici istraživanja kažu),
traženjem odgovora (npr. upitnik), itd. Tipovi kvalitativnih intervjua mogu
da se kreću od nestrukturisanih do veoma strukturisanih, ali svima im je
zajedničko to što su otvorenog tipa, pošto učesnici mogu da odgovaraju na
način na koji žele i da govore onoliko koliko žele (Schensul 2008).
Samo istraživanje je trajalo godinu dana i bilo je organizovano na
sledeći način: na početku školske godine studenti iz eksperimentalne
i kontrolne grupe su radili prvi test, nakon čega je usledio intervju o
zadacima iz testa sa polovinom studenata iz eksperimentalne i polovinom
studenata iz kontrolne grupe. Potom je usledio semestar tokom koga su
eksperimentalna i kontrolna grupa pohađale nastavu na istom predmetu po
istom planu i programu, pri čemu je jedina razlika bila da je eksperimentalna
grupa tokom nastave dobijala strukturisani input koji se sastojao od
vežbi zasnovanih na pojmovnim metaforama. Nakon završenog semestra
usledio je drugi test i na njemu zasnovan drugi intervju, zatim još jedan
semestar nastave organizovane na opisani način, i na kraju treći test i
intervju. Intervjui se obično obavljaju na mestima koja su zaštićena i nude
privatnost učesniku, što je u slučaju istraživanja za ovaj rad značilo da
se svaki intervju obavljao u kabinetu autorke, gde su bili prisutni samo
učesnik i ona sama. Dobijeni rezultati analizirani su kvalitativno, tj. sadržaj
intervjua je detaljno analiziran da bi se ustanovilo koji su studenti u kojoj
fazi istraživanja koristili strategiju mentalnih slika i na koji način.

4. Strategija upotrebe mentalnih slika

4.1. Prva faza istraživanja

Na samom početku istraživanja strategiju korišćenja mentalnih slika

studenti iz obe grupe su često koristili da bi objasnili kako su razumeli
metafore koje se zasnivaju na izvornom domenu ljudskog tela (npr. head
of a school, heart of the city, foot of stairs, mouth of a cave). Upotreba
ove strategije kod ovakvih metaforičkih izraza veoma je prirodna, pošto

251
 Biljana Radić-Bojanić

se i sami metaforički izrazi zasnivaju na datim mentalnim slikama. Tako

studentkinja iz eksperimentalne grupe objašnjava kako je shvatila izraz
nose of the plane, za koji tvrdi da ga ranije nije čula (v. Primer 1.).

Primer 1.
S4-E13: -E, ovo, nose of the plane,4 to sam baš pitala sad
ove drugarice, ni one nisu bile sigurne da li je to,
ovaj, onaj deo sam, tamo gde se nalaze piloti, znači
taj. Da li je to taj prednji deo?
Autorka: -Jeste. Jeste.
S4-E1: -Ja sam mislila, ja sam tako napisala.
Autorka: -Zašto misliš da je to taj deo? Mislim, u pravu si,
ali sad da vidim, zašto misliš da je to taj deo?
S4-E1: -Pa ako gledamo nose, kao nos na, ovaj, licu, znači,
nos je onaj koji se na prvo vidi, koji je najdalji.5
Ovaj, pa je to nekako mi logično. To je prvo. Pa
po toj logici mi je bilo i za. Al’ nisam čula nikad za
nose of the plane. Pa to mi nekako.

Njene reči kazuju da ona svoj proces razmišljanja zasniva na izgledu

ljudskog nosa, na njegovom mestu na ljudskom licu, kao i na istaknutosti u
odnosu na druge delove lica (To je prvo.). Druga studentkinja opisuje kako
zamišlja mouth of a river, pri čemu njen proces tumačenja značenja počiva
na mentalnoj slici reke koja nešto „guta“ (v. Primer 2.).

Primer 2.
Autorka: -A, e sad da vidimo za reku. Da malo ti i ja zajedno
probamo da dođemo, ovaj, do rešenja. Koje delove
sve reka ima?

3 Radi očuvanja privatnosti studenata, u primerima se neće koristiti njihova imena,

nego šifre (S1, S2, S3, itd. za studente; E1 za eksperimentalnu grupu, 1. intervju,
E2 za eksperimentalnu grupu, 2. intervju, E3 za eksperimentalnu grupu, 3. intervju,
K1 za kontrolnu grupu, 1. intervju, K2 za kontrolnu grupu, 2. intervju, K3 za
kontrolnu grupu, 3. intervju).
4 Delovi intervjua obeleženi kurzivom su na engleskom jeziku.
5 Podvučeni delovi intervjua ukazuju na strategiju upotrebe mentalnih slika.

252
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

S6-E1: -Pa ima ona. Izvor, svoj tok, i svoj, uliva se, znači.
Autorka: -Kako se zove to mesto gde se uliva, jel’ znaš?
S6-E1: -Ušće.
Autorka: -Znaš. Od čega, u stvari od svega toga, šta te
najviše podsećalo na mouth of a river na engleskom?
S6-E1: -Mouth of a river. Pa ..... ušće.
Autorka: -Mhh. Zašto?
S6-E1: -Pa zato što reka mora da se uliva. Ako ima ušće,
znači uliva se u nešto. Da l’ je to neka druga reka,
da li je to more, nebitno. Znači uliva se u. Kao da ga
guta ta, to nešto drugo u šta se uliva.
Autorka: -E to je to. To je to. Mouth of a river jeste ušće.
Dobro.

Osim za ovakve metaforičke izraze, studenti iz obe grupe su koristili

strategiju mentalnih slika i u slučaju metafore život je putovanje. Prilikom
tumačenja izraza u ovom tekstu,6 nekoliko studenata je čak nacrtalo i skice
onoga kako zamišljaju dešavanja u tekstu, pa se te slike daju naporedo sa
njihovim tumačenjima izraza iz pomenutog teksta (Primeri 3. i 4.).

Primer 3.
S9-E1: -Dva se. .... Ajde nek’ ovo bude škola. ....

6 After I left school, I didn’t take the usual path to college. I had always enjoyed
woodcarving, so I took the first step towards trying to earn some money from this
hobby. I decided to open a stall at our local market, selling some wooden toys I had
carved. The toys sold very well, and I couldn’t make enough of them, so two of my
friends joined me and I showed them how to do it. Our little business was on the
road to success, when unfortunately there was a fire in the garage where we stored
our toys. We lost all our stock. Step by step, we had to build up the business again.
After a few years of doing this, we felt we were at the crossroads. We could have
continued to sell out toys in the market. But we decided not to go down that road
any more. Instead, we decided to sell out toys over the Internet.
In the last few years the company has become very successful, but all of us are
arguing about everything and I feel very bored. I think I am coming to the end of
the road with this company. It’s time to take steps towards doing something
different. One positive step might be to get some advice from friends and family.
What do you think I should do? (Lazar 2003).

253
 Biljana Radić-Bojanić

Autorka: -Dobro.
S9-E1: -.... Pa onda recimo da je imao dve opcije. .... Ovde
ide. .... A pošto je rekao usual path to college, recimo
da je ova staza malo deblja. To je nešto normalno. I
onda je krenuo ovde. ....
Autorka: -Aha, dobro, to je odabrao.
S9-E1: -I onda se ovde, ovde se zadržao neko veme. Ovo
je on.
Autorka: -Dobro.
S9-E1: -Onda su mu došli, još dva prijatelja.
Autorka: -Dobro.
S9-E1: -.... I recimo mogli su ovde. ..... I onda su oni otišli
ovde. Onda se to sve srušilo, i morali su da se vrate
ovde na početak. .... Komplikovano. ....
Autorka: -I šta je onda bilo?
S9-E1: -Onda su ovo i dalje radili. Uspeli su. I onda su
dobili šansu. ... Opet. .... Mogli su ovde da ostanu,
ili da. ..... Mogli su ovde da ostanu, na ovoj stazi. Ili
da idu, preko interneta da. ....
Autorka: -Dobro.
S9-E1: -I onda su oni ovo, batalili. I onda su stigli ovde.
Onda im, ovde, ovde su se zadržali nekoliko godina
i biznis je bio sve uspešniji i uspešniji. Ali onda
su počele svađe među njima. Sad ćemo da ovako,
počeli su da se... razdvajaju. Ovako. .... I ovde je
kraj te njihove zajedničke priče. Ovde. .... I onda
on, it’s time to, i onda je on, ovde je kraj bio. I onda
je on krenuo dalje, gde će prvo da se posavetuje sa
svojim, eto sa porodicom.
Autorka: -Odlično.
S9-E1: -I onda pita nas šta da radi. Znači nije siguran.
Autorka: -Šta će dalje.
S9-E1: -Dobro. Odlično, odlično. Super je ispalo.

254
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

Slika 1. Crtež studentkinje S9-E1 koji prati Primer 3.

Primer 4.
Autorka: -Evo, probaj da nacrtaš to što si sad zamislila.
Dakle taj, taj tekst...
S1-K1: -A dobro.
Autorka: -... koji si sad, ovaj, prepričala. Dakle ono što si
čitala, kako ti sad, bi to recimo vizualizovala.
S1-K1: -Ceo tekst ovaj?
Autorka: -Ne moraš baš ceo tekst, ili odaberi...
S1-K1: -Ili, ove reči što sam spomenula. Pošto tu već imam
neku viziju u glavi, ne znam zašto.
Autorka: -‘Ajde probaj to, probaj to što već imaš u glavi.
S1-K1: -Baš konkretno za ove reči. ..... Dobro, i glavni
autoput. Ovo je neki sporedni. I onda je ovde ovako
neki čika.
Autorka: -Dobro.
S1-K1: -Koji šeta u nekim cipelicama. I onda je on, ovo mu
je sve tako išlo lako i onda je on došao do raskršća.
I onda je tu morao da odluči da li će ovamo ili će
ovamo. Ovo je baš neki glavni put. I, i, i, i. Ovde,
pa, ne pa, šta mu još dođe.
Autorka: -Slobodno pogledaj još tekst ako ti treba
informacija, ako si zaboravila nešto.

255
 Biljana Radić-Bojanić

S1-K1: -.... Mhh. S ove strane, samo da vidim kako bi to

mogla da nacrtam. .... S ove strane su kao neke.
‘Ajde ja ću ovako predstavim kao male kućice. To
je nešto onako staro gde je on već, šta je već probao.
Gde je tako već živeo. To je sve ovako nešto kao
ovaj, malo neko seoce tako. Sa jednom crkvom.
Autorka: -Dobro.
S1-K1: -A, ovde je neki veliki grad, koji ovako ima ovde
te oblakodere ogromne. I ta svetla tako velika. I
onda je on morao da se odluči da li će ići ka ovom
starom. To je što je već sve isprobao i video, ili će
ići ka ovom novom. I onda je on izabrao da ide ka
ovom novom. Ali imao je po, ovde su mu njegova
ta porodica. Ovi se drže za ruke. Porodica. I njegovi
još tako tu još prijatelji. I onda su oni svi poduprli.
Da on ide ka nekom velikom gradu i tražio tu
njihovu pomoć onda su mu oni to sve onako dali.
Podršku. Onda je on otišao ka velikom gradu.

Slika 2. Crtež studentkinje S1-K1 koji prati Primer 4.

256
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

Nakon završenog prvog intervjua može se zaključiti da strategiju

upoterbe mentalnih slika podjednako koriste i studenti iz eksperimentalne
i studenti iz kontrolne grupe, što, pored drugih indikatora, ukazuje na to
da je uzorak korišćen u istraživanju homogen i da su im iste polazne tačke
u pogledu znanja i snalaženja sa metaforičkim vokabularom u stranom
jeziku.

4.2. Druga faza istraživanja

Strategija upotrebe mentalnih slika u drugom intervjuu je zastupljena

u mnogo manjem obimu u odnosi na prvi, verovatno zato što same metafore
u osnovi korišćenih zadataka (organizacija je mašina u prvom zadatku,
gore je dobro, dole je loše u drugom zadatku, i život je igra u trećem
zadatku) nisu toliko bliske studentima kao metafore iz prethodnog testa
(npr. život je putovanje). Uprkos tome, uočava se povremena upotreba
mentalnih slika kao strategije rešavanja zadatka, pri čemu se jasno može
uočiti razlika u nivou elaboracije između studenata eksperimentalne
i kontrolne grupe, što su prvi znaci delovanja metaforičkog inputa kod
eksperimentalne grupe. U Primeru 5. studentkinja iz kontrolne grupe šturo
opisuje kako zamišlja kad neko skates over the subject, dok u Primeru 6.
studentkinja iz eksperimentalne grupe mnogo detaljnije opisuje izraz plain
sailing, pri čemu ga i razrađuje i proširuje koristeći svoje životno iskustvo
i znanje o svetu.

Primer 5.
S6-K2: -To avoid talking to much about something because
it may be embarrassing, e to sam stavila ovaj, u
drugom pokušaju, he will skate over the subject.
Znači više kao ovaj nekako i vizuelno nekako
podseća kad se zamisli.
Autorka: -Kako misliš?
S6-K2: -Ovaj znači, da preskoči te, ovaj neke, neke
stvari o kojima ne bi želeo da priča i koje recimo
predstavljaju nešto loše o njemu. Znači da ih
nekako, izbegne.

257
 Biljana Radić-Bojanić

Primer 6.
Autorka: -Kakav je to onda njen život bio ako nije bio plain
sailing?
S2-E2: -Pa nije bio lak život.
Autorka: -Zašto?
S2-E2: -Bio je težak život. Pa ne znam šta znači ovo plain,
ali...
Autorka: -Plain means simple. Simple.
S2-E2: -Aha. Pa znači nije joj bio jednostavan život. Patila
se uglavnom. Verovatno je to u nekom fil, ovo sam,
to sam videla ovo kasnije, she lived, u siromaštvu
je živela. Ovaj, znači, nije joj bilo lako. Ovaj,
finansijski, samim tim ako nije finansijski onda
u mnogim stvarima je, nije bilo lako. Pa to bi to
značilo.
Autorka: -A kakve veze ima sad jedrenje sa svim tim?
S2-E2: -Pa sailing je nešto kada, kada si spokojan, miran,
ovaj, ideš naravno kad nije ono oluja. Kao na
piratskim brodovima.
Autorka: -Dobro.
S2-E2: -Ako je onako idilično kada idu na jedrenje ili onim
preteranim jahtama, ovaj, onda je to mirno more,
onako u blizini obale, onda su tamo galebovi tu i
sve je prelepo, sunce sija. Oni su, oni se sunčaju
i to je onako savršenstvo. Za ljude koji ne pate od
morske bolesti.

Na kraju druge faze istraživanja uočljivo je da studenti iz

eksperimentalne grupe imaju povišen nivo svesti o metaforičnosti izraza
koje analiziraju i opisuju. Osim toga, primećuje se da su ovi studenti mnogo
veštiji u objašnjavaju značenja izraza iz testa, kao i da tokom intervjua
posežu za nekolikim vrstama znanja i sopstvenim iskustvima dok tumače
zadate izraze.

258
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

4.3. Treća faza istraživanja

I u ovoj fazi istraživanja strategija upotrebe mentalnih slika je bila

prisutna kod studenata iz obe grupe, s tim da su studenti iz eksperimentalne
grupe opet pokazali ranije ustanovljenu sposobnost da svoje mentalne
slike i detaljnije opišu i povežu sa drugim vrstama znanja i strategija, što
se jasno vidi u Primeru 7.

Primer 7.
S6-E3: -Onda one branch of his family still lives there. Jedna
grana njegove porodice. Pa i ovako inače znamo da
se povezuje, ne znam, ta porodica, kada pokušavamo
da je nacrtamo, crtamo je u vidu stabla sa nekim
granama i onda jedna porodica koja je deo jedne
velike porodice u stvari samo ogranak nje. I onda
tako, isto kao što se drvo tako grana tako ta porodica
koja ima neku osnovu, znači neke pretke ne znam,
neke babu i dedu tamo, onda od njih kada nastanu
njihovi potomci, pa potomci njihovih potomaka,
sve se tako grana jedno za drugim i nastavljaju se
jedni na druge tako. Ali su svi povezani tom nekom
kao krvnim srodstvom. U stvari kao što, ne znam to
drvo povezano tim njegovim žilama ili šta već.

S druge strane, na narednom primeru iz intervjua sa studentkinjom

iz kontrolne grupe vidi se da joj je potrebno dosta podsticaja u vidu pitanja
i potpitanja da bi došla do odgovora i opisala mentalnu sliku za izraz put
down roots.

Primer 8.
S2-K3: -Put down roots, settle in sam stavila.
Autorka: -Zašto?
S2-K3: -Pa pustila je korenje.
Autorka: -Zašto?
S2-K3: -Zašto?

259
 Biljana Radić-Bojanić

Autorka: -Aha.
S2-K3: -Pa ne znam. Tako, ovaj. Pošla je negde i, zastala,
i planira dugo da ostane u toj Engleskoj i onda je
pustila korenje tako da više neće moći da se pomera.
Opet sam sve to bukvalno zamišljala kao čovek koji
je pustio korenje.

Ako bi se sumirali rezultati analize trećeg i poslednjeg intervjua u

ovom istraživanju, moglo bi se zaključiti sledeće: studenti iz obe grupe
koriste strategiju mentalnih slika u procesu razumevanja nekih metaforičkih
izraza, s tim da eksperimentalna grupa tu strategiju koristi samostalno, dok
je kontrolna grupa koristi najčešće ukoliko joj se postave pitanja i ukoliko
se studenti navedu na upotrebu takve strategije. Osim toga, mentalne
slike studenata iz eksperimentalne grupe mnogo su bogatije detaljima i
razrađenije, a sami studenti su sposobni da bolje opišu ono što za njih
vizuelno predstavlja određeni metaforički izraz, pri čemu se u ovoj fazi
istraživanja utvrdilo da oni počinju mentalne slike da povezuju sa drugim
vrstama znanja, tj. dolazi do interakcije strategija.

5. Zaključak

Suštinski napredak eksperimentalne grupe sastoji se u tome da su

mentalne slike tih studenata mnogo bogatije detaljima i razrađenije, pošto
se oni u sve većoj meri oslanjaju na sopstveno životno iskustvo, a ne samo
na znanje jezika i poznavanje jezičkog sistema. Šire kontekstualizovan,
ovakav razvoj veštine razumevanja metaforičkog vokabulara deo je većeg
pokreta iskustvenog učenja (eng. experiential learning) (Kolb 1984), koje
se zasniva na četiri komponente: (1) konkretnom iskustvu, (2) posmatranju
i razmišljanju, (3) formiranju apstraktnih koncepata i generalizaciji, i
(4) testiranju implikacija tih koncepata u novim situacijama. Ove četiri
komponente procesa učenja povezane su u ciklus koji počinje sa konkretnim
iskustvom, koje služi kao osnova za posmatranje i razmišljanje. Od ovoga
se formiraju teorije koje se primenjuju u novim situacijama, što opet
dovodi do stvaranja konkretnog iskustva, itd. Kružni proces iskustvenog
učenja prikazan je na Dijagramu 1.

260
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

Dijagram 1. Kružni proces iskustvenog učenja (iz Kolb 1984: 21).

Sve ovo navodi na zaključak da primena ovakvog pristupa,

potenciranje životnog iskustva i znanja o svetu kod odraslih učenika, i
izgradnja njihovog samopouzdanja po pitanju ovakvih veština i znanja
mogu samo da doprinesu rastu njihove autonomije i povećanju sposobnosti
da sa uspehom uče (i nauče) strani jezik. Ukoliko se ovo poveže sa svim
onim što se zna o kognitivnoj lingvistici i njenoj ulozi i potencijalu u
nastavi stranog jezika, može se zaključiti sledeće:
1. Potenciranje i razvijanje iskustvenog aspekta u učenju dovodi
do razvoja autonomije učenika, tj. do njihove sposobnosti za
osamostaljivanje, kritičko razmišljanje i samostalno delovanje.
2. Kao što govornicima maternjeg jezika iskustvo pomaže da grade
i menjaju svoj pojmovni sistem, tako i učenicima stranog jezika
iskustvo može da pomogne da se uhvate u koštac sa novim
pojavama, stvarima ili događajima, te da svoja svakodnevna
iskustva ugrađuju u jezik koji uče.
3. Nadograđujući svoje lično iskustvo i znanje o svetu pojmovima
vezanim za strani jezik, učenici istovremeno obogaćuju i svoje
znanje, ne samo o tom jeziku, nego i kulturi u kojoj se jezik
govori, a koja je neizostavno utkana u pojmovni sistem. Na

261
 Biljana Radić-Bojanić

ovaj način učenici se višestruko približavaju svom cilju da što

uspešnije savladaju strani jezik i pripadajuće društveno-kulturne
aspekte.

Literatura

Boers, F. (2000). Enhancing Metaphoric Awareness in Specialized Reading.

English for specific purposes 19, 137-147.
Carter, R. (2003). Language Awareness. ELT Journal 57/1, 64-65.
Eisner, E. W. (1991). The Enlightened Eye. Qualitative Inquiry and the
Enhancement of Educational Practice. New York: Macmillan
Publishing.
Klikovac, D. (2000). Semantika predloga. Beograd: Filološki fakultet.
Kolb, D.A. (1984). Experiential Learning. Experience as the Source of
Learning and Development. New Jersey: Prentice Hall.
Lakoff, G. and Johnson, M. (1980). Metaphors We Live By. Chicago,
London: University of Chicago Press.
Lazar, G. (1996). Using Figurative Language to Expand Students’
Vocabulary. ELT Journal 50/1, 43-51.
Lazar, Gillian. (2003). Meanings and Metaphors. Cambridge: Cambridge
University Press.
Lincoln, Y.S. and Guba, E.G. (1985). Naturalistic Inquiry. Thousand Oaks:
Sage Publications.
Littlemore, J. (2004). What Kind of Training is Required to Help Language
Students Use Metaphor-Based Strategies to Work Out the Meaning
of New Vocabulary? D.E.L.T.A. 20: 2, 265-279.
Littlemore, J. and Low, G. (2006). Figurative Thinking and Foreign
Language Learning. Basingstoke: Palgrave Macmillan.
O’Malley, J. M. and A. U. Chamot. (1990). Learning Strategies in Second
Language Acquisition. Cambridge: Cambridge University Press.
Oxford, R.L. (ed.) (1996). Language Learning Strategies Around the
World: Crosscultural Perspectives. Manoa: University of Hawaii
Press.
Pavičić Takač, V. (2008). Vocabulary Learning and Foreign Language

262
 STRATEGIJA UPOTREBE MENTALNIH SLIKA
U PROCESU RAZUMEVANJA METAFORIČKOG VOKABULARA

Acquisition. Clevedon: Multilinguial Matters.

Radić-Bojanić, R. (2008). A Company of Foot Dragged Their Feet to the
Foot of the Mountain, or How Metaphors Aid Vocabulary Learning.
Godišnjak Filozofskog fakulteta XXXIII/2, 413-425.
Schensul, J. J. (2008). Methods. The Sage Encyclopedia of Qualitative
Research Methods. Thousand Oaks: SAGE Publications. Skinuto
sa sajta 7. 12. 2008. <http://www.sage-ereference.com/research/
Article_n268.html>.
Tullis Owen, J.A. (2008). Naturalistic Inquiry. The Sage Encyclopedia of
Qualitative Research Methods. Thousand Oaks: SAGE Publications.
Skinuto sa sajta 7. 12. 2008. <http://www.sage-ereference.com/
research/Article_n280.html>.
Ungerer, F. i Schmid, H.J. (1996). An Introduction to Cognitive Linguistics.
London, New York: Longman.
Weinstein, C.E. and Mayer, R.E. (1986). The Teaching of Learning
Strategies. In: M.C. Wittrock (ed.), Handbook of Research on
Teaching (315-327). New York: Macmillan.
Williams, M. and Burden, R.L. (2001). Psychology for Language Teachers.
Cambridge: Cambridge University Press.

Biljana Radić-Bojanić

THE USE OF MENTAL IMAGES IN METAPHORIC

VOCABULARY COMPREHENSION

Summary

Metaphoric vocabulary often poses a problem for second or foreign language

learners both in receptive and productive language skills. One of the possible ways of
overcoming this difficulty is working on conscious development of learning strategies
used in metaphoric vocabulary comprehension, which, on the one hand, contribute to
better understanding and production in the second/foreign language and, on the other, lead

263
 Biljana Radić-Bojanić

to student autonomy in the use of metaphoric vocabulary. One of the most successful and
most frequently used strategies is the strategy of mental images, which almost naturally
merges with metaphors because of their highly visual nature. The paper shows the
development of the use of this strategy over a period of one year through periodic testing
and interviews, which clearly shows how structured metaphoric input brings students’
metaphoric skills to an extremely high level. Finally, the wider educational context
indicates that these skills rely on personal experience, which ultimately leads to learner
autonomy, development of critical thinking and cultural skills and better motivation.

264
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

Ljubica Kardaleska
Faculty of Foreign Languages
FON University, Skopje, R. Macedonia

THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS

A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE
OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

Summary

This paper focuses on the impact of instruction on overcoming the difficulties with
the semantic scope of the Present Perfect Tense (simple and continuous) identified in the
production of Macedonian speakers of English as a foreign language.
Based on the two different types of instruction subjects are divided into two
experimental groups:
- Group 1 - exposed to instruction with contrastive notes (regarding learners’ first
language vs. foreign/target language)
- Group 2 - exposed to instruction without any reference to learners’ first language
(focusing only on the semantic components of the Present Perfect Tense in English)
The list of semantic components used for the purposes of this paper is based on the
classification offered by Bernard Comrie.
On the other hand, we are aware of the fact that the subjects’ previous instructional
experience is not uniform and homogenous, and that is why it will be important to avoid
simplistic conclusions.
Theoretical background is based on the following underpinnings: the significance
of Contrastive Analysis, Error Analysis, Grammar-translation method versus an
exclusively L2-based approach.

Key words: Aspect (grammatical and lexical), perfective, progressive, semantic

components, learning, Error Analysis, Contrastive Analysis, grammar-translation method

1. Background

Why is the Present Perfect Tense (simple and continuous) one of the
most incomprehensible tenses of the English verbal system for non-native

265
 Ljubica Kardaleska

speakers of English? Both theory and classroom reality provide ample

evidence of the major problems regarding both students and teachers. For
native speakers of Macedonian, students’ major problems related to the
use of the Present Perfect Tense include:
- The choice of the correct form of the verb for different situations;
- The distinction perfective vs. imperfective/progressive aspect
(not represented by the same linguistics means in English as in
Slavic languages);
- The fact that both aspect and tense are connected with time but
in different ways.
Major problems for teachers may be summarized as follows:
- Tense and time do not correspond directly;
- The choice of verb form is complex, in particular regarding
aspectual differences;
- The choices depend on how the speaker conceptualizes the event
at the moment of speaking;
- Speaker’s/pupil’s interpretation of the temporal elements of an
event (Aspect);
- Explaining the difference between the different usages of the
Present Perfect in English and English vs. Macedonian – focusing
on the range of functions the English Present Perfect covers, as
well as grammatical and lexical means to express these functions
in English and in Macedonian.

1.1. Aims and objectives

The history of language teaching is essentially the history of claims
and counterclaims for and against the teaching of grammar. Differences in
the attitudes to the role of grammar underpin differences between methods,
teachers and learners.
The aim of this study is to test the effects of two different types
of instruction (with contrastive notes on L1 versus L2, and L2-based
instruction, without contrastive notes) on overcoming the identified
difficulties with the semantic components of the Present Perfect Tense
(both simple and continuous).

266
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

1.2.Method of research
This is a classroom-based study investigating how and to what extent
it is possible to overcome the difficulties with the Present Perfect Tense,
depending on the methods of instruction. We have envisioned two types of
tests: pretest and posttest. Intervention between these tests consisted of two-
hour instruction provided for the two groups. We covered about 40 learners
at upper-intermediate level of English. Both experimental groups were
provided with input relating to the present perfect tense, but the first group
received an instruction in the target language as well as reference to the first
language, while the second group was provided only with an input relating
to the target language. The first group was asked to reflect on the features
similar to that in their mother tongue, and avoid possible interference.
The hypothesis was that the group that was provided with exact
explanations, contrastive input and reflection used to raise their awareness
would outperform the group instructed only on the features of L2.
We have decided to use the experiment as a method, although aware of its
weaknesses and disadvantages, such as the following ones (Wray, A. et al.:1998):
- The situation is narrowed down to its bare minimum
- It is easy to measure the behavior of people in experimental
conditions, but how could you compare it to their behavior in
non-experimental conditions?
- Experiments usually end up being harder than they look
- There are hidden variables contributing to the pattern of result
but unknown to researchers (especially if dealing with large
samples of subjects)
- Design faults are possible, potential ambiguities in the instructions.

2. Theoretical background

2.1.Reference books in Linguistics

Potential difficulties might partly result from the ambiguities and still
unanswered questions, mainly related to whether Present Perfect should be
regarded as a Tense or an Aspect. Numerous reference books deal with this
and other related issues which make up the puzzling nature of the Present
Perfect, but we will select only a few.

267
 Ljubica Kardaleska

According to Comrie (1976:52) “This difference between the perfect

and the other aspects has led many linguists to doubt whether the perfect
should be considered an aspect at all. However, given the traditional
terminology in which the perfect is listed as an aspect, it seems most
convenient to deal with the perfect in a book on aspect, while bearing in
mind continually that it is an aspect in a rather different sense from the
other aspects. “Lyons (1977:689) argues that “Anteriority is not always
distinguishable from completion or termination,, and it is for this reason
that linguists are still undecided as to whether the so-called perfect and
pluperfect in English are to be distinguished from the corresponding non-
perfect forms in terms of tense or in terms of aspect.” In addition, McCoard
(1978:17) also seems to be struggling with the same issue, but still decided
that “Since we will be speaking mainly of those perfects which stand in
closest competition with the preterit – namely present perfects and past
perfects – we are necessarily dealing with tensed perfects. For present
purposes, then perfects are tense forms at least”.

Aspect has been concerned with the internal temporal constitution of

a situation. The perfect is rather different from these aspects, since it tells
us nothing directly about the situation itself, but rather relates some state
to a preceding situation. According to Comrie (1976: 52) “The Perfect
indicates the continuing present relevance of a past situation.”

I have lost my penknife

I lost my penknife.
Many linguists therefore doubt whether Perfect should be considered
as an aspect at all.
In English there is a clear formal distinction between forms with
perfect meaning and those with non-perfect meaning.
One of the most frequently cited classifications is the one by Bernard
Comrie, and we will apply this classification in our analysis. These are the
types of perfect, or its semantic components:

Result

268
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

John has arrived

I have had a bath

Experiential
Bill has been to America

Persistent situation
I’ve shopped there for years.
I’ve lived here for ten years.

I’ve been waiting for hours.

Recent past
I have recently learned that the match is to be postponed.
Bill has just arrived.
Trying to find research projects focusing on this and similar issues,
I came across a study conducted at the University of Toronto in 2008 as a
doctoral thesis. It was titled “Teaching the English Present Perfect Tense
in the Second Language Classroom” by David C. McCormick. It was
designed to test the acquisition of the present perfect tense by adult ESL
learners. To test his hypotheses, the author used form-focused instruction
provided to three groups – two experimental and one control group.

3. Why Contrastive Analysis and Error Analysis

as perspectives in our analysis

Contrastive analysis (CA) takes direct account of how the L1 and L2 differ
in their expression of an idea or their construction of a grammatical relationship,
and predicts certain errors directly springing from using the L1 patterns in L2.
In spite of criticism against contrastive analysis, teachers continue to
find insights useful for understanding their students’ problems. Recognition
of the importance of the student’s native language in new language learning
has led to numerous analyses which compare the structure of English
with that of another language. Comparisons might serve as a ground for
discussions of pedagogical implications.

269
 Ljubica Kardaleska

The theory defines two versions of the above hypothesis. Namely, the
strong version of the contrastive analysis includes assumptions according
to which thorough contrastive analyses of two languages can predict all the
problems a learner of one language can experience in learning the other and
will provide a scientific basis for drafting and structuring the teaching materials.
The weak version of the contrastive analysis hypothesis observes errors and
tries to provide explanation for them. However, it must be underlined that not
all sources of difficulty and error can be explained as language transfer.
We can learn much from the types of errors students actually make. In
this paper we have focussed on the systematic errors, regarded in literature as an
important source of information - errors at a given stage of language learning.
Error Analysis (EA) was for many years the standard approach to
identifying the features of an interlanguage.
According to one of the schools, the presence of errors reflects
inadequacy of our teaching methods, while according to the other school,
errors will always occur despite our best efforts. There are numerous
dilemmas about their significance. Namely, the question frequently asked
refers to whether errors are the evidence of developmental processes or
results of bad habit formation.
These different attitudes have contributed to the shifts of thinking
amongst researchers and materials writers (including different approaches
to corrective feedback). EA is connected with the above hypothesis known
as contrastive analysis hypothesis (CAH).

4. Views for the use of L1 in grammar instruction

4.1. Grammar-translation method

At the height of the Communicative approach in 1980s it the
Grammar-translation method was derided as old-fashioned. However,
as many other theories it was subjected to reassessment and many of
its characteristics have proved central to language teaching throughout
different times and are still valid today.
Indeed, at the height of what we can call the “communicative”
period, it was actively discouraged by many practitioners and regarded
as a hindrance to second language fluency rather than an aid to language
learning. In fact, this view takes no account of individual learning styles.

270
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

Learners can learn a lot by comparing the structures in the target language
to equivalents in their mother tongue. This gives them the opportunity to
compare similarities and contrast differences.

4.2. Views against the use of L1 in grammar instruction

M. Lewis (1986) in a chapter titled Immediate improvements, offers
the following recommendations for teachers:
- Avoid artificial simplification
- Avoid emphasizing difficulty
- Contrast English with English (thereby avoiding constant
reference to the student’s native language)
- Stop explaining, start exploring
However, there is an opposing view saying that “Forcing the issues by
attempting to contrast them prematurely will result in forced errors, according
to Thornbury’s First Law of Grammar: “If something can go wrong, it will”.

5. Results and discussion

The table below consists of sentences viewed as most illustrative

(since they proved as repetitive) examples regarding the semantic
component in question. Both pre-test and post-test column represent a sum
of the typical models of translation provided by both groups, regarding
individual semantic components or sub-types of the present perfect tense.
Sentences in pretest and post-test column are intentionally not
entirely identical, but they represent the same semantic component. We
have slightly changed the sentences in posttest column in order to avoid
repetition of the same (potential) mistake of the pretest, and give another
opportunity for the respondent (who would otherwise possibly simply repeat
the same answer as in the pretest). Incorrect answers are marked by asterisk.
We attempt to provide our opinion about the potential explanatory
factors that account for the answer/translation offered. Our assumption or
hypothesis is that explicit instruction on subtleties in the semantic scope
in both English and Macedonian plays a substantial role towards the
improvement of comprehension as well as the production of the present
perfect structures.

271
 Ljubica Kardaleska

Semantic Pre-test Post-test

component:
Result Собава не е исчистена со месеци. Ги прочитав инструкциите
*This room isn’t cleaned for months. и сега ми е појасно.
I have read the instructions
and it’s clear to me now.
Дали Боб замина за аеродром?
*Did Bob leave for the airport? Да, ги видов твоите очила.
Is Bob left to the airport? Yes, I have seen your
glasses.

Ги прочитав инструкциите, но не ги Ова лето имам прочитано

разбирам. три книги.
*I read the instructions, but I don’t I have read three books this
understand them. summer.

Од појадокот (до сега) имам

напишано 6 писма.
*From breakfast until now I wrote 6
letters.

Ги имаш ли видено моите очила?

*Did you see my glasses?

Гледај. Кој го скршил прозорецот?

*Look. Who broke the window?

Comment: The difficulty with this component is that students tend to translate
literally, disregarding the semantic concepts relevant for this sub-type/component of the
present perfect tense. Namely, they do not view the information as containing and focusing
on the element of “result”, “resultant state”, a result of a past action, but they simply view
the action done in the past and therefore tend to use simple past or present simple tense –
passive voice (which again is viewed as a resulting state in its deep semantics but in this
context it is not correct, since we have for example “for” which requires Present Perfect
Tense – if relating to the present (and illustrating the element of current relevance).
The fact that the focus in their perception is on the action in the past and not on
the resulting state is illustrated by the following translation (with simple past, although
without temporal adverbial)
Гледај!. Кој го скршил прозорецот? *Look. Who broke the window?

272
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

In English the question “Have you seen my glasses” would imply a result ‘so you
probably know now where they might be’. Another reason for the present perfect tense
is the fact that there is no time adverbial used. Again, the stress is on current relevance.
A result expressed in quantity is an additional form in English. That is one of
the reasons why present perfect is the correct option, while in Macedonian the so-called
минато неопределено време represented by the verbs ‘be’ (сум) and ‘have’ (има) is
perceived as a past tense and therefore past tense forms are more frequent in translation
offered.
However, when students are made aware by emphasizing these subtleties, they are
more likely to pay more attention to them. This was proved in the translation provided
(presented in the post-test column)

Recent past Таа тукушто излезе. Тукушто го напишав

извештајот.
*She had just left
I have just written the report.
*She just went out.
I just wrote the report.
Ништо возбудливо ми се нема
случено во последно време. Го немам видено скоро.

*Nothing exciting hasn’t happened to I haven’t seen him recently.

me recently.

Џон конечно пристигна. Ми се јави

вчера вечер.

*John finally arrived. He called me

last night.

Comment: The mistake regarding examples with “just” cannot be attributed to the
mother tongue only because it is a grammatically correct usage in American English to
which students are exposed today.
With “recently” (in the pretest) – the tense is correct while double negation
which is not grammatically acceptable in English is not correct. In the post-test we can
see improvement. In fact the components associated with specific list of adverbs and
adverbials have proved easier for the students to grasp and retain, than components where
the concept and its indicators cannot be easily correlated, as is the case with the next
component in this table “Persistent situation”

273
 Ljubica Kardaleska

Persistent Колку долго се познавате? Тука живеам 7 години.

situation
*How long do you know each other? I have been living here for 7
years.-correct form
Колку веме работиш во оваа
компанија? Во оваа компанија работам *I’m living here seven years
шест месеци.
-mother tongue influence
*How long do you work in this
company? I work 6 months in this company. Слушам музика веќе два
часа.
*How long have you working in this
company? I’m working here for six I have been listening to
months. music for 2 hours.- correct
form
*How long are you working in this
company? I’m working in this company *I’m listening to music for
for six months. 2 hours.-mother tongue
influence
*How long you work in this company?
In this company I’m working six months.
Се познаваме од 2001.
Очила носам десет години.
We have known each other
*I’m wearing glasses for ten years. since 2001- correct sentence.
– correct form
*I wear glasses ten years – без for.
*We know each other
*I wear glasses since I was ten. since 2001.-mother tongue
influence
Каде бевте? Чекам со часови.

Where have you been? *I’ve waited for

hours.

Тој е во болница од минатата недела.

*He is in hospital since last week.

*He is been in hospital since last week.

Пишувам писма од појадокот. Се уште

пишувам.

*I’m writing letters since breakfast.

274
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

Comment:
This sub-component is additionally complicated by the fact that it includes the category
of aspect as well, indicated in Macedonian on the lexical and morphological level, while
in English this happens at the syntactic level. Literal translation in Macedonian sentences
obviously disregards the fact that their English equivalent should indicate both the fact
that the action or state has begun in the past and that it is persistent and ongoing.
In some of the sentences “for” was either combined with inappropriate tenses, or it was
completely excluded from the sentence as showing duration of an action or a state. This
can be regarded as L1 transfer, since in Macedonian we do not use any preposition to
indicate the equivalent of ‘for’.
This is tricky since in examples in the bunch of experiential perfect sentences it resulted
in sentences which clearly indicate intralingual interference, not interlingual interference.
Namely, ‘for’ was connected with present perfect forms even in cases when simple past
was required.

275
 Ljubica Kardaleska

Experiential Во Англија сум живеела три години. Сум живеела во Париз 2

Сега живеам во Скопје. месеци.Сега живеам во
Скопје.
*I had lived in England for three years.
*I have lived in Paris for 2
*I lived in England three years. months. Now I live in Skopje.

*In England I have lived for three years. *I had lived in Paris for two
Now I’m living in Skopje. years. Now I live in Skopje.
I lived in Paris for two years.
*I have lived in England for three years.
Now I live in Skopje.

*(I’ve been living in England for three

years. Now, I’m living in Skopje.

Сум настапувал на ТВ двапати.

*I was on television twice.

Имам видено волци во оваа шума.

*I had seen wolves in this forest.

Никогаш не сум била во Дизниленд.

*I had never been in Disneyland.

*I had tried some really dangerous

sports.

Сум го посетила Лондон во 2007.

*I had visited London in 2007.

*I have visited London in 2007.

Comment: Because of the preposition ‘for’ there is intralingual generalization

regarding the connection between ‘for’ and the Present Perfect Tense. There is also
difficulty in distinguishing between past situation with and past situation without current
relevance.
There is also a tendency in both L1-based and L2-based groups to use Past Perfect
Tense in situations regarded as in distant past.

276
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

6. Concluding remarks

In an attempt to offer pedagogical and research implications, what

we can conclude from this small-scale experiment is that the group exposed
to contrastive notes and comparisons between L1 and L2 benefited more in
terms of overcoming the initially identified difficulties. However, regarding
the fact that not all errors result from the mother tongue influence, to prove
the conclusions we should either repeat the test after a specific time period
to the same group to check the retention of the mastered components, or
extend the same test to a larger group of subjects.

It was confirmed to a significant extent that using contrastive notes

and reference to the mother tongue/first language leads to improvement,
although still, there are elements of meaning that have remained as in the
pre-test situation (persistent situation, perfect of experience). The reason
might be the complexity of the concept itself, the component we intend
to convey, or the length of exposure to the instruction underlining the
differences in the two language systems.
The results are indicative, they offer generally consistent lines and
possible directions for our research questions, but still at this form and
stage they should be taken with a pinch of salt. Namely, they can be re-
evaluated, validated either via more extensive number of respondents or
via longer exposure of instruction and/or repetition of the same test after a
given period of time.

References:

Comrie, B. (1976). Aspect, CUP.

Lewis, M. (1986). The English Verb, LTP.
Lyons, J. (1977). Semantics, CUP.
McCoard, R.W. (1978). The English Perfect:Tense Choice and Pragmatic
Inferences, North Holland.
Kiparsky, P. Event Structure and the Perfect. On: http://www.stanford.
edu/~kiparsky/Papers/semanticsfest.pdf

277
 Ljubica Kardaleska

Michaelis, L.A. (1994). “The ambiguity of the English Present Perfect” in

Journal of Linguistics 30 : 111-157. CAP.
Miller, J. (2004). “Perfect and Resultative Constructions in Spoken and
Non-standard English” in Up and down the cline: The Nature of
Grammaticalization, Amsterdam: John Benjamins Publishing.
Richards, J.C. (ed.) (1984). Error Analysis - Perspectives on Second
Language Acquisition. London: Longman.
Shwenter, S.A. (1994). “Hot news” and the grammaticalization of perfects”
in Linguistics 32, 995-1028.
Wray, A., Trott, K and A.Bloomer. (1998). Projects in Linguistics, A
Practical Guide to Researching Language. Arnold.

Љубица Кардалеска

ВЛИЈАНИЕТО НА КОНТРАСТИВНИОТ ПРИОД ВО

НАСТАВАТА ВРЗ НАДМИНУВАЊЕТО НА ТЕШКОТИИТЕ
СО СЕМАНТИЧКИОТ ОПСЕГ НА СЕГАШНИОТ ПЕРФЕКТ
ВО АНГЛИСКИОТ

Резиме

Целта на овој труд е да го провери уверувањето дека наставниот метод со

контрастивен приод во претставувањето на јазичните прашања е од значителна
корист за надминување на тешкотиите кај учениците во совладувањето на
семантичкиот опсег на Сегашниот перфект (прост и траен) во англискиот јазик.
Анализата е сосредоточена на тешкотиите, а оттука и грешките утврдени кај
учениците со македонски како мајчин јазик, кои англискиот го изучуваат како
странски јазик.
За потребите на анализата, испитаниците се поделени на две групи:
Група 1 - изложена на настава со контрастирање на претставените примери
од англискиот јазик со семантичката мрежа и еквивалентите во македонскиот јазик
Група 2 – изложена на настава без контрастивни укажувања, туку единствено преку
објаснување на значенските компоненти во англискиот јазик

278
 THE IMPACT OF CONTRASTIVE NOTES AS A METHOD OF INSTRUCTION ON OVERCOMING
THE DIFFICULTIES WITH THE SEMANTIC SCOPE OF THE PRESENT PERFECT TENSE IN ENGLISH

И обете групи беа тестирани и пред да се спроведе споменатата настава и по

спроведувањето на наставата.
Списокот на семантички компоненти користени како појдовни во овој труд се
заснова на најчесто цитираната класификација од Бернард Комри, што подразбира:
резултативен перфект, перфект на блиско минато, континуативен перфект и перфект
на искуство.
Истовремено, свесни за фактот дека претходното знаење на учениците
(стекнато во формални или во неформални услови) не е хомогено ниту униформно,
ќе избегнеме симлицисички заклучоци.
Теоретската подлога се заснова на следните области: значење на
Контрастивната анализа, Анализа на грешки, Метода на граматика и превод
наспроти метода заснована исклучително на објаснувања преку и за изучуваниот
странски јазик.

279
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

Ana Jovanović
Faculty of Philology and Arts
University of Kragujevac

AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING:

RESULTS FROM THE IMPLEMENTATION
OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

Summary

Recent findings in the field of second language (L2) acquisition acknowledge the
importance of affect and motivation in the process of L2 learning since they significantly
influence students’ attitudes toward L2 learning, motivational intensity, agency, and
autonomy in L2 learning. A scaffolding technique for promoting students’ awareness and
their autonomy in L2 learning is presented in this work. It is suggested that, similarly to
the process of cognitive learning in the zone of proximal development (Vygotsky 1978),
it is possible to positively influence students’ motivation and autonomy in L2 learning.

Key words: L2 learning, autonomy, motivation, ZPD, scaffolding

1 Introduction

Motivation is usually described through its components which

represent internal, attitudinal factors and external, behavioral characteristics
(Oxford 1994: 4896). In second language motivation two important
sources have inspired the investigation of these issues: social psychology
and cognitive psychology. Gardner’s socio-educational model has been the
most prominent in the socio-psychological tradition, while on cognitive
side, self-determination theory, attribution theory, and goal theories figure
among the most influential (for an overview, see Jovanovic 2009).
Researchers interested in the relationship between beliefs, motivation,
and autonomy naturally look for theoretical support in cognitive theories
of motivation, and more specifically, in the theories of self-efficacy,
attribution, and expectancy-value. It is postulated that students’ beliefs

281
 Ana Jovanović

about their ability will affect their goals and motivational patterns, which
in turn will influence their learning behaviors and strategy use (Yang 1999:
517-518). Consequently, it is important to address students’ beliefs about
and attitudes toward the learning context and learning process in order to
direct and maintain their motivational strength.
It is suggested that structured guidance in form of a scaffolding
technique will promote students’ awareness and their autonomy in L2
learning. The theoretical support for the scaffolding comes from the
cognitive theories of motivation together with the sociocultural model
of learning, which will be briefly outlined in the following section. The
proposed motivational technique in question is presented through the
results of an action research project conducted with the Spanish L2 students
at a US university.

2 Motivation and autonomy

Paris and Winograd (1990) propose that metacognitive knowledge

has a strong impact on learning behavior and, particularly, on motivation.
They suggest that metacognitive influence is realized through the
action of three factors: agency, instrumentality, and purpose. Agency
represents learners’ beliefs about their own abilities and competences.
Instrumentality refers to students’ perceptions of the relationship between
the learning strategies they use in task and learning outcomes. Lastly,
purpose is related to learners’ ability to value success in the subject and
an understanding of the importance of learners’ goals. Defined in this
way, agency, instrumentality, and purpose correspond to a large degree
to the concepts of self-efficacy, expectancy, and valence as conceived
in Atkinson’s expectancy-value theory (Atkinson 1957). According to
Atkinson, engagement in achievement-oriented behavior is a function not
only of the motivation for success, but also of the probability of success
(expectancy) and the incentive value of success. Consequently, individuals
will tend to avoid those behaviors in which they were ridiculed or punished,
that is, for which they have negative experience (Atkinson in Oxford and
Shearin 1994: 18).

282
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

In a 1999 study Noels, Clémenet, and Pelletier (1999) showed that

students’ perceptions of their teachers’ communicative style are related to
intrinsic motivation. In addition, teachers may have a strong effect upon
language learners’ beliefs about themselves as learners and how they
actually approach learning. Graham (2006) reports on a qualitative research
project which gives proof for the influence of metacognitive knowledge
(or learner beliefs) on both effective learner strategy use and motivational
maintenance. Similar results were obtained in a quantitative study by Yang
(1999). The author proposed that the relationship among learners’ beliefs,
motivation, and strategy use is not linear but rather cyclical. It seems that
appropriate strategy use leads to an enhanced self-perception of language
proficiency, and, in turn, increases motivation.
Cognitive motivational studies show strong evidence that taking
responsibility for one’s learning, being able to control one’s learning, and
perceiving that success or failure in language learning will be attributed
to one’s own efforts and strategies, determine learning success and
enhance motivation. Each of these conditions is a characteristic of learner
autonomy as it is conceived in the field of SLA (Cotterall 1999). In the
same vein, Boud (1987) supports that the main trait of autonomy is that
students take some significant responsibility for their own learning over
and above responding to instruction. In addition, “autonomy can be seen
as an attitude towards learning in which the learner is prepared to take, or
does take, responsibility for his own learning” (Dickinson 1995: 167).

3 Zone of proximal development

The focus of much of Vygotsky’s thinking and experimentation

was the development of individual human beings and the role that formal
education played in this process. Concerned primarily with children’s
development and education, Vygotsky (1978) started with the generally
accepted fact that learning should be matched in some way to the child’s
developmental level. He suggested that in order to provide adequate
teaching, it was necessary to define not only those functions that were
already developed in a child, but also the functions that were in the

283
 Ana Jovanović

process of maturation. This difference between the actual and the potential
development was referred to as the zone of proximal development
(ZPD). Vygotsky defined the ZPD as “the distance between the actual
developmental level as determined by independent problem solving and
the level of potential development as determined through problem solving
under adult guidance or in collaboration with more capable peers” (1978:
86).
While learning, a person moves through the ZPD in several steps.
Wertsch (1979) identifies three stages of development: object-regulation,
other-regulation, and self-regulation. As individuals proceed into the ZPD,
they move out of object-regulation, where they are controlled by the task
and into other-regulation where assistance from others becomes relevant.
The movement toward other-regulation constitutes an initial step into the
ZPD and occurs as a result of mediation. The control of the learner’s own
activity, which is the goal of progression through the ZPD, represents self-
regulation in the task (Kinginger 1999: 488). Self-regulation represents
an activity that an individual can accomplish with minimal or no external
assistance.
Sociocultural theory is primarily concerned with cognition, and
the ZPD is usually discussed in relation to the cognitive developmental
level of a novice. Nevertheless, the construct might be equally applied
to the affective disposition of an individual and the distance between the
actual and potential emotions. Although such a relationship is not directly
addressed by Vygotsky, some motivational aspects such as intention and
agency are implicit in the ZPD. While intentionality refers to voluntary
actions, agency represents a freedom of action. In other words, a person
engages in an activity with goals that define the future of the activity,
and at the same time, strives to become autonomous in the process. The
relationship between affects and the ZPD is made explicit in this proposal in
order to explain motivational dynamics in the foreign language classroom.
In this study, the ZPD represents the site where the actual motivation meets
with its potential.
For Vygotsky (1978), social interaction is a mechanism for individual
development. Discovering the potential developmental level of the novice,
and providing appropriate help accordingly, is essentially a dialogic

284
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

activity that unfolds between more capable and less capable individuals
(Aljaafreh and Lantolf 1994: 468). Here, of course, it is a dialogic activity
between more motivated and less motivated individuals. It is under the
guidance of, or in collaboration with, more motivated individuals that
learners move from a lower level to a higher level of motivation. It is
suggested, here, that a structured guidance in the form of scaffolding may
be useful in developing students’ intentionality and agency in the language
learning process. The central idea is that of graduated help: only minimal
help should be provided to novices in order to make them stretch their
abilities and gain control over a task.
Scaffolding is described in the literature as consisting of six following
functions (McCormick and Donato 2000): “recruitment” mobilizes the
student’s attention to a task; “reduction in degrees of freedom” simplifies
the task as to be more manageable for a student; “direction maintenance”
sustains the student’s effort and attention to the task; “marking critical
features” is a function through which the most problematic aspects of the
task are pointed out; “frustration control” tries to decrease the student’s
stress that was somehow created in the activity; and finally, “demonstration”
represents an ideal version of the activity to be performed – it is the model
for the activity.
It is proposed that a special activity with the goal of promoted
motivation may be implemented in the foreign language classroom.
Gradual help is organized in the form of reflection questions and suggested
activities that are intended to guide the students from other-regulation to
self-regulation. Self-regulated students will be persistent in their effort
toward learning the language; their activity level should be high; they
should return to a task without apparent external incentives; and, their
performance should be better than that of unmotivated individuals.

4 Action research

In the available literature, action research is categorized as a qualitative

research. However, it differs significantly from an ethnography, a case
study, or other forms of interpretative research in that it implies certain

285
 Ana Jovanović

action. Action research is inquiry or research in the context of focused

efforts to improve the quality of a community and its performance. Its
purpose is “to enable systematic investigation and resolution of problems
experienced by practitioners and their clients, to examine the effectiveness
of their work practices, and to take methodical action to resolve those
problems” (Stringer 1999: 43). The roles of participants in action research
are considerably changed as well. In the first place, a researcher is no longer
an observer of a phenomenon to be investigated, but a participant as well.
The main role of a researcher is to facilitate the transformational process of
an activity. This means that subjects are also active in the process of action
research because they are engaged in changing their activity.
The participants of this action research are 23 students of a Spanish
class and their teacher who is, also, the research facilitator. The Spanish
class is a fourth semester course of the upper intermediate level of Spanish
as a foreign language, offered at a United States university (Purdue
University).
There is usually a number of students in the class who learn the
language because it is their will to do so. These students are typically
highly motivated and good achievers. However, a large portion of the
student population in this class consists of students who are studying
the foreign language to fulfill an institutional requirement. In terms
of academic achievement, they are good students, their attendance
is excellent, their assignments are turned in on time, and they do their
exams quite well. However, they are reserved when it comes to embracing
learning opportunities. Their effort is limited to what is required by the
course curriculum and their lack of motivation is sometimes evident in
class participation as well. The scaffolding technique was mainly targeting
these students.
It was assumed that the assistance should be introduced through a
series of questions that would guide students in defining and following
their own agenda. The reflection questions were provided on a weekly
basis. They were related to a topic that was introduced during the class
time, through a conversation in Spanish that usually lasted several minutes.
Some sample questions are as cited: “What are your goals in relation
to the Spanish language for this semester?”; “Try to make your goals

286
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

more specific”; “Think of a particular action that you will take toward
the realization of your stated goal”, and alike. The students were usually
given several days to write their reflections, to which the teacher would
give feedback, in English. The feedback consisted of simple comments,
commends when possible, and suggestions for future activities. As the
semester progressed and the goals pursued by the students were becoming
more diverse, it seemed appropriate to tailor the questions according to
the needs of a particular student. Thus, as part of the feedback, the teacher
would write a specific question that was not necessarily identical to the
question provided to other students. In this way, it was possible to establish
a personalized dialogue between the students and the teacher.

Recruitment
In the first phase of the action research the instructor tried to focus
students’ attention on the activity, which is conceived as promoted
motivation for language learning. Starting from the simple fact that it is
easier to follow the goal if there is one, students were asked to define their
goals for the semester in relation to Spanish. Several problems appeared in
relation to this question.
Some students tended to state reasons for studying language instead
of their personal goals. However, in order to make a plan of actions, it
is necessary to look at the future and develop the goal for the activity.
Michelle1 first stated that she had several reasons for learning Spanish
as a second language, some of which were more opportunities at the job
market, the possibility of a higher salary, and simple enjoyment in learning
about other cultures. Although these are all good reasons, she was asked to
think of her own goals. With this prompt, she wrote:

My goals in Spanish include improving my listening and speaking

skills. I would like to be able to understand another person if they are
speaking to me in Spanish (…)

As the paragraph shows, the stated goal is not sufficiently precise.

Most of the reflections were referring, in general terms, to the improvement
1 All names in this study are pseudonyms.

287
 Ana Jovanović

of some or all four language skills (speaking, listening, writing, and

reading). As in Michelle’s case, Devin’s response is quite illustrative: “I
am hoping that by the end of the semester I will be able to have a fast and
fluent conversation with a Spanish speaker that does not speak very much
English”.
After declaring that the only reason he is studying Spanish is because
it is required, Peter wrote the following: “I can read Spanish fairly well, so
my goal is to write in Spanish and be able to carry on better conversation
in Spanish”.
Other than being too broad, there was also a problem of stating unrealistic
goals. Tom said that his goals for the Spanish 202 were “fairly simple”:

First of all, the reason I am taking this class, other than it is required,
is to further my world knowledge. The advantages for me taking Spanish
are clear. I can move up the ladder quickly in my field of law enforcement.
The DEA does a lot in the southern hemisphere (where Spanish is spoken)
dealing with drugs. I want to be able to read and understand Spanish
without having to look up things every other word. I want to also be able to
write in Spanish and speak without hesitation. Understanding the culture
of the Spanish world would be nice as well.

In order to sustain motivation and direct learners’ actions toward

the success, goals should be specific, hard, but achievable (Oxford and
Shearin 1996: 128). Unrealistic goals provoke anxiety and that, in turn, has
negative influence on motivation. At the same time, goals and tasks that are
undemanding cause boredom and are equally harmful for the motivation.
Consequently, it was very important to help students modify their goals as
well as to make them more specific and realistic.

Reduction in degrees of freedom

The next stage of the action research consisted of specifying the
goals. Students were asked to be more precise in their reflections and to
think of specific actions they may do toward the realization of their goals.
Tom’s reflection was as follows:

288
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

The goal that is most important to me is to be able to read Spanish

better. Basically I have to look up every two or three words most of the time
and it gets really annoying. I need to get better at being able to figure out
what words mean by looking at the context of the sentence. (…) In order to
accomplish this goal I am going to choose exercises for the portfolio that
require more reading than others.

In comparison to his first reflection, Tom is more precise here. He

focuses on fluent reading and he wants to develop inference strategy.
Simone, who first stated that she wants to develop her “usage skills
especially all of the different verb tenses”, explains that when she speaks
with another person in Spanish, she feels that she repeatedly uses the wrong
tense, which makes her sound completely inept. This actually offers new
information about Simone’s goals. It may sound as though Simone’s main
goal is to conjugate verbs correctly, but, in truth, she strives to sustain an
acceptably articulate conversation in Spanish. Her plan for the semester
is to try to speak in Spanish “as much as possible”, particularly in her
Spanish class, and to review a lot of the verb material from the previous
semester.
The responses by Charles were especially interesting. In the first
reflection he wrote that he loves the way Spanish sounds; the reason he
chose Spanish was its “elegance”. He indicates that a practical reason
exists for learning Spanish due to the large number of Spanish-speaking
individuals in the United States. However, his goal was to improve upon
his verb conjugation. The teacher commented that there seemed to be a
certain inconsistency between his reasons and goals, after which Charles
redefined his goals:

Originally, I had planned to improve upon my conjugation and

vocabulary. While those are decent goals, they probably wouldn’t have
particularly helped me speak better. Therefore, I have decided that my goal
for this semester will be to be able to hold a conversation with a native
speaker. My newly set goal is to talk to my other Spanish-speaking friends
in the language as much as possible.

289
 Ana Jovanović

The brisk change in his goals carries with it a certain naïveté, but it
may also be interpreted as a form of transition from other-regulation to self-
regulation. The researcher gave her comment and directed the student’s
attention, but it was the student who formulated the new goal. Furthermore,
it is frequently mentioned that private speech is a psychological tool for
self-regulation (McCafferty 1998). It might be proposed that the written
language may even have stronger impact, because it is premeditated. On the
other hand, the sincerity of the student may also be questioned, and there
is no manner to prove that he indeed is honest. Nonetheless, the students
were told that the goals they set would influence consequent activities in
the class. Thus, there is a reason to believe that Charles would not choose
more demanding goals as he would somehow have to try to fulfill them.

Direction maintenance
Direction maintenance is, in many ways, the crucial function of
scaffolding because its purpose is to help students be focused on, interested
in, and engaged in the activity. Consequently, most effort was dedicated to
this aspect of the action research.
A brief discussion was introduced in class in order to assess students’
opinion on the presence of Spanish in everyday life. US students often
complain that there are no opportunities for practicing the Spanish
language, or that it does not have practical use in everyday life. Thus, a
simple task was given to the students. They were asked to note as many
instances of Spanish as it was possible during the four days that separated
two Spanish class sessions. The purpose of the task was to raise students’
awareness of the presence of Spanish in the social context in which they
live. Moreover, the teacher wanted them to become conscious of their
responsibility in the learning process. The role of language instruction and
the teacher is to facilitate the learning process, but these elements, unaided,
cannot successfully complete the task at hand. One has to actually use the
language and embrace the available learning opportunities.
In fact, the results of the observations were quite illuminating. The
students saw Spanish on flyers, on billboards, in the customer service
department, on cosmetic products, in brochures, etc. Some menu items also
appeared in Spanish. They heard Spanish in radio announcements and TV

290
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

commercials. They noticed signs warning about wet floors in restaurants

and written instructions in buses. They heard Spanish on the university
campus, in streets, and in restaurants. All students who did the assignment
were able to specify at least four examples of the Spanish they heard or
saw. However, Peter did not seem to find significant evidence of Spanish
in his surroundings:

I will be completely honest; I looked for Spanish objects everywhere

I went this weekend. I was unable to really find any. I mean, once in a
while I ran past the Spanish channel, but I have no interest in actually
watching it. The only Spanish I could come up with was people speaking
Spanish. I was at dinner having ice cream with a friend and there were
two booths behind us where the people were speaking Spanish. Obviously
it was their native language. Other random instances: I will see people
talking in Spanish on campus, but as for signs or anything like that, I don’t
really see.

In other countries, hearing Spanish in the street is quite uncommon

opportunity to actually sense the language in an informal environment.
However, Peter did not see the importance in these occurrences. As far as
the examples cited by other students are concerned, he did not notice them.
His motives and goals were limiting his perception.
Peter’s case is undoubtedly an interesting one. In relation to his
parents’ attitudes toward learning a foreign language, Peter said that his
parents encourage the learning of Spanish. Furthermore, he is enrolled in
a Spanish conversation class, which is not required, and yet, his results
are moderate. His speaking skills do not improve significantly, and he has
only a passing grade in his mandatory Spanish course. He does not enjoy
learning Spanish, so there is no mention of intrinsic motivation. There is
no real agency from Peter because language learning is not an activity
perceived as personally meaningful and, consequently, his language
improvement is adversely affected.
Once the students had already stated their goals and a possible
direction of actions, the next task was to give a report about an activity
in which they actually engaged. Thus, Bill, whose goal is “to improve his

291
 Ana Jovanović

verbal communication skills,” engaged in conversation with his fraternity

friend. He writes:
(…) upon his answering the phone I immediately began speaking
in Spanish. He caught on immediately, and the conversation proceeded
smoothly. I explained to him that the test went well, although I was unsure
of my exact grade. We then proceeded to discuss our class schedules for
the rest of the day and made dinner plans for later that night.

Although he is studying Spanish as a requirement, Bill is undoubtedly

motivated to learn the language. The advantage of the scaffold in this case
is that he has plunged into the language without delay, and this will have
beneficial consequence in at least two ways; he will improve quicker; and
he is more likely to be persistent in his effort, given the positive impression
this experience has had on him.
While students were asked to report on their activities toward the
established goals on several more occasions, it was also suggested for
them to try to do something they had never done before. Their accounts
on these new activities were particularly interesting because they showed
students’ creativity in language learning. For instance, Devin counted in
Spanish while doing his exercises; he also switched his Google search
and camcorder instructions from English to Spanish; Mandy mentally
revised a part of her history class in Spanish; Simone mentally related all
the activities she had done during the day, and alike. The students were
also able to share their experiences with each other, which gave others new
ideas of simple prospective activities. Through this process, both students
and the teacher were supplied with generous feedback and new ideas for
activities.

Marking critical features

In the marking of critical features, through a discussion the students’
attention was directed toward the efficient and inefficient use of learning
strategies. Afterwards, the students were asked to write an overview of
the strategies they used. Consequently, this enabled a second discussion
on learning strategies, this time more meaningful for the students because
they had already reflected on the topic. Once more, it prompted an

292
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

interchange of ideas and experiences. In this way, a significant portion

of the class session was dedicated to the discussion on the topic that is
rarely touched upon in a foreign language classroom. It is supposed that
students at the university level should have already developed language
learning strategies. The reality is slightly different, as many examples from
this classroom may show. For instance, Charles had been convinced that
mistakes are bad, until the teacher tried to explain that they represent a part
of the learning process. Philip was not using a dictionary when writing
because he did not want to impede a natural flow of thoughts. However,
his written assignments were full of orthographic mistakes that are easy to
correct if checked in a dictionary. It may be that not all students adopted
different strategies, maybe only a few modified their learning approach.
However, through this brief metacognitive training, they were made aware
of the different practices they might implement.

Frustration control
The functions of scaffolding do not occur in a successive fashion,
but rather coexist while there is a ZPD. Similarly, the functions of the
scaffold introduced in this action research did not follow a chronological
sequence. After mobilizing students’ attention toward the activity at the
very beginning of the semester, they were habitually returning to their
goals so that they could plan the subsequent actions accordingly. There
was a constant intention, throughout the semester, to maintain students’
attention on, and effort in, the activity. The same was the case with
frustration control which is supposed to help reduce students’ anxiety.
Keeping a positive and supportive attitude was the guiding idea in
frustration control. The purpose was to give the students rich feedback and
the assurance that they were on the right track. The fact that all their effort
was acknowledged and appreciated hopefully promoted positive attitudes
toward the learning context.

Demonstration
Before introducing the function of demonstration, the following
question had to be answered: What is an ideally motivated student? There
are many different kinds of motivations and as many ideal versions of

293
 Ana Jovanović

motivated individuals. Thus, it was not an easy task to present a model

for the activity of promoted motivation. Initially, the researcher believed
that one model should be developed and presented, so that the students
might internalize this mental image and try to follow it. In reality, this
was never done. A dialogue served as a tool to occasionally discuss the
attributes of a motivated individual, but this strategy did not seem to find
any response from the students. Luckily, after initiating their engagement
in the previously mentioned activities, the students themselves offered
models. These were the particular events of successfully accomplished
activities. The researcher tried to use these little accomplishments as a
model for the students. When the situation in the classroom was convenient,
some of the already accomplished activities were mentioned, and ideas for
new ones were proposed. It happened once that the students took over
the conversation leaving the teacher in the role of the observer. It was an
interesting example of how students may take control over their learning.
And that is, after all, a characteristic of autonomous learners.

5 Conclusion

The established purpose of the activity was to promote motivation in

the group of students of Spanish as a foreign language. Thus, there was an
incentive to help students define their expectancies toward the learning of
Spanish and to make students take responsibility for the learning process.
This was done by demonstrating opportunities for language use. Along
the way, the ludic aspects of language learning were emphasized in order
to make the learning activity more enjoyable and intrinsically interesting.
Finally, it was assumed that the responsible and successful learners, who
enjoyed language learning, would be able to expand on the activity in
the future. That would serve as verification that students were able to
internalize certain motivation that would allow them to enter the zone of
self-regulation.
On the other hand, the continuous dialogue between the students
and the teacher had a beneficial effect on interpersonal relations in the
class. The students could see that the teacher had a personal interest in

294
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

their improvement, a situation not as frequent for the university setting,

according to Philip:

I think that in college the student/teacher relationship is becoming too

formal. I think that the teacher and the student need more of a relationship
so that the teacher can learn how to teach better and the student can learn
how to learn better.

Continuous communication about the language-learning process

and the experiences related to the learning of Spanish created a supportive
ambient where all participants felt comfortable sharing their impressions
related to these issues. Moreover, feedback was generously provided on the
part of the students and the teacher. It possibly had some positive influence
on motivation, but even if motivation was not affected, the students were
made aware of efficient and inefficient strategy use. They discovered
some creative and interesting practices that could improve their language
proficiency. The fact that they came up with these activities shows evidence
that they were able to develop autonomous skills in L2 learning.

References

Aljaafreh, A. and J. Lantolf. 1994. Negative feedback as regulation and

second language learning in the zone of proximal development. The
Modern Language Journal 78.465-483.
Atkinson, J. 1957. Motivational determinants of risk-taking behavior.
Psychological Review 64.359-372.
Boud, D. 1987. Developing student autonomy in learning. New York:
Routledge.
Cotterall, S. 1999. Key variables in language learning: what do learners
believe about them? System 27.493-513.
Dickinson, L. 1995. Autonomy and motivation: a literature review. System
23.165-174.
Graham, S. 2006. A study of students’ metacognitive beliefs about foreign
language study and their impact on learning. Foreign Language

295
 Ana Jovanović

Annals 39.296-309.
Jovanovic, A. 2009. Student and teacher attitudes in foreign language
instruction. Belgrade: Andrejevic Endowment.
Kinginger, C. 1999. Videoconferencing as access to spoken French.
Canadian Modern Language Review 55.468-489.
McCafferty, S. 1998. Nonverbal expression and L2 private speech. Applied
Linguistics 19.73-96.
McCormick, D. and R. Donato. 2000. Teacher questions as scaffolded
assistance in an ESL classroom. In: Second and foreign language
learning through classroom interaction, (J. K. Hall and L. S.
Verplaetse, eds.), Mahwah: Lawrence Erlbaum Associates, 183-201.
Noels, K., R. Clément and L. Pelletier. 1999. Perceptions of teachers’
communicative style and students’ intrinsic and extrinsic motivation.
The Modern Language Journal 83.23-34.
Oxford, R. 1994. Variables, individual, in language learning: classroom
implications. In: The encyclopedia of language and linguistics, (R.
Asher, ed.), New York: Pergamon Press, 4893-4899.
Oxford, R. and J. Shearin. 1994. Language learning motivation: expanding
the theoretical framework. The Modern Language Journal 78.12-28.
Oxford, R. and J. Shearin. 1996. Language learning motivation in a new
key. In: Language learning motivation: pathways to the new century,
(R. Oxford, ed.), Honolulu: University of Hawai’i, 121-144.
Paris, S. and P. Winograd. 1990. How metacognition can promote academic
learning and instruction. In: Dimensions of thinking and cognitive
instruction, (B. Jones and L. Idol, eds.), Hillsdale, NJ: Erlbaum, 15-
51.
Stringer, E. 1999. Action research. Thousand Oaks: SAGE Publications.
Vygotsky, L. 1978. Mind in society: the development of higher psychological
processes. Cambridge: Harvard University Press.
Wertsch, J. 1979. The regulation of human action and the given new
organization of private speech. In: The development of self-regulation
through private speech, (G. Zivin, ed.), New York: John Wiley and
Sons, 79-98.
Yang, N. 1999. The relationship between EFL learners’ beliefs and learning
strategy use. System 27.515-535.

296
 AUTONOMY DEVELOPMENT IN L2 LEARNING: RESULTS FROM
THE IMPLEMENTATION OF A SCAFFOLDING TECHNIQUE

Ana Jovanović

RAZVOJ AUTONOMIJE U PROCESU

UČENJA STRANIH JEZIKA:
REZULTATI PRIMENE TEHNIKE
ZA ASISTIRANO UČENJE

Rezime

Savremena istraživanja u polju usvajanja stranih jezika ukazuju na veliki značaj

emocija i motivacije u procesu učenja jezika budući da one bitno utiču na stav studenta
prema učenju novog jezika, na njihovu posvećenost procesu učenja i na spremnost za
samostalan rad. Ovde se predstavlja tehnika za asistirano učenje kojom se razvija svest
studenata o procesu učenja jezika i njihova autonomija. Pretpostavlja se da je, nalik
procesu kognitivnog učenja u zoni narednog razvitka (Vigotski [Vygotsky] 1978), moguće
uticati na razvoj motivacije i aktivnog pristupa učenju stranog jezika kod studenata.

297
 DESIGNING A EUROPEAN LANGUAGE PORTFOLIO FOR A HIGHER EDUCATION INSTITUTION

Mariana Faria
Sandra Buljanović
Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

DESIGNING A EUROPEAN LANGUAGE PORTFOLIO FOR A

HIGHER EDUCATION INSTITUTION

Summary

Designing language curricula is a challenging task in an ever-changing society.

Thus, addressing learners’ expectations in a plurilingual society enacts reflection on
issues such as mobility, transferability and lifelong learning.
The European Language Portfolio (ELP) bridges language learning and
intercultural experiences, recording and formally recognising them. Since its creation,
various versions have been developed. It is our purpose to tailor-design a version suiting
to the profile of our Faculty, in an eclectic approach.

Key words: ELP, descriptors, CEFR, curriculum, learning outcomes

Contemporary issues demand for cosmopolitan approaches to the

education standards, as society is looking deeper into intercultural spheres,
associated with mobility, sharing, knowledge-building – thus designing the
road for an innovative reasoning shaped by the interchanges, transcultural
semantics, striving for respect and diversity in an emancipatory society.
A social project according to these guidelines encounters the role of
citizenship. The sense of identity is a celebration in motion, joining together
different angles and ideas and fostering the conscience of cooperative
citizens who acknowledge the kaleidoscopic status of contemporary times.
The European Expert Network on Economics of Education (EENEE)
recognized the Future Challenges for European and Training Systems,
indicating:
− Demographic and Population change;
− New Forces of Global Competition;
− A long-run perspective on social cohesion;
− Enacting innovation under given political realities.

299
 Mariana Faria, Sandra Buljanović

Education faces time in another perspective: a long-term one,

working for lifelong endeavours that encourage the vision of learning as a
never-ending and forever-under-reconstruction process. Educative policies
are crucial in the shaping of global policy-making decisions as it is seen as
a key factor for the engagement of the citizen-learner in the processes of
change and transformation.
These challenging factors meet the idea of rethinking Higher
Education learning processes. Curricula work as identity equations and
Universities are faced with a different profile when it comes to students’
expectations, aims and projects. When analyzing thoroughly these
questions, the solutions need to turn to a hybrid approach, pondering over
tradition and translating the contemporary emerging issues into curricular
identification.
The Bologna Process defined priorities for Higher Education,
encompassing:
− social dimension: equitable access and completion;
− lifelong learning;
− employability;
− student-centered learning and the teaching mission
of Higher Education;
− education, research and innovation;
− mobility.

The involvement of university, by bridging academy and society,

intends the embodying of a guiding mission. This is achieved by the
development of practices that promote autonomy, the creation of projects,
the defense of methodologies that foster creation and participation,
cooperation and research.
These encourage the need to rethink practices and approaches. In
this context, “portfolio” has been an ever-increasing composite word.
The European Language Portfolio attempts to create a basis for the solid
development of language, culture and learning competences across a wide
range of specific areas. It explores the role of languages in the semantics
of mutual enrichment, vitalized by the growing mobility and interchange
of learners.

300
 DESIGNING A EUROPEAN LANGUAGE PORTFOLIO FOR A HIGHER EDUCATION INSTITUTION

By reflecting upon the European Language Portfolio, it is our aim to

draw a brief guideline to our project at the Philological Faculty in Belgrade
University. As a language centre per excellence, it is reassessing its curricula
– thus looking for solutions to the challenges described previously in the
Serbian context.
The Faculty offers courses in the areas of Languages, Literatures and
Cultures, Didactics, Translation and Librarian Studies. As far as languages
are concerned, the offer includes languages such as Hungarian, Russian,
Portuguese, Chinese, Japanese, Italian, Albanian or Spanish. Students
attend these courses as their main course or as optional language courses.
While-attending their degrees, students are faced with different
challenges, encouraged by the need to learn how to learn, to deepen their
linguistic, cultural and intercultural competences, reducing the affective
filter, enlarging expectations, and becoming autonomous, in a conscious
process. This learning process shall not end by the conclusion of a degree.
Lifelong learning processes avoid crystallization, appealing to constant
updating, exploration and research.
By designing a European Language Portfolio tailored for these
learners’ profiles, the Faculty expects to bridge these challenges, bringing
together institutional agents, supporting cooperation and dialogue, enabling
transferability of competences and creating projects in the University, in
and outside its walls.

How do we tailor-design an ELP version?1

The writing of descriptors entails a deep need to observe and analyze.

First, there is a planning moment. There are solid sources that might be
helpful assistants when designing descriptors – they have already been
tested and validated, offering a solid scientific approach. As descriptors
designers/writers we shall take into account the work that has been carried
out, working out solutions that function in the specific context that we
expect to address.

1 SCHNEIDER, Günther and LENZ, Peter, European Language Portfolio: A Guide

for Developers, Lern und Forschungszentrum Fremdsprachen – University of
Fribourg/CH, pp.41-49. [document available online at: http://www.coe.int/T/
DG4/Portfolio/documents_intro/Eguide ]

301
 Mariana Faria, Sandra Buljanović

These sources include:

− the illustrative scales indicated in the Common European
Framework;
− the Swiss ELP: version for young people and adults;
− ALTE 2002;
− DIALANG;
− ELP (CERCLES) – European Language Portfolio for University
Students;
− EPOSTL – European Portfolio for Student Teachers of Languages.

There are scaled and non-scaled descriptors. The first explore, in

a scale, progression grids, varying and ever-increasing complexity levels
of proficiency. These include the self-assessment grid and the global
scale. Data are graduated so that we can look into progression as a graded
continuum, assessing the path that we have undertaken. On the other hand,
the second set of descriptors encompasses the descriptions connected
to learning strategies, cultural and intercultural experiences, being less
tangible to draw bordering lines.
While-designing descriptors decisions should be made about the
necessary changes, the sources, the conditions and methods for adapting,
the methodologies in the basis of the creation of new descriptors. What is
the curricular philosophy underlying the way that information is presented?
What are our means to discern about the correct crossing points? Which are
the guidelines to decide over a descriptors’ level? Is the answer a definite
one, thus carrying a single interpretation? The process is composite as it
expects to attain a high level of refinement addressing directly the issues
regarding the measurement of progression.
On the other hand, there are equations concerning the requirements
that a good descriptor entails, striving for defined purposes. There should
be a clear link to the Common European Levels to ensure transferability,
comparison and guidance. The learner needs to sense a solid reference as
to definitions, paths and achievements are concerned.
As a general rule, it is recommended not to change the Global Scale
and the Self-Assessment Grid as they are, per se, interfaces for transference
and transparency.

302
 DESIGNING A EUROPEAN LANGUAGE PORTFOLIO FOR A HIGHER EDUCATION INSTITUTION

Adapting descriptors makes them better suitable to specific contexts

and domains of use. They may be translated into more comprehensible
descriptions aimed at defined groups of users, thus making them available
in a closer vision to the learner. This process might be helpful in terms of
refinement and rephrasing.
This expects to attain a cycle of improvement, in a work that implies
cooperation between groups of experts, deciding and judging on a macro-
scale and on a micro-scale, directing the efforts of cohesion and coherence
into different fields of analysis.
The process of adaptation demands for differentiated methodologies:
− “combining two or more descriptors;
− dividing descriptors in which more than one task is contained into
two or more individual descriptors;
− specifying descriptors by indicating a context of use (e.g. “at my
workplace”);
− supplementing a formulation by giving examples (“I can... in a
restaurant.”);
− attributing descriptors to narrower levels – A1.1/A1.2;
− adding a scale with gradations like “very well”/ “well” (as in the
German ELP) or “I can do this under normal circumstances”/ “I
can do this easily” (as in the Swiss version);
− rearranging the descriptors and checklists.”2

These methods might be intuitive, qualitative or quantitative and

shall comply with the requirements of positiveness, definiteness, clarity,
brevity and independence.
The text formulation needs to be clear and concise, emphasizing a
positive approach to learning and the development of competences, thus
acting in the reduction of the affective filter and providing means for the
improvement of motivation. The independence of descriptors implies that
each one of them represents a role whose interpretation relies on itself, not

2 SCHNEIDER, Günther and LENZ, Peter, European Language Portfolio: A Guide

for Developers, Lern und Forschungszentrum Fremdsprachen – University of
Fribourg/CH, pp.41-49. [document available online at: http://www.coe.int/T/
DG4/Portfolio/documents_intro/Eguide ]

303
 Mariana Faria, Sandra Buljanović

depending on multiple-descriptors as interpretation could become a more

dense and difficult task to carry out.
Descriptors of language proficiency can be developed using intuitive,
qualitative or quantitative methods. Subjectivity is a matter of concern as it
might differ the accurate interpretation of the text. Following the standards
of an affective filter reduction process, descriptions of language proficiency
should entail positive meaning, motivating the learner while-assessing the
previous achievements and deepening the motivation to further develop
her or his profile.
In agreement with this reasoning, descriptors should be definite,
owing to accurate judgement and interpretation standards. Concrete
descriptions require the selection of a proper style, addressed in an
accessible manner to the target audience. Language shall be clear as words
need to be carefully selected in a simple syntax structure, disabling the
possibilities for misinterpretation, thus fostering transparency decrees.
Narrowing levels might be observed as a means to concreteness,
depending on the specificities of each profile, considering the expected
outcomes of determined groups, institutions or learning contexts. This
process might assume itself as a powerful tool in the definition of study
planning, as it tends to approach the time framework during the calendar
of study in a more precise manner.
Nevertheless, conclusions about this matter are not singled-sided. The
creation of more than six levels arises questions when outlining comparison
and transference levels as far as the Common European Framework is
concerned. On the other side, it might turn out to be increasingly difficult
to relate one set of narrow levels to another one, thus partially effacing the
linking and fluidity that the project cares for, in a continuous process.
As previously stated, the present project intends to draw an ELP
version for the Philological Faculty in Belgrade. This institution is formally
entitled to organise and conduct three cycles of study: Undergraduate
Studies, Graduate Academic (Master) Studies and Doctoral Studies
It profiles experts on all levels of academic studies in the areas
of Serbian language, literature and culture, as well as modern foreign
languages, literatures and cultures. It offers a wide range of languages,
such as English, Portuguese, Swedish, Spanish, Czech, Greek, Hungarian,
Japanese, inter alia.

304
 DESIGNING A EUROPEAN LANGUAGE PORTFOLIO FOR A HIGHER EDUCATION INSTITUTION

Before designing our new ELP version, we made a plan:

− to analyse thoroughly Faculty curricula and learner’s profiles,

taking into account potentials and drawbacks, resources and time
framework;
− to ponder over the distinctive features of the new Portfolio, caring
for the need of transparency and comparability, inherent to the
project itself;
− to observe the objectives that put the project in motion in the short
and in the long-term;
− to judge on the connection between the Portfolio and the learning
outcomes of each path.

While designing the version of ELP for the Philological Faculty, we

agreed on introducing narrower levels, since they would match the semesters
and exams calendar carried out by the Faculty board of examination - one
semester corresponding to one level of language or literature, followed
by the exam at the end of the semester: e.g. Savremeni madjarski jezik I
[Contemporary Hungarian Language I] = A1.1.

Furthermore, in the process of designing a version of ELP for higher

education institution, new descriptors should be written according to
learner’s vocational field. In that sense, descriptors can express a close
relation with the professional profile selected by learners. As language
specific uses are valued, it is coherent to ponder over the language needs
of a teacher, a translator, an interpreter or a librarian, to mention some
examples.
Following the previous considerations, we suggest an approach
that recovers guidelines and principles designed for cooperative projects.
Thus, curricula could be divided into several disciplinary areas such as:
Linguistics, Didactics, Literature, Translation, Interpretation and Librarian
Studies.

305
 Mariana Faria, Sandra Buljanović

GROUPS OF SPECIALISTS

On the other hand, we must also take into account the existence
of several departments: Iberian Studies, English Studies, and Romance
Studies, to mention some examples

GROUPS OF SPECIALISTS

306
 DESIGNING A EUROPEAN LANGUAGE PORTFOLIO FOR A HIGHER EDUCATION INSTITUTION

In this framework, we suggest the adoption of groups of specialists’

strategies. First, we might create several groups, from different departments,
whose expertise is directed towards a determined field, such as Literature
or Linguistics. These expert groups would meet, exchange ideas and study
action lines, pondering over the outcome as an answer to the students’
profile and to the Faculty curricula as a whole. Then, the experts from each
area would interchange ideas with their colleagues from other curricular
areas, from their own department, sharing the preliminary observations
and guidelines that they attained. Every expert will share their view
on the topics, channeling the reflection upon each department specific
requirements, needs and objectives.

Following this stage, we could think of, at least, two options. The
experts join again in the different groups of expertise according to their
scientific area – Linguistics, Didactics, Literature or Librarian Studies, thus
carrying out the project in a subject area, observing how to integrate their
observations into the curricula of those areas, for example: Contemporary
Literature, Renaissance Literature, Medieval Literature.
Another possibility is the design of guidelines, inside each
department, in an interdisciplinary approach.
Both options imply dialogue and interchange between the experts
groups. Both need to attain an integration approach, vitalizing the
connection between different fields of knowledge and fostering cohesion
in terms of Faculty’s curricula.

Portfolios might support learners’ progression in their path towards proficiency,

assuming the learner a proactive position in the affirmation of citizenship, in an intercultural
society - thus widening the sphere of knowledge, sharing views, bridging differences
and translating the emergent paradigm of mobility in the shaping of intercultural and
autonomous agents that learn by cooperating.

Key words: ELP, descriptors, CEFR, curriculum, learning outcomes

307
 Mariana Faria, Sandra Buljanović

References:

Council of Europe (2001). Common European Framework of Reference for

Languages: Learning, Teaching, Assesment. Cambridge: Cambridge
University Press

Schlotter Martin, Schwerdt Guido, Wößmann Ludger (2008). The Future

of European Education and Training Systems: Key Challenges and
Their Implications. Analytical Report for the European Commission
prepared by the European Expert Network on Economics of
Education (EENEE). [document available online at: http://www.
terribilepasticcio.info/wp-content/uploads/2009/04/eenee-report-3.
pdf]

SCHNEIDER, G. and LENZ, P. (2000). European Language Portfolio: A

Guide for Developers, Lern und Forschungszentrum Fremdsprachen
– University of Fribourg/CH, 41-49. [document available online at:
http://www.coe.int/T/DG4/Portfolio/documents_intro/Eguide ]

Mariana Faria
Sandra Buljanović

Summary

Contemporary issues like mobility, networking, knowledge-building demand new

approaches to education standards and create new ways of intercultural exchange. In the
past decade the tendency of the Council of Europe’s language programme was the creation
of tools which would be used by all members of the language teaching profession in the
promotion of plurilingualism. Using an active approach the European Language Portfolio
(ELP) provides a format in which language learning and intercultural experiences of
the most diverse kinds can be recorded and formally recognised. Since its introduction,
various versions of the Portfolio have been developed. Creating a Portfolio which would
present a syllabus of a Higher Education Institution would help mobility for members of
the academic community. This paper presents an example of a Portfolio that would suit

308
 DESIGNING A EUROPEAN LANGUAGE PORTFOLIO FOR A HIGHER EDUCATION INSTITUTION

the needs of a faculty where philological studies are thought. Since creating a portfolio
which correlates with the European Language Portfolio means creating descriptors for
different competences and skills, methods for creating new descriptors are also presented.

309
АСПЕКТИ ЈЕЗИКА СТРУКЕ
/
PROFESSIONAL LANGUAGE
ASPECTS
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

Danijela Đorović
Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu

METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU

HUMANISTIČKIH NAUKA

Sažetak

Jezik struke već pedeset godina predstavlja jedan od značajnih pravaca lingvističkih
proučavanja. Međutim, jezik humanističkih nauka retko je bio predmet ovih istraživanja,
budući da je, u poređenju sa jezicima tehničkih, prirodnih i matematičkih nauka daleko manje
formalizovan. Upotreba metaforičkog jezika, uobičajena za književno-poetski tip teksta,
u tekstovima struke još uvek nije šire prihvaćena. Šta više, prisustvo ovakvih retoričkih
elemenata jedan je od faktora zbog kojih se status jezika humanističkih nauka kao jezika
struke najčešće i dovodi u pitanje. U radu se, na korpusu stručnih tekstova humanističkih
nauka analizira italijanski jezik u pogledu korišćenja metafora u tekstu struke.

Ključne reči: jezik struke, italijanski jezik, humanističke nauke, metafore.

1. Uvod

Jezik struke, kao poseban fenomen u lingvistici, primenjenoj

lingvistici i glotodidaktici izučava se još od šezdesetih godina prošloga
veka. Nastaje kao odgovor na potrebu da se osmisli i definiše poseban
instrument za efikasnu komunikaciju među stručnjacima i naučnicima
određene discipline. Cilj jezika struke jeste, dakle, da olakša prenošenje
i razmenu informacija unutar zajednice stručnjaka koji čine zapravo
diskursnu zajednicu onako kako je shvata i definiše Svejlz (Swales,1990)
1
, kao i da omogući lakše uvođenje i usmeravanje budućih stručnjaka, onih
koji su na putu da postanu deo te zajednice. U svetlu sociolingvistike,

1 Pod diskursnom zajednicom u najširem smislu podrazumevamo društvenu grupu

koja se služi istim žanrom, istom vrstom diskursa prema Svejlzovom terminu
discourse community (Swales, 1990:16).

313
 Danijela Đorović

pod jezikom struke podrazumeva se jezički varijetet koji na različitim

nivoima strukture i upotrebe ima svoje specifičnosti potekle od potrebe
za jasnom naučnom i profesionalnom komunikacijom. Reč je o
epistemološki razrađenom i precizno utvrđenom diskursu. Ovladavanje
tim specifičnostima obezbeđuje pripadnost odgovarajućoj naučnoj/
stručnoj zajednici, što je važan preduslov akademskog, profesionalnog i
ličnog razvoja pojedinca.
U pokušaju da identifikuje osnovne osobenosti zajedničke svim
jezicima struka, Hofman (Hoffmann, 1984) daje možda najopsežniju
listu tih glavnih osobina: egzaktnost, jednostavnost, jasnost, objektivnost,
apstraktnost, generalizacija, gustina informacija, sažetost, emotivna
neutralnost, odsustvo dvosmislenosti, bezličnost, logička koherencija,
korišćenje strogo definisanih termina, simbola i figura. Neki drugi
istraživači sažimaju neke od navedenih karakteristika i imenuju ih na
nešto drugačiji način, kao na primer Goti (Gotti, 1991:67), koji kao jednu
od značajnih osobina ovog diskursa navodi jednoznačnost i stabilnost
termina. Prema Gotiju, da bi u određenom kontekstu jedan termin imao
samo jedno značenje primarnu ulogu ima denotativni aspekt: razumevanje
značenja termina nije uslovljeno kontekstom.2 Termin se ne može zameniti
adekvatno nekim sinonimom, već isključivo definicijom ili parafrazom.
Nemogućnost da se sinonimom zameni neki termin ima za posledicu uži
leksički izbor u jeziku struke, reiterativnost i manje leksičko bogatstvo
u odnosu na opšti jezik. Svaki termin, dakle, predstavlja jedan pojam i
na efikasan način obuhvata semantičku vrednost koja mu je u procesu
definisanja data.
Меđutim, jednoznačnost u strogom smislu, danas se shvata sve više
kao težnja nego pravilo. Arkaini (Arcaini, 1988:33) ograničava definisanje
ovog parametra tvrdeći da on podrazumeva da u jednom datom, strogo
određenom, kontekstu samo jedno značenje može biti pripisano jednom
terminu, koji inače može imati i druga značenja izvan njega. To je
svakako posledica paralelnog opstajanja različitih tradicija u naučnoj/
stručnoj denominaciji, kao i rezultat postojanja mnoštva različitih, često
suprotstavljenih teorijskih perspektiva, u okviru discipline.

2 Kako je uvideo još Blumfild (Bloomfield, 1970) između termina i koncepta koji
termin označava uspostavlja se neka vrsta sporazuma o definisanju koji je
nepromenjiv.

314
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

2. Jezik humanističkih nauka

Jezik humanističkih nauka u mnogome se razlikuje od jezika egzaktnih

prirodnih i tehničkih nauka. U anglosaksonskom akademskom okruženju
ustaljena je podela na tzv. „tvrde“ nauke (hard sciences) – preciznije,
izrazito formalizovane, zasnovane na naučnim metodima, kvantifikabilne
i objektivne i na „meke“ nauke (soft sciences), koje su manje rigorozne i
bazirane mahom na kvalitativnim analizama i deskriptivnim metodama
(Hedge, 1987:444). Arkaini (Arcaini, 1988:42) ističe da se ove dve
grupacije razlikuju po stepenu kompaktnosti u izlaganju i argumentovanju
ideja. Pri vrhu te lestvice Arkaini smešta matematiku, fiziku i tehničke
nauke, dok su humanističke nauke pri dnu lestvice. Tako se zatim tretiraju
i jezici ovih nauka, od više formalizovanih jezika tvrdih nauka, ka jeziku
humanističkih nauka koji je najmanje formalizovan. De Mauro (1994:317)
takođe klasifikuje jezike pojedinih nauka na osnovu njihove veće ili manje
specijalizovanosti sledećim redom: matematika, fizika, tehničke nauke,
hemija, geologija, biologija, medicina, demografija, sociologija, pravo,
psihologija, antropologija, istorijsko-filološke studije, filozofija. Iako se još
uvek bori za svoj status među ostalim jezicima struka, sve je više potvrda
u istraživanjima i literaturi da se i ovaj jezik po svojim specifičnostima
izdvaja u odnosu na jezik za opšte namene (engl. language for general
purposes, skr. LGP). Dijahronijski posmatrano svaki jezik struke, pa
i jezik humanističkih disciplina, teži sve većoj specijalizaciji, kako na
pojmovno-terminološkom tako i na sintaksičkostilističkom i tekstualno-
retoričkom planu. U nastojanju da se utemelji kao nauka sa sopstvenim
epistemološkom i metodološkim aparatom svaka od humanističkih
disciplina prešla je i prelazi put kojim su davno i egzaktne nauke išle i
sazrevale, prilagođavajući jezički sistem sopstvenim potrebama i ciljevima.
Jedno od glavnih područja razmimoilaženja između prirodnih
i humanističkih nauka jeste polje stilističke elaboracije informacija u
tekstu. Naime, u italijanskom jeziku humanističkih nauka, diskurs je često
obogaćen sintaksičko-stilističkim sredstvima, koje se ređe koriste u jeziku
egzaktnih nauka, što doprinosi specifičnosti ovog varijeteta i udaljava ga,
na zamišljenom kontinuumu jezika različitih struka, od jezika matematike,
fizike ili mašinstva (Arcaini, 1988:42). Treba takođe napomenuti da je i

315
 Danijela Đorović

težnja ka polisemiji znatno izraženija u jezičkom repertoaru humanističkih

nauka, dok su tehničke nauke najbliže monosemičnosti (Scarpa, 2001:49).
Primeri polisemije, nesumnjivo, postoje u tekstovima jezika struke. Ponekad
je ta polisemija proizvod slučajnosti, a ponekad stvar svesne odluke
autora, koji smatra da bi slepo poštovanje principa jednoznačnosti termina
vodilo rigidnosti jezika i nemogućnosti da se pojave i ideje valjano izlože
i objasne (Gotti, 1991: 76). Tako opredeljeni autori vide „matematički“,
strogo monoreferencijalni jezik kao nedovoljno ekspresivan, sveobuhvatan
i precizan da bi adekvatno izrazio ideje podložne stalnim promenama i
preispitivanju. U tu svrhu potreban je jedan fleksibilniji sistem značenja
koji bi omogućio stalno redefinisanje pojmova i pojava.

3. Emotivni naboj i metaforički jezik u tekstu struke

Usled visoke referencijalne vrednosti, tekst struke trebalo bi

da bude lišen emocionalnog uključivanja čitaoca. Autor teksta struke
ubeđuje čitaoce pomoću dokaza, jasnog nedvosmislenog izlaganja ideja
ustrojenih na logičan i sistematičan način. Ispravnost piščevog rasuđivanja
pokazuje vrednost teorija i važnost činjenica kojima autor nešto tvrdi, a
svaki emotivni aspekt u tekstovima struke po pravilu se izbegava još od
kada je moderna nauka došla u polemiku sa aristotelovskom retorikom,
kada i dolazi do razgraničavanja „konceptualne retorike“ od „persuazivne
retorike“ (Gotti, 1991:152), tj. razdvajanja intelekta od emocija.
Naglašena semantička gustina svakog termina koji se koristi u
specijalističkom diskursu upućuje na redukciju broja reči neophodnih
da se prenese određeni pojam ili predstava, kao i na tešnju povezanost
poruke i sadržaja koji prenosi. Tradicionalno se smatra da upravo stoga
retoričkim figurama nije mesto u tekstovima struke. U prenošenju naučnih
i stručnih informacija pribegava se strogo definisanim naučnim terminima
- ključnim elementima koji nosi značenje zbog težnje ka ekonomičnosti
izraza, dok su reči opšteg jezika svedene, marginalizovane, i kad je reč o
prenošenju semantičkih sadržaja, sekundarne. Princip ekonomije u jeziku
struke podrazumeva da korišćenje terminoloških jedinica pregnantnih
značenjem omogućava da se skrati vreme potrebno da stručnjak efikasno
komunicira na stranom jeziku (Di Bari/ Gouthier, 2003).

316
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

Sedamdesetih godina dvadesetog veka, međutim, počinje se s

preispitivanjem emotivnog aspekta u izlaganju (Perelman i Olbrechts-
Tyteca, 1976). U svrhu ubeđivanja čitaoca pored eksperimentalnih dokaza
i rigoroznih demonstracija, neki autori koriste i poseban način izlaganja
bogat raznovrsnim sredstvima, kako figurativnim tako i emotivnim, koja
im jezik nudi a tradicionalno nisu bila zastupljena u jeziku struke. To je u
većoj meri slučaj upravo sa neegzaktnim naučnim disciplinama, u kojima
se dešava da autor svesno bira emotivni ton kako bi pojačao svoje izlaganje.
Zastupljenost metaforičkog jezika zavisi i od tekstualne tipologije.
Tekst jezika struke pripada jednom vrlo jasno definisanom žanru. Poštovanje
datih standarda neophodno je da bi dati tekst mogao biti prepoznat kao tekst
određene diskursne zajednice namenjen specifičnom tipu čitaoca/slušaoca,
kao i da bi se već na osnovu samog naslova ili uvoda jasno moglo uvideti
koji je nivo poznavanja struke neophodan da bi se tekst dekodifikovao i
interpretirao. Što je tekst u većoj meri stručan, to se može očekivati da se
strože drži kanona kompozicije propisanih za datu vrstu diskursa, kako bi
se zadovoljile potrebe određenog tipa publike i olakšala komunikacija u
datom kontekstu. Karakteristična formalna strogost, terminološka gustina
i neki obavezni stilistički izbori vezuju se pre svega za tip teksta koje
Sabatini (Sabatini, 1999:143) u svojoj klasifikaciji tekstualnih makrotipova
naziva „veoma obavezujućim” tekstovima (ital. testi molto vincolanti).
Očekuje se da u takvom tipu teksta bude manje prisutna metaforizacija.
S druge strane u tekstovima koji su manje obavezujući, a koji bi po
stepenu specijalizovanosti pripadali Vidousonovim kategorijima3 „jezik
naučne instrukcije“ i „jezik naučnog novinarstva“ pretpostavlja se da će
metaforizacija jezika biti u većoj meri zastupljena.
Vrsta metafore koja će se upotrebiti zavisi i od čitalaca/slušalaca
kojima je namenjena. Za komunikaciju je potrebno da se uspostavi posebna
veza između pošiljaoca i primaoca poruke. Svaki autor teksta struke mora
izabrati i modifikovati svoju predstavu sveta rukovodeći se osobenostima
primaoca poruke kojem se obraća. Za svaki tip publike, dakle, može se

3 Kada je reč o vertikalnom raslojavanju jezika struke različiti autori različito

klasifikuju nivoe jezičke specijalizacije. Ovde smo se poslužili Vidousonovim
kategorijama naučnog izlaganja, naučne instrukcije i naučnog novinarstva, koje u
originalu glase scientific exposition, scientific instruction i scientific journalism
(Widdowson, 1979:17).

317
 Danijela Đorović

kreirati bezbrojno mnogo metafora koje na drugi način oslikavaju određeni

segment teksta. Važno je samo da izbor metafore bude adekvatan za one
kojima je tekst namenjen. U procesu metaforizacije traga se zapravo za
novim, drugačijim ekvivalentom nekog pojma, za efektnom sintezom,
a ne za tautologijom. Pošto odabere tip metafore koji će koristiti, autor
dalje u okviru te klase metafora bira koju će podvrstu metafore upotrebiti
kako bi istakao baš određeni aspekt problema, opredeljuje se za određeni
stepen ambigviteta, a sve u cilju što efikasnije komunikacije i interakcije
sa recipijentom poruke.

4. Metafora od Aristotela do kognitivno-konceptualističke

teorije

Metafora, definisana na tradicionalan način u aristotelovskom ključu,

jeste retorička figura koja služi za retoričko prenošenje značenja s jedne
stvari na drugu. Preciznije rečeno, metafora je figura reči kojom se dve stvari
upoređuju zbog međusobne sličnosti. Prema Aristotelovom određenju
metafora samo izražava objektivno postojeću sličnost između dve stvari,
dok prema postmodernističkom uverenju, metafora ima aktivniju ulogu:
ona uspostavlja i proizvodi sličnost. Reč je, dakle, o aktivnoj a ne pasivnoj
retoričkoj figuri. Odnos između elemenata koji se ostvaruje upotrebom
metafore jeste zapravo odnos manje ili više prikrivene analogije koja može
biti očekivana i stoga lako čitljiva, ili pak neuobičajena i iznenađujuća,
te samim tim ekspresivnija. Ovim postupkom primaocu poruke se
nameće jedna nova nijansa smisla. Uz pomoć metafore autor objektivnu
predmetnost preosmišljava na sopstveni, subjektivan način. Pošto taj
novi konstrukt nema još uvek utvrđenu semantičku normu, nije sigurno
da će svi primaoci poruke prihvatiti potencijalni novi smisao jezičkog
sklopa koji predlaže autor, a posebnu opasnost za razumevanje teksta
predstavlja tom prilikom povećana višeznačnost jezičkog izraza, koja, u
tradicionalnom poimanju ovog problema, jeste poželjna u poetskom jeziku
ali ne i u jeziku struke i nauke. Upotreba ovakvih sredstava i u jeziku
struke potvrđuje da se, bez obzira što je osnovni cilj ovog tipa diskursa
da prikaže teorijska i empirijska istraživanja, kao i rezultate do kojih

318
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

se u nauci došlo, ne može prenebregnuti potreba za određenom dozom

afektivnosti u izlaganju, emocionalnog delovanja na čitaoca koje podstiče
njegovu pažnju i interesovanje, istovremeno oslikavajući i stav i odnos
samog autora teksta o problemu koji se razmatra. Kao sastavni deo svakog
jezika, metaforički izrazi imaju vrlo široku upotrebu. Ne predstavljaju,
kako se nekada smatralo, privilegiju književno-poetskog jezika već su
česti i u svakodnevnom govoru, jeziku javnog informisanja i medija, jeziku
politike. Pored originalnosti, atraktivnosti, slikovitosti i funkcionalnosti,
metafora je ekonomično sredstvo izražavanja, a ekonomičnost jezičkog
izraza, kako smo videli, jedna je od najčešće pominjanih osobenosti jezika
struke. Izvorišta metaforičkog jezika bogata su i raznovrsna, crpe se iz
različitih oblasti društvenog i privatnog života, kao i iz brojnih disciplina
nauke i umetnosti. Otuda nastaju i nude se različiti neočekivani metaforički
spojevi, nesvakidašnje analogije.
Tradicionalni lingvistički model metafore podrazumevao je dakle
da je metafora (a) isključivo jezička tvorevina, karakteristika jezičkog
izraza, (b) korišćena u retoričke i umetničke svrhe (c) bazirana na sličnosti
dvaju entiteta koji se porede i identifikuju i (d) sposobna da izazove
poseban efekat, iako suštinski nije obavezna (Kövecses, 2002). Ovakvo
shvatanje metafore, međutim, dramatično je uzdrmano u poslednjih
tridesetak godina zbog novih proboja u istraživanjima ovog fenomena u
kognitivnoj i konceptualističkoj teoriji. Posle objavljivanja čuvene studije
Lejkofa i Džonsona o ovoj pojavi (Lakoff/Johnson, 1980), metafora, ovaj
put kao konceptualna metafora, dospeva u žižu interesovanja teoretičara.
Prema novom shvatanju metafore se tiču naših predstava, koncepata koje
svaki čovek ima, a ne reči. Svrha upotrebe metafore nije nužno estetska
i umetnička već teži boljem razumevanju koncepata. Takođe, smatra da
ne mora uvek biti bazirana na sličnosti, niti da je vezana isključivo za
umetničku prozu, samim tim što nije ukras, već neizbežni proces ljudske
misli i rasuđivanja.
Metafore su podrobno istraživane najpre u pripovedačkoj prozi,
a u poslednjih dvadesetak godina javljaju se i prve studije koje ispituju
upotrebu metafora u jeziku struke4. Metafore nisu više isključivo literarna

4 V. za metafore u medicini Salager-Meyer, 1990b, za metafore u jeziku ekonomije

White, 2003

319
 Danijela Đorović

sredstva, već, kako su pokazali u svojim istraživanjima Lejkof i Džonson,

značajna kognitivna sredstva koja imaju važnu ulogu u razumevanju,
formiranju pojmova i u procesu terminologizacije (Lakoff/Johnson, ibid.).
Budući da su ovi procesi konceptualizacije važni za učenje stranog jezika
struke, metaforički jezik postaje sve više predmet proučavanja i istraživanja
upravo pod okriljem proučavanja jezika struke.

5. Metafore u italijanskom jeziku humanističkih nauka

Iako postoje istraživanja i studije vezane za upotrebu metafora u

italijanskom jeziku, kao i pokušaji njihove klasifikacije i stvaranja baze
podataka italijanskih metafora na Univerzitetu u Peruđi (Alongei, 2006),
ne postoje, koliko je nama poznato, još uvek značajnija istraživanja o
metaforama korišćenim u jeziku humanističkih nauka. Za potrebe ovog
rada analizirano je 56 tekstova5 pisanih na italijanskom jeziku iz sledećih
oblasti: istorija, istorija umetnosti, arheologija, antropologija, etnologija,
filozofija, lingvistika, sociologija i psihologija, koji se koriste u nastavi
italijanskog jezika kao jezika struke na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Na osnovu analize tekstova struke utvrdili smo da izbor i količina
upotrebljenih metafora zavise u mnogome, ne samo od tekstualne tipologije,
nivoa specijalizacije teksta i vrste publike kojoj je tekst namenjen, već i od
ličnih afiniteta samog autora. Čitalac, naviknut na neutralni referencijalni
ton uobičajen za jezik struke, ne očekuje obrte kakvi ga mogu zadesiti dok
čita delo koje je primarno naučnog ili stručnog karaktera, ali sa brojnim
karakteristikama koje se vezuju pre za neke druge žanrove tekstova i druge
tipove diskursa.
Kada se opredeli za polemični ton, autor bira i odgovarajuće
semantičko polje. Tako na primer, kad raskida sa prethodnom teorijom ili
tradicijom, autor može izabrati semantičko polje borbe i rata, kao izvorni
domen za metafore. Na taj način otvara se put za upliv figurativnog jezika u
tekst struke. Pored semantičkog polja rata u korpusu smo naišli i na brojne
5 Zbog ograničenog prostora u ovom radu biće navedeni samo tekstovii iz kojih su
korišćeni primeri ovde dati. Ostali su navedeni su doktorskoj disertaciji autora
ovog teksta Italijanski kao jezik struke u humanističkim naukama, odbranjenoj
18.05.2010. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu.

320
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

metafore čiji je izvorni domen semantičko polje tela i prirode. Ukoliko

izabrani domen nema mnogo dodira sa disciplinom o kojoj je reč, rađaju se
efektne metafore (Bowker/Pearson, 2002:215) kao u sledećim primerima:
(1) “Il corpo dell’artista si fa pennello totale a automatico in assedio del
campo della pittura.” (Arte,176)
(2) “...dalle testate si dipartono non solo semi-palmette[...] ma anche
piccoli animali fantastici che animano di nuova linfa l’insieme.” (Calabria, 158)

Forme i funkcije metaforičkih oblika jezika mogu biti različite, i ići

od metonimije pojedinačnog pojma (npr. 3, 4), do širih poređenja u svrhu
egzemplifikacije koja potkrepljuje neku ranije izrečenu tezu (5).

(3) “L’insieme di queste operazioni [...] ha il sapore e la

funzione di un colossale feed-back, non già di risorse o di
potere – bensì di quella manna culturale che va anche sotto il
nome di eredità tradizionale.” (Etnologia, 52)
(4) “...la cultura classica è potuta apparire uno dei principali
pilastri di sostegno dell’edificio della società borghese[...]”
(Archeologia, 12)
(5) “Erigere barriere contro l’avanzata impetuosa dell’uso
linguistico non potrebbe che sortire effetti penosi per l’
incauto geniere.” (Prestiti, 319)

Informativni naboj metafore dobija se približavanjem i asimiliacijom

dva polja značenja na neočekivan način (Weinrich, 1976:88). Dovode se
u pitanje opšta i očekivana značenja, uvodi se novo značenje proisteklo
iz fuzije elemenata koji se ne stapaju sasvim, već ostaju u nekoj vrsti
semantičke tenzije. Tako metafora proizvodi efekat iznenađenja.
Podsećamo, valja razlikovati književne metafore od metafora svojstvenih
naučnom diskursu, kao i ornamentalne metafore od onih koje imaju
konstitutivnu funkciju u nastajanju jedne teorije. Ponekad se, kako
rekosmo, pojavljuju i ekstenzivna poređenja, prave male alegorije. U tim
slučajevima jezik humanističkih nauka veoma se približava književnom
jeziku, ali istovremeno postiže jak stilski efekat i razbijanje monotonije,

321
 Danijela Đorović

obezbeđujući pri tom maksimum razumljivosti i nedvosmislenosti:

(6) “Interpretare un testo può paragonarsi alla costruzione

d’un puzzle. È un’attività in cui si risolvono problemi per
costruire un’immagine coerente.” (Coerenza, 94)
(7) “Sarebbe come se, nella trama di un racconto poliziesco,
ci si perdesse nella raccolta dei dati e degi indizi e si
dimenticasse che lo scopo finale è la scoperta dell’autore
dell’delitto. Se la letteratura filologica e archeologica potesse
esser depurata dei problemi fittizi, la sua bibliografia si
ridurrebbe di due terzi.“ (Archeologia, 18)

Od osamdesetih godina XX veka uzima sve više maha i terminološka

metafora. Reč je o metaforičkim izrazima u kojima je analog preuzet iz
oblasti stručne i naučne terminologije. Na taj način dobijaju se efektne
metaforičke sintagme kao što su: sondaggio dell’opinione pubblica,
cellule della società, cristallizzazione del problema. U navedenim
dolazi do determinologizacije termina u okviru metaforske sintagme.
Budući da je termin po definiciji jednoznačna reč a metafora višeznačna
čini se nemogućim spojiti ih. Međutim, u savremenom jeziku, naročito
humanističkih nauka, kao i novinarstva, publicistike, književne kritike
i esejistike takvi spojevi sve su češći. Polazeći od poznatog termina
preuzetog iz određene struke tom terminu se putem metafore daju nove
značenjske nijanse, uz izvanredan stilistički efekat. U ovome postupku
dolazi neminovno do semantičkog pomeranja u terminološkim metaforama.
U okviru metaforičkog sklopa sam termin iskorišćen kao analog najčešće
se despecijalizuje, gubi elemente maksimalno jednoznačne oznake iz
originalnog konteksta. Metaforizacijom, dakle, termin ponovo pridobija
elemente polisemije, ali pri tom još uvek zadržava u određenoj meri trag
objektivnog, naučnog iskaza. Otuda primalac metaforički izražene poruke
ima utisak objektivnog, stručnog iskaza. Metafora nastala na ovaj način,
iako po svojoj suštini višeznačna i afektivna, deluje kao jednoznačno i
objektivno kazivanje. Poseban problem nastaje kada se ovako moćan i
atraktivan jezički izraz iskoristi kao sredstvo manipulacije putem jezika,
kako bi se neka predmetnost afirmisala ili negirala, dok pri tom sam

322
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

jezički okvir ostaje u svesti primaoca poruke „objektivan“ i „naučan“ i

otuda svakako prihvatljiv. Stvara se privid stručne obaveštenosti i tačne
informacije, iako je u suštini reč o figurativnom i ekspresivnom izražavanju
putem metafore.
Naročit učinak, kako smo zapazili analizirajući naš korpus tekstova
struke, ima i pozajmljivanje termina i formula svojstvenih nekim drugim
naučnim disciplinama, često veoma udaljenim od one kojoj sam tekst
pripada. Ovde se susrećemo sa naročitom vrstom metaforičkog jezika
koji podrazumeva korišćenje analoga iz jedne discipline kao osnove za
stvaranje metafore korišćene u diskursu druge discipline. Autor teksta neke
od humanističkih disciplina upotrebom termina svojstvenih prirodnim,
tehničkim ili medicinskim naukama, obezbeđuje utisak većeg stepena
specijalizovanosti i naučnosti svom tekstu. Ovakvi upadi terminoloških
jedinica drugih jezika struka, ukoliko su dobro utemeljeni i s merom
sprovođeni, doprinose održavanju interesovanja čitaoca, privlače pažnju
i pokreću aktivniji odnos čitaoca sa tekstom. U našim primerima reč je
o terminima pozajmljenim iz geologije (8), biologije i medicine (9-10),
matematike (11), ili hemije (12).

(8) “situazioni affioranti da più strati geologici

dell’urbanizzazione.” (Periurbano, 76)
(9) “... appartenenza [...] al grande alveo dell’ellenismo
romano.”
(Avventura postellenistica, 34)
(10) “...dalle testate si dipartono non solo semi-palmette[...]
ma anche piccoli animali fantastici che animano di nuova
linfa l’insieme.” (Calabria, 158)
(11) “L’efficacia di una battuta, pertanto, è inversamente
proporzionale alla presenza di indicatori e di segnalatori
espliciti di ironia, e raggiunge l’apice di riuscita quanto più è
sottile e ambigua .” (Ironia, 506)
(12) “La scarsa saturazione delle valenze verbali dimostra
un’organizzazione sintattico-testuale diversa [...]” (Linguistica
e informatica, 186)

Uvidom u naš korpus uverili smo se da u tekstovima iz oblasti istorije

323
 Danijela Đorović

umetnosti ipak preovlađuju metafore iz domena lingvističkih disciplina (npr.

linguaggio, sintassi), i to gotovo sistematski u različitim vrstama tekstova
koji izučavaju ovo polje humanističkog interesovanja. Uzroci korišćenja
lingvističkih metafora u opisivanju pojava u umetnosti izazivali su i ranije
pažnju italijanskih teoretičara. S jedne strane, ova pojava je objašnjavana u
ključu kročeovske estetike koja izjednačava jezik i umetnost. S druge strane,
postoje svedočanstva o upotrebi lingvističkih metafora u starijim periodima
evropske kritičke misli, koja nije poznavala Kročeovu estetiku (De Mauro,
1971:338). U svakom slučaju, za proučavanje jezika umetnosti, smatra De
Mauro (De Mauro, ibid.), relevantno je da korišćenje lingvističkih metafora
prevazilazi okvire sporadične, idiosinkratičke upotrebe jednog mogućeg
stilskog sredstva, ne može se vezivati za trenutak, prolaznu modu među
onima koji o umetnosti pišu, već ima dublje korene i široku primenu, koja
prevazilazi domene pojedinačnih jezika i spada u globalni fenomen. Čini
se razumljivim da je, u nedostatku sopstvenih specijalističkih termina,
jezik istorije umetnosti nužno morao pribeći metaforičkoj upotrebi,
služeći se pri tome jezikom lingvistike, koji iako ne može biti u potpunosti
ekvivalentan, ipak u najvećoj mogućoj meri može da dočara plastični,
slikoviti jezički izraz ove humanističke discipline. Reč je o pokušaju da
se iznađe što adekvatnije sredstvo za racionalnu interpretaciju jednog tako
kompleksnog i neuhvatljivog fenomena kao što je umetnički izraz. Na taj
način, iako metafore po svojoj prirodi predstavljaju lični, indvidualni način
izražavanja, ovde one evoluiraju u prepoznatljivi pečat grupe govornika
određenog profila koji opšti jezik koriste na poseban način i u posebnu
svrhu.
(13) “E in primo luogo la sintassi decorativa dell’intera
composizione che indica l’ambientazione nord-
africana[...].”(Arte, 52)
(14) “...il Maestro innovatore di Stabia adopera [...] una assai
piu progredita ricchezza linguistica, in cui le cromatiche
di fondo, coniugate addirittura da rapidi e precisi sprazzi
chiari [...] trovano forma in pochi segni sintetici neri [...]
che costruiscono [...] sintassi della forma, espressione del
sentimento.” (Pittura tardoantica, 43)

324
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

I obrnuto je moguće, pa smo tako naišli i na primere gde se u tekstovima

lingvistike nailazi na neke termine iz rečnika istorije umetnosti.
(15) “Ma ridurre le proprie capacità espressive è un po come
rinunciare alla tavolozza dei colori, accontentandosi di uno
sbiadito monocromatismo.” (Prestiti, 310)

6. Metafore u jeziku struke: za i protiv

U ovom radu dat je prikaz nekih glavnih tendencija koje se zapažaju

u italijanskom jeziku humanističkih nauka, kad je reč o metaforizaciji.
Budući da je ovo polje još uvek u mnogome neistraženo treba očekivati da
će proučavanja metaforičkog jezika u diskursu jezika struke i dalje nastojati
da proniknu dublje u suštinu ovog fenomena i da zahvate šire kada je reč
o domenima u kojima se ovaj fenomen pojavljuje. I kao što to uvek biva
kada je reč o temama tako kompleksnim, slojevitim a svreprisutnim, ne
treba se čuditi oprečnim stavovima stručnjaka i istraživača o ulozi, značaju,
nužnosti i prirodi metafora i figurativno-afektivnog jezičkog izraza.
Jedni tvrde da metafore u jeziku struke imaju generativnu i pokretačku
ulogu, budući da mogu da podstiču istraživanja i formulisanja novih teorija
uvođenjem novih značenja i povezivanjem udaljenih područja stvarnosti
predstavljajući, ponekad, čak i jedini mogući način da se formulišu neka
pitanja koja se tek rađaju i za koja još ne postoje druga terminološka
sredstva. Protivnici prisustva metafora u jeziku struke ukazuju na pogubno
dejstvo koje one mogu imati budući da uslovljavaju istraživanja, sprečavaju
ih da se oslobode leksičke matrice i ne dozvoljavaju da se istraživanje
objektivizuje i formalizuje (Lauretano, 1964:81). S druge strane, neki
teoretičari smatraju da metafore ne treba proterati iz jezika struke, već
da se njihova upotreba mora obazrivo i odgovorno planirati i sprovoditi
(Black:1962:47).
S novim odnosom snaga i jače izraženom interakcijom u procesu
produkcije i recepcije teksta dolazi i do transformacije u stilskom postupku
autora (Hoey, 2001:12). Čitaoca/slušaoca treba privući, ubediti, voditi
kroz tekst, a za to su potrebna izražajna sredstva drugačija od onih koja
se tradicionalno pripisuju „suvoparnom”„ i monotonom” jeziku struke. U

325
 Danijela Đorović

interesu je autora da kad uvodi ili objašnjava neki pojam, pojavu, teoriju,
rezultat učini sve što je u njegovoj moći da čitaoci, prevashodno njegove
kolege stručnjaci, uspešno dekodifikuju i protumače tekst kako bi se za
datu temu zainteresovali i podržali je u stručnim i naučnim krugovima,
a kasnije doprineli da se oko iznetih sadržaja postigne konsenzus naučne
ili stručne zajednice. Pojačana je osetljivost za stilski efekat i lični pečat
autora u produkciji jezika struke, iako je motivisana pre instrumentalnim i
pragmatičkim, nego estetskim potrebama. Karakter metafore je kreativan,
budući da uspele metafore u jeziku struke ne upućuju na neke već postojeće
veze i sličnosti, već predstavljaju čin kreiranja sličnosti, čin oživljavanja
neke nove analogije i sinteze. Autori su, čini se, daleko spremniji nego
ranije da se, izlažući sopstvene naučne ideje, teorije, ispitivanja i rezultate,
pozabave na novi način i konceptom i formom, a to njihovu delatnost čini
još kompleksnijom.

Izvori sa odgovarajućim skraćenicama:

Archeologia Bandinelli, R. (1979): Archeologia e Cultura. Roma:
Editori riuniti.

Etnologia Etnologia. Studi e ricerche. (1981) Vol.IX

Arte Arte. (2003) N.377 Milano: Mondadori.
Avventura
postellenistica Dorigo, V. (1966): Pittura tardoromana. Milano: Bompiani.

Calabria Pace, V.(ur.) (2003):Calabria bizantina. Roma:De Luca.

Ironia Anolli L./ M.Infantino (1997): “La pelle della volpe. Ironia
come strategia di comuncazione conveniente”.Studi Italiani
di Linguistica Teorica e Applicata, annoXXVI, numero
3:501-528.

Linguistica e Rossini Favretti,R. (2000): Corpora, multimedia e percorsi

informatica di apprendimento. Roma: Bulzoni.

326
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

Coerenza Conte, M.E. (1988): Condizioni di coerenza: ricerche di

linguistica testuale. Firenze:La Nuova Italia.

Prestiti Bertinetto, P.M. (2002): L’inglese, la linguistica, e il livello

del colesterolo. “L’inglese, la linguistica e il livello del
colesterolo. Sulla questione dei prestiti nel linguaggio
scientifico”, Quaderni del Laboratorio di Linguistica della
SNS 3.n.s.

Periurbano Guidicini, P. (2002): “Prospettivi dell’analisi sociologica

sulla città:dan centro storico al periurbano emergente”.
Sociologia urbana e rurale Numero 69.

Lista referenci:

Alonge, A. (2006) The Italian Metaphor Database. Dostupno na:http: //

www.netsoc.tcd.ie/~fastnet/cd_paper/LREC/2006/pdf/762_pdf.pdf
[15.10.2010.].
Arcaini, E. (1988). Epistemiologia dei linguaggi settoriali.CLUC: Il
linguaggio delle scienze e il suo insegnamento. Brescia: Scuola.
Black, M. (1962). Models and metaphors. Ithaca, NY: Cornell University Press.
Bloomfield,L. (1970):[1935] Linguistic aspects of science. Philosophy of
Science 2: 499-517.
Bowker, L. & J. Pearson (2002). Working with specialized language: a
practical guide to using corpora. London: Routledge.
De Mauro, T. (1988). Linguaggi scientifici e lingue storiche. Guerriero, A.
(ur.) L’educazione linguistica e i linguaggi delle scienze. La Nuova
Italia: 9-19.
Di Bari, M. & Gouthier, D. (2003). “Tropes , science and communication.”
JCOM: Journal of Science Communication 1 (March).
Gotti, M. (1991). I linguaggi specialistici. Caratterstiche linguistiche e
criteri pragmatici. Firenze: La nuova Italia.
Hedge, L.V. (1987). How hard is hard science, how soft is soft science?
The empirical cumulativeness of research. American Psychologist,
42(2), 443-455. 

327
 Danijela Đorović

Hoey, M. (2001). Signaling in discourse: a functional analysis of a common

discourse pattern in written and spoken English. In: M. Coulthard
(Ed.), Advances in written text analysis. London: Routledge, 26-45.
Hoffman, L. (1984). Kommunikationsmittel Fachsprache. Berlin:
Akademie Verlag.
Kövecses, Z. (2002). Metaphor: A Practical Introduction. Oxford: Oxford
University Press.
Lakoff, G. & M. Johnson (1980). Metaphors We Live By. Chicago:
University of Chicago Press.
Lauretano, B. (1964). Ambiguità e la metafora. Napoli: Edizioni scientifiche
italiane.
Perelman, C. & L. Obrechts-Tyteca (1976). Trattato sull’argomentazione:la
nuova retorica Torino: Einaudi.
Sabatini, F. (1999). Rigidità – esplicitatezza vs. Leasticità – implicitatezza:
possibili parametri massimi per una tipologia dei test. G.Skytte/F.
Sabatini (ur.) Linguistica testuale comparativa. In Memoriam Maria
Elisabeth Conte. Copenhague. Museum Tusculanum: 141-172
(Etudes Romanes 42).
Salager-Meyer. (1990). Discourse Flaws in Medical English Abstracts: A
Genre Analysis Per Research And Text Type. Text 10 (4), 365-384.
Scarpa, F. (2001). La traduzione specializzata. Lingue speciali e mediazione
linguistica. Milano: Hopeli.
Swales, J. (1990). Genre analysis. English in academic and research
settings Cambridge: Cambridge University Press.
Weinrich, H. (1976). Metafora e menzogna. Bologna: Il Mulino.
White, M. (2003). Metaphor and economics: the case of growth. English
for Specific Purposes 22:131-151.

328
 METAFORIČKI JEZIK U ITALIJANSKOM JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA

Danijela Đorović

METHAPORICAL LANGUAGE
IN ITALIAN FOR HUMANITIES

Summary

The study of LSP has developed rapidly over the past 50 years and still is an
important direction in linguistic research. Hower, languages used within the humanities
have seldom been considered in these studies, due to their lack of formalization in
comparison to other LSPs used in so-called hard sciences. By analyzing the Italian LSP
within humanities on a specifically created corpus, this paper deals with certain elements
of metaphorical language appearing in specialized texts within this field of study, which
points to one of the reasons for discarding soft science languages as LSP.

329
 МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

Светлана Јакимовска
Филолошки Факултет „Блаже Конески“, Скопје

МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И

ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

Сажетак

Предмет на интерес на овој труд е улогта на метафората во јазикот на

правото, стручен јазик кој инаку се стреми кон еднозначност и монореферентност.
Притоа ќе се обидеме да ги определиме различните видови метафора, како и
различните предизвици (јазични или културни) со кои преведувачот треба да се
соочи за успешно да ги преведе метафоричните изрази. Исто така ќе ги разгледаме
и различните ресурси и начинот на кој тие треба да се користат за да го проучиме
придонесот на терминологијата кон правилното преведување на правната метафора.
Примерите се земени од францускиот и од македонскиот јазик на правото.

Клучни зборови: метафора, правен јазик, терминологија, преведување,

француски јазик, македонски јазик

Поим за метафора

Терминот фигура е изведен од латинскиот термин figura кој го

преку проширувањето на првичното значење слика, цртеж на некој
објект, подоцна започнал да ја означува и неговата форма. Ова е
воопштен назив за стилска односно реторичка фигура која се дефинира
како начин на јазично и стилско изразување на одредени мисловни
форми; пренос на значење (“mode d`expression linguistique et stylistique
de certaines formes de pensée; transfert de sens”) ( Le Robert 2000: 746).
Со терминот фигура се означува јазичниот феномен зборовите освен
основното, етимонско, да поседуваат и второ, преносно, фигуративно
значење. Фигуративно значење на една јазична единица од некој
јазик го претставува она значење за кое изворните говорници на

331
 Светлана Јакимовска

тој јазик се повеќе или помалку свесни во моментот на зборувањето

(пишувањето) или слушањето (читањето) дека произлегува од друго
(етимонско) значење на дадената единица (Никодиновски 2007 : 29).

Постојат безброј дела посветени на дефинирањето на фигурите,

на разграничувањето на стилските од реторичките фигури, па и на
класификацијата на различните видови фигури. Во овој труд ќе се
осврнеме на метафората која спаѓа во групата на тропи1, односно
на оние фигури кои упатуваат на промена на значењето. Стилските
фигури се најчесто карактеристични за таканаречените литературни
текстови, но строга граница меѓу литературните и стручните текстови
не може да се постави, па метафората своето место го пронаоѓа и во
стручните јазици, па дури и во стручниот јазик на правото, кој инаку
се стреми кон јасност и недвосмисленост.
Фигуративното значење е особен јазичен феномен, кој наметнува
извесни проблеми и при составувањето, а особено при преведувањето
текстови.
Терминот метафора потекнува од грчкиот термин metaphorá
при што metá означува « промена на место», а phorá –«носење» е
изведено од pherô – «носи». Така овој термин со првобитно значење
на пренесување нешто од едно место на друго подоцна бил преземен
во реториката со цел да се означи пренесување на првичното во
фигуративно значење. Во современите јазици овој термин навлегува
преку латинскиот јазик.
Инаку за подетално да ја дефинираме терминолошката
метафора и нејзините карактеристики, чувствуваме потреба да
се осврнеме на општата дефиниција на метафората онака како
што ја дал Аристотел. Ваквата општа дефиниција, подоцна ќе ни
овозможи да ги одделиме спецификите на метафората во стручниот
јазик на правото. Според Аристотел (Аристотел 2002 : 9-20) значи,
метафората е означување на еден поим со називот на друг поим при
што меѓу двата поима постои одредена сообразност и сличност.

1 Терминот тропа потекнува од грчкиот термин τρόπος што значи (обрат), а

подоцна преку проширување на значењето со овој термин се означува оној
што го менува значењето.

332
 МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

Во таа релација стапуваат поимите: предмет-предмет, предмет-живо

суштество, живо суштество-живо суштество. Метафората е всушност
скратена споредба. Кај споредбата предметот со кој се споредува и
предметот што е подложен на споредба се меѓусебно поврзани со
споредбен збор, кој не е присутен кај метафората. Затоа се вели дека
метафората е имплицитна споредба при што замената се врши врз
база на заедничките карактеристики на двата поима2.

Поим за терминолошка метафора

Метафората неретко влијаела врз разграничувањето на

значењата на одреден термин во текот на неговиот етимолошки
развој. Така, на пример, терминот carcan во францускиот јазик прво
се користел за да се означи метален каиш прицврстен на столб што
се ставал околу вратот на криминалецот за да се изложи на јавен
срам. Иако овој тип казна бил укинат во текот на деветнаесеттиот
век, терминот продолжил да се употребува со апстрактно значење за
да се означи нешто што ја ограничува слободата на дејствување или
размислување. Така терминот се сретнува во изрази од типот Le carcan
de la discipline, des règles… Passer au cou le carcan. Resserer le carcan.
(Picotte 2008 : 759). На територијата на Македонија ваква направа за
мачење не била употребувана, па во таа смисла не може да се сретне
ниту овој термин, ниту негова метафорична употреба. Сепак, со вакво
значење се сретнува терминот јарем, па дури и во изрази како става
јарем околу врат, стега јарем, јаремот на обврските, на ропството
итн.
Во францускиот правен јазик овој термин се употребува со
различни значења. Тој може да упатува на покорност, принуда,
ограничување.

2 Инаку за разлика од Аристотел, кој сметал дека метафората е скратена

споредба, односно дека луѓето прво размислувале низ споредби, а потоа
започнале да размислуваат низ метафори, руските формалисти ја дефинираат
споредбата како проширена метафора, прејудицирајќи дека метафората ù
претходи на споредбата.

333
 Светлана Јакимовска

Les deux conditions que prescrit la loi imposent un carcan à la

Commission.
(Двата услова што ги пропишува законот ù наметнуваат
ограничување на Комисијата.)
Феноменот на терминолошка метафора е предмет на научен
интерес од повеќе причини. Всушност, иако најчесто се смета дека
метафората е привилегија на литературата, најновите проучувања
покажуваат дека и стручните јазици изобилуваат со метафори.
Метафората во стручните јазици може да биде полезна бидејќи таа
ја одразува перцепцијата на одреден референт, па затоа може да
игра значајна улога во процесот на именување, а пак метафорично
именуваниот референт е посликовит и пожив па со тоа е зголемена и
веројатноста неговиот назив полесно да биде прифатен во поширок
круг на стручни лица. Метафората е значи многу полезно јазично
средство, особено во случаите кога треба да се именува нешто ново
бидејќи изнесува особености карактеристични и за новото и за
старото. Благодарение на метафората можат да се опишат функциите
и структурата на одреден феномен без притоа тој детално да се
дефинира. Џенет Мартин Соскис (Janet Martin Soskice) и Ром Аре
(Rom Harré) ја објаснуваат потребата од метафората во рамките на
стручните јазици:
Мораме да користиме метафори за да го кажеме она што го
мислиме, бидејќи и во текот на литературното создавање, како и во
текот на научното теоретизирање ние можеме да замислиме многу
повеќе отколку што можеме во моментот да кажеме. (“We need to
use metaphor to say what we mean-since in the course both of literary
composition and scientific theorizing we can conceive more than we can
currently say”) (Soskice, J.-M. and Harre, R. 1995 : 289) .

Видови терминолошка метафора

Терминолошката метафора поседува извесни особености. Во

стручните јазици многу ретко се сретнуваме со метафори кои се
претставени со еден термин, односно најголемиот број терминолошки

334
 МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

метафори се термини-синтагми од кои најчесто само еден член е

употребен со метафорично значење. Исто така најголем дел од овие
метафори се антропоморфни, односно делови од лицето или од
човечкото тело се користат за да се означат објекти кои им наликуваат.
Примери на антропоморфни метафори се присутни и во
францускиот и во македонскиот јазик на правото. Во макeдонскиот
јазик, на пример, се зборува за раката на правдата односно за
делекусежноста на правдата на која никој не може да ù избега,
додека пак злосторниците се изнесуваат пред лицето на правдата.
Во овој случај и терминот правда е метафорично употребен бидејќи
се мисли на правниот систем односно на судството. Исто така
се зборува и за органи на власта, судски органи итн., а терминот
орган се користи како метафора на терминот институција при
што се врши транспозиција предмет-предмет. Причината за оваа
транспозиција се должи на сличноста меѓу органите кои се дел од
меѓусебно поврзана и организирана целина како што е организмот,
и институциите на државата кои претпоставувават иста таква
поврзаност и функционалност. Наместо орган понекогаш се користи
и метафоричниот термин тело, па се зборува за правно тело,
административно тело итн.
Некои од горенаведените антропоморфни метафори се застапени
и во францускиот стручен јазик на правото. И во францускиот јазик во
употреба е синтагмата organe juridictionnel, а се сретнува и терминот
corps во примери од типот corps administratif, corps arbitral. Слично
на македонскиот јазик се користат и изрази од типот lа justice ouvre/
ferme les yeux.
Освен антропоморфните метафори, во правниот јазик се
сретнуваат и растителни или метафори за површина. Така во
францускиот јазик се користат следниве метафори: les sources, les
racines, le tronc, les branches du droit. Некои од нив се употребуваат
и во македонскиот јазик. Такви се на пример: гранки на правото,
извори на правото. Наместо le tronc во македонскиот јазик се
користи метафората јадро, кога се зборува за заедничкиот корпус на
повеќе елементи. Наместо les racines преведувачот може да користи
метафори како извор, или пак да ја избегне метафората преведувајќи

335
 Светлана Јакимовска

го терминот со потекло. Ако севкупниот контекст го дозволува тоа

преведувачот може дури и да се послужи со истата метафора бидејќи
македонскиот читател несомнено ќе ја разбере.
Кога станува збор за метафорите за површина можат да се
споменат les domaines, les frontières, les sphères du droit. Првите
две метафори се сретнуваат и во македонскиот јазик, каде што се
употребуваат изрази како правни области, домени или граници
на правото, но третата најчесто се користи, не за да ги означи
поддомените на правото туку правото во целина, односно се вели
дека нешто е од сферата на правото.

Потекло на терминолошката метафора

Во стручниот јазик на правото метафорите се мошне ретки. Се

смета дека овој недостаток на имагинација во современиот јазик на
правото е во извесна мера надополнет со фигуративните термини и
изрази наследени од минатото. Таков е на пример изразот товарот на
доказите или на француски charge de la preuve со кои се означуваат
фактите од кои зависи успехот на тужбата. Овој термин потекнува
од римското право односно од изразот onus probandi, при што onus
буквално значи товар. Употребата на оваа фигура преку директна
калка се шири низ цела Европа.
Сличен е и примерот на термините со метафорично значење
правна борба, правна битка или на француски combat judiciaire.
Најчесто метафоричните изрази навлегуваат во употреба во
јазикот на правото од општиот јазик, но иако поретко, метафоричните
изрази од правниот јазик можат да навлезат во употреба во општиот
јазик, а се случува и термини од други домени да навлезат во јазикот
на правото и притоа да се стекнат со метафорично значење.
Од општиот јазик потекнуваат и термините blanchir,
blanchiment кои во францускиот јазик на правото се употребуваат со
метафорично значење на докажување на невиноста на обвинетиот.
Терминот обелува со слично значење го сретнуваме во македонскиот
израз обелува образ.

336
 МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

Инаку истите термини во францускиот јазик се користат за да се

означат нелегалните дејства на сокривање на инкримираното потекло
на капиталот, додека во македонскиот јазик се користи глаголот пере
и изведената глаголска именка од него па се зборува за перење на
парите.
И францускиот и македонскиот јазик споделуваат иста
метафора која се користи за да се означат извесни недостатоци или
недоречености во правниот систем. Во македонскиот јазик се користи
изразот празнини во законот, додека во францускиот les lacunes du
droit.
Од општиот јазик по пат на метафора навлегол и терминот
l`écheveau du droit. И во македонскиот јазик се користи метафората
клопче за нешта кои се многу сложени. Така во весниците може да се
прочита :
Во Хаг може да се одмота клопчето за името.
Институциите кои би можеле правно да го одмотаат клопчето
се.......
Во македонскиот јазик метафората мошне често се користи
кога се зборува за зачленувањето на земјата во Европската Унија.
Причината за зачестеното присуство на метафори може различно да
се објасни, но голема е веројатноста метафорите да се користат за да
се даде пожив и посликовит приказ на процесот и на придобивките од
позитивниот исход и на тој начин да се предизвика соодветен впечаток
или реакција кај читателите. Примерите од овој тип се многу чести
особено во весниците или говорите на политичарите:
Перспективите на Република Македонија на патот кон ЕУ и
НАТО
Чести се и примерите во кои се користи метафорично употребен
терминот порти за да се означи расположението на ЕУ за прием или
одложување на приемот на нови членки:
ЕУ привремено ги затвора портите за Балканот.
Во претходните примери, правните изрази со метафорично
значење потекнуваат од зборови од општиот јазик.
Но напоредно со зборовите од општиот јазик кои добиле
специфично правно значење треба да се споменат и изрази кои се

337
 Светлана Јакимовска

употребуваат во секојдневниот јазик, а кои потекнуваат од јазикот

на правото. На пример, изразот кој се користи во секојдневниот говор
aux dépens de со значење на сметка на потекнува од правниот јазик
каде со терминот dépens се означуваат средствата што оној што го
изгубил спорот треба да му ги исплати на оној што го добил, освен
ако судот не одлучи поинаку.
Сличен е и примерот на изразот obtenir gain de cause со кој во
правниот јазик се искажува дека некоја од страните го добила спорот,
додека со метафорично значење овој израз се користи во секојдневниот
говор за да се означи «победува, однесува победа над противникот во
каков било спор или друга контроверза».
Конечно, интересен е и примерот на изразот en tout état de cause
кој во секојдневниот јазик значи во секој случај и се употребува како
синоним на изразот dans tous les cas, но кој во рамките на правниот
јазик значи исто така на апелационен, како и на првостепен суд
(Houbert 2000: 2-4).
Слични примери постојат и во македонскиот јазик. Така, на
пример, строго правниот термин пресудува често се употребува и во
секојдневниот јазик со значење да се одлучи кој е во право или дали
е нешто вистинито.
Иако поретко со метафорично значење можат да се здобијат
термини кои припаѓаат на различни домени. Таков е случајот со
терминот имунитет кој во правото е позајмен од медицината. Во овој
случај преносот на значење настанал поради сличноста на природната
отпорност на организмот на заболувања и отпорноста на одредени
лица да сносат правна одговорност.

Преведување на терминолошката метафора

Преведувањето метафори претставува особена тешкотија

на која во традуктологијата ù се посветува големо внимание. При
преведувањето метафори преведувачот наидува на двојна тешкотија:
од една страна тој е должен детално да ја проучи метафората во
рамките на појдовниот јазик, а потоа да пронајде еквивалентни
значења или изрази со слични функции во целниот јазик.

338
 МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

Тешкотиите при преведувањето на метафората се должат на

повеќе фактори. Метафората е од една страна културно обременета
бидејќи луѓето кои живеат во одредена културна средина преку
јазикот ги изразуваат нивните размислувања за светот воопшто, но и
за животот во средината во која живеат односно различните култури
различно го концептуализираат светот, а секоја метафора носи извесен
културен белег. Затоа не постои едноставно правило за тоа како треба
да се преведува метафората. Дегат (Dagut 1976 : 28) смета дека она
што ја определува преводливоста на метафората не е нејзината
смелост или оригиналност во појдовниот јазик туку степенот до
кој културното искуство и семантичките асоцијации на кои таа се
заснова ги споделуваат говорителите на целниот јазик.
“what determines the translatability of a SL metaphor is not its
“boldness” or “originality” but rather the extent to which the cultural
experience and semantic associations on which it draws are shared by
speakers of the particular TL.”
Оттука може да се заклучи дека степенот на преводливост на
метафората зависи од нејзината вкоренетост во соодветната култура, но
и од големината на јазот кој ги одделува двете култури. Преводливоста
на метафората не зависи само од просторната оддалеченост на двете
култури, туку и од нивната временска оддалеченост. Во таа смисла дел
од метафоричните значења на одредени термини со текот на времето
бледнеат и исчезнуваат од употреба. Но како што наведува Сузан
Баснет во делото Translation Studies (Bassnett 2002: 31) метафората
е по дефиниција новина во појдовниот јазик, па неретко за неа не
може веднаш да се најде еквивалент во јазикот-цел. Во таков случај
преведувачот треба да одлучи дали ќе ја пренесе метафората таква
каква што е дадена или делумно ќе ја репродуцира. Поради јазичните и
културните бариери на кои наидува преведувачот при преведувањето
метафори, традуктологијата предлага повеќе постапки на преведување
на метафори како што се замената (преведувањето на една метафора
со друга), парафраза (преведување на значењето на метафората) или
пак нејзино целосно одбегнување.
Од гледна точка на преведувањето метафорите можеме да ги
поделиме во три групи: метафори кои се употребуваат во слични

339
 Светлана Јакимовска

околности во двата јазика, метафори кои се употребуваат во слични

околности но лексички се реализираат различно и метафори кои се
употребуваат во различни околности.
Првата група метафори ја сочинуваат оние метафори кои на
сличен начин изразуваат исти идеи во двата јазика. Кога станува
збор за францускиот и македонскиот стручен јазик на правото не
треба да изненадува фактот дека постојат повеќе вакви метафорични
изрази. Тоа се должи и на фактот што двете култури и географски
не се премногу оддалечени, но и на фактот што правото воопшто
го споделува наследството на латинскиот јазик поради римското
право. Така, како што видовме и погоре, постојат термини кои како
калки од латинскиот навлегле и во францускиот и во македонскиот
јазик. Потоа, во самиот домен постои извесна симболика која ги
надминува националните граници, а која е извор на метафорично
значење. Таков е примерот на статуата со врзани очи со која се
симболизира еднаквоста на сите пред правдата која не гледа за кого
станува збор туку правично суди, а која потоа послужила како извор
за метафоричниот израз правдата е слепа или на француски la justice
est aveugle. Постојат и други примери на еквивалентни изрази како
законска рамка, или на француски cadre légal, прекршува договор -
casser un contrat; дупка во законот - trou dans la loi; усвојува закон
- adopter une loi. Горенаведените примери се фигуративни изрази кај
кои метафората се реализира со помош на идентични термини. Но
постојат и одредени изрази за кои соодветниот еквивалент во другиот
јазик содржи термини со различно значење. Така на пример à l`abri
de la surveillance du public на македонски би се превело подалеку од
очите на јавноста, а терминот abri со значење засолниште не е дел
од македонскиот превод.
Најчесто постојат соодветства меѓу француските и македонските
правни изрази, но се разбира тоа не е секогаш случај, односно се
сретнуваат и случаи кога за даден метафоричен израз од појдовниот
јаизк не постои еквивалент во јазикот цел. Така во францускиот јазик
се употребува терминот nudité juridique кој буквално на македонски
би се превел со правна голотија. Поради непостоењето на соодветна
метафора, преведувачот мора прво да го осознае значењето на изразот,

340
 МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

а потоа да го разгледа и општо контекстот во кој е употребен. Со

оваа метафора всушност се означува сè она што е некомплетно или
ограничено односно недостаток на она што е неопходно за нешто да
биде правно потврдено и важечко.
Изненадува фактот дека голем број од метафорите кои се
користат во македонскиот и во францускиот јазик на правото се
речиси идентични односно дека дури и нивните конституенти се
еквиваленти. Ретко се наметнува потребата да се парафразираат некои
метафорични изрази, а тие изрази најчесто се сретнуваат во написи во
весници или политички изјави, односно не се дел од строго стручните
текстови.

Заклучок

Мислењата за улогата на метафората во стручните јазици се

различни, бидејќи од една страна, таа воведува сликовитост и одразува
извесна перцепција на одреден референт, но постојат и стравувања
дека таа може да внесе двосмислености и да ја наруши прецизноста
кон која се стремат стручните јазици. Сепак, преведувањето на
метафорите кои се дел од македонскиот и францускиот стручен
јазик на правото не претставуваат особена тешкотија затоа што за
најголем дел од нив постојат апсолутни еквиваленти. Се разбира
дека при преведувањето метафори преведувачот може да се послужи
со различни (и сè побројни) терминолошки ресурси, како што се
терминолошките фиши, речници, банки на податоци и слично. Но
правните метафори кои веќе ги анализиравме се длабоко вкоренети во
правниот јазик така што нивната употреба воопшто не се чувствува
како нешто необично, па затоа за најголемиот дел од нив банките на
податоци не ја даваат оваа информација. Сепак, постојат еднојазични
терминолошки ресурси како што е правниот речник Jurilinguistique
во кој детално се разработува значењето на секој термин и јасно е
наглaсена фигуративната употреба на термините.
Конечно и самиот термин преведување е добиен преку
метафоризација на латинскиот термин traducere со значење пренесува

341
 Светлана Јакимовска

преку. Како што веќе напоменавме, кога човекот наидува на тешкотија

да определи одреден феномен преку дефиниција тој прибегнува кон
сликовитоста на метафората. Затоа не треба да зачудува фактот што
и процесот на преведување неретко метафорично се опишува како на
пример градење мостови меѓу две култури.

Литература:

Аристотел. Реторика, Македонска книга, Скопје 2002.

Bassnett, S. (2002). Translation Studies, New York : Routledge.
Dagut, M. (1976). Can metaphor be translated?. in Babel: International
Journal of Translation, XXII.
Houbert, F. (2000). Ces mots et expressions qui font la loi. in
Juripole :Bulletin sur la terminologie juridique, anglais-fraçais.
(2000) Le Robert. France : Maury-Eurolivres.
Никодиновски, З. (2007). Фигуративните значења на инсектите во
францускиот и во македонскиот јазик. Штип: 2-ри Август С.
Picotte, J. (2008). Juridictionnaire. Université de Moncton.
Soskice, J.-M. and Harre, R. (1995) Metaphor in science. in From a
metaphorical point of view A multidisciplinary approach to the
cognitive content of metaphor.

342
 МЕТАФОРАТА ВО СТРУЧНИОТ ЈАЗИК НА ПРАВОТО И ПРЕДИЗВИКОТ ТАА ДА СЕ ПРЕВЕДЕ

Svetlana Jakimovska

LA MÉTAPHORE DANS LA LANGUE DU DROIT ET LES

ENJEUX DE SA TRADUCTION

Résumé

La métaphore est une figure de style caractérisant plutôt les textes littéraires, mais
qui joue un rôle important dans le cadre des langues spécialisées, même dans la langue du
droit qui prétend éviter les ambigüités. La métaphore est surtout importante au cours de
la dénomination, car la dénomination métaphorique est plus vive et sera plus facilement
acceptée dans le milieu scientifique.
Dans le cadre de la langue du droit dominent trois types de métaphores  : la
métaphore anthropomorphe, la métaphore végétale et la métaphore spatiale.
La traduisibilité de  lamétaphore dépend de plusieurs facteurs  : de son
enracinement dans une culture, des différences entre les deux cultures et du fait qu’elle
est une nouveauté dans la langue du départ et qu’il est difficile de trouver rapidement un
équivalent correspondant. On peut traduire une métaphore par une autre ou simplement
la remplacer par une paraphrase.
Le plus souvent les expressions métaphoriques sont semblables en français et en
macédonien, ayant voire les mêmes constituant lexicaux car il s’agit de deux cultures qui
ne sont pas très éloignées l’une de l’autre, qui partagent l’héritage du droit romain et car
le droit dispose de certains symboles dépassant les frontières nationales.

343
 THE CONTENT OF A BUSINESS ENGLISH COURSE

Dragana Gak
Faculty of Entrepreneurial Management
Novi Sad

THE CONTENT OF A BUSINESS ENGLISH COURSE

Summary

Students who attend Business English courses are preparing for a wide range of jobs.
The purpose of a Business English course is to fulfill their work-related needs. Therefore
the content of such a course should be determined after performing needs analysis and
identifying students’ goals. Appropriate and relevant content of a Business English course
lead not only to successful course but to students confident to use the language. Effective
pre-course work includes preparing job-related materials and activities which can help
students practice language structures and vocabulary most likely to be needed in business
environment.

Key words: Business English course, work-related needs, needs analysis.

Introduction

Concern about the quality of business English course is of paramount

importance. When designing relevant English for specific purposes course,
teachers need to develop a course that is learner-centered and meets
specific English language needs of their learners. In the first part, this paper
attempts to define business English (BE) as a branch of English for specific
purposes (ESP). The second part considers factors that should be taken
into account when creating a business English course and what influences
the content of such a course. In addition to them, this paper emphasizes the
importance of needs analysis, cross-cultural elements and materials which
should be included in a successful BE course.

345
 Dragana Gak

BE as a Branch of ESP

Traditionally, language for specific purposes (LSP) has been defined

as the study of a foreign language in a specialized context, such as business,
engineering or medicine (Dudley-Evans, St. John 1998:12). Recently, the
concept of LSP has been extended to including language course in various
specialized disciplines, providing language awareness and communicative
skills in a foreign language required by numerous professional settings.
ESP, as a variation of LSP, is becoming one of the most important strands
of English language teaching. In the last two decades due to the trend of
globalization around the world, companies are becoming more and more
internationalized and employees are required to possess a certain level of
knowledge of English language. BE, as a branch of ESP, has attracted
increasing interest and awareness and it must be seen in the overall context
of ESP, as it shares the important elements of needs analysis, syllabus and
course design, and material selection which are common to all fields of work
in ESP. BE is often a mixture of a specific content (relating to particular job
area) and general content (relating to general ability to communicate more
effectively in business situations) and includes a specific language corpus
and emphasis on particular kinds of communication in a specific context
such as business meetings, company presentations, negotiations, etc.

What should be considered when deciding on course content

BE course is a course meant for learners who have already mastered

general English and who are preparing for a wide range of jobs, such as
managers, accountants, financial advisors, secretaries and the similar.
Thus the course can cover various subjects such as banking, accounting,
business management, human resources and marketing. Thus learners
have specific needs based on professional context of communication and
a BE course has to be tailored to meet these needs. BE teachers’ work is
concerned with designing appropriate courses for various groups of learners
(Hutchinson, Waters 1987:21). Therefore the content of a BE course is a
result of detailed and thorough preparation. This preparation begins with

346
 THE CONTENT OF A BUSINESS ENGLISH COURSE

concerning the basic principles of creating any kind of language course.

The content of language course may be divided into two components: the
language itself (its pronunciation, grammar, how to read it, etc.), and the
ideas, or subject matter which the language is used to express. In order to
make language as easily acquirable as possible to learners, teachers need
to analyze the language, break it up into segments and order them into a
sequence of gradually increasing difficulty. Tasks that learners are asked
to perform should be accessible and contribute to learning at a level right
for that learner. Series of such segments should come together in a rational
and convenient progression (Ur 1997:175).

There is no single description of what BE course should consist of.

Ideally it should be a balance of elements most likely to meet learners’
professional needs. Teaching BE involves teaching English to adults
working in businesses of one kind or another, or preparing to work in the
field of business. Thus BE course aims at developing abilities and skills for
learners to deal with real-life situations that they would encounter and course
and its content should be adjusted to meet these needs. Businesspeople do
not always need to know the full complexities of English grammar. They
do not need only the ability to apply the grammatical rules of a language in
order to form grammatically correct sentences but also to know when and
where to use these sentences and to whom. There are structural areas that
might require more attention such as conditional sentences in negotiating,
modality for expressing possibility. Also certain concepts are typically
discussed in business-related situations, for example: describing changes
and trends, quality, products, processes, strategies. These concepts can be
broken down into the more linguistically powerful functional areas such as
comparing and contrasting, expressing cause and effect, recommending,
agreeing and disagreeing. The crucial point is to make the balance
of content and language and to let learners understand the relationship
between language and content.

What the majority of business learners need to acquire could be

broadly summarized as follows:

347
 Dragana Gak

 Confidence and fluency in speaking skills for organizing and

structuring information
 Sufficient language accuracy to be able to communicate ideas
without ambiguity
 Strategies for following the main points of fast, complex and
imperfect speech
 Strategies for clarifying and checking unclear information
 Speed of reaction to the utterances of others
 An awareness of appropriate language and behavior for the cultures
and situations in which they will operate

In BE these performance criteria need to be seen in the context of

specific business situations, which the learner will be involved in. If the
requirements of a job are analyzed, it can be seen, for example, that a
learner has to attend meetings, which are carried out in English, and that he
has to follow what is going on and be able to make contribution. The learner
may also have to make phone calls, send and receive faxes in English. If
the learner sometimes meets business associates from other countries, then
a certain amount of socializing will also be important. A list of essential
language skills needed to do all these aspects of the job successfully can
be drown up and will provide a basis for the course.

Needs analysis

Since the learners’ needs are placed at the center of the course
designing process and in order to get valuable insight into learners’ needs
and to correctly decide on the right topics and language elements that
should be included in a BE course, BE teachers should perform needs
analysis. It is a method for accurately identifying and specifying language
needs which can be used to determine the content of a language course.
Needs analysis is not unique to language teaching but it is often seen as
being the corner stone of ESP and leads to a very focused course (Dudley-
Evans, St. John 1998: 122). Although there are various ways of interpreting
needs, the concept of learner needs is often interpreted in two ways: as
what the learner wants to do with the language (goal-oriented definition of

348
 THE CONTENT OF A BUSINESS ENGLISH COURSE

needs); and what the learner needs to do to actually acquire the language (a
process-oriented definition). Whit these needs in mind, the teacher will be
ready to create a successful course and enable learners to develop specific
language skills which can satisfy requirements for specific jobs.

Cross-cultural elements which should be included into a course

Culture is an inseparable part of our lives and influences our

existence daily. Communication in the working environment and
conducting business nowadays involves communication in cross-cultural
environments. Learners in a BE course frequently travel abroad on business,
make telephone calls, act as hosts to foreign business partners, participate
in multinational work teams, organize meetings and conferences for
people of mixed nationalities. Therefore it is essential for a BE course to
incorporate and develop strategies for dealing with cultural issues. Verbal
and non-verbal elements of communication across cultures, awareness of
different values and importance of body language, knowledge of cross-
cultural elements can help the learner use the language more effectively
and confidently.

Materials

Since job-related courses are designed according to the specific needs

of the group, preparations for the course and topics that will be analyzed
and practiced during the classes involve using existing and creating new
materials. Once learners specialized needs are identified, then relevant
teaching materials can be incorporated and used to teach the course more
effectively. These materials should be related to activities which can
help students practice language structures and vocabulary most likely
to be needed in business environment. The growing number of English-
language-learning resources that can be found on the internet enables the
English teacher to make incorporating materials into course content easier.
These materials include: online magazines and newspapers, professional
journals, company web sites, audio and video resources, multilingual
terminology databases, dictionaries, etc.

349
 Dragana Gak

Problems teacher faces while deciding about course content

Designing a course is a demanding and challenging process because

teachers are increasingly expected to become subject specialists. Majority
of teachers do not fully understand the learners’ field of specialty. This
creates problem because frequently the student knows the subject matter but
not English and the teacher knows English but not the subject matter. This
creates difficulties for teachers when creating a specialized course. Since
the role of a teacher goes beyond teaching only the specific vocabulary of a
subject field, he or she needs to put additional effort in order to successfully
choose the topics for the course and also to meet the needs of business
English learners. Teachers primarily need to pay attention to specific skills
and competences their learners need to communicate appropriately in
various professional situations.

Conclusion

The content of a BE course depends on the objectives of the

course. Therefore the content of such a course should be determined after
performing needs analysis and identifying students’ goals. Appropriate
and relevant content of a BE course includes strategies for coping with
everyday business situations, cross-cultural elements and it leads to
confident use of the language in job-related situations. Students must be
equipped with a number of skills in order to be able to use the language
freely in business meetings, negotiations, presentations, telephone calls,
welcoming business visitors.

References

Dudley-Evans, T. & M. St. John (1998). Developments in English for

Special Purposes. Cambridge: Cambridge University Press.
Ellis, M., Johnson, C. (1994). Teaching Business English. New York:
Oxford University Press.

350
 THE CONTENT OF A BUSINESS ENGLISH COURSE

Hutchinson. T, Waters. A. (1987). English for Specific Purposes: A learning-

centered approach. New York: Cambridge University Press.
Ur, P. (1997). A Course in Language Teaching, Practice and Theory. New
York: Cambridge University Press.

Dragana Gak

SADRŽAJ KURSA POSLOVNOG ENGLESKOG JEZIKA

Sažetak

Studenti koji pohađaju kurseve poslovnog engleskog jezika pripremaju se za

vrlo različite poslove uključujući one od poslova sekretarice do menadžera koji vode
čitava preduzeća. Svaki od tih poslova zahteva određenu komunikaciju na engleskom
jeziku. Svrha kurseva poslovnog engleskog jezika je zadovoljavanje njihovih potreba
vezanih za posao koji obavljaju svakodnevno. Stoga sadržaj takvog specijalizovanog
kursa poslovnog engleskog jezika treba biti određen nakon obavljene analize potreba
i identifikovanja ciljeva. Adekvatan i relevantan sadržaj kursa poslovnog jezika vodi
ne samo ka uspešnom kursu već i ka polazniku koji će samouvereno koristiti jezik i
sa lakoćom obavljati svoj posao u međunarodnom okruženju. Uspešan rad pre početka
kursa uključuje i pripremu materijala i aktivnosti koji se odnose na određeni posao koji
mogu pomoći studentu da vežba jezičke strukture i vokabular koji će mu biti potrebni u
poslovnom okruženju.

351
 UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA MEDICINE NA ,,MALE’’ JEZIKE MEDICINE

Sofija Mićić
Medicinski fakultet
Univerzitet u Beogradu

UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA MEDICINE

NA ,,MALE’’ JEZIKE MEDICINE

Sažetak

Neslućeni razvoj medicinske nauke i struke nužno zahteva lingvistički razvoj

engleskog jezika za medicinske akademske potrebe. Engleski jezik medicine ima
razvijena lingvistička sredstva i nameće ostalim jezicima uzuse kako da grade svoje
jezike medicine. U radu se razmatra način kako da ,,mali’’ jezici prate taj razvoj i grade
svoja lingvistička sredstva da bi se uskladili s razvojem medicinske nauke i struke. Izneti
su primeri kako da ,,mali’’ jezici medicine prate engleski jezik medicine i kako da se
nova terminologija usaglasi sa savremenim lingvističkim pravilima. Ukazano je na ne-
lingvističku upotrebu nove engleske medicinske terminologije.

Ključne reči: engleski jezik medicine, ,,mali’’ jezici medicine, nova medicinska
terminologija

1. Uvod

U terminološkim rečnicima ne postoje posebne odrednice ,,veliki

jezici’’ i ,,mali jezici’’ već su to izrazi poluterminološke prirode.
Posebno ističemo izraz ,,mali jezik’’ koji u savremenoj lingvistici postaje
terminološki određeniji usled pojave smanjivanja broja jezika. Status
mnogih savremenih malih jezika je na ivici opstanka (Kristal 2003: 12-23).
Jezik se smatra velikim, srednjim ili malim na osnovu raširenosti određenog
jezika na određenoj državnoj teritoriji, ali i na osnovu funkcionalne
raširenosti njegove upotrebe među različitim narodima. Engleski jezik je
ispred svih ostalih jezika jer je njegovo širenje plod koordinirane politike
širenja naučnog, kulturnog, ekonomskog, političkog i vojnog uticaja.
Termin lingua franca odnosi se na ,,normalne’’ jezike šire
komunikacije u nekom regionu. On se nekada proteže i na jezike

353
 Sofija Mićić

internacionalnog raspona u modernom svetu, ali ovima bolje pristaje

etiketa međunarodnih jezika (popularni naziv svetski jezici ipak je
preteran, jer nijedan jezik nije raširen doslovno po celom svetu). Ukupno
uzev, izgleda da u SAD dugoročno ipak preovlađuje tendencija postepenog
prelaska na engleski, iako veoma različito u pojedinom jezičkim grupama
(Bugarski 1993: 66, 77-78). U svojoj novijoj literaturi, Bugarski engleski
jezik naziva dodatnim stranim jezikom.
Engleski jezik je postao prvi jezik svetske komunikacije, a upotrebljava
se kao prvi (maternji), kao drugi i kao strani jezik. Vrši ogroman uticaj na
maternje jezike, posebno male koji s njim dolaze u kontakt, na njihove
govornike i na njihovu kulturu tako da on više nije čisto strani jezik (kao
francuski, nemački, španski, italijanski, ruski) nego je postao odomaćeni
strani jezik. Međutim, u novije vreme, uočava se pojava anglomanije
u smislu nekontrolisanog unošenja svakojakih elemenata i pojava iz
engleskog jezika u male jezike, što se kod ,,unosilaca’’ često smatra
kulturološkim statusnim simbolom. Ovaj prodor engleskog jezika u male
jezike vodi ka njihovoj hibridizaciji (Prćić 2005: 182-185).
Dakle, može se posebno govoriti o malim jezicima koji su prezasićeni
anglicizmima. Ipak, širenje engleskog jezika u Evropi i drugim zemljama
sveta dovodi do razvijanja i negovanja višejezičnosti. Bez sumnje, maternji
jezik je najbliži i najvažniji, pa je u tom smislu najveći jezik. Što se tiče
srpskog jezika, prema broju govornika nije se nikada smatrao velikim
jezikom, ali je danas uočljivo njegovo smanjivanje (Piper 2004: 15-19).
Uticaj engleskog jezika na male jezike biće razmatran kroz njegov uticaj
na srpski.

2. Savremeni razvoj medicinske nauke

U XX veku, medicinska nauka je ušla u sasvim novu epohu kada se

vratila na izučavanje ćelije. Tako je nastala nauka molekularna biologija,
pa se o bolestima govori kao o bolestima molekula. Naučnici su proučili
genetsku strukturu ljudskog genoma što je omogućilo kloniranje živih bića
pa i ljudskog embriona. Iz svega proizilazi da je život igra proteina, a
životne pojave su svedene na svet molekula i njihovih sastavnih činilaca.

354
 UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA MEDICINE NA ,,MALE’’ JEZIKE MEDICINE

Tako su stvoreni novi temelji za razumevanje i interpretaciju medicine.

Otkrivene su genetske bolesti pa su i neoplazme (rak) svrstane u bolesti
gena. Otkrivene su nove parazitarne i virusne bolesti uzrokovane prionima
(SARS – ozbiljan akutni respiratorni sindrom, Krojcfelt-Jakobsova bolest
– bolest ludih krava, ptičji grip i dr.). Proučavaju se polimeri i njihov štetan
uticaj na ljudsko zdravlje. Danas se srećemo s ultravioletnim zračenjem,
nejonizovanim zračenjem, zagađenjem vazduha, vode i zemlje i čovekove
okoline. Treba istaći radioaktivno zračenje (nuklearne elektrane,
radioaktivni otpad i posledice primene savremenog oružja) koje izaziva
pojavu malignih bolesti i drugih oštećenja ljudskog organizma. Razvile su se
nove grane fundamentalne medicine: genetika, enzimologija, molekularna
biologija, fizika, nuklearna medicina i dr. Nastale su i uže specijalizovane
grane medicine kao što su kardiologija, endokrinologija, alergologija i dr.
Razvila se farmaceutska industrija, nova savremena tehnologija (ultrazvuk,
skener, magnetna rezonanca, digitalni selektivni aparati), interventna
radiologija, transplantacija tkiva i organa, kloniranje tkiva i organa,
vantelesno osemenjavanje, nanotehnologija, virtuelna medicina i robotika,
kvantna medicina i dr. Danas se smatra da je savremena tehnologija bez
medicine slepa, a medicina bez savremene tehnologije nemoguća. Ovaj
epohalni razvoj medicine koji je u velikom usponu zahteva nove nazive i
termine, jer više nije moguće koristiti grčko-latinsku osnovu. Zapaženo je
da nauka leti a da reči kaskaju za njom (Mićić 2009: 10-11). Neki autori
smatraju da standardizacija srpskog jezika medicine nije teška, jer su grčki
i latinski osnova, a strani jezici posrednici (Jovanović, u štampi).

3. Engleski jezik medicine

Engleski jezik medicine je izgrađen i stalno se dopunjava novim

otkrićima u toj oblasti, pa je postao osnova i uzor za sve male, srednje a i
neke velike jezike. Mali jezici treba da ga prate i stvaraju jezik medicine
u svom jeziku. Da bi se to ostvarilo, potreban je veliki interdisciplinarni
rad da se stvori jezik medicine, kao na primer srpski jezik medicine, pa
da nove reči i termini obogate mali jezik. Poseban problem predstavlja
što mali jezici nemaju izgrađene standarde i norme svoga jezika pa je i

355
 Sofija Mićić

to otežavajuća okolnost u stvaranju jezika medicine. Često se dešava da

engleski termin bude usvojen od laika i tako prilagođen malom jeziku da
ni na engleskom ni na malom jeziku ništa ne znači, a u tom jeziku ostaje
kao lingvistički neobrađen termin.

4. Anglicizmi u srpskom jeziku

Pod terminom anglicizam podrazumeva se reč preuzeta iz engleskog

jezika kao jezika-davaoca i uklopljena u sistem srpskog jezika kao jezika-
primaoca. Poslednjih decenija globalni prodor engleskog jezika, u prvom
redu njegove američke varijante, doveo je do izuzetno velikog i često
nekontrolisanog priliva leksičkog, ali i drugog materijala u srpski jezik
,što je nametnulo potrebu da se sadržaj pomenutog termina preispita
i predefiniše. Tako se danas može govoriti o očiglednim, skrivenim i
sirovim anglicizmima. Prvi se odnose na leksičke jedinice – reči (imenice,
glagoli, pridevi itd.) i afikse (prefiksi i sufiksi) koji su preuzeti iz engleskog
jezika i integrisani u sistem srpskog jezika (npr. skener). Drugu vrstu čine
reči, sintagme ili rečenice srpskog jezika koje odražavaju normu i/ili slede
običaje engleskog jezika. Značenja i/ili upotrebe svojstvene oblicima
engleskog jezika kriju se u oblicima srpskog jezika i relativno brzo se
odomaćuju (npr. noćna mora, od nightmare, ,,mora, košmar’’). U treću,
nedavno usvojenu, grupu uvršćene su reči, sintagme i rečenice preuzete
direktno iz engleskog jezika, bez ikakvog prilagođavanja srpskom jeziku
(npr. konsultant) (Prćić 2005:120-123).
Pri preuzimanju anglicizama iz engleskog jezika u srpski, u prvom
planu treba utvrditi da li je to opravdano ili nije. Sasvim je neopravdano
ukoliko već postoji domaća ili odomaćena reč ili izraz za dati strani sadržaj
(Prćić 2005: 130). Primeri su dermatologija i dermatološki, a izostavljaju
se srpske sintagme ,,nauka o kožnim bolestima’’ i ,,koji se odnosi na nauku
o kožnim bolestima’’, respiratorni a ne disajni, zatim nerv a ne živac,
epilepsija a ne padavica, dijareja a ne proliv, miopija a ne kratkovidost,
kancer a ne rak (mada se naziv kancer odomaćio i potisnuo srpski naziv
rak), edem a ne otok (isti slučaj kao s nazivom kancer), pankreas a ne
gušterača, psiha a ne duša. Ovakvih primera ima mnogo. Zatim, nazivi

356
 UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA MEDICINE NA ,,MALE’’ JEZIKE MEDICINE

zdravstvenih ustanova kao ginekološke bolnice a ne bolnice za ženske

bolesti, infektivna klinika umesto bolnica za zarazne bolesti, psihijatrijska
klinika a ne bolnica za duševne bolesti i dr. Uprkos neopravdanosti njihove
upotrebe, ovi nazivi su odomaćeni i ušli su u srpski jezik. Treba ih zadržati, ali
u prvi plan staviti naše, srpske, nazive. Možda su navedeni anglicizmi u nekim
kontekstima prihvatljivi s obzirom da se radi o nasleđu klasičnih (grčko-
latinskih) jezika kao jezika davalaca, a engleski i srpski jezici su posrednici.
Opravdana je upotreba anglicizma kada u srpskom jeziku medicine
ne postoji adekvatan naziv za engleski termin. Tada je neophodno taj
engleski termin preuzeti na odgovarajući način. To nije preslikavanje
engleskih reči, već treba obraditi njihovu strukturu, značenje i upotrebu u
srpskom jeziku (Prćić 2005: 85).
Da bi se anglicizam uklopio u srpski jezik, mora da bude podvrgnut
postupku prilagođavanja, odnosno adaptacije njegovom sistemu.
Adaptacija se izvodi u dve faze: prilagođavanje se dešava u prvoj fazi
dok anglicizam postaje deo srpskog jezika i to spada u domen primarne
adaptacije; druga faza prilagođavanja se dešava nakon što je anglicizam
postao deo srpskog jezika i to je domen sekundarne adaptacije. Osnovni
postulat adaptacije jeste prevođenje (Filipović 1986: 34). Preoblikovanje
kao primarna oblička adaptacija ogleda se u ortografiji, fonologiji i
morfosintaksi.
Treba istaći da primarna i sekundarna adaptacija nikada ne deluju
trenutno nego se radi o dugotrajnim procesima. Znači, ni jedna ni druga
ne moraju biti sprovedene u potpunosti, pa tako u srpskom jeziku postoje
anglicizmi bez ustaljenog pisanog oblika (preoblikovano i nepreoblikovano)
(Prćić 2005: 136-138). Uspešan, tj. tačan prevod podrazumeva ne samo
poznavanje izvornog jezika i ciljnog jezika, već kontrastivnu kompetenciju,
uz korišćenje i primarno semantičkih i formalnih korespondenata kao i reči
i struktura koje nisu korespondentne da bi se dobilo isto ili slično značenje.
U prvom slučaju je reč o strogo bukvalnom prevodu i principijelnom
pristupu, a u drugom o pragmatičnom pristupu. Radi se o slobodnim
prevodima, adaptacijama, parafrazama, gde je tekst izvornog jezika
nezavisan (Hlebec 2009: 176-183).
Termini direktno preuzeti iz engleskog jezika medicine u srpski su:
skener, pejsmejker (pejsmejker, srčani stimulator, kardiostimulator (Vasić,

357
 Sofija Mićić

Prćić, Nejgebauer 2001: 182), pejsmejker ali i vodič srčanog ritma (Mićić
2007: 300). Međutim, pošto je ovaj naziv u engleskom izrečen jednom
rečju, on ima prednost u odnosu na srpski prevod i odomaćen je u našem
jeziku medicine. Slede primeri monitoring, genetski inženjering, baj pas
(mada postoji i srpska reč premošćavanje), stent, endoskopija, rilising
hormon i dr.
Primena savremene tehnologije u medicini stvorila je veliki broj
termina i naziva koje nije lako prevesti i prilagodili srpskom jeziku, a
da se očuva smisao i značenje. Primeri su: patch angioplasty: ’’patch’’
angioplastika (reč patch na srpskom znači ,,zakrpa’’ pa ga nije moguće
preoblikovati na srpski jezik, sirovi anglicizam) (Vučinić 1999: 64), video-
assisted thoracoplastic surgery (VATS): video asistirana torakoskopska
hirurgija (Vučinić 1999: 225) (skriveni anglicizam). Ovaj skriveni
anglicizam ušao je u srpsku medicinsku literaturu kao bukvalan prevod,
a trebalo bi da glasi torakoskopska hirurgija potpomognuta videom.
Higher intensity focused ultrasound (HIFU) u medicinskoj literaturi se
prevodi kao visoka gustina fokusiranog ultrazvuka (Vučinić 1999: 101),
a treba ultrazvuk većeg intenziteta usmeren na jednu tačku. Macular
degeneration of aging obično se pogrešno prevodi kao makularna
degeneracija starenja (Babić 2009: 7) (skriveni anglicizam), a treba
degeneracija makule kod starih (u starenju). Zatim type II diabetes
mellitus često se prevodi kao tip II dijabetes melitus (Babić 2009: 51)
(skriveni anglicizam), a treba dijabetes melitus tipa II. Physically
induced depression prevodi se kao fizički uslovljena depresija (Babić
2009: 157) (skriveni anglicizam), a treba depresija uslovljena fizičkim
činiocima. Terminologija ima i praktičan i teorijski aspekt, a leksikografija
i terminologija sve više postaju interdisciplinarna područja istraživanja i
prakse, ali su grane primenjene lingvistike u organizacionom smislu te
reči. Odnos između lingvistike i leksikografije se najdirektnije odražava
na leskičko-semantičkom nivou jezičke strukture ali uz prisustvo
značajnih gramatičkih pojava. Lingvistika ovde nudi osnovne kategorije
i principe kao polazni aparat, ali se leksikografija proverava u primeni na
opisne probleme datog jezičkog nivoa. Tako leksikografija zbog potpuno
specifičnih zadataka koje ima, izoštrava pogled na čitavo problemsko
područje i time unapređuje opšte leksikološke i semantičke studije. Na

358
 UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA MEDICINE NA ,,MALE’’ JEZIKE MEDICINE

ovaj način, jednojezički leksikografski opis može da doprinese proveri i

mogućoj kontroli i reviziji prethodno ustanovljenih leksičkih i gramatičkih
klasa i podklasa kao i njihovim međusobnim odnosima (Bugarski 2007:
69-70).
Navedeni primeri iz medicinskih časopisa i knjiga jasno ukazuju da
su ih s engleskog jezika preveli stručnjaci, najverovatnije bez konsultacija
s lingvistima. Postoji znatan broj stručnjaka koji nisu u dovoljnoj meri
ovladali ni engleskim ni srpskim jezikom, a žive u ubeđenju da se
prevođenje sastoji u mehaničkom prenošenju reči iz engleskog jezika
u reči srpskog jezika ne uzimajući u obzir njihovo značenje. Ovo jasno
ukazuje na to da ukoliko se nešto ne predaje i ne neguje ne može se
očekivati da se zna i primenjuje. Otuda ne čudi što se prevođenje sve
redovnije vrši preslikavanjem, a vrlo često i prepisivanjem engleskih reči
na srpski. Postoji mogućnost i za mistifikaciju, možda namerno zbunjivanje
nedovoljno upućenih, što se događa pri strukovnoj upotrebi anglicizama.
Danas znatan broj ljudi različitih stručnih sprema (pa i onih u medicini)
živi u ubeđenju da ,,perfektno zna’’ engleski jezik. Sve je ovo posledica
našeg kulturno-obrazovnog sistema, nedovoljne nastave jezika na svim
nivoima što je imperativ za promene (Prćić 2005: 158-160).
Mere za pravilnu upotrebu anglicizama. Neophodno je u perspektivi
podizanje opšte jezičke kulture što pretpostavlja pokretanje jedne
sveobuhvatne kampanje za popularizaciju jezika i njegove valjane
upotrebe, kako od strane studenata, tako i svih ostalih zainteresovanih sa
ciljem preciznijeg i osmišljenijeg izražavanja kako na stranom jeziku tako
i na maternjem (Bugarski 1997a: 244-249, Bugarski 1997b: 250-256).
Zanemaruju se opšte poznata svojstva svakog jezika da velika većina
reči, pored svog osnovnog, doslovnog, najčešće ima i neka druga značenja,
ignorišu se kolokacije (koje su jako bitne za jezik medicine), idiomi i lažni
parovi. Sve ovo ukazuje da je u stvaranju anglicizama u medicini (kao i
u drugim strukama) neophodna saradnja lingvista i stručnjaka (u ovom
slučaju lekara) kako bi se ispravno upotrebio anglicizam u srpskom jeziku
i integrisao se u njega (Prćić 2005: 55-56).
Otežavajuća je okolnost što za male jezike najčešće ne postoje
savremeni odgovarajući rečnici. Neophodno je i postojanje norme koja se
mora naučiti i negovati tokom školovanja naših učenika i studenata (Prćić
2005: 228).

359
 Sofija Mićić

Utvrđivanje statusa reči stranog porekla kod nas oslanja se na

etimološke činioce kod jezika davaoca. Obično postoji gruba paralela
između ,,naših’’, domaćih reči i ,,ne-naših’’, stranih reči koja je često
proizvoljna (Klajn 1967: 12). Vrlo često dolazi do izbegavanja strane
reči iako je neophodna. U našim školama prilikom izučavanja srpskog
jezika postavlja se zahtev za neprihvatanjem i izbacivanjem stranih reči.
U popularnoj sredini pojam ,,strana reč’’ podrazumeva snažnu dozu
odbojnosti kao nova reč stranog porekla i nepoznatog značenja, koja,
zbog svoje nerazumljivosti, kvari naš jezik. Ovo se naročito ispoljava,
,,neguje’’, prema anglicizmima. To u celini prema rečima stranog porekla
jeste segregacija, pokušaj zasnovan na krajnje spornom dvojstvu: ,,naše,
poželjno – ne-naše, nepoželjno’’.
Razume se da je ovakav pristup rečima stranog porekla pogrešan, a
samim tim i anglicizmima koji su ovde izneti u jeziku medicine. Oni moraju
biti utemeljeni na postavkama savremene lingvistike i sociolingvistike
a njihovo glavno obeležje jeste integracija. Na taj način, srpski jezik
medicine – primalac biće obogaćen novim terminima i nazivima pa će se
oni uklopiti u sistem srpskog jezika kako bi bili prihvaćeni od većeg dela
jezičke zajednice i kako bi se vremenom izborili za status odomaćenih reči
(Prćić 2005: 135-136).

5. Zaključak

Engleski jezik danas ima ogroman uticaj na celokupni razvoj nauke,

kulture i umetnosti kao što su nekad imali grčki i latinski. Postao je lingua
franca. Tokom poslednjih dvadeset godina engleski jezik se učvrstio kao
prvi jezik međunarodne komunikacije. Dobio je kombinovana svojstva
stranog, drugog i maternjeg jezika, što ga čini jedinstvenim, pa je nazvan
engleski kao odomaćeni strani jezik. Ovaj novi termin ima za cilj da
zameni sadašnji neprimereni naziv engleski kao strani jezik.
Uticaj engleskog jezika na male i srednje jezike ogleda se u pojavi
velikog broja neopravdanih anglicizama. Potiskuju se postojeće, domaće
reči, a uvode anglicizmi koji su nepotrebni. Ovo se naročito ogleda u
malim i srednjim jezicima koji nemaju izgrađene standarde i norme,
što stvara pogodno tlo za prodor neopravdanih anglicizama. Međutim,
opravdani anglicizmi su neophodni i obogatiće jezik primalac, ali ih je

360
 UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA MEDICINE NA ,,MALE’’ JEZIKE MEDICINE

nužno lingvistički obraditi što najčešće nije slučaj.

Savremeni razvoj medicinske nauke i tehnologije stvorio je nove
nazive i termine u čijoj osnovi nisu grčki i latinski. Engleski jezik medicine
u potpunosti prati ovaj razvoj i uvodi nove nazive i termine u svoj jezik.
Mali i srednji jezici, da bi izgradili svoj jezik medicine, moraju se ugledati
na engleski jezik. Pojedini anglicizmi moraju biti direktno preuzeti, a
najveći broj opravdanih anglicizama mora biti interdisciplinarno obrađen
da bi obogatio jezik primalac. Tako će se sprečiti da neobrađeni anglicizmi,
koji nemaju adekvatno značenje ni u engleskom ni u malom jeziku, postanu
sastavni deo jezika.
U radu je obrađen uticaj engleskog jezika medicine na srpski kao
mali jezik. Da bi se sprečila poplava nepotrebnih anglicizama neophodno
je standardizovati jezik i izgraditi norme, reformisati nastavu stranog i
maternjeg jezika u svim školama i napisati odgovarajuće rečnike.

Lista referenci:

Babić, D. (2009). Starenje i starost. Beograd: Altera.

Bugarski, R. (1993). Jezici. Novi Sad: Matica srpska.
Bugarski, R. (1997a). Kultura u jeziku i jezik kulture. U: Jezik u kontekstu.
Beograd: Čigoja.
Bugarski, R. (1997b). Lingvistika i jezička kultura. U: Jezik u kontekstu.
Beograd: Čigoja.
Bugarski, R. (2007). Lingvistika u primeni. Beograd: Čigoja.
Filipović, R. (1986). Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičkih
dodira. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb:
Školska knjiga.
Hlebec, B. (2009). Opšta načela prevođenja. Beograd: Beogradska knjiga.
Jovanović, M. (u štampi). Klasični jezici i savremena terminologija.
Helenske sveske.
Klajn, I. (1967). ,,Strana reč – šta je to?’’ Zbornik Matice srpske za filologiju
i lingvistiku 10: 7-24.
Kristal, D. (2003). Smrt jezika. Beograd: XX vek.
Mićić, S. (2007). Medicinski rečnik (englesko-srpski i srpsko-engleski).

361
 Sofija Mićić

Beograd: Zavod za udžbenike.

Mićić, S. (2009). Studije o jeziku medicine u engleskom i srpskom. Beograd:
Beogradska knjiga.
Piper, P. (2004). Srpski između velikih i malih jezika. Beograd: Beogradska
knjiga.
Prćić, T. (2005). Engleski u srpskom. Novi Sad: Zmaj.
Vasić, V., Prćić, T, Nejgebauer, G. (2001). Du yu speak anglosprski?
Rečnik novijih anglicizama. Novi Sad: Zmaj.
Vučinić, M. (1999). Integralni pristup vaskularnoj medicini za lekare
opšte prakse. Beograd: Institut Dedinje.

Sofija Mićić

INFLUENCE OF THE ENGLISH LANGUAGE

OF MEDICINE ON ’’MINOR’’ LANGUAGES OF MEDICINE

Summary

The development of medical science and profession undreamed of necessarily

requires the linguistic development of the English language for Medical Academic
Purposes. The English language of medicine possesses sophisticated linguistic means
and imposes upon other languages its rules how to build their languages of medicine. The
paper discusses the way how ’’minor’’ languages should follow that development and
build their own linguistic means to be in accordance with the progress of medical science
and profession. For example, the Serbian language has been laden with anglicisms which
have mostly not been linguistically analysed and adapted to the Serbian language. The
newer anglicisms have been mostly inappropriately used in the modern Serbian language
of medicine providing examples from the recently published medical books, papers and
journals. Some suggestions have been provided on how to improve the situation so that
‘’minor’’ languages of medicine follow the English language of medicine and bring new
terminology in accordance with modern linguistic rules. The anglicisms in question are
to be properly adopted into the Serbian language of medicine.

362
 ЈЕЗИК И ОКРУЖЕЊЕ
/
LANGUAGE AND CONTEXT:
 ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА ИНТЕРНЕТУ

Оливера Дурбаба
Универзитет у Београду

ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА

ИНТЕРНЕТУ

Сажетак

Чланак представља прилог проучавању промена које доживљава концепт

писмености почетком 21. века. Применом експлоративно-аналитичке методе
истражиће се садржај прилога на једној од релативно бројних интернет страница
чији посетиоци коментаришу одређене језичке појаве у српском језику и траже
одговоре на (псеудо)лингвистичке нејасноће. Чланак има за циљ да констатује
најчешћа или – са становишта учесника у дискусијама – најкомпликованија
проблемска поља и утврди евентуалне дидактичке импликације.

Кључне речи: интернет форум, писменост, ортографске, морфофонолошке,

синтаксичке, лексиколошке, семантичке, (псеудо)лингвистичке недоумице.

Међусобна комуникација корисника интернета одвија се,

као што је познато, у различитим видовима, почев од електронске
поште (e-mail/и-мејл), која је умногоме заменила традиционални
начин кореспонденције, чак и у одређеним пословним доменима,
преко писања дневничких коментара у хипертекстуалној форми (тзв.
блогова, такође све учесталијег вида електронске комуникације,
у оквиру којих се корисници осврћу на актуелне друштвене
догађаје, ситуације, јавне дискусије и најразличитија друга питања
од општег или индивидуалног значаја), учешћа у форумима који
окупљају кориснике заинтересоване за одређене тематске области
или у тзв. ћаскаоницама (енг. chatroom), где већи број саговорника
размењује поруке у реалном времену, па све до најновијег феномена
информационо-технолошки усавршеног преноса и пријема видео
сигнала путем компјутера, чиме се остварују форме општења које
корисницима омогућавају и визуелни контакт, попут комуницирања

365
 Оливера Дурбаба

путем тзв. скајпа (енг. skype), или видео конференција. Такође, све
више добијају на значају и друштвене мреже попут фејсбука (енг.
facebook) или твитера (енг. twitter), које су по мишљењима многих
социолога, комуниколога и антрополога знатно утицале на промену
социјалног хабитуса нарочито млађих генерација. Ауторка овог
прилога је у последњих неколико година, следећи своја лингвистичко-
дидактичка научна интересовања1, анализирала језичко понашање и
језичке реализације на различитим интернет страницама – форумима
и социјалним мрежама (в. Дурбаба 2009, 2010, 2011), покушавајући
да утврди у којој мери се у овом медију писменог општења користе
елементи специфични за говорни језик2. Као један од споредних
закључака тих анализа наметнуло се и сазнање да је одређен број
учесника у комуникацији путем интернета свестан сопственог или –
што је много чешће – туђег непознавања правописних и граматичких
правила, као и огрешења о стилске и прагматичке норме и неретко
склон да тражи помоћ од саговорника или коментарише и исправља оно
што (с правом или не) сматра нетачним. Стога ће се овде анализирати
садржај ових коментара, уз (оправдану?) претпоставку да би увид у

1 Будући да се у својим примарним примењенолингвистичким истраживањима

бавим, између осталог, комплексним феноменом аудирања и развојем
способности разумевања говора током учења и усвајања страног језика, с
посебним освртом на особености говорног језика које – будући различите од
писаног стандарда – могу отежати разумевање, покушала сам да овим
искораком у сферу јавне комуникације на интернету проверим да ли је и у
српском језику захваљујући овом новом медију дошло до преплитања,
мешања па и губљења граница између литералитета и оралитета (нем.
Schriftlichekeit/Mündlichkeit). На основу анализа наведених интернет
страница (према моделу Koch/Oesterreicher 1994) закључује се да у употреби
преовлађује, концептуално гледано, говорни језик, иако се комуникација
реализује у писаном медију.
2 Све три анализе су недвосмислено показале постојање великог броја
карактеристичних говорних реализација, које се пре свега односе на употребу
иницијалних, континуалних и финалних структурних сигнала; елидираних и
контрахованих облика; елипсе и анаколута; интерјекција, партикула и
поштапалица. Ипак, упадљивија од свих осталих специфичности говорног
језика јесте употреба нестандардних лексичких средстава – урбане и
жаргонске лексике, помодних флоскула, жаргонских идиоматизованих
структура и колокација.

366
 ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА ИНТЕРНЕТУ

дефиците које говорници сами откривају могао имати реперкусије по

наставу матерњег језика и помоћи креаторима наставних програма да
(пре)формулишу неке од циљева и исхода наставе3.
Што се тиче самог појма писмености, он се у језичкој и
дидактичкој пракси може тумачити у најмање два традиционална,
тј. стандарднојезичка и три стручно-специфична, односно
терминолошка значења. У стандарном језику, наиме, писменост (1)
се уобичајено дефинише као способност индивидуе да се користи
(барем једним) писмом, односно њено умеће читања и писања. Ова
врста писмености постиже се, дакако, примарним описмењавањем
на самом почетку основношколског образовања. Због коришћења
два писма, ученици у Србији подвргавају се двоструком процесу
алфабетизације. У другом свакодневном значењу овог термина –
преовлађујућем и у самим коментарима везаним за српски језик на
интернет форумима који чине садржај овог прилога – писменошћу (2)
се сматра граматички исправна, лексички адекватна и разноврсна и
стилски обликована употреба језичких средстава која може укључити
чак и одређени литерарни таленат и аспирацију. У том смислу се у
свакодневној употреби особа карактерише као недовољно писмена
или чак „неписмена“ уколико не поштује језичке норме и/или не
оперише довољно истанчаном и богатом лексиком. Ово значење
актуализује се и у анализираним интернет дискусијама у којима се
неретко срећу коментари попут „нисам довољно писмен“, „хтео/ла
бих да се описменим“, „то је неписмено“, „врати се у основну да се
описмениш“ и сл.
Осим овде наведених значења у којима се ова реч поима
у свакодневном језику, могу се навести и она уже стручна. Тако
се у савременој педагогији и комуникологији под писменошћу

3 Уколико упркос чињеници да научне студије и њихови резултати у нашој

земљи ретко утичу на обликовање образовне политике овај захтев не делује
сасвим утопијски, он би се свакако у првом реду односио на предстојећу
реформу наставних програма за гимназије и средње стручне школе. Овде не
треба заборавити чињеницу да је на секундарном образовном нивоу
систематска настава српског језика потпуно занемарена у односу на наставу
књижевности.

367
 Оливера Дурбаба

(3) подразумева тзв. функционална писменост4, која укључује

свеобухватну способност разумевања, интерпретације и рефлексије
о садржају прочитаног текста. С појавом нових медија и
информационих технологија, све чешће се компетентно коришћење
ових ресурса карактерише као медијска, дигитална, информатичка
или компјутерска писмености (4). Коначно, у оквиру студије ПИСА,
којом се стандардизованим поступком тестира постигнуће ученика у
великом броју земаља света, користи се још шири и не сасвим прецизно
дефинисан концепт писмености. Тако се у анализи резултата ове
студије спроведене у Србији 2009. године (Бауцал/Павловић Бабић
(2010: 7) наводи да израз писменост или компетенција у оквиру овог
истраживања замењују термин „знање“, да би се у истом контексту
потом ипак направила разлика између ова два термина: „biti pismen
da bi se ukazalo da je reč o onim znanjima koja se smatraju osnovnim
obrazovnim kapitalom koji je učeniku neophodan da bi nastavio školovanje
i da bi se uspešno snašao u ličnim i profesionalnim ulogama u kojima će se,
kao odrasla osoba, naći; a biti kompetentan5 u ovoj studiji ne znači samo
da je neko stekao odgovarajuća znanja, već i da zna kada i kako može da ih
primeni.“ Дакле, из ове дефиниције произлази да се под писменошћу
сматрају знања која ученик стиче током образовања (схваћена,
дакако, динамички, као корпус који се у повољним околностима
развија и шири), док се под компетентношћу подразумева способност
примене стечених знања. Ипак, објашњавајући специфичности
студије ПИСА, исти аутори као једну од њених посебности наводе
и нарочити концепт писмености (5) „koji opisuje kapacitete učenika
da primene znanja i veštine u ključnim obrazovnim oblastima, kao i da
analiziraju, izvode zaključke i korektno saopštavaju rešenja širokog
spektra problemskih situacija.“ (Бауцал/Павловић Бабић 2010:7). Овом
дефиницијом се, дакле, писменост обухвата у најширем значењу –
као поседовање знања и способност његове примене (чиме се под
писменост подводи и напред наведена компетентност), да би се потом

4 Она је у неким научним традицијама, попут немачке, предмет истраживања

научне дисциплине назване легетиком, учењем о читању (лат. lego, legere =
читати).
5 На оба места истакнуто у оригиналу.

368
 ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА ИНТЕРНЕТУ

као појединачне компетенције (sic!) у оквиру студије ПИСА мериле –

читалачка6, математичка и научна писменост (Бауцал/Павловић Бабић
2010:11). Читалачка писменост дефинише се као трокомпонентна
способност оперисања информацијама похрањеним у тексту (Бауцал/
Павловић Бабић 2010:44), и то утолико што их читалац може: (а)
идентификовати и селектовати, (б) повезивати и тумачити, (ц)
размишљати о њима и вредновати их. У сваком случају, без обзира
на ове терминолошке нејасноће, може се закључити да се овим
значењским проширењем термин „писменост“ покушава приближити
одговарајућем значењу овог термина (енг. literacy) у англосаксонској
(педагошкој и дидактичкој) научној традицији, где се – упрошћено
говорећи – под писменошћу подразумева комплекс активности
социјалне праксе који почива на коришћењу писаних извора у
циљу савладавања најразличитијих задатака у професионалном и
индивидуално-приватном домену7.
Писменост у значењу (2) и примена лингвистичких правила тема
су бројних форума на интернету, од којих су међу посећенијима www.
vokabular.org, www.forumb92.net, www.vujaklija.com, www.mycity.rs.
Како произлази из коментара самих корисника, као најчешћи разлози
за учешће у форумским дискусијама наводе се: (а) свест о ограниченој
или недовољној писмености, потреба за развојем језичког знања,

6 Читалачка писменост би одговарала концепту писмености (3) према горе

наведеној класификацији.
7 Треба, дакако, напоменути да се изван англосаксонског простора (као и изван
саме студије ПИСА) уместо овако широко схваћеног термина писмености
традиционално користе неки други изрази. Нпр. уместо енглеског термина за
писменост (literacy) којим се оперише у студији ПИСА (reading literacy,
mathematical literacy, scientific literacy), у немачкој научној традицији користе
се изрази Lesekompetenz (читалачка компетенција), mathematische
Grundbildung (основно математичко образовање), naturwissenschaftliche
Grundbildung (основно природно-научно образовање), док је у Француској
студија спроведена у доменима compréhension de l´éecrit (разумевање писаног
/текста/), culture mathématique (математичка култура), culture scientifique
(научна култура). Стога се можемо запитати није ли се горе наведена
терминолошка збрка могла разрешити тако да се математичким и природно-
научним компетенцијама не изједначавају са појмом писмености, који би
тиме остао резервисан за претходна три овде наведена значења.

369
 Оливера Дурбаба

тражење одговора на језичке нејасноће и недоумице; (б) покушај

лингвистичке едукације окружења, што најчешће чине учесници
форума који се декларишу као филолози или студенти филологије
(Нећете да знате све ни кад завршите факс, а ни 30 година после тога.
Језик је немогуће научити.8); (в) афирмисање сопственог (лаичког)
језичког осећаја, уз исказивање скепсе спрам лингвистике (I Нема
напорнијих људи од лингвиста за расправу, јер цепидлаче и гледају све
у зрно. II Školovani lingvisti su nas i doveli ovde gde smo!); троловање
– ситуолектални израз за учесника форума који покушава да скрене
дискусију у погрешном смеру, најчешће измамљивањем одговора на
неважна или бесмислена питања (Neznam dali sam nepismen).
Једна од тренутно најпопуларнијих и најпосећенијих интернет
страница јесте речник сленга под називом Вукајлија. Као једна од 17
ставки форума које страница нуди (стање: новембар 2010. године)
појављује се и „Језичарење: језик, правопис, граматика, култура
изражавања, лингвистика…“. Она обухвата 47 тематских целина
(од чега је 6 „закључаних“ у оквиру чијих тема више није могуће
водити расправу9). Најфрекветније теме у тренутку анализирања ове
странице биле су10: језичке недоумице (638), скретање пажње (210)11,
Вук Караџић (140), српска презимена (107)12, босански (бошњачки)
језик (100).
Дискусија унутар тематске целине води се у оквиру појединачних
прилога (тзв. постова), који могу имати карактер питања, одговора
тематски повезаног или неповезаног коментара, констатације,
аргументације и сл., као у прилогу који следи:
- Шпанкиња или шпањолка???
- Spanjolka,ja mislim.

8 Прилози преузети са интернета наводе се курзивно, у оригиналном писму и

без корекције грешака.
9 Гашење теме може бити проузроковано разним разлозима – добијањем
задовољавајућих одговора на постављено питање или пак недовољним
интересовањем и одсуством прилога, као и скретањем дискусије у нежељеном
правцу.
10 Бројка у загради односи се на број прилога/постова у тренутку преузимања
података.
11 Ова тематска целина представља осврт на учестале грешке у говору и писању.
12 Односи се на тумачење порекла и значења презимена.

370
 ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА ИНТЕРНЕТУ

- Kao,piše u Pravopisu da ide Španija,Španac,Špankinja.

Ali,opet,Hrvati kažu Španjolka. Mislim da nije baš striktno
utvrđeno da li jedno ili drugo. Možda samo ˝srpskije˝ zvuči
Špankinja,zbog sufiksa i zato što mi kažemo Španija. :):)
- :) Da Špankinja je pravilno, zanimljivo je da je to pravilo
zvanično postalo validno pre nepuna tri meseca:)
- ´Oće to kod nas. Svakog dana se nešto menja...
Otkud znaš za pravilo?:)
- Dobio sam skoro na mejl to obaveštenje, između ostalog, mislim
da je sada pravilno i advokatica...
- Meni i Španjolka i Špankinja smešno zvuče. :)
- Pa,kako onda?Španka ili Španica?Španijka?:):)
- :) Ko vrste neke deteline tipa Lucerka:)
- Špankinja, mada ne grešiš kada kažeš Španjolka. Ofišal je sada
Špankinja:)

Интересантно је да се аутори прилога у којима се дају предлози

и сугестије на основу одређених граматичких правила често позивају
на одређене референтне граматике, уџбенике или монографије,
као што су Граматика српског језика аутора Живојина Станојчића
и Љубомира Поповића (I Otvorila sam žutu gramatiku da proverim.
II Nije sve u žutoj gramatici...), Правопис Матице српске, Речник
језичких недоумица Ивана Клајна (I Ajde, Džimi, da te vidimo, vadi
tog Klajna. II Ne verujes nam? A da li verujes Klajnu?), Речник сленга
Бориса Хлебеца, Етимолошки рјечних хрватскога или српскога језика
Петра Скока, Речник граматичких и књижевних термина Боривоја
Г. Ђукића, Практични језички савјетник и Музика ријечи Милорада
Телебака. Студенти филологије се неретко позивају и на именоване
или неименоване усмене изворе (I Ovo (je) Ćorićevo objašnjenje od pre
par nedelja. II (…) ово моје објашњење је уствари објашњење двоје
професора са Филолошког факултета.), док се у неким коментарима
изричито протестује против позивања на било какве научне изворе
или стручне ауторитетe ((...) ne treba ih se držati kao pijan plota (iako
je taj pravopis „zvanično“ normativno sredstvo, zajedno sa „žutom
gramatikom“ koju da ne komentarišem, a Klajn je, zaista, nadasve

371
 Оливера Дурбаба

precijenjen), ali služe kao dokazni materijal svim nevjernim Tomama

kojima nečije jezičko osjećanje nije dovoljno.)
Језичке недоумице које се путем форума покушавају разрешити
могу се, у складу са језичким нивоима, класификовати на ортографске,
морфонолошке, морфолошке, синтаксичке, лексиколошке и семантичке.
Међу ортографским недоумицама издвајају се: спојено или
растављено писање (jeli / je li; ne znam / neznam; nijedan / ni jedan; na
pamet / napamet; pet ipo sati / pet i po sati; ni za šta / nizašta; iliti / ili ti;
po sred / posred; u stvari / ustvari; kćerka / ćerka; da bog da / dabogda;
i te kako / itekako; do sad / dosad)13, као и положај и улога апострофа
(’ajde / ajde; ’ajd / ’ajd’; Renov menjač? / Renoov menjač? / Reno’ov
menjač? Ljudi, kako se pise «el»? Znam da je to kao od «je li», ali da li to
treba bas kao ‘e l’ ili sta?).
У морфонолошку проблематику спада пре свега питање
гласовних алтернација, односно бележења гласовних промена: (sretna
/ srećna; najjače / najače; pothitno / podhitno; ubo / uboo; podseća /
potseća; otišo / otišao; teritorjalno / teritorijalno; konfor / komfort). У
морфолошке нејасноће могу се убројати: род именица (toliki bol / tolika
bol; taj saldo / to saldo; Kog je roda Vukajlija?), множина именица14
(množina od ”guru”: gurui?), компаративни облици (gladak – glađi –
najglađi / glatkiji – najglatkiji; slatkiji – najslatkiji; visok – višlji – visočiji),
као и грађење глаголских облика (нпр. императив облика ”hoću”;
инфинитив глаголског облика ”tarem se – tareš se...”15) Интересантан
је и пример у којем се тражи извођење прошлог времена глагола
„допећи“ „u obliku nesvršenog, učestalog glagola16“: Primer: - “Čitav
dan sam _______________ kifle?” Dakle, ove kifle ne želim da pečem
nego da DOpečem).

13 Као што примери показују, проблеме стварају дублетни облици (кћерка/

ћерка), хомофони (јели/је ли), као и оне форме код којих су се правописна
правила током времена мењала или за које су постојала или постоје различита,
тј. противречна правописна решења (у ствари/уствари).
14 Углавном је реч о позајмљеницама.
15 На постављено питање форумаши нуде следеће одговоре: tariti se; trati se;
tarati se; trljati se; trti se; treti se; tratiti se.
16 Немогућност давања одговора проистиче из погрешно постављеног питања,
код којег се трага за несвршеним видом резултативно свршеног глагола.
Аутору се репликовало примерима: dopekivao, dopecao, dopecavao.

372
 ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА ИНТЕРНЕТУ

Синтаксичке недоумице се релативно ретко издвајају као

посебна целина. У корпусу је забележен свега један нејасан случај
глаголске рекције (nazivaju se toksikanti / nazivaju se toksikantima?),
као и неколико дискусија на тему вишеструке негације (I Da li dupla
logička negacija poništava samu smisao rečenice? ne možeš da NE
radiš NIšta, jer je samo NIšta, odsustvo, ili nepostojanje ičega! Zar nije
filozofski logičnije da ’’Ne naučiš išta’’ ili ’’Naučiš ništa’’ Zar se samom
konstrukcijom rečenice ’’Ne vidim ništa’’ pobija njen smisao, jer ako NE
vidiš NIšta vidiš suprotno od NIšta, tj. nešto! II U pravu si ti. Ako ne radim
ništa, svakako radim nešto. Ljudi pogrešno izgovaraju. -šta ima? -nema
ništa. -ne pitam šta nema nego šta ima!? III Jа обожавам вишеструку
негацију: ‚‘Никада ми нико ништа није дао!‘‘).
Код лексиколошких недоумица издвојиле су се изведенице
са вишечланим називима етника (stanovnik Obale Slonovače?), као
и изведенице на основу позјамљеница (igrač bejzbola: bejzbaler /
bejzboler / bejzbolaš / bejzbolista?). Поред тога, у неким прилозима
тематизује се могућност стварања неологизама, као рецимо у примеру
речи најсизам17 (Teror uljudnosti. Neizostavan deo ”korporativnog
upravljanja” koji se sve vise siri. Ljubaznost po svaku cenu. Neprijatelj
kritickom razmisljanju.). Једна од тема која је изазвала значајну
пажњу18 јесу моциони суфиски за мање познате облике женског рода
занимањâ (Ja ću biti arhitekta kad porastem. Ne pada mi na pamet da
budem arhitektica ili kako god. :) (...) A ako ne završim faks biću arhitetkica
- čistačica na arhitektonskom fakultetu.).
Што се тиче семантичких непознаница, оне се у анализираном
корпусу углавном односе на случајеве хомонимије (snajper = „vrsta
puške“ / snajper = „strelac“); поља речи (da li se može streljati (iako
vatrenim oružjem?), као и значења жаргонских и дијалекатских речи
и израза. Као илустрација уобичајених токова дискусије овде ће

17 Од енгл. nice, овде у значењу „уљудан“.

18 Интересантно је напоменути да су учесници у дискусији овом питању
пришли знатно помирљивије од извесног броја наших лингвиста и
социолингвиста који о овоме воде доста жучну расправу: upravo, svako iznosi
svoje teorije odn. svoje viđenje datog “problema”... kao trebalo bi, ne bi, bez veze
je, super je bla-bla-bla ali šta je danas, po “najnovijoj gramatici” ispravno? i ako
je, kada je to uvdeno odn promenjeno? e to mene zanima :).

373
 Оливера Дурбаба

послужити одговори на питање везано за значење глагола „мрњавити“:

- mrnjaviti to je kada legneš, a nisi seo, nego ti je dobro, al‘
te baš briga, iskreno. ali ne mora to da znači može da bude i
fabrikovano, u smislu kada hoćeš to da kažeš kako bi ispao ,
a nija zapravo, nego čisto kao figjurofspič, a nemaš ni pojma
zapravo kontekst koji tražiš. ja mislim da je to, ne znam. ako nije
to onda je pavlaka.
- Omiljena poza loze Mrnjačevića inače.
- Ja sam cula mrnjaviti u verziji „Kako to jedes, jedi k‘o covek
nemoj da mi tu mrnjavis“
- Kada se dete prenemaze i ne jede lepo nego vise premesta hranu s
jednog dela tanjira na drugi.
У првом одговору синтаксички аналколут свесно је употребљен
као стилско изражајно средство, једнако као и појава прекључивања
(code switching) у фонематски преузетом енглеском облику figure
of speech. Други пример представља пародију на етимолошка
објашњења, док се у трећем одговор даје контекстуално, на основу
случаја употребе у одређеној комуникативној ситуацији. Ово су само
неки од иначе бројних примери духовитости, оригиналности и језичке
креативности учесника форумских дискусија19.
Као што овде приказани примери показују, недоумице настају из
неколико разлога, међу којима заиста предњачи школско (не)знање,
али веома често и услед погрешног тумачења правила и језичке норме,
или пак непостојања одговарајућих облика, као и несигурности у
погледу коришћења дублетних форми.
Када се има у виду да језичка проблематика, упркос или можда
управо захваљујући свести о дефицитарности лингвистичких знања,
изазива изузетну пажњу у неформалним видовима комуникације као
што су интернет форуми и да у њима очигледно веома радо и активно

19 Као илустрација оригиналности и креативног поигравања објашњењима

може послужити и пример одговора на питање везано за писање облика
футура глагола „пити“: ”načelo komutativnosti: ću piti = piti ću; šortkat =
piću”. Коментатор се овде спретно користи опште познатим математичким
правилом, а скраћени облик метафорички идентификује са информатичким
термином (енг. shortcut = пречица) који је датој циљној групи вероватније
разумљивији од одговарајућег граматичког.

374
 ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА ИНТЕРНЕТУ

учествују и студенти филолошких групација у оквиру којих се изучава

српски језик, може се претпоставити да би се они у оквиру својих
студија које их припремају за педагошки рад могли мотивисати за
одређену врсту јавне едукационе активности. Примера ради, уз помоћ
професора-менторâ, евентуално чак и аутора који се баве дечјом
књижевношћу и писаца читанки и уџбеника за наставу матерњег
језика, студенти би у оквиру заједничке пројектне активности могли
саставити и написати приручник20 у којем би се деца школског
узраста на разумљив, пријемчив и развојно-психолошки адекватан
начин уводила у феномене функционисања језика, сазнавала основне
информације о пореклу и историјату српског и њему сродних језика,
упућивала у систем језичких норматива и учила језичка правила кроз
процес самосталног откривања, дефинисања и примене.
Разматрајући концепт писмености треба свакако имати на уму
још и то да критике упућене у првом реду млађим нараштајима
на рачун рђаве употребе, па чак и „кварења“ језика нису никаква
савремена новост (њих је, напротив, било одувек), нити се само
у нашој језичкој заједници констатује дефицитарна писменост (у
овде намерно веома широком, лаичком значењу овог појма) – чији
се узроци углавном траже у социјалним условљеностима савременог
начина живота (мањак читалачких подстицаја у родитељском
дому, усмереност ка визуелном пријему информација, некреативно
коришћење слободног времена уз разноврсну мултимедијску понуду,
у првом реду компјутерске игре), али и у ригидности образовног
система и педагошких концепата креираних за хипотетичко-
идеализовану циљну групу а не за стварне младе људе21, који итекако

20 Ауторки овог прилога је познат један сличан пример књиге Anna på fredag
(„Ана у петак“) норвешке ауторке Helene Uri, иначе бившег универзитетског
професора, у којем дечак наратор преноси садржај разговорâ на тему језика
и његовог функционисања које је у једном временском периоду водио са
бебиситерком своје сестре. Роман је досад преведен на дански, немачки и
јапански језик.
21 Критике на рачун образовног система углавном се тичу традиционалних
неуралгичних тачака: застарели наставни програми, неодговарајући наставни
материјали (непријемчиви и превазиђени уџбеници које многи ученици,
нажалост, са очигледним задовољством цепају на крају школске године),

375
 Оливера Дурбаба

имају интересовања и потенцијала за развој многих компетенција, па

и писмености за коју се овде пледира.

Листа референци:

Baucal, A. i Pavlović Babić, D. (2010). PISA 2009 u Srbiji: prvi rezultati.

Nauči me da mislim, nauči me da učim. Beograd: Centar za
primenjenu psihologiju.
Дурбаба, О. (2009). Fenomen „parlando“ i lingvistički status Internet
foruma. U: (2009). Srpski jezik u upotrebi. Kragujevac, 447-457.
Дурбаба, О. (2010). Особине рестрингованог кода друштвене мреже
фејсбук (Facebook) на интернету: „evo me faceboochim“. У:
Научни састанак слависта у Вукове дане 39/1, 265-277.
Дурбаба, О. (2011). Друштвена мрежа „Вукајлија“ – анализа једног
„речника“ сленга и идиома. Научни састанак слависта у Вукове
дане 40/1.
Koch, P. & Oesterreicher, W. (1994). Schriftlichkeit und Sprache. Günther,
Hartmut und Otto Ludwig (eds.): Schrift und Schriftlichkeit. Writing
and Its Use. Ein interdisziplinäres Handbuch internationaler
Forschung. An Interdisciplinary Handbook International Research.
Berlin und New York: 587–604. (= Handbücher zur Sprach- und
Kommunikationswissenschaft 10.1).
Пижурица, М. et al. (прир.) (2010). Правопис српског језика. Нови
Сад: Матица српска.

недовољно познавање основних наставних принципа и примена наставних

форми и метода рада заснованих на пуком инструкционизму), неадекватан
избор школске лектире који се оријентише према традиционалним канону
уметничке вредности, али не и према ученичким интересовањима.

376
 ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ КАО ТЕМА ФОРУМÂ НА ИНТЕРНЕТУ

Olivera Durbaba

SPRACHLICHE BEDENKEN ALS

DISKUSSIONSTHEMA IN INTERNETFOREN

Im vorliegenden Artikel werden einige serbische Internetforen analysiert, die

als öffentliche Diskussionsplattformen für unterschiedlichste sprachbezogene Fragen
dienen. Die Teilnehmer an diesen Diskussionen – ob philologisch ausgebildet oder nicht
– versuchen in ihrem gemeinsamen regen Meinungsaustausch Antworten auf bestimmte
Unklarheiten zu finden, die gleichermaßen auf der morphologischen und syntaktischen
wie auch auf der lexikalischen und semantischen Ebene vorkommen. Ursachen für die
defizitären Sprachkenntnisse, die manche Ratsuchenden aufweisen, sind sowohl auf
die immer deutlichere Vernachlässigung der Allgemeinbildung und Leserkultur als
auch auf Einflüsse der neuen Medien zurückzuführen, die mittlerweile als wichtigste
Informationsträger fungieren.

377
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

Jelena Drljević
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

Sažetak

Cilj rada je da istražimo individualnu leksiku u delu Gorana Petrovića. Leksika

je ispitana na korpusu tri Petrovićeva romana. Namera nam je takođe bila da odredimo
ulogu individualne leksike ovog pisca u procesu bogaćenja leksike srpskog jezika. Želeli
smo da utvrdimo da li izdvojena leksika podleže određenim tvorbenim mehanizmima i
da li su ti mehanizmi sistemski u delu ovog pisca, koji se tvorbeni procesi dešavaju i da
li su ispitane tvorenice nastale u skladu sa tvorbenim modelima srpskog jezika. Krajnji
cilj nam je bio da otkrijemo puteve ulaska individualno stvorene leksike u leksički fond
srpskog jezika.

Ključne reči: individualna leksika, tvorba reči, leksički fond srpskog jezika.

1. Načini leksičkog bogaćenja

Leksika jednog jezika kontinuirano se bogati na dva načina:

preuzimanjem i usvajanjem reči stranog porekla i stvaranjem odnosno
tvorbom novih reči od već postojećih osnova prema jasno utvrđenim
modelima i pravilima tvorbenih procesa. Prvi način definišemo još i
kao egzogeni izvor jačanja leksičkog resursa jezika, dok druga metoda
predstavlja endogenu inovaciju leksičkog korpusa (Serianni, 1988:
633). Prema nekim autorima (R. Dragićević, 2007: 188) druga metoda
je bez sumnje najzastupljeniji način bogaćenja leksike srpskog jezika.
Objašnjenje za ovakvo usmerenje tumačimo činjenicom da tvorba reči
(pre svega tvorba reči putem derivacije) predstavlja stalni, progresivni i
pre svega produktivni način uvećavanja aktivne i pasivne leksike jednog
jezika. Derivati (lekseme koje se dobijaju u procesu derivacije) su, takođe,
i najbrojniji u leksičkom fondu srpskog jezika, što potvrđuje njihovu

379
 Jelena Drljević

važnost i vrednost u sveobuhvatnom leksičkom sistemu. Ne treba takođe

zaboraviti da derivati kao i proces njihovog tvorenja daju bitnu informaciju
o leksemi od koje su nastali potvrđujući njenu frekventnost i važnost u
leksičkom sistemu jednog jezika (Dragićević, 2007: 189).
Derivacijom se svakako gradi najveći broj reči i to zahvaljujući
njenim složenim i produktivnim tvorbenim mehanizmima (Radić, 1997:
22), ali ne treba zaboraviti ni preostala tri, zasebna postupka tvorbe
reči. Dva od ova tri, prefiksacija i kompozicija (slaganje) takođe znatno
doprinose bogaćenju leksičkog fonda, dok je najneproduktivniji metod, u
smislu jačanja leksičkog resursa, svakako konverzija (pretvaranje) (Klajn,
2002: 6).
Još jedan način leksičkog bogaćenja, usudićemo se da ga nazovemo
indirektnim bogaćenjem, jeste polisemija ili višeznačnost reči. Kažemo
indirektnog bogaćenja jer se kroz mehanizam semantičkog variranja
(neki autori polisemiju nazivaju i semantičkom derivacijom – vidi u
Dragićević, 2009: 467) leksički fond jednog jezika zapravo ne uvećava
u smislu porasta broja njegovih reči. Bogaćenje, naravno, postoji ali
ono se ispoljava u bogaćenju značenja već postojećih leksema. Jačanje
polisemnih reči možemo posmatrati i kao svojevrstan izraz jezičke
ekonomije (Neščimenko u Dragićević, 2009: 467). Polisemijom i njenim
statusom u leksičkom sistemu srpskog jezika iscrpno se bavila Darinka
Gortan-Premk (Gortan-Premk, 1997).
Pozajmljivanje reči iz drugog jezika je još jedan način „dolaska“
novih reči u leksički fond srpskog jezika. Međutim, suprotno od uvreženog
mišljenja da se najveći broj novih reči (neologizama) pozajmljuje iz
engleskog jezika, usled naravno prednjačenja ovog jezika u imenovanju
novih predmeta, pojmova i saznanja, istraživanja svedoče da je samo 3%
neologizama upravo anglicizmi (Dragićević, 2007: 188).

1.1. Značaj opšteg leksikona pojedinaca u leksičkom bogaćenju

„Opšti leksikon pojedinaca je rečnik svih reči koje upotrebljava
pojedinac“ (Dragićević, 2007: 44). Najčešće se u istraživanjima ovakvih
leksikona pod pojedincem misli na poznate i priznate književnike odnosno
na „specifičnosti i leksička bogatstva“ (Dragićević, 2007: 44) izuzetnih
jezičkih tvoraca.

380
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

U rečnicima savremenog srpskog jezika često se pod brojnim

odrednicama navode delovi iz opusa velikih pisaca ili pesnika. Dugo
godina se i sama gramatika oslanjala na pisce pojedinih književnih
pravaca i prema njihovom jezičkom izboru normirao se jezik. Neki
jezici su normirani upravo na osnovu dela pisaca koji su obeležili svojim
radom čitave književne i istorijske epohe (norma italijanskog jezika je, na
primer, utvrđena prema leksičkim i morfološkim izborima Dantea (Dante),
Petrarke (Petrarca) i Bokača (Boccaccio)).
Sistematičan uvid u tendencije proučavanja i analiziranja leksike
književnika pruža Milica Radović-Tešić. Ova autorka iznosi da se do sada
pojedinačni leksikon najviše izučavao u Novom Sadu u nekadašnjem
Institutu za lingvistiku kao i na Odseku za srpski jezik i lingvistiku
Filozofskog fakulteta. Međutim, ta istraživanja su se uglavnom ticala
gramatičkih analiza i stilističkih struktura jezika pojedinih pisaca, dok je
organizovano izučavanje leksičke kompetencije ostajalo u drugom planu.
Autorka doduše ne zaboravlja da pomene autore koji su se bavili i bave
se jezikom savremenih srpskih pesnika kao što je A. Milanović (Radović-
Tešić, 2008: 399−403). Posebnu pažnju autorka skreće na značaj leksičkog
plana, budući da leksika (posebno možda u delima pesnika) ostavlja najviše
mesta za ispoljavanje kreativnosti i izdvajanje pisaca prema unutrašnjem
jezičkom osećanju pokazujući njihovu veštinu i dokazujući poznavanje
sistema leksičkog funkcionisanja.
Dodaćemo takođe da, kada se govori o opštem leksikonu pojedinaca,
ne treba pomisliti da se radi isključivo o leksičkim mikrosvetovima
zatvorenim i pripisanim isključivo jednom književniku jer to verovatno
ne bi ni bilo moguće. Ono što treba podvući jeste da individualna leksika
izuzetnih književnih stvaralaca takođe upućuje na tokove u leksičkom
bogaćenju, otkriva nove tvorbene sisteme ili potvrđuje aktuelnost i
funkcionisanje već stabilnih tvorbenih modela.

2. Istraživanje

Romani Gorana Petrovića se izdvajaju zbog izuzetne leksičke

kompetencije koju je moguće uočiti već na prvim stranicama bilo kojeg dela

381
 Jelena Drljević

ovog pisca. Upravo je takva, uočljiva, leksička kompetencija bila razlog

odabira romana ovog pisca za korpus našeg istraživanja. Ona se najviše
ogleda u velikom broju novih, nepostojećih, ekspresivnih i semantički
bogatih leksema koje su se uklopile u predmet našeg istraživanja.
Građa za istraživanje prikupljena je čitanjem Petrovićevih romana.
Autor ovog rada je sakupio skoro 300 leksema jer su one podstakle
njegovu zainteresovanost kako zbog svojih formalnih osobenosti i
semantičke neodređenosti tako i zbog svoje izuzetne ekspresivnosti. Sve
lekseme su proverene u rečnicima savremenog srpskog jezika: Rečniku
srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika (RSANU), Rečniku
srpskohrvatskog književnog jezika (RMS) i Rečniku srpskog jezika
(Jednotomnik). Što se tiče RSANU, trenutno je dostupno prvih 17 tomova
pa su, iz tog razloga, neke lekseme ostale neproverene što ostavlja dovoljno
prostora za dalja istraživanja u ovoj oblasti. Glavni izvor u utvrđivanju
tvorbenih procesa i modela čini sveobuhvatno delo akademika Ivana
Klajna u dva toma Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku.
Svoje mesto u radu pronašlo je 100 leksema koje nisu zabeležene u
pomenutim rečnicima.
Korpus istraživanja čine tri romana. Prvi je Opsada crkve Sv. Spasa
iz 1997. godine, u izdanju Narodne knjige. Za ovaj roman pisac je dobio
nagradu „Meša Selimović“ i nagradu „Račanske povelje“. Jedan od
najvećih uspeha Gorana Petrovića predstavlja roman Sitničarnica „Kod
srećne ruke“ u izdanju Narodne knjige. Ovaj roman je dobio NIN-ovu
nagradu kritike 2000. godine. Treći roman iz našeg korpusa je roman
Razlike iz 2006. godine, takođe u izdanju Narodne knjige.
Goran Petrović je dobitnik i brojnih drugih nagrada za svoju
književnost: „Prosvetine“ nagrade, „Zlatnog bestselera“, „Vitalove“
nagrade, nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu,
Oktobarske nagrade grada Kraljeva i nagrade „Borisav Stanković“.
Romani Gorana Petrovića prevedeni su na ruski, francuski i španski jezik
(Petrović, 2004: 317).

2.1. Leksičke neobičnosti u romanu Opsada crkve Sv. Spasa

1. Brojnu grupu neobičnih i nezabeleženih tvorenica čine složeni
pridevi: blagozarna (svetlost). Kod ovog prideva izdvajamo i slaganje i

382
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

derivaciju, budući da drugi deo ove složenice nastaje od glagola zariti i

sufiksa -an analogijom prema sunčan, dostohvalno (mesto) (rečnici beleže
samo leksemu dostopohvalan), mekožuti (oniks), nežnožuta (tečnost),
rumenoprovidne (meduze), velikoimeniti (gospodin) (rečnici beleže oblik
velikoimeni), mnogoimeniti (kralj), mnogolepa (palata), mnogostrašni
(knez), (o domaćim prepozitivnim konstituentima sa značenjem
kvantifikacije u tvorbi složenica vidi Ristić, 2009: 125−139), slikopisana
(imena).
2. Među složenim imenicama izdvajamo sledeće: belutaktemeljac,
jajokradice, oružonoša (prema oružje nositi, analogijom prema
štitonoša; zanemarili smo sufiks -oša koji danas gotovo da i ne postoji u
savremenom srpskom jeziku, osim nemotivisanog junoša (Klajn, 2003:
184), plotoljublje (od imenice plotun analogijom prema domoljublje),
pričopričac, pticonosci (leksema je ekscerpirana iz teksta koji je uronjen u
srednjovekovnu, dvorsku atmosferu), stranoprijemnica (strano od stranac
u značenju sobe za prijem gostiju odnosno svih onih koji nisu domaći pa su
samim tim i stranci), trbuhougađanje, zlovidar (RSANU beleži lekseme
zlovidovati i zlovidovac u značenju onaj koji u svemu vidi zlo; zlovidar je
u tekstu dat nasuprot reči vidar pa zaključujemo da ova imenica označava
nekog ko vida (leči) zlo).
3. Pridev zazemljeni (hram) nastao je procesom prefiksacije od
motivnog prideva (u)zemljen-a-o (zemljan) analogijom prema zazidan.
Dakle, možemo da zaključimo da bi ovaj pridev mogao imati značenje
zagrađen/zatvoren zemljom.
3. Imenice nastale prefiksacijom: satrpeznici (sa- + trpeznici
analogijom prema satrudnik, sapatnik u značenju oni koji dele trpezu,
zajedno jedu), zazidar (prema glagolu zazidati).
4. Glagoli nastali prefiksacijom: dodrumiti se (rečnici beleže glagol
drumiti (putovati, ići uzalud, lutati) i drumovati (kretati se drumom).
Ovde je očigledno došlo do spajanja prefiksa do- i glagola drumiti dok
je semantika preuzeta od glagola drumovati analogijom prema dostići,
dohvatiti se čega: „Istina dodrumio bi se Žiče na koji dan hoda, ali bi
se iznova i udaljavao stazama svoje zamisli“ (Petrović, 2004: 188−189)),
nizviknuti (glagol sa jakim semantičkim potencijalom nastao od predloga
niz- u funkciji prefiksa i glagola viknuti a u značenju viknuti sa neke visine,

383
 Jelena Drljević

nekome ko stoji niz/niže), očičkati (od glagola čičkati u značenju gomilati

i prefiksa o- kojim pisac upotpunjuje sliku koristeći se analogijom prema
glagolima optočiti, opervažiti i sl.). Još jedan glagol čijom tvorbom pisac
uspeva da upotpuni značenje radnje i doprinese celovitosti slike jeste glagol
priklupčati se (postoji glagol klupčati (se) u značenju svijati se, zadobijati
klupčast oblik. Prefiks pri- ovde označava približavanje, pričvršćivanje
: „...uz zebnje joj se priklupčaše i bore“ (Petrović, 2004:13), raskrupeti
(prema raskrupnjati, raskrupniti, raskrupneti. U osnovi je motivni pridev
krupan), zasporiti (ova leksema postoji u značenju posvađati se dok je
ovde reč upotrebljena u značenju usporiti), zaštroptati (rečnici beleže
jedino oblik zaštropotati).
5. Pridevi nastali sufiksacijom: prštasti (listovi) (iako se sufiks -ast i
njemu blizak -av (rečnik i beleži u istom značenju oblik prštav) uglavnom
dodaju na imeničke osnove, ovde je sufiks dodat na glagolsku osnovu
prštati pa je u tome njegova najveća neobičnost), suščavi (poet) (poznat je
jedino oblik sušičav od sušica).
6. Imenice nastale sufiksacijom: brbljarić (imenica ima deminutivno
značenje a od iste osnove i sa istim značenjem beležimo i ostale članove
derivacionog gnezda: brbljalo, brbljavac, brbljavica, brbljivac..), drpavac
(RSANU beleži oblik drpac što bi po značenju odgovaralo imenici koja
nas interesuje - onaj koji nešto grabi, drpa; međutim imenica drpavac
je ovde očigledno izvedena od prideva drpav (dronjav) što odstupa od
značenja dobijenog derivata i sufiksa -ac . Interesantno je da ovako dodat
sufiks tvori imenicu koja označava nosioca osobine označene pridevom
(Klajn, 2003: 51) pa bi tako trebalo da znači dronjav, što ovde nije slučaj),
komadiška (sufiks -iška je žargonske prirode (Bugarski, 2001 u Klajn,
2003: 139) ili je leksema nastala po ugledu na ruske deminutive. Analogija
se nalazi po ugledu na cipeliška, superiška! i slično), mljackalo (brojni su
članovi derivacionog gnezda: mljackati, mljacav, mljackav i sl. dok ova
imenica nastaje analogijom prema ćeretalo, zanovetalo, mazalo i druge),
promatralo (analogno sa prethodnim), suzdržica (u derivacionom gnezdu
pronalazimo suzdržljivost, suzdrživost a na ovu pridevsku osnovu dodaje
se jedan od najproduktivnijih deminutivnih sufiksa -ica), ubrusar (jasan
tvorbeni mehanizam upotrebom produktivnog sufiksa -ar, u značenju
osobe koja prinosi ubrus).

384
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

7. Glagoli nastali sufiksacijom: javovati (glagol izveden od imenice

java označava živeti ili provoditi vreme na javi (a ne u snovima)), prisebiti
se (od motivnih reči: priseban, prisebno, prisebnost u značenju postati
priseban).
8. Prefiksalno-sufiksalne tvorenice (imenice, pridevi i glagoli):
uzbuncanost (od motivnog glagola buncati analogijom prema uzbunjenost
označavalo bi stanje onoga ko bunca), uzlakomljeni (od motivnog prideva
lakom. Što se tiče semantike ove lekseme, u mnoštvu mogućih značenja
prefiksa uz-, odabrali smo, u skladu sa kontekstom, značenje „početka
kakve glagolske radnje“ (Klajn, 2002: 285) pa tako pretpostavljamo da
bi imenica uzlakomljeni mogla da označava one koji su nedavno postali
lakomi), zaomčati (od motivne imenice omča u značenju namaći omču).
9. Pridev ozlobljeni (Stefan): ovaj pridev je veoma interesantan sa
tvorbenog aspekta jer isključuje gotovo sve postojeće tvorbene mehanizme.
Jedno od mogućih polazišta je da pretpostavimo da je leksema nastala
od postojećeg glagola ozlobiti se u značenju ispuniti se zlobom, koje
definitivno, u datom kontekstu, i preuzima. Pisac izvodi datu reč od trpnog
glagolskog prideva, a prema analogiji sa rečima stvrdnut, skamenjen.

2.2. Leksičke neobičnosti u Sitničarnici

Pođimo od samog naslova ovog popularnog romana. Leksema
sitničarnica, koja se izdvaja svojom ekspresivnošću, ne pojavljuje se ni u
jednom od rečnika (RMS, Jednotomnik) kao takva, međutim treba naglasiti
da je u istom značenju prisutna leksema sitničarija1. Prisutni su i brojni
članovi derivacionog gnezda: sitničariti, sitničar, sitničarka, sitničarski,
sitničarstvo. Možemo pomisliti da je pisac leksemu sitničarija kojoj
sufiks -arija daje afektivni prizvuk šaljivosti (Klajn, 2003: 83) odlučio da
zameni leksemom sitničarnica (analogijom prema ribarnica, carinarnica
odnosno antikvarnica, po semantičkoj bliskosti) izvodeći je od imenice
koja označava naziv prodavca na –ar, sitničar i složenog, produktivnog
sufiksa -nica (idem, 2003: 162−165).

1 Iako se ne bi očekivalo da sufiks –arija učestvuje u tvorbi imenica koje označavaju

mesto, u RMS nailazimo na sledeću definiciju i primere: sitničarija ž I. trgovina
sitne robe. — S tim grošima . . .otvori sitničariju. Кiš. Nа tome istome mjestu bila
je i Lazina birtija, a opet prije njega birtija i sitničarija šepavog Šujice. Ćop.

385
 Jelena Drljević

1. Izdvojili smo i veliki broj složenih prideva za boju. Oni imaju

jak semantički potencijal. Kod ovih endocentričnih složenica2 izdvajamo
dvopridevske složenice kod kojih je na prvom mestu pridev za boju a na
drugom neki drugi opisni pridev koji ga određuje: bordozreli (baršun),
plavičastohladni (duvanski dim), purpurnoključala (boja), zelenoreska
(kolonjska voda). Kod ove grupe složenica posebno je interesantno
kompatibilno spajanje dva prideva od kojih je pridev na drugoj poziciji
u potpunom skladu sa bojom jer upotpunjava njen vizuelni efekat
odgovarajućom materijalnom predstavom. S druge strane, tu su i složeni
pridevi kod kojih je prilog na prvom a pridev za boju na drugom mestu:
bledorumeni (saten), blagoriđa (vlas kose), otvorenozatvorenožuta (kuća),
spokojnozelene (oči), stidljivoružičasta (boja), tragičnocrvene (ruže).
Kod prva tri prideva autor se vešto poigrava kontrastima dok u druge tri
složenice boje gotovo oživljavaju, upotpunjene ljudskim osobinama. Tu
su i dve dvopridevske složenice kod kojih je opisni ili prisvojni pridev na
prvom a pridev za boju na drugom mestu: garanscrvene (čakšire) (moguće
od prideva garan-rna-rno u značenju garav) i sipinomodra (boja).
2. Složeni pridevi sa brojem na prvoj poziciji: hiljadulisna (senica),
stokrili (lepet). U vezi sa složenicom stokrili u Rečniku srpskohrvatskog
književnog i narodnog jezika pronalazimo pridev krilni (koji se odnosi na
krila) tako da je moguće da je drugi član složenice krili nastao konverzijom
ili od glagola kriliti ili direktno, od imenice krila.
3. Izdvojili smo dve složene imenice negativne konotacije sa
imenicom laža na drugoj poziciji u značenju lažac, lažljivac, lažljivica
(RMS) i produktivnim imenicama za tvorenje složenica na prvoj poziciji
koje usmeravaju semantiku složenice: zemljolaža (ovde Petrović misli na
krticu želeći možda da ublaži naziv štetočina), knjigolaža (suprotno od
knjigoljubac).
4. Složena imenica rukorad u datom kontekstu upućuje na način rada,
rada rukom, podvlači se sama radnja te ne bismo mogli da je izjednačimo
sa imenicom rukotvorina jer ona upućuje na već gotov (stvoren) proizvod.
Leksema ruka ima veoma bogat derivacioni potencijal a u rečnicima se
beleži i njen veliki potencijal u tvorenju složenih imenica.

2 „Endocentrične su one složenice kod kojih se značenje sastavnih delova pre

srastanja u složenicu nije izmenilo unutar složenice“. Endocentričnost je većinom
osobina pridevskih složenica (Klajn, 2002: 37−38).

386
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

5. Od imenica nastalih čistom prefiksacijom beležimo imenicu

natprozornica. Imenica je nastala od produktivnog prefiksa nad- i
postojeće imenice prozornica (prozorsko krilo). Ovde pomenuti prefiks
ima doslovno prostorno značenje (Klajn, 2002: 184−185). Ostale članove
derivacionog gnezda čine postojeće imenice: natprozornik, natprozornjak
= gornji deo prozorskog okvira, gornji prozorski prag.
6. Glagoli nastali prefiksacijom: splamteti (kod ovog glagola prefiks
s- donosi „semantiku umanjenja, postepenog ili potpunog uništenja“
analogijom prema glagolima stanjiti, spljoštiti i sl. (Grickat, 1966 u Klajn
2002: 281)). Tu su i glagoli: razvećati (tugu) u kojem se pojavljuje jedan
od najproduktivnijih prefiksa u srpskom jeziku raz-. Ovde je glagol dat u
značenju uvećati analogijom prema glagolima koji označavaju povećanje
obima ili površine predmeta (o leksičkom i tvorbenom značenju prefiksa
raz- (vid. D. Klikovac, 2002 i Klajn, 2002: 277−280). Kao poslednji glagol
iz ove grupe navodimo pritažiti koji verovatno nastaje semantičkom i
tvorbenom analogijom prema glagolu pritajiti.
7. Pridevi nastali derivacijom: cičani (mraz) (kod ovog prideva
uobičajen je oblik u ženskom rodu u kolokaciji ciča zima dok pridev
cičani nije zabeležen u rečnicima. U derivacionom gnezdu, u vezi sa
ovom leksemom, izdvajaju se: cičevina, cičina), šarno (staklo) (postoji
glagol šaren, -a, -o ali ne i šaran-šarna-šarno. Izvođenje kod ove lekseme
verovatno ide preko modela: glagol šarnuti + sufiks –an).
8. Imenice nastale derivacijom od raznih osnova i produktivnih
sufiksa sa jakom analogijom prema postojećim imenicama ili one čija
derivaciona gnezda raspolažu velikim brojem članova. U ovu grupu
derivata spadaju: dokonanje imenica u vezi sa kojom pronalazimo veliki
broj članova derivacionog gnezda: dokon, dokonati, dokonik, dokonjak,
dokonisati, dokonica, dokolica, dokonost, dokončavanje, dokončanje,
dokončati, nastaje dodavanjem sufiksa -nje na osnovu glagola. Ne treba,
ipak, zaboraviti na povezanost ove tvorbe sa prelaznom fazom koja se tiče
trpnog participa (Terzić, 1969 u Klajn, 2003: 167−168). Tu je i imenica
plamsavost. Sufiks -ost je najplodniji s obzirom na njegovu funkciju
poimeničavanja prideva. U vezi sa ovom imenicom pronašli smo i veliki
broj članova derivacionog gnezda: plamsav, plamsaj, plamsanje, plamsati,
plamteti, plamucati, plamucnuti, plamćenje, plamčić. Šljaptaj (koraka) od

387
 Jelena Drljević

glagola šljapati, šljapkati i postojeće imenice šljapat upotrebom sufiksa

-taj analogijom prema imenicama: treptaj, šuštaj, šaptaj koje označavaju
radnje koje kratko traju. Šušljanje (knjigolaža) od glagola šuštati, šušljati
i sufiksa -nje analogijom prema šuštanje, rumorenje, brbljanje. Imenica
prelivaš od glagola prelivati i produktivnog sufiksa -aš, negativne
konotacije (analogijom prema imenici kontraš) u mogućem značenju
svadljivci, bundžije i sl.
9. Glagoli izvedeni od imeničke osnove i sufiksa -ati: niskati se (o
rečima) od osnove niska, tutumišati (od imenice tutumiš (vrsta slepog
miša), fig. tutumiš/tutmiš je čovek sumnjivih, mračnih namera, dvoličan).
Zaključujemo da ovaj glagol verovatno znači imati sumnjive, mračne
namere). Glagoli izvedeni od onomatopejskih osnova i sufiksa –kati koji
nemaju deminutivno niti frekventno značenje (Klajn, 2003: 329): pućakati
(u osnovi je zvuk padanja u vodu – puć ili puć-puć za vabljenje ćurića,
purića od pućak = puran), pućpurućkati (zabeleženi su glagoli pućpurikati,
pućpuriknuti) od ispuštanja glasa puć-puruć (o prepelici, ćuranu).
Poslednji glagol u ovoj grupi je glagol četvrtiti koji nastaje analogijom
prema poloviti.
10. Manju grupu priloga, izvedenih od nepoznatih ili zastarelih sufiksa
sa mogućim dijalekatskim usmerenjem, čine sledeći primeri: ondakice,
ovdenakice, sadacke (rečnici beleže sadek, sadeka (r)). Zabeleženi
prilozi imaju i svojevrstan deminutivni prizvuk dok kod priloga sadacke
uočavamo analogiju sa zastarelim prilogom za vreme danaske.
11. Pridevi nastali konverzijom: navršita (šoljica kafe), nepovlačene
(reči) (ovaj pridev nastaje od glagola povući odnosno kolokacije povući/
povlačiti reč u mogućem značenju: odlučne, postojane reči i sl.), pridev
otočena (voda) nastaje od glagola otočiti (izliti, pretočiti, odvojiti
točenjem), smršeni (prsti) prema motivnom glagolu smrsiti i njegovom
trpnom pridevu. Pridev obgrljujuće (stepenište) možemo posmatrati kao
pridev nastao konverzijom glagolskog priloga sadašnjeg u pridev, mada
neki autori savetuju da je nastavke -ći kao i analogno tome -vši u ovakvim
slučajevima bolje posmatrati kao sufikse (Klajn, 2003: 384−385). Tu je i
pridev prečetvoreno (izdanje Politike) koji bez sumnje nastaje analogno
prema pridevu prepolovljeno koji je nastao konverzijom trpnog prideva
glagola prepoloviti (ovde i sam glagol prepoloviti nastaje prefiksacijom pa
tako glagol prečetvoriti možemo posmatrati i u tom svetlu).

388
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

12. Pridevi koji su nastali kombinovanim procesom konverzije i

prefiksacije: smrela (vatra) od radnog prideva glagola mreti za koji se
doduše u RMS navode oblici mro-mrla-mrlo i prefiksa s- koji se uglavnom
koristi za tvorenje glagola. U istu kategoriju ćemo svrstati i pridev
snevoljena (stabljika božijeg drveta), analogijom prema sneveseljen ali i
trpnom pridevu nevoljen od voljen.
13. Reč jaštavica u značenju prišt na jeziku zabeležena je u
identičnom značenju u rečnicima u obliku jaštarica/jašterica.
14. Semantički pomak imamo kod imenice stolovača koja se u
rečnicima javlja u značenju široko, lepo izrađena stolica sa naslonom.
Autor je koristi u značenju čaša (obična čaša, nespecijalizovane namene u
odnosu na rakijsku čašu, bokaste čaše i sl.).

2.3. Leksičke neobičnosti u romanu Razlike

1. Na samom početku izdvojili smo po tvorbenom procesu veoma
neobičnu i složenu imenicu sumasišavši. Njena semantika je, svakako,
izvornim govornicima srpskog jezika sasvim jasna i poznata. Što se tiče
tvorbenog procesa mogli bismo ovu imenicu svrstati u više tvorbenih
modela pa bi tako ona mogla biti produkt i slaganja i konverzije i, u neku
ruku, prefiksacije. Konverziju prepoznajemo u glagolskom prilogu prošlom
glagola sići koji postaje drugi tvorbeni element u slaganju sa imenicom um
i prefiksom s-.
2. Imenica žvrljopis (značilo bi opisati žvrljanjem) nastala je
slaganjem dva korena žvrljati i pisati sa spojnim vokalom o. Analogijom
prema rukopis mogle bi se izvesti i imenica žvrljopisac ili pridev žvrljopisni.
3. Glagol nastao prefiksacijom: raseniti upotrebom produktivnog
prefiksa raz- i glagola seniti. Glagol je posebno interesantan sa semantičkog
stanovišta jer u postojećem kontekstu označava rasvetliti senku analogijom
sa rasvetliti, razbistriti.
3. Imenice nastale sufiksacijom: šmuktanje (o psu) (ova glagolska
imenica nastala je od svršenog glagola šmuknuti/šmugnuti što je veoma
interesantno pogotovo ako se ima u vidu da građenje glagolskih imenica
od svršenih glagola nije sistematsko, nema određeni gramatički obrazac
kao tvorba od nesvršenih glagola) (Klajn, 2003: 172). Prašinar je imenica
izvedena od produktivnog sufiksa -ar. Ovde je ova imenica upotrebljena

389
 Jelena Drljević

u značenju vojnik pešadinac pa zaključujemo da nosi određenu dozu

negativne konotacije.
4. Jedini glagol dobijen derivacionim postupkom je glagol cangrkati
(rečnici beleže glagol cangarati u značenju odavati zvuk can-can). Glagol
je nastao od prezenta postojećeg glagola na -em i sufiksa -kati koji se u
ovom slučaju koristi za tvorbu glagola sa onomatopejskom osnovom (o
sufiksu -kati vidi Klajn, 2003: 328−330).
5. Pridevi nastali kombinacijom konverzije i prefiksacije: skovrdžan
(spajanjem prefiksa s- i trpnog prideva glagola kovrdžati. Uobičajeniji je
pridev ukovrdžan. Treba naglasiti da postoji bogato derivaciono gnezdo
ove osnove (kovrdžati, kovrdžav, kovrdžast, kovrdžavost i ostalo) i da
je uprkos tome pisac odabrao da napravi svoju leksemu koja sa sobom
nosi inovativnost u semantičkoj dimenziji: neku krajnost, završetak,
nemogućnost da se promeni dato stanje (vidi primere pod 11 u odeljku
2.2.1.). U isti tvorbeni mehanizam svrstaćemo i naredna dva prideva
koje rečnici srpskog jezika ne beleže: utitrali (mol) nastao od predloga
u- (u funkciji prefiksa) i konverzijom glagolskog prideva radnog glagola
titrati. Čini nam se da je u ovoj reči prevashodno došlo do inovativnog
postupka u tvorbi jer bismo očekivali da se uz prefiks u- (ili bolje reći uz-)
pojavi možda trpni pridev (uspavani, uskomešani i sl.) tako da se u samom
značenju reči dobija unutrašnja nesuglasnost koje s druge strane doprinosi
živosti slike. Treći primer je pridev uzljeskan kod kojeg primećujemo
identičan postupak tvorbe.
6. Interesantan glagol dobijen kombinovanom tvorbom je skukutiti
se. Prepoznajemo motivnu imenicu kut(ak) dok u tvorbi imamo analogiju
prema postojećim glagolima skukuljiti se, skukunjiti se, skukuriti se u
značenju uvući se (u sebe), zgrbiti se. Moguće značenje ovog glagola je
povući se/ sakriti se u kutak.

3. Diskusija

Posle detaljnog uvida u izdvojene lekseme i analize tvorbenih procesa

koje smo zabeležili želeli bismo da odgovorimo na nekoliko pitanja koja

390
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

će nam omogućiti da sistematizujemo priču o značaju opšteg leksikona

pojedinaca.
Da li je individualna leksika Gorana Petrovića u skladu sa tvorbenim
modelima srpskog jezika?
Pisac koristi sve tvorbene mehanizme koji su zastupljeni u srpskom
jeziku: 37% leksema dobijeno je slaganjem (kompozicijom), 33%
sufiksacijom, 13% prefiksacijom, 8% konverzijom, 5% je dobijeno
kombinovanim postupkom konverzije i prefiksacije, dok 4% leksema čine
prefiksalno-sufiksalne tvorenice. Po strani smo ostavili imenicu jaštavica
kod koje je došlo do promene unutar lekseme (ovakvu verziju lekseme
pronašli smo na pojedinim nespecijalizovanim sajtovima i forumima),
stolovača (kod koje je došlo do semantičkog pomaka) i imenicu
sumasišavši za koju smo rekli da se može svrstati u više tvorbenih modela
(2.3.1. primer 1). Možemo da zaključimo da leksika Gorana Petrovića na
polju tvorbe reči, poštuje tvorbene modele srpskog jezika.
U kojim je tvorbenim postupcima pisac najinovativniji što se tiče
ponuđenih reči?
Od velikog broja reči koje smo ovom prilikom izdvojili čini nam
se da je pisac najinovativniji u pogledu slaganja pre svega prideva
(primer 1 u poglavljima 2.1.1, 2.2.1.), a po neobičnosti i slikovitosti ne
zaostaju ni imeničke složenice (oružonoša, jajokradice, plotoljublje,
stranoprijemnica, zlovidar i ostale). Veliku leksičku kompetenciju, posebno
na polju semantičke dimenzije, autor pokazuje i u pogledu glagola nastalih
prefiksacijom. Setimo se izvanrednih tvorenica: nizviknuti, priklupčati
se, splamteti ili raseniti. Posebno ekspresivne lekseme nastaju u procesu
derivacije pa od njih izdvajamo glagole izvedene od onomatopejskih
osnova: pućakati, pućpurućkati i imenice: šljaptaj, šušljanje i slične.
Koje bi od navedenih leksema mogle da uđu u leksički fond srpskog
jezika na osnovu tvorbenih zakonitosti i analogije?
Odgovor na ovo, po nama ključno pitanje, svakako nije lako naći
posebno ako obratimo pažnju na činjenicu da kod mnogih leksema, na
osnovu tvorbenih opravdanosti i analogije, postoji izuzetna opravdanost za
njihov ulazak u leksički fond srpskog jezika. Takve bi, po našem mišljenju
bile: satrpeznik (diskutabilan je možda pragmatički aspekt ove lekseme
odnosno kontekst i frekvencija njene upotrebe), mljackalo, promatralo,

391
 Jelena Drljević

prisebiti se (iako je semantika ovog glagola pokrivena već postojećim

glagolima: urazumiti se i sl.), uzbuncanost, zaomčati (opotreba ovog
glagola bi išla u korist jezičkoj ekonomičnosti jer bismo umesto izraza
namaći omču dobili jedinstvenu leksemu, isto objašnjenje treba uzeti u
razmatranje u vezi sa leksemom rukorad), uzlakomljen i ozlobljen (ovde
bismo imali proširenje celog derivacionog gnezda kojem nedostaju i
lekseme uzlakomiti, ozlobiti nekoga i ostalo), leksema sitničarnica je
izvedena prema svim tvorbenim zakonitostima i analogna je prema reči
antikvarnica, pa iako postoji leksema sitničarija, njenim uvođenjem bi se
obogatio sinonimni aspekat leksičkog fonda, prečetvoreno, prečetvoriti,
cičani (uvođenjem odnosno korišćenjem ove lekseme proširio bi se broj
kolokacija vezanih za opisivanje zime i hladnog vremena), dokonanje
(iako u vezi sa ovom imenicom postoji veliki broj članova derivacionog
gnezda njeno uvođenje bi doprinelo statusu i vrednovanju osnove od koje
je izvedena), šljaptaj, šušljanje, prelivaš (imenica jakog semantičkog
potencijala), žvrljopis, skukutiti se, raseniti.
O nepredvidivosti ulaska novih reči u stalnu jezičku upotrebu
govori i Bugarski (Bugarski, 2003 u Dragićević, 2009: 122). Čak i kada
su zadovoljeni brojni lingvistički parametri (usklađenost nove reči sa
tvorbenim mehanizmima i postojećim modelima) i postoji usaglašenost sa
zakonima analogije dešava se da neka reč jednostavno ne zaživi u praksi,
ne postane deo one nužne sociolingvističke kompetencije.

4. Zaključak

U radu smo izdvojili individualne lekseme koje se pojavljuju

u romanima Gorana Petrovića na osnovu parametra nezabeleženosti
u rečnicima savremenog srpskog jezika. Sve lekseme su podeljene u
različite kategorije koje su određene na osnovu tvorbenih procesa i
vrsta reči (pridevi nastali slaganjem, imenice nastale slaganjem, pridevi,
imenice i glagoli nastali prefiksacijom, izvedeni pridevi, imenice i glagoli,
lekseme nastale konverzijom ili kombinacijom konverzije i prefiksacije
i prefiksalno-sufiksalne tvorenice). Posle podele po grupama analizirana
je tvorba zabeleženih leksičkih jedinica kao i njihova semantička strana.
Tamo gde je to bilo moguće navedene su analogne lekseme koje postoje

392
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

u leksičkom fondu srpskog jezika. Uspostavljanje analogije bio nam

je i osnovni parametar u razmišljanju o potencijalnom uvođenju ovih
leksema u leksički fond srpskog jezika. Neke od leksema bi doprinele
jezičkoj ekonomiji (zaomčiti, rukorad), neke bi ojačale sinonimni
aspekat (sitničarnica, dokonanje), neke bi, između ostalog, mogle postati
neologizmi u srpskom jeziku na osnovu oživljavanja aspekta polisemije
(stolovača).
Ono što treba istaći jeste da pisac koristi aktivno, bez izuzetka, sve
tvorbene mehanizme. Na nekim se mestima on vešto poigrava u stvaranju
posebno interesantnih složenica (otvorenozatvorenožuta, sumasišavši,
tutumašiti, stranoprijemnica i mnoge druge). To je, po nama, najbolja
potvrda njegove izuzetne leksičke kompetencije.

Lista referenci:

Gortan-Premk, D. (1997). Polisemija i organizacija leksičkog sistema u

srpskome jeziku. Beograd: Institut za srpski jezik SANU.
Dragićević, R. (2007). Leksikologija srpskog jezika. Beograd: Zavod za
udžbenike.
Dragićević, R. (2009). Inovacije u tvorbi reci u slovenskim jezicima.
Južnoslovenski filolog LXV, 461-468.
Dragićević, R. (2009). Potencijalne reči u srpskom jeziku. Naučni sastanak
slavista u Vukove
dane 38/3, 119-127.
Jednotomnik: Rečnik srpskoga jezika, Novi Sad: Matica srpska, 2007.
Klajn, I.H. (2002). Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Klajn, I.H. (2003). Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Petrović, G. (1997). Opsada crkve Sv. Spasa. Beograd: Narodna knjiga.
Petrović, G. (2000). Sitničarnica „Kod srećne ruke“. Beograd: Narodna
knjiga.
Petrović, G.(2006). Razlike. Beograd: Narodna knjiga.
Radić, P. (1997). O derivacionom aspektu rečničkog bogaćenja
(normativistički pristup). Jezik danas 1, 22-24.

393
 Jelena Drljević

Radović-Tešić, M. (2008). Uklopljenost autorske i individualne leksike

pisaca u opšteknjiževni
leksički fond. U: Srpski jezik u (kon)tekstu I (str. 399-405). Kragujevac:
Filološko-umetnički fakultet Kragujevac i Skupština grada
Kragujevca.
Ristić, S. (2009). Složenice u korpusu novih reči sa tvorbenim elementima
u značenju
kvantifikacije. U: Srpski jezik u upotrebi (str. 125-139). Kragujevac:
Filološko-umetnički fakultet Kragujevac i Skupština grada
Kragujevca.
RMS: Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, I-VI Novi Sad/Zagreb,
1967, I-II; Novi
Sad/Zagreb, 1969, III; Novi Sad, 1971, IV; Novi Sad, 1973, V; Novi Sad,
1976, VI): Matica srpska.
RSANU: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, knj. 1-17,
Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1959-2006.
Serianni, L. (1988). Grammatica italiana. Italiano comune e lingua
letteraria (str. 633-669). Torino: Utet Libreria.

394
 INDIVIDUALNA LEKSIKA U DELU GORANA PETROVIĆA

Jelena Drljević

INDIVIDUAL LEXICON IN THE WORK OF GORAN PETROVIC

Summary

The aim of this paper is to explore the individual lexicon in the work of Goran
Petrovic. The findings of the research are based on three Petrovic's novels. Our intention
was to closely define the role of Petrovic's lexicon in the enrichment of the Serbian
language. We wanated to determine whether classified words have been influenced
by certain mechanism of word formation and if those mechanisms are systematic in
Petrovic's work. We also wanted to investigate which forming processes are involved
and whether newly formed words are created according to the forming models of Serbian
languge. Last but not least, we tried to identify the ways in which one's individual lexicon
enters the lexicon of Serbian language, that is, the parameters which enable recognition
and acceptance of a newly formed word into the official lexical system.

395
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

Ljiljana Đurić
Univerzitet u Beogradu

OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH

U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913):
VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

Sažetak

Višejezičnost, koja je kao i multikulturalnost, “prirodno stanje većeg dela

čovečanstva” (Bugarski, 2009: 55), obeležje je i prostora koji danas čine Srbiju. Iako
je vremenski i geografski neujednačeno raspoređena, manje ili više dinamična, ta
karakteristika je konstantna.
U ovom radu se istražuje šta nam o učenju i upotrebi stranih jezika – koji doprinose
višejezičnosti jednog društva, što je posebno značajno u periodima etničke homogenosti
i izraženim težnjama ka monoglosiji – saopštavaju istaknuti savremeni istoričari koji se,
pored ostalog, bave i pitanjima obrazovanja (Đurović, Bjelajac i Perović), kao i da li
i na koji način ih dovode u vezu sa modernizacijom društva. U tekstovima navedenih
istoričara, kojima pristupamo iz perspektive kritičke analize diskursa, izdvajamo dve
vrste obaveštenja: ona eksplicitna, koja predstavljaju dokumentovanu informaciju o
elementima jezičke obrazovne politike i njene realizacije u obrazovnoj praksi Kneževine
i Kraljevine Srbije; ona implicitna, koja su pokazatelji kako jezičkih ideologija prisutnih
u obrađenom istorijskom periodu (poslednje decenije XIX i početak XX veka) tako i
odnosa autora prema njima.

Ključne reči: Strani jezici u obrazovanju, višejezičnost, modernizacija društva,

Srbija / kraj XIX i početak XX veka, tekstovi istoričara / Đurović, Bjelajac, Perović,
kritička analiza diskursa

Strani jezici nisu bili sastavni deo nastavnog programa, pa

su samim tim zanimljiviji i podaci o njihovom znanju kod
učenika. U prvim generacijama preovlađivao je samo jedan
strani, najčešće nemački jezik, dok se vremenom situacija
popravljala nabolje, tako da je kasnije, u nekim razredima,
bilo i učenika koji su znali i po četiri ili pet jezika.
U strukturi stranih jezika koje su učenici znali ili poznavali

397
 Ljiljana Đurić

apsolutno je dominirao nemački kao zvanični jezik carstva.

Drugi po zastupljenosti bio je latinski, a kod đaka koji su ih
znali više najčešća je bila kombinacija nemački – latinski,
zatim nemački – latinski – mađarski, nemački – latinski –
mađarski – vlaški, i nemački – mađarski. Bilo je učenika koji
su znali i druge jezike, kao što su turski, grčki, italijanski,
francuski, u zavisnosti od sredine iz koje su dolazili ili gde su
prethodno bili školovani. Njih je, međutim, bilo malo (Srbi iz
Turske, Trsta, Peroja, Grk s Krfa...).

N. Radosavljević, ,Školovanje sveštenstva u Karlovačkoj

bogosloviji (1794-1820)’ (in Petković et al, 2003: 54-56)

U tek oslobođenoj Srbiji su – pored Srba – bivali i pripadnici

raznih drugih nacija i govorili su se razni jezici. Sa upadljivom
ironijom E. Pejton je primetio da je izvesni gospodin u Zemunu
„naravno naučio pet jezika s majčinim mlekom i zato je mislio
da stanovnici zemlje kakva je Engleska moraju da znaju bar
deset.“ (E. Pejton, 1996: 35-36) Ali na balu u dvoru kneza
Aleksandra Karađorđevića gde je „društvo pokazivalo onu
živopisnu raznovrsnost likova i odeće u kojoj uživa svaki
putnik“ uverio se u nešto drugo: „A onda, kakva mešavina
jezika: srpski, nemački, ruski, turski, francuski; sve je prosto
brujalo.“(E. Pejton, 1996: 50) Čekajući da prođe određeni
period obaveznog boravka u karantinu u Aleksincu, Edmund
Spenser je, 1850. godine, ušao u „najdivljiju i najšarolikiju
skupinu“ koju su činili „i Turci, i Arnauti, Grci i Cincari,
Jevreji, Jermeni i Cigani, svi odeveni u nošnju svojih plemena
i nacionalnosti, a govorili su toliko jezika da bi se mogli meriti
sa samim Vavilonom.“ (E. Spenser, 1993: 152.)

Lj. Ristić, ,Stranci i sporazumevanje u Srbiji (iz britanskih

putopisa XIX veka )’ (in Subotić, Živančević-Sekeruš
urednici, 2010: 1060, 1061)

398
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

Ovi zanimljivi podaci navedeni u radovima koji su rezultat

istorijskih istraživanja, bilo da se odnose na višejezičnost jedne mikro-
sredine – Karlovačke bogoslovije, koja je u okviru Habzburške monarhije
imala zadatak da obrazuje pravoslavno sveštenstvo –, ili na onu u većim ili
manjim naseobinama – Zemunu, Beogradu ili Aleksincu – svedoče, s jedne
strane, o njenim dubokim korenima na našim prostorima, i, s druge strane,
o činjenici da su jezici i njihova upotreba relevantna tema za savremene
istraživače prošlosti.
No živopisna višejezičnost iz drugog citata postepeno se smanjivala
u drugoj polovini XIX veka: Srbiju u tom periodu napušta tursko
stanovništvo, a pripadnici drugih etničkih grupa i govornih zajednica
vremenom se asimiluju i usvajaju srpski jezik koji koriste u sve većem
broju domena, posebno izvan porodice. S druge strane, u tom istom periodu
razvija se državno školstvo u kojem se uče strani jezici, a jedan broj mladih
ljudi, zahvaljujući stipendijama srpske države, školuje se na inostranim
univerzitetima i vraća u zemlju sa prestižnim diplomama i dobrim znanjem
jezika. Pored toga, dolazak jednog broja Srba pripadnika drugih država, ali
i stranaca – predstavnika stranih država sa kojima je Srbija uspostavljala
diplomatske odnose, stručnjaka angažovanih od strane srpske države,
zatim onih koji su došli sa namerom da razvijaju poslove i slično – stvorio
je jednu specifičnu vrstu višejezičnosti i multikulturalnosti, malo vidljivu u
popisima stanovništva po jeziku koji govore, ali višestruko značajnu kako
za obrazovanje elite i modernizaciju društva tako i za razvijanje jezičkih
ideologija.
Pitanje koje razmatramo u ovom članku jeste način na koji savremeni
istoričari vide odnos učenja i upotrebe jezikâ s jedne strane, i modernizacije
društva u obnovljenoj Srbiji krajem XIX i početkom XX veka s druge
strane, odnos utoliko intrigantniji što je reč o periodu izuzetno visokog
stepena nacionalne homogenosti i osobito izraženog nacionalizma – što je
podrazumevalo i izvestan otpor prema svemu što je nazivano „tuđinština“ –
, o vremenu kada je „Ključno bilo pitanje: kako se razvijati a ostati korenito
’svoj’, ne izneveriti zavetne ciljeve o jedinstvu naroda?“ (Perović, 2006:
13). Namera nam je da kroz svojevrstan dijalog istraživača – istoričara sa
istoričarima; istoričara sa sociolingvistima – utvrdimo vidove ispoljavanja
/ neispoljavanja svesti o ovoj specifičnoj istorijskoj višejezičnosti i njenoj

399
 Ljiljana Đurić

ulozi u modernizaciji društva, kao i da istražimo doprinos istoriografije u

održavanju i menjanju jezičkih ideologija.
Polazište istraživanja predstavlja analiza tri teksta koja se bave
istorijom obrazovanja u Srba, sa posebnim naglaskom na funkciju
obrazovanja u modernizaciji društva; pristupamo im iz perspektive kritičke
analize diskursa, izdvajajući dve vrste obaveštenja: ona eksplicitna, koja
predstavljaju dokumentovanu informaciju o učenju i upotrebi jezikâ u
procesu modernizacije; ona implicitna, koja su pokazatelji kako jezičkih
ideologija prisutnih u obrađenom istorijskom periodu tako i odnosa autora
prema njima.
Budući da je višejezičnost termin koji često koristimo u ovom radu, a
činimo to – još jednom podvlačimo – uprkos činjenici da se referišemo na
prostor i vreme karakteristične po visokom stepenu jednojezičnosti, nužno
je dati nekoliko uvodnih napomena i za potrebe ovog rada definisati taj
termin u skladu sa datim geografskim i istorijskim kontekstom.

POJAVNI OBLICI VIŠEJEZIČNOSTI

I FAKTORI NJENOG RAZVOJA

Višejezičnost se može posmatrati „na tri plana – planetarnom,

socijetalnom i individualnom.
(1) Kao planetarna pojava, višejezičnost se primarno manifestuje
kroz postojanje više hiljada jezika. [...]
(2) Na socijetalnom planu, višejezičnost se ispoljava kao naporedna
upotreba više jezika u jednoj društvenoj zajednici, bilo da je
ona administrativno određena kao država, pokrajina ili kako
drugačije. [...]
(3) Kao individualno obeležje, višejezičnost je takođe veoma
raširena, ali se ovde – za razliku od dve prethodno razmotrene
ravni – izrazitije postavlja pitanje definicije [...] “ (Bugarski,
2001: 17).

Prikaz manifestacija višejezičnosti1, koju za potrebe ovog rada

1 Koristeći ovaj termin gubimo mogućnost pravljenja distinkcije – koju predlaže

400
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

tretiramo kao pojam koji „ima široko i neutralno značenje“ (Bugarski, 2003:
86) i kao fenomen u kojem je socijetalna višejezičnost u neodvojivoj sprezi
sa individualnom, upotpunićemo činiocima koji je podstiču: „migracije
stanovništva u ratnim prilikama ili iz ekonomskih razloga, potom trgovina,
verske, kulturne i obrazovne potrebe, [...] razvoj nacionalnih jezika, [...]
uključivanje u svetske tokove putem učenja jezika međunarodnog raspona,
industrijalizacija i urbanizacija, politički federalizam, naučno-tehnološki
razvoj i drugo“ (Bugarski, 2003: 78).
Ti činioci, međutim, predstavljaju istovremeno i istorijska iskustva
koja doprinose da se višejezičnost, shodno karakteristikama tih iskustava,
različito dožviljava i pamti, stvarajući osnove za različite jezičke
ideologije. Tako, na primer, postojanje u Beogradu (u prvoj polovini XIX
veka) turskih škola na arapskom jeziku, jevrejske škole na španskom
(1818), škole na grčkom jeziku (1825) – koju su, pored grčke, pohađala i
srpska deca istaknutih roditelja (npr. Ilija Garašanin), škole na nemačkom
jeziku (1829) (Ignjačević, 2006: 76, 77), iako ograničenog dometa po svim
kriterijumima (teritorijalno, vremenski, u pogledu obuhvata učenika kako
po broju tako i po socijalnom statusu), predstavlja, i za savremenike i za
njihove naslednike, pozitivno iskustvo kontakta govornika različitih jezika
/ pripadnika različitim kulturama, to jest višejezičnosti i višekulturnosti kao
sredstva sticanja znanja, različito od onog, u tim istorijskim okolnostima
češćeg, incidentnog, neželjenog iskustva suprotstavljanja – u ratovima ili
u drugim okolnostima u kojima se stvara konkurentan odnos – različitih
naroda, njihovih političkih, vojnih i privrednih elita, pa čak i civilizacija:
„Postojane u svojim središnjim delovima, ali sklone da variraju u svojim
perifernim i dodirnim zonama, civilizacije su se na Balkanu mnogo češće
iskazivale kao ratovi, ’preziri’, ’mržnje’, stradanja nego kao susreti kultura,
mnogostruka razmena, zračenje i preplitanje različitih tradicija“ (Dimić in
Dimić et al, 2009: 29).
Pa ipak, ta specifična, obrazovna višejezičnost i višejezičnost
obrazovanih odigrala je značajnu ulogu u modernizaciji Srbije i drugih

Savet Evrope – između pojma plurilingvizam, koji se odnosi na pojedinca, i

multilingvizam, koji se odnosi na državu; ta, inače korisna, distinkcija nije od
posebnog značaja za istraživanje koje predstavljamo u ovom radu budući da je
Srbija, u proučavanom periodu, zvanično jednojezična država (državni ili službeni
jezik je srpski i pismo je ćirilično).

401
 Ljiljana Đurić

zemalja koje su ušle u sastav Jugoslavije – zemalja „zakasnelih nacija“2,

kako ih neki sociolozi karakterišu (Inđić, 2009: 7).
Sa sociolingvističkog stanovišta, u tadašnjoj Srbiji i na prostorima
koji joj sada pripadaju, period početka XX veka kao i onaj koji prethodi
veoma su zanimljivi zbog tempa društveno-istorijskih dinamika,
uzrokovanih pre svega političkim zbivanjima, i njihovog uticaja na život
ljudi: migracije, osvajanje novih prava iz kojih proističe, pored ostalog,
jačanje nacionalne svesti praćeno standardizacijom jezika3 i stvaranjem
značajnih kulturnih institucija, udruženja i slično, kao i teritorijalna
proširenja, dali su novi izgled društvu. Kao ilustraciju navešćemo (na
osnovu Dimić et al. urednici, 2004) samo neke, u tom pogledu, značajne
godine u drugoj polovini XIX veka, koje su podstakle promene u učenju i
upotrebi jezika kako u Habzburškoj monarhiji tako i u obnovljenoj Srbiji,
Kneževini koja je međunarodno priznanje dobila na Berlinskom kongresu
1878, i kao Kraljevina Srbija postojala od 1882. do 1918:
- 1850: Južnoslovenski intelektualci u Beču, zajedno sa Vukom
Stefanovićem Karadžićem, postigli dogovor o ujednačavanju
jezika, tzv. Bečki književni dogovor;
- Iste godine Đuro Daničić objavljuje Malu srpsku gramatiku;
- 1852: Austrija izdala naredbu kojom se na prostoru Monarhije
zabranjuje uvoz srpskih knjiga iz stranih država, osim ukoliko zaduženi
gubernator prethodno za svaku knjigu izda posebnu dozvolu;
- Iste godine Vuk Karadžić (u saradnji sa Đurom Daničićem)
objavljuje Srpski rječnik;
- Iste godine u Novom Sadu počeo da izlazi Srbski dnevnik;
- 1855: Ministarstvo prosvete računalo je da je u Srbiji bilo oko 200
fakultetski obrazovanih ljudi, od kojih je 50 bilo školovano na strani;
- 1856: Porta izdala Hatihumajum (novi zakon) kojim se potvrđuju
sva prava hrišćanima i garantuje zaštita od svega što bi moglo

2 Zakasnele nacije smatraju se odocnelim “ne samo u pogledu formiranja socijalnih

i političkih ustanova koje je ostvarila Francuska revolucija 1789. (građansko
društvo, predstavnička demokratija, slobode i prava čoveka, i tako dalje) već i u
odnosu na procese modernizacije ostvarene razvojem evropske nauke i tehnologije
u sprezi s tržišnom ekonomijom.” (Inđić, 2009: 7).
3 Vuk Stefanović Karadžić  reformisao je  pismo  i  pravopis; novim standardom
uspostavljen je veliki jaz u odnosu na dotadašnju slavenosrpsku kulturu. 

402
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

vređati njihovu veru, jezik i poreklo;

- Iste godine: Odluka da se Jevrejima dozvoli otvaranje radnji u
celom Beogradu (dok su u unutrašnjosti mogli samo da posećuju
vašare i trguju, a ne i da otvaraju prodavnice);
- 1858: Đuro Daničić objavio Srpsku sintaksu;
- 1859: U Ugarskoj je carskim naredbama ukinut nemački jezik u
nižim i višim razredima gimnazije;
- Iste godine: Knez doneo ukaz kojim je uveo versku slobodu i
ravnopravnost, po kojem svi građani Srbije „bez razlike vere i
narodnosti, budu učastnici u slobodi“;
- 1860: Ministarstvo pravosuđa u Beču dozvolilo je da u svim
sudskim instancama na području Vojvodine stranke imaju pravo
da se služe maternjim jezikom;
- 1861: Osnovano je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu;
- 1862: Donesen je Protokol konferencije garantnih sila (Francuska,
Rusija, Austrija i Engleska) u Kanlidži, kojim je određeno da
civilno tursko stanovništvo napusti Srbiju uz novčanu nadoknadu;
- 1864: Sedište Matice srpske preneto iz Pešte u Novi Sad, kao i
Biblioteka;
- 1868: Na zahtev Srpskog učenog društva, posebnim ukazom
Ministarstva prosvete zvanično uveden pravopis Vuka Karadžića,
pošto je već ušao u širu upotrebu;
- 1874: U Beogradu je osnovano prvo žensko društvo – Jevrejsko
žensko društvo;
- 1878: Zaključen je rad Berlinskog kongresa. Srbija4 i Crna Gora
stekle su nezavisnost;
- 1888: Novi Ustav Kraljevine Srbije priznaje punu versku,
političku i pravnu jednakost pripadnicima svih religija u Srbiji;

4 Članom 34 ugovora koji su potpisale Nemačka, Austrija, Francuska, V. Britanija,

Italija, Rusija i Turska, nezavisnost Srbije uslovljena je članom 35 u kojem se
jemče “sloboda i javno vršenje crkvenih obreda svih veroispovesti” kako
građanima Srbije tako i strancima. Ovim su “zapadne kapitalističke države
osiguravale unapred teren za prodiranje svojih kapitala i svog uticaja u Srbiji
preko svojih državljana kojima ‘razlika u veri’ ne sme biti smetnja da zauzmu
‘javne službe, zvanja i častie’ u Srbiji i da vrše ‘razne zanate i industrije ma u kom
mestu to bilo’ “. (Janković in Jevtić, Popović, 2003: 136).

403
 Ljiljana Đurić

- i druge.
Naizgled paradoksalne posledice nekih od ovih događaja zaslužuju
komentar. Ako je odlazak Turaka iz Beograda 1867. očekivano vodio
njegovoj opštoj i ubrzanoj deotomanizaciji (koja je, što se arhitekture na
primer tiče, počela već tridesetih godina XIX veka), promene statusa Jevreja
u Srbiji (na primer, uvođenje vojne obaveze za Jevreje 1869, a posebno sve
veća emancipacija žena), umesto afirmacije etničkog – jevrejsko-španskog
– jezika (koji se nametnuo i Romaniotima5) doveli su do „većeg društveno-
kulturnog i jezičkog uklapanja Jevreja u srpsko društvo“, a u Beogradu prvo
do postepenog, a potom – fizičkim uništenjem skoro celokupne populacije
početkom nemačke okupacije – i do „gubljenja i smrti jevrejsko-španskog
jezika u Beogradu [...] “ (Vučina, Filipović, 2009: 157, 159). Te posledice
dovode se u vezu sa promenom jezičke ideologija etnolingvističkih manjina;
ona nastaje kada se asmiliacija u većinsko društvo vidi kao ključ za društvenu
mobilnost i za unapređenje opštih uslova života.
Kako smo to već naglasili, međutim, slika sociolingvističke situacije
u Srbiji na kraju XIX i početkom XX veka – pretežno jednojezičnoj zemlji
koja se izgrađuje kao država nacija u kojoj je nacionalni jezik ključ pristupa
obrazovanju, zaposlenju i učešća u političkom životu – ne bi bila potpuna
kada se ne bi uzelo u obzir sve što su raznovrsni kontakti sa evropskim
narodima i učenje stranih jezika u obrazovnom kontekstu doneli ovoj
sredini u smislu modernizacije društva.

IZABRANI TEKSTOVI I OČEKIVANJA

Na osnovu hronološkog kriterijuma, zbog već pomenutih snažnih

političkih, društvenih i jezičkih dinamika, izabrali smo tekstove koji se u
celini ili većim delom bave razvojem obrazovanja u Srbiji u periodu od
Berlinskog kongresa do kraja balkanskih ratova.
Prva dva teksta koja analiziramo, a) „Obrazovanje u Kraljevini
Srbiji krajem XIX i početkom XX veka“ mr Arsena Đurovića, i b)

5 „Budući da ih je bilo više, i da su dolazili iz kulturno razvijenije sredine, Sefardi

su uspeli da tokom jednog veka nametnu svoj jezik i kulturu Romaniotima,
Jevrejima starosedeocima na prostoru Balkana [...]“ (Vučina, Filipović, 2009: 41).

404
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

„Vojno obrazovanje i njegov značaj“ dr Mileta Bjelajca, objavljena su u

Zborniku radova sa naučnog skupa Obrazovanje kod Srba kroz vekove,
održanog septembra 2002. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u
Beogradu. Iako se bavi, kako to sam naslov kaže, obrazovanjem kod Srba,
čime se isključuju drugi narodi sa kojima Srbi dele isti geografski prostor,
te se višejezičnost samo mestimično javlja kao podtema, Zbornik u celini
sadrži korisne informacije o učenju jezika, a često i o prisustvu različitih
jezika u proučavanim sredinama. To je upravo jedan od razloga što smo
taj naučni materijal izabrali za naše istraživanje: smatrali smo, naime, da
ćemo ideološku potku tačnije uočiti u tekstovima koji se ne usredsređuju
posebno na višejezičnost, život etničkih grupa / govornih zajednica i
slično, to jest u onima u kojima autori, u skladu sa sopstvenim osećajem
njenog značaja, uključuju ili isključuju tu podtemu.
Treći tekst, c) „Modernost i patrijarhalnost kroz prizmu državnih
ženskih institucija: Visoka ženska škola (1863-1913)“, deo je knjige
Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-
XXI) dr Latinke Perović; knjiga je rezultat autorkinih istraživanja srpske
države i društva, „a središte istraživanja je decenija od sticanja državne
nezavisnosti Srbije do njenog liberalnog Ustava (1878-1888) [...] jer tada
se i kristalisala srpska istorijska kontroverza: razvoj realne srpske države
po ugledu na zapadnoevropske države, odnosno njena modernizacija – i
teritorijalna ekspanzija sa ciljem stvaranja države koja bi obuhvatila sav
srpski narod.“ (Perović, 2006: 12, 13). Izabrani tekst nalazi se u trećem delu
knjige naslovljenom „Razvoj realne srpske države u funkciji zamišljene
svesrpske države“, u okviru poglavlja „Položaj žene“.
Analitičko čitanje tekstova započeli smo sa očekivanjem da ćemo u
njima pronaći relevantne informacije o učenju jezikâ (jezik obrazovanja,
strani i klasični jezici kao nastavni predmeti, jezici naučeni na studijama
u inostranstvu i drugo), o njihovom međuodnosu i, eventualno, o nekim
vidovima pojavljivanja različitih jezika i kultura u društvenom životu. S
obzirom na činjenicu da se izabrani tekstovi bave obrazovanjem sa različitih
stanovišta i na različitim nivoima opštosti (u tekstu A. Đurovića razmatraju
se svi nivoi obrazovanja, od predškolskog do univerzitetskog, dok se
tekstovi M. Bjelajca i L. Perović bave određenim značajnim obrazovnim
institucijama), ova očekivanja, iako uslovljena našim interesovanjem za

405
 Ljiljana Đurić

pitanja dinamike jezika i nastajanje jezičkih ideologija, imala su kao okvir

samo minimalni broj domena upotrebe različitih jezika: pre svega domen
obrazovanja, a onda i, vrlo neodređeno, domen društvenog života. Zasnovan
na realističnoj pretpostavci da istoričari, u svojim istraživanima, ne koriste
analitičke alate sociolingvistike (o tome koliko domeni upotrebe jezika
kao „teorijski i metodološki konstrukt“ mogu biti složeni obaveštavaju nas
Vučina, Filipović, 2009, na primer str. 47 i dalje), ovaj relativno sužen
raspon očekivanja ostao je otvoren za dopunjavanja koja bi proistekla iz
analize sadržaja tekstova.

REZULTATI ANALIZE TEKSTOVA

Analizi smo pristupili tako što smo za svaki od tekstova utvrdili:

centralnu temu / centralne teme; viđenje procesa modernizacije prosvete i/
ili društva, kao i prepreka na tom putu; obaveštenja i/ili stavove u vezi sa
ranije definisanom višejezičnošću u oblasti obrazovanja i šire.
Sledeći nivo analize predstavlja suočavanja sadržaja tih tekstova sa
radovima drugih istoričara, kao i sociolingvista i sociologa; taj postupak
omogućuje uviđanje ideološke potke svakog od ova tri rada i utvrđivanje
eventualnih osobenosti jezičke ideologije koju deli i autor.
a) Stavljajući pojam modernizacije obrazovanja i problem
nepismenosti u središte svog rada6, Đurović obrađuje etape koje su
omogućile da se taj „vraški težak zadatak“ (143) privede kraju. U vezi sa
nepismenošću, Đurović zaključuje da je „najveći procenat nepismenih bio
u Jugoistočnoj Evropi, što je i razumljivo ako se uzme u obzir činjenica
da je upravo na tim prostorima viševekovna osmanska vladavina ostavila
’najdublji trag’“ (147).
Pored informacija o težnjama da se sâm sistem osavremeni, što se
po autoru ogleda pre svega u stvaranju celovitog sistema obrazovanja
– koji podrazumeva postojanje zabavišta, osnovne škole, razuđenog
sistema srednjih škola (uključujući i onih za žensku decu) i univerziteta,
u obaveznosti osnovnog obrazovanja i iskorenjivanju nepismenosti, u

6 Da bi izneo „kritički sud o značaju izvršenih promena [...] primeni[o je] metod
komparativne analize, odnosno poredi[o je] obrazovni sistem u Srbiji s obrazovnim
sistemima u jugoistočnoj Evropi, u Bugarskoj i Grčkoj“ (146).

406
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

razuđenosti nastavnih planova (kao pozitivan primer ističe razdvajanje

istorije i geografije u posebne predmete) i u unapređenju metoda rada
nastavnika, Đurović navodi i prepreke koje su se našle na tom putu:
„Znatno izmenjeni uslovi privređivanja iziskivali su nova znanja, do kojih
se nije moglo doći u školama koje su bile pod uticajem različitih konfesija“
(144); „Do tog cilja došlo se uz mnoge otpore (tradicionalna shvatanja)
[...]“ (145); Početkom XX veka “[…] u Jugositočnoj Evropi tek je svako
četvrto dete pohađalo školu, što je u isto vreme bio i najbolji pokazatelj
nerazvijenosti sredine i još uvek prisutnog tradicionalnog odnosa prema
obavezi slanja dece u školu“ (148); (period 1885 – 1910.): „Iz tabele se
vidi da s dinamičnim rastom broja učenika nije srazmerno povećavan
i broj škola i nastavnika, što je bio jedan od ključnih problema koji su
usporavali modernizaciju obrazovanja u posmatranom perodu. Još jedan
problem bio je prisutan u osnovnom obrazovanju u Srbiji toga doba, a to je
visoka apstinencija dece dospele za školu [...]“ (154).
Đurović ne daje obaveštenja koja bismo mogli da podvedemo pod
pojam višejezičnosti kako smo ga definisali za potebe ovog rada. Strane
jezike (nemački ili francuski počev od II razreda) i latinski jezik (počev
od V razreda) prikazuje bez komentara u nastavom planu (iz 1888) za
osmorazredne gimnazije. Komentare ćemo naći kada je reč o zastupljenosti
maternjeg jezika: „Ako se analizira struktura nastavnog plana za osnovne
škole u Srbiji, uočava se da je akcenat u nastavi stavljen na maternji jezik,
kom je bilo posvećeno 28 časova [...]“; [...] što ukazuje na osnovni cilj
[...] – a to je izgrađivanje svesti o nacionalnoj pripadnosti svom otečestvu“
(156); „Kada se uporedno analizira osnovna koncepcija prezentovanih
nastavnih planova (srpskih7, bugarskih i grčkih gimnazija), vidi se da
je, kao i kad su u pitanju osnovne škole, akcenat stavljen na izučavanje
maternjeg jezika, istorije i geografije, koji čine trećinu ukupnog fonda
časova, što je bio slučaj i u sličnim ustanovama te vrste u Evropi“ (159).
Đurović zaključuje da je Srbija u XX vek „’zakoračila’ sa modernim
obrazovnim sistemom koji je obezbedio srpskoj državi i društvu nove
generacije učenika i studenata odškolovanih u osnovnim i srednjim
školama, kao i na Beogradskom univerzitetu po novoj (modernoj)

7 Srpski jezik: a) srpska gramatika, b) stari slovenski jezik, c) literarni oblici, č)

istorija srpske književnosti.

407
 Ljiljana Đurić

koncepciji nastave na svim nivoima obrazovanja (od predškolskog do

visokog). Potvrdu vrednosti ovog obrazovnog sistema nalazimo u činjenici
da je on „svoj život“ nastavio i u prvoj državi Južnih Slovena Kraljevini
SHS“ (165).
Akcenti ovog teksta plod su izbora autora, i mi ih ovde nećemo
dovoditi u pitanje, kao, uostalom, ni ponuđeni zaključak. Korisno je,
međutim, videti šta za taj period kaže sociolingvistkinja Anđelka Ignjačević.
Zadržimo se na periodu 1884-1905 (Ignjačević, 2006: 94-103):
- Zakonom od 1880. godine osnovan je Glavni prosvetni savet,
„koji će imati odlučujuću ulogu u kreiranju obrazovne politike
uopšte, pa i na polju stranih jezika“;
- Iste godine osnovano je Profesorsko društvo i mesečnik
Prosvetni glasnik radi objavljivanja zakonskih i podzakonskih
akata Ministarstva prosvete, ali i radi upoznavanja čitalaca „sa
stanjem školstva u zemlji, kao i sa savremenim stremljenjima,
dilemama i novinama u polju obrazovanja u drugim zemljama“;
- Od te godine, pa sve do 1898. kada je „donesen Zakon o
srednjim školama koji je predvideo postojanje realne gimnazije
sa opšterealnim smerom, gimnazije sa klasičnim smerom i
realke [...]“, vodila se živa debata, poput one u drugim zemljama
Evrope, o celishodnosti učenja klasičnih jezika; u toj debati, u
kojoj su se suprotstavljale pristalice klasičnog i pristalice realnog
obrazovanja, razmenjivani su vrlo zanimljivi argumenti, kao što je
potreba de se razvoj obrazovanja „zasniva i na proceni društvenih
potreba i konteksta stvarnosti u kome se opredeljivanje vrši“;
- I u vezi sa zastupljenošću živih stranih jezika vode se debate:
postavlja se pitanje koji jezici su najkorisniji (najviše se uči
nemački, zatim francuski, ruski „u talasima“, dok engleski
prodire polako8), koji se najlakše savlađuju, na kojim jezicima je
pisana književnost primerena ženskoj deci;
- Zakon iz 1898. deli narodne škole „na niže (zabavišta i osnovne
škole) i više (građanske, odnosno produžne i devojačke) i sve
mogu da budu državne i privatne. Zabavište se uvodi prvi put

8 Na osnovu knjige R. Petkovića, Ignjčević dodaje i italijanski jezik, ali i sumnju da

se nastava, kao ni engleskog, možda nije izvodila zbog nedostatka nastavnika.

408
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

[...], nije obavezno, mada Ministar prosvete može propisati i

obavezno pohađanje u mestima sa mešovitim stanovništvom u
kojima ’treba da se ostvaruje i nacionalni zadatak’“.
To, mešovito stanovništvo, nevidljivo kod Đurovića pre svega zbog,
kako smo već naglasili, same teme Zbornika, postojalo je, školovalo se i
eventualno pored srpskog govorilo neke druge jezike. Prema podacima iz
Statističkog godišnjaka Kraljevine Srbije za 1900.9 dobijenim „po popisu
stanovništva i domaće stoke od 31. decembra 1900. godine”, srpskim i
rumunskim, na primer, govorilo je 32556 ljudi (904 u varošima i 31652
na selu) [...]. Samo rumunskim je govorilo 89873 čoveka (3568 u varoši
86305 na selu) [...]. U Srbiji je 1900. godine [...] ukupno živelo 2,492.882
stanovnika od čega 194.331 stranaca i 2,298.551 Srbin10“. (Đokić, Dumić,
2010 : 131)11.
Da je pitanje jezika, posebno nastavnog, bilo značajno i postajalo
uzrok tenzija posle teritorijalnih proširenja Srbije12 kada se “u granicama
srpske države našlo oko 700 000 muslimana drugog jezika (albansko
stanovništvo), što je činilo 18% celokupnog stanovništva” (Dimić in Dimić
et al, 2009: 48), ukazuje i uvodni deo istraživanja istoričara Momčila Isića
u kojem se govori o osnovnim školama pod okupacijom u Prvom svetskom

9 Knjiga 5, Beograd 1904. U popisu 1900. godine stanovništvo je popisivano po

jeziku.
10 Podvlači Lj. Đ.
11 Hrvatska Vikipedija daje sledeće viđenje: „Popisi stanovništva rađeni su po
državljanstvu svakih 5 godina.  Progon muslimana iz Srbije u Tursku  bitno je
utjecao na ishod popisa stanovništva iz 1910. u kojem je državljanstvo umjesto narodne
pripadnosti glasilo kao glavni čimbenik. Prema tumačenju  velikosrpske
ideologije primjerice Makedonci, Bugari, Bošnjaci i Hrvati smatrani su Srbima.
Broj stanovnika 1900. iznosio je 2.497.000. Srbija je imala 99% pripadnika srbijanskih
državljana, dok je najviše stranih bilo iz Austro-Ugarske. S većinskim pravoslavnim
stanovništvom je živjelo nešto više od 11.000 muslimana, a turskih pripadnika je bilo
6.000 za koje se pretpostavlja da su islamizirani Srbi. Od austougarskih, dvije trećine
su katolici a ostalo su Srbi-Prečani.” Sajtu pristupljeno marta 2013.
12 Prvo kada je u sastav Srbije 1878. godine ušao “deo novooslobođenih srpskih
teritorija (Niški, Toplički, Pirotski i Vranjski okrug)” , a posebno posle balkanskih
ratova, 1913, kada je “na Konferenciji mira u Bukureštu Srbija dobila Vardarsku
Makedoniju, Kosovo i deo Sandžaka, što je iznosilo 39 000 km² i 1 290 000
stanovnika” (Dimić et al. urednici, 2004).

409
 Ljiljana Đurić

ratu. Na primer: „Od jula 1916. godine otpočela je izgradnja posebnog

školskog sistema u južnim okruzima. S obzirom na višenacionalni sastav
stanovništva u okruzima: mitrovačkom, novopazarskom i prijepoljskom,
preporučivano je ‘da se, pri otvaranju škola u selima, mora voditi računa
o narodnosti, veri i jeziku’, ali i o ‘težnjama Austrougarske’. Nastavni
jezik je trebalo da bude jezik pretežnog dela stanovništva, a jezik manjine
obavezan predmet” (Isić, 2005: 34).
Na osnovu ovog teksta, Đurovićeva jezička ideologija teško se
može sa sigurnošću razlučiti od one koja je u Srbiji bez sumnje bila
dominantna u opisanom periodu, a koja ima brojne dodirne tačke sa onim
što se u teoriji definiše kao nacionalistički model jezičke standardizacije:
„Nacionalistički model koincidira sa racionalističkim modelom utoliko što
i ovde standardzacija treba da vodi demokratskom učešću većine, ali se
ovde većina poistovećuje sa nacijom, koja predstavlja osnovni element
političke organizacije, pa samim tim i standardizacije i obrazovnih
postupaka koji je podržavaju“ (Geraerts in Filipović, 2007: 24). „Sa druge
strane, u biti ovog kulturnog modela je romantičarska ideja da nacija svoj
kulturni identitet crpe iz suštine kulturnih vrednosti naroda sa kojim se
jezik identifikuje.“ (Filipović, 2007: 25). „[...] jezik se sagledava kao
osnovni nosilac ‘narodnog, kulturnog, standardnojezičkog, političkog i
sveukupnog državnog jedinstva’“ (Brborić in Filipović, 2007: 27, 28).
Izostavljanje, kako iz istraživanja tako i iz zaključaka, svakog
elementa koji bi mogao da zamagli sliku obrazovanja u službi stvaranja
nacionalno homogene države Srbije, deo je šireg ideološkog okvira koji
pojašnjava sledeći citat: „ambiciozni državni i nacionalni ciljevi Srba,
polazeći od osveštanih srednjovekovnih tradicija, vremenom su, a posebno
od epohe prosvećenosti, evoluirali u moderne državne aspiracije zasnovane
na načelu ’narodnosti’, kao dopunskom obrascu demokratskog karaktera.“
(Bataković in Zundhausen, 2008: 556).
U ovom tekstu, Đurović ne postavlja distancu u odnosu na tadašnju
nacionalističku ideologiju: ne pokazuje njeno naličje, niti je nijansira; ne
napominje ono što izostavlja zbog opštosti u pristupu, zbog same teme
Zbornika, te time ne ostavlja mogućnost razumevanja daljeg razvoja,
posebno pojavu sasvim suprotnih ideologija: onih već pomenutih pod
okupacijom u vreme Prvog svetskog rata, među koje treba uvrstiti i sva

410
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

ostala kritička viđenja „velikosrpske ideologije“, onu kojom se u istom

periodu najavljuje stvaranje države istog naroda sa tri različita imena:
Srbi, Hrvati i Slovenci13; „Prvi svetski rat je doveo do stvaranja Kraljevine
SHS u kojoj su Srbi postali vodeći narod. Posle teritorijalnih proširenja
tokom balkanskih ratova, koja su u srpsku državu uključila i inorodno
stanovništvo, 1918. je donela stvaranje multinacionalne države koja se
izdavala za jednonacionalnu14. To doduše nije isključivalo priznavanje
postojanja nacionalnih manjina, ali je povlačilo za sobom poricanje
nacionalne individualnosti pojedinih slovenskih naroda.“ (Janjetović
in Isić ur, 2007: 122); i konačno, ideologiju bratstva i jedinstva koja se
nameće za vreme i posle Drugog svetskog rata.
b) U drugom članku koji analiziramo, autor M. Bjelajac bavi
se modernizacijom vojnog obrazovanja, ali i njegovom ulogom u
modernizaciji šire zajednice, što ćemo u ovom kratkom prikazu posebno
istaći. Cilj modernizacije vojnog obrazovanja bilo je stvaranje kadra za
što uspešnije vođenje oslobodilačkih ratova. Autor u više navrata ističe
značaj slanja oficira, „posebno lekara, veterinara, farmaceuta i inženjera,
geodeta“ na strane univerzitete (170); „povećane su kvote oficira koji
su slati u francusku, nemačku i rusku armiju na usavršavanje jezika,
upoznavanje s novinama i trupnom praksom te na posebne kurseve“ (171);
u domaćim vojnim školama „Oficiri su učili strani jezik, čitali i prevodili
sve što je u svetu bilo najaktuelnije“ (170). Jasno je, dakle, istaknuto da su,
pored slanja na usavršavanje u strane armije i obrazovne ustanove, vojne
škole u Srbiji uvek vodile računa o ozbiljnoj zastupljenosti nastave stranih
jezika. Pitomci Artilerijske škole školske 1896-1899. učili su, na primer,
„francuski, nemački, ruski i od 1898. turski” (176).
Od koristi za istraživanje je i način na koji Bjelajac konfrontira odlike
(koje se tiču pre svega obrazovanja) tradicionalnog društva sa onima koje
karakterišu moderna društva (174). Radi veće jasnoće, to poređenje ćemo
prikazati u vidu tabele:

13 Čiji je jezik ustavima iz 1921. i 1931. označen kao srpsko-hrvatski-slovenački.

14 Andrej Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira 1919–1920, Beograd, 1968, str. 96.

411
 Ljiljana Đurić

TRADICIONALNA DRUŠTVA MODERNA DRUŠTVA

- velika nepismenost; - povećana pismenost;
- državna regulativa po pitanju - zakonski regulisano školovanje,
školstva tek u zametku; razvijena podela školstva;
- dominira religijsko obrazovanje; - preovlađuje laičko obrazovanje;
- obrazovanje dostupno samo - socijalna mobilnost između
višim društvenim slojevima, društvenih slojeva [...];
slabe mogućnosti društvenog - veća pismena kultura i pojava
napredovanja obrazovanih. stredstava masovnih komunikacija.

Ulogu vojske „u podsticaju modernizacije“ društva Bjelajac vidi

pre svega u tome što je morala da školuje stručne kadrove koji će pratiti
najnovija „dostignuća u borbenoj tehnici, razvoju železničke i putne
mreže [...]“ i slično; 1912. godine „Školovani oficiri (uključujući lekare,
veterinare, farmaceute, inženjere, pravnike)“ predstavljali su 25% od
ukupnog broja visokoškolovanih u Srbiji. „Oni su bili učesnici ili direktni
pokretači kulturnih i sportskih aktivnosti“. Pored toga, vojska je doprinela
modernizaciji određenih zakona, ali i unapređenju „socijalne mobilnosti i
promocije od najniže lestvice u društvu do najviših položaja [...]“ (173).15
Bjelajac ne govori mnogo o preprekama u procesu modernizacije,
ali spominje, na primer, oštru kritiku „iz pera tadašnjeg tek penzionisanog
načelnika Glavnog generalštaba pukovnika Aleksandra Mašina 1906.
godine” koji je tvrdio da su programi za ispite ogromni, ali da su samo
forma, budući da posle položenog majorskog ispita oficiri najčešće
„sklapaju knjigu i više neće ni da čitaju ni da se usavršavaju [...] “ (170,
171); u tom tonu nastavlja i Bjelajac: „Mada je u pobedničkoj državi
ugled vojske bio enorman, vrlo brzo se ispostavilo da mladi oficiri nisu
bili dovoljno ambiciozni na planu vlastitog usavršavanja. Konkursi za
prijem u Višu školu Vojne ili Intendantske akademije npr. nikada nisu
imali dovoljan broj kandidata.” (172)

15 Bjelajac objašnjava dalje: „Kako srpsko društvo nije imalo dovoljno kapaciteta ni
u školama, ni u učiteljima, sve što je ‘promaklo’ mreži osnovnog obrazovanja
sačekivao je stalan kadar vojske“, opismenjavao nepismene, podučavao ih kako
da u civilstvu postanu upućeniji domaćini, ratari, stočari, zanatlije; „Škola higijene,
koju su prvi put prolazili u vojsci, bila je osnova za menjanje nekih opasnih navika
koje su postojale u njihovim domovima“.

412
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

Uprkos ovim slabostima vojske i vojnog obrazovanja, za naše

istraživanje zanimljivo je i sledeća autorova napomena: „Naše mišljenje
je da je svakako doprinos modernizaciji i prevazilaženje konzervativne
društvene svesti, raznih oblika predrasuda i netolerancije među nacijama i
verama. Tu je vojska dosta činila i, promovišući toleranciju, upoznavanje
i promovisanje svih tradicija i kultura, doprinosila je stvaranju novog
državnog identiteta pored lokalnih, nacionalnih“ (174).
Mišeljenje Bjelajca iz poslednjeg citata nalazi potvrdu u načinu
na koji je vojska Kraljevine Srbije, čija je ogromna većina pripadnika
bila pravoslavne vere, obeležavala državne i verske praznike: “Pored
pravoslavnih, u srpsku vojsku su stupali i pripadnici drugih veroispovesti16.
Prema članu 20. Ustava Kraljevine Srbije iz 1888. godine ni jedan srpski
građanin nije mogao, pozivajući se na propise svoje vere biti oslobođen
vojne obaveze. Dok su služili u kadru, verske potrebe vojnika muslimanske
i jevrejske veroispovesti bile su regulisane Pravilima službe, kao i
posebnim uredbama i naređenjima. Pitanje pripadnika rimokatoličke vere
nije posebno tretirano u vojnim zakonima.” (Milkić, 2007: 11)
Kada je pak reč o (kratkotrajnom) učenju turskog u vojsci Srbije
krajem XIX veka, na osnovu teksta istoričara Milićević i Šaljić u kojem se
bave analizom ankete sprovedene 1898. godine, moguće je bliže sagledati
u kojoj meri je poznavanje tih jezika bilo zastupljeno, kakav je bio stvarni
kvalitet tog znanja, kao i koje su teškoće iskrsle prilikom uvođenja nastave
turskog jezika: u sklopu reforme vojske reformisano je i obrazovanje,
a „možda najveća nastavna promena, ticala se uvođenja jednog novog
jezika. Naime, uz već tradicionalnu nastavu francuskog, nemačkog ili
ruskog, na Vojnoj akademiji [Niža i Viša škola] se po prvi put, ukazom od
15. januara 1898. uvodi i turski jezik.“ Na osnovu analiziranih podataka
koji ukazuju na nedostatak nastavnog kadra, autori zaključuju da je učenje
turskog jezika trajalo kratko (svega nekoliko meseci) i da je za to vreme
tečaj pohađalo oko 250 budućih oficira. „Nastava turskog [...] pretrpela je
neuspeh. Međutim ona je potakla nešto drugo. U proleće 1898. u vojsci

16 Prema popisu iz 1910. godine u Kraljevini Srbiji pravoslavnih je bilo 2.881.220

(98,6%), muslimana 14.335 (0.5%), rimokatolika 8.435 (0,28%), mojsijevaca
5.997 (0,2%) i protestanata 799 (0,025%); Radoš Ljušić, Istorija srpske državnosti,
knjiga II, Novi Sad, 2001, str. 35.

413
 Ljiljana Đurić

Srbije nastala je čitava potraga za znalcima turskog i ’arnautskog’ jezika.

Komandant, kralj Milan je od svih komandanata divizija kao i vojnih
ustanova zatražio detaljne podatke o svim vojnim licima koja ove jezike
znaju.“ Broj poznavalaca turskog jezika, prema rezultatima ankete, veoma
je skroman, i iznosi 1% od oficirskog kadra i 0,7% podoficira, ukupno
34 i jedan redov: „[...] od 34 odnosno 35 imena samo se kod četvorice
javlja naznaka da turski jezik znaju da čitaju i pišu.“ Zanimljiv je i podatak
da je skoro 2/3 poznavalaca tog jezika „rođeno van teritorije tadašnje
Kraljevine, a polovina od tog broja je rodom iz Stare Srbije. [...] Način
na koji je znanje turskog pa i albanskog stečeno gotovo je istovetan, a
direktno je vezan sa poreklom svakog od pojedinaca. U suštini, samo par
njih turski je učilo kroz institucionalni sistem tj. školu, bilo da je ona bila
turska, ili se radilo o srpskim gimnazijama osnovanim 1892-1894. godine,
u Carigradu, Solunu i Skoplju, kao i u Prizrenskoj bogosloviji.17 U velikoj
većini ostalih slučajeva turski, kao i albanski naučen je od meštana, često
još u detinjstvu, ili kasnije u mestu gde se već službovalo.“ (Milićević,
Šaljić, 2011: 170, 172, 174, 175, 176)
I konačno, još jednu dimenziju nastave stranih jezika možemo uočiti
zahvaljujući ovom „dijalogu“ autora: ta moderna i po kvalitetu ambiciozna
koncepcija vojnog obrazovanja nije bila prisutna u podoficirskim školama.
U istom Zborniku u kojem je objavljen tekst Bjelajca, naime, u tekstu
‘Podoficirske škole u Kraljevini Srbiji kaže se: „Ako su podoficirske škole
po predmetima kvalitativno jako odudarale od Akademije, to je bilo najviše
u pogledu učenja jezika. Ni u jednoj od tih škola nije se izučavao strani
jezik, što sugeriše da su njihovi pitomci bili usredsređeni na ograničen
nivo znanja, ni manji ni veći od onoga koji je služba u trupi iziskivala. To
je krilo manjkavost, jer je atakovalo na mogućnost daljeg usavršavanja
[...]. [...] I oni koji nisu postali oficiri, a pripadali su artiljeriji, trpeli su
zbog nedostatka pojedinih znanja. Od 1911. iznova su prema programu
morali da uče čitanje i pisanje, jer kako nisu učili jezik zemlje iz koje su
kupljeni topovi, tj. francuski, nisu znali ni pismo tog jezika – latinicu“
(Milićević, 2003: 191, 192).

17 Teodosijević, M, Poznavaoci turskog jezika kod Srba, Orijentalistika 70, Zbornik

radova, Beograd, 1997, str. 65.

414
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

Za razliku od prvog teksta, tekst Bjelajca omogućava nam, dakle,

da stvorimo deo slike specifične višejezičnosti koja je predmet našeg
istraživanja kao i njene povezanosti sa modernizacijom društva. Vidimo
da je vojno obrazovanje imalo veliki značaj kako u širenju tolerancije –
pre svega verske – tako i u razvoju i širenju te obrazovne višejezičnosti,
čemu je doprinosio ugled vojske, raznovrsnost zanimanja koja je negovala,
horizontalna i vertikalna pokretljivost vojnog kadra.
Sudeći po ishodima učenja takozvanih svetskih jezika (nemačkog,
francuskog i ruskog), a to su sposobnost praćenja nastave i obuke u
inostranstvu, čitanje i prevođenje stručne i naučne literature, nastava je
bila kvalitetna, a učenici motivisani da ulože trud u savladavanje jezika
onih naroda čiji je ugled u to vreme Srbija želela da dostigne. Drugi,
regionalni, ili jezici manjina ne pominju se, sa izuzetkom turskog – tada
još jezik moćnog carstva, iako sa manjim uticajem nego u prošlosti – što
može ukazivati na to da je ideološka potka ovog teksta bliska onoj koja
je u osnovi modela koji Bugarski smešta u kasniji period, u polovinu XX
veka, i opisuje na sledeći način: „Sredinom XX stoleća njega [modularni
model, Lj. Đ.] postepeno odmenjuje drugi model, ekspanzivni, koji
naglašava prednost velikih jezika kao nosilaca nacionalne i državne
moći i legitimira njihovo širenje na račun onih manjih, sve do potpunog
zatiranja ’beskorisnih’ malih idioma.“ (Bugarski, 2009: 12). Ovakvo
viđenje jezika i njihove „nejednakosti“ pripada bez sumnje najčešćoj i
najrasprostranjenijoj laičkoj jezičkoj ideologiji, ideologiji „nejednake
vrednosti jezika“ (Beacco, 2001: 1, 2). Stavljajući turski u niz jezika koji
su se učili – što je tačno, ali je trajalo, kako smo videli, veoma kratko – daje
se, dakle, nepotpuna slika, utoliko pre što se ne napominje značajna razlika
u razlozima / ciljevima učenja turskog u odnosu na ostale strane jezike.
Tako je „ideologija nacionalne države [koja je] uništila na desetine jezika
i jezičkih varijateta“ u svetu, pa i u Evropi (Bugarski, 2009: 17), u Srbiji
tog vremena dovela do privilegovanog statusa jezika nekih geografski
udaljenih naroda, dok se za regionalne jezike počelo gubiti i ono relativno
spontano interesovanje koje se najčešće ogledalo u učenju „od meštana“,
izvan institucionalnih okvira.
c) U tekstu Latinke Perović prikazan je pedesetogodišnji rad prve
državne (i preko tri decenije i jedine) srednje škole „za žensku omladinu u

415
 Ljiljana Đurić

celom srpskom narodu“, budući da u to vreme „ni Autrougarska nije imala

državnih srednjih škola za žensku omladinu“ (283). Prikaz rada škole,
kroz koji se sagledava „višeslojnost odnosa modernosti i patrijarhalnosti
uopšte“, dat je na osnovu sledećih elemenata: zakonodavstvo; institucija;
organizacija, činioci – učenici i nastavnici, ciljevi – sadržaj, stepen
njihove ostvarenosti; društveno okruženje i pečat vremena; društveni
efekti institucije. (282)
Odnos modernosti i patrijarhalnosti, koji je, naglasimo još jednom,
centralna tema teksta sagledana kroz položaj žene i školovanje ženske
dece, „nije stanje, već proces. Inicijalnu ulogu imaju potrebe društva18, a
artikulišu je pripadnici malobrojne prosvećene elite. Dinamiku procesa,
pak, određuju dva činioca: siromaštvo društva, ogroman raspon između
potreba koje brzo rastu i mogućnosti koje se sporo uvećavaju, i shvatanja
koja izrastaju iz siromaštva i frustriranosti zbog nesavladivosti pomenutog
raspona.“ (282)
Suprotstavljanje partijarhalnosti i modernosti bilo je, kako proizilazi
iz autorkine analize, veoma oštro; ono je posebno dolazilo do izražaja u
raspravama o funkciji škole koje su najčešće prethodile donošenju novih
normativnih akata :

Stavovi zagovornika partijarhalne Stavovi zagovornika moderne

struje struje
- Podrška razvoju osnovnog školstva - Podrška razvoju školstva za
radi zadovoljavanja „potrebe za žensku decu kroz obezbeđivanje
jednakošću“; učiteljica (školovanih na Višoj
(285) ženskoj školi); (284, 285)
- orijentisanost na vaspitanje zbog - orijentisanost na obrazovanje
bojazni „da pismenost ne bude od u funkciji struke (školovanje
razornog uticaja na partijarhalne budućih učiteljica); (285)
osobine porodice“; (283)

18 U osnovi potrebe za osnivanjem takve škole jeste nepostojanje državnih srednjih

škola za žensku decu, to jest postojanje samo privatnih škola koje su uglavnom
osnivali stranci; ženske dece iz imućnijih porodica često su se školovala u
inostranstvu.

416
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

- shvatanje položaja žene po kojem - od 1879. produžavanje

„[...] Viša ženska škola treba da školovanja na pet godina
pripremi žensko dete za domaćinstvo (težište: kvalitetno školovanje
i porodicu, i da ga vaspita u učiteljica), povećavanje broja
narodnom duhu, po uzoru na likove predmeta i uvođenje nastave
iz usmenog narodnog stvaralaštva.“; stranih jezika; (284)
(286) - 1886. uvođenje šestog razreda
radi rasterećenja učenica. (287)
- otpor poslanika zbog shvatanja - „odnos sa Evropom
da „Viša ženska škola, svojim definisan kao nedvosmisleno
obrazovnim i vaspitnim sardžajima, očuvanje posebnosti“, ali i
nosi tuđinštine [...]. Tuđinskim kao uključivanje u ono „što
uticajima (strani jezici, estetsko mi nazivamo civilizacijom i
vaspitanje, učenje manirima i formi prosvetom“. (285);
uopšte) ’treba stati na put’ jer su
oni opasna bolest, otrov koji razara
supstancu naroda, njegov duhovni
život.“ (286)

Modernost Škole, kojoj su doprineli prosvećeni pojedinci – pre

svega ministri prosvete, među kojima su se neki školovali u inostranstvu,
a svi putovali po Evropi – ogledala se i u njenoj didaktičkoj orijentaciji:
pošto je bila smeštena u posebnu zgradu, postepeno su opremani kabineti i
biblioteke; izbegavao se „verbalizam“, a često su organizovane „ekskurzije,
posete fabrikama i raznim ustanovama, izložbama i koncertima, Narodnom
i Etnografskom muzeju, Narodnom pozorištu“. Perović naglašava da u
karakteristike Škole „kao modernog obrazovnog zavoda spadaju i njene
veze sa svetom: usavršavanje nastavnica na strani, obaveštavanje o stranim
školama, posete stranih stručnjaka školi.“ (290) Sve bolji uspeh učenica,
napredak u ličnoj higijeni, stalna briga „za podizanje kvalifikovanosti
nastavnica“ (295), udruživanje radi pomoći siromašnim učenicama i drugo
doprinelo je da Škola postane „primer za ugled, i poput nje osnovane su
ženske škole u Kragujevcu, Požarevcu, Nišu, Pirotu, Šapcu. U isto vreme,
bila je rasadnik novih srednjih škola za žensku decu: ženske učiteljske
škole i ženske gimnazije.“ (303) Pored preduzimljivosti na obrazovnom

417
 Ljiljana Đurić

i socijalnom planu19, „pionirska je uloga Više ženske škole u stvaranju

’kulturne srpske žene, koja se penje čak dotle, da je ne retko književnik,
umetnik i borac za idealno žensko pravo.’20“ (303)
Pa ipak, ta modernost morala je biti predstavljana na način koji će
je učiniti prihvatljivom i zagovornicima patrijarhalnijih shvatanja: „U
ostvarivanju svog vaspitnog zadatka, Viša ženska škola je najveći značaj
pridavala etničko-nacionalnim vrednostima, koje su odgovarale ’tadašnjoj
etničko-nacionalnoj fazi razvića društva’.“ (296) „Osećaj za ravnotežu
između novog i tradicionalnog takođe je na pragu modernosti: uvode se,
na primer, klavir i violina, ali se ne odbacuju gusle.“ (290)
Na primeru ove škole, autorka zaključuje da je modernizacija
„segmentirana“, da je „išla postepeno, ali i da je postojala jasna granica
do koje se moglo vršiti stepenovanje. Na svakom novom stepenu
modernizacije prihvatane su, iako uz otpore, tekovine zapadnoevropske
civilizacije. Ali ne i zapadnoevropska kultura, koja je doticala religiju,
socijalnu i političku filozofiju i nacionalnu ideologiju. To je predstavljalo
granicu do koje je mogla ići modernizacija.“ (304)
Dok se klasični jezici ne javljaju u nastavnom planu Škole, strani
jezici (nemački, francuski, ruski) pojavljuju se, kao što smo videli, kao
obavezan nastavni predmet počev od 1879: „Jedan strani jezik, po izboru
učenice ili njenih roditelja bio je obavezan. Vanredno su se mogla učiti i
druga dva, ali za to se plaćalo.“ (284, fus nota 16). „Od školske 1899/1900.
godine uveden je, za učenice IV razreda i engleski jezik, sa tri časa nedeljno.
Učenje je bilo dobrovoljno.“21 (295, fus nota 80). Postignuća učenica
predstavljaju dokaz o kvalitetu nastave: „Za ocenu kvaliteta nastave,
pak, posebno su važni pismeni sastavi učenica iz stranih jezika (nemački,
francuski, ruski).“ (281, fus nota 2). „Važno merilo dometa u ostvarivanju
obrazovnog zadatka škole je opšti uspeh učenica, kao i uspeh u pojedinim

19 „Pomaganje siromašnim učenicama proisticalo je iz snažnog osećanja za jednakost

kao načelo pravoslavlja i vrednost patrijarhalnog društva.” (300)
20 Tihomir R. Đorđević, O srpskim ženama, Beograd 1912, s. 4. Na osnovu naučnih,
posebno etnografskih, istraživanja, početkom druge decenije XX veka smatralo se
da „u srpskom narodu preovlađuje tip patrijarhalne žene.” (303)
21 Godišnji izveštaj o Višoj ženskoj Školi u Beogradu za školsku 1899-1900. godinu,
s. 65.

418
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

predmetima. Tako se na osnovu pismenih sastava učenica iz sva tri strana

jezika (nemački, francuski, ruski), koji su, po izboru, objavljivani u
godišnjim školskim izveštajima, može zaključiti da je znanje učenica bilo
zavidno.“ (295) U nastavku se precizira da objavljene sastave učenica (na
srpskom jeziku, Lj. Đ.) „karakteriše visoka pismenost.“
Značaj znanja jezika, dakako svetskih, ističe se i kada je reč o
Katarini Đorđević-Milovuk, upraviteljici Škole u periodu od 30 godina,
koja je „besplatno predavala francuski jezik“. Školovana u Rusiji, ova
Novosađanka po rođenju „Govorila je ruski, nemački, francuski i engleski
jezik, ’i s toga ... mogla opštiti sa svima kulturnim predstavnicima glavnih
evropskih naroda, koji su dolazili u Srbiju o velikim događajima’22 “. (294)
Ovaj citat pokazuje kako je višejezičnost obrazovanih upotrebljavana u
društvenom životu.
Ni u ovom članku nema pomena o drugim, regionalnim ili manjiskim
jezicima. To nije slučajno: u tekstu je jasno naznačeno, na osnovu proučene
dokumentacije Škole, da su „Gotovo sve učenice bile srpske narodnosti,
odnosno pravoslavne vere. Među zanemarljivo malim brojem drugih,
najbrojnije su bile Jevrejke.“ (291) Napominje se, takođe, da je „najveći
broj učenica bio rođen u Beogradu“. Odsustvo devojčica iz drugih delova
Srbije objašnjava se nepostojanjem internata (iako je otvaranje bilo
predviđeno zakonskim aktima, to nije ostvareno; „tek je 1906. godine,
na inicijativu nastavnica Više ženske škole, otvoren privatni internat za
učenice srednjih škola.“), ali i patrijarhalnim shvatanjem „da žensko dete
ne treba odvajati od porodice.“ (291, 292)
Učenjem stranih jezika u Višoj ženskoj školi bavi se i Anđelka
Ignjačević u ranije citiranoj knjizi: precizira da u prvom periodu, dok
je bila trogodišnja, strani jezik (francuski i nemački, o trošku učenica)
„mogao je da se izučava kao fakultativni predmet pored crtanja i muzike“;
ističe, kao i Perović, zasluge Katarine Milovuk, koja je, „kao upravnik
koristila sve mogućnosti da uvede žive jezike u školu“. (Ignjačević, 2006:
90, 91) U vezi sa prodiranjem engleskog jezika u državno obrazovanje,
pa i u Višu žensku školu, napominje da je Lujza St. Jakšić, autorka dela
Engleska gramatike za učenice Više ženske škole, izdatog 1900, „prvi
domaći pisac bilo kakvog priručnika za učenje engleskog jezika u Srbiji.“
22 Domaćica, Beograd, 1913, br. 9, s. 229.

419
 Ljiljana Đurić

(Ignjačević, 2006: 111) Ovim se potvrđuje visok kvalitet nastave jezika u

Školi. Povodom učenja engleskog jezika, vredni su pomena i komentari
o Berlinskoj konferenciji o ženskim školama (održanoj 1883.) koje
Ignjačević prenosi, a koji su objavljeni u Prosvetnom glasniku iste godine,
među kojima je posebno zanimljivo mišljenje da „za odraslu devojku ima
zgodnije literature u engleskoj književnosti no u francuskoj.“ (Ignjačević,
2006: 98) Patrijarhalna shvatanja, vidimo, nisu bila strana ni sredinama
kao što je nemačka.
O sukobljavanju patrijarhalnosti i modernosti, kao i o nacionalističkim
osećanjima jedne briljantne učenice Više ženske škole, Pauline Lebl,
Jevrejke skromnog socijalnog porekla, čitamo u tekstu Latinke Perović
,Potisnuta posebnost: Paulina Lebl Albala’23, u kojem se osvrće na njenu
knjigu24 koja je autobiografija, “Ali i biografija jedne Jevrejke. Utopljena
u srpsku zajednicu, ona dospeva u sam intelektualni vrh te zajednice i
otkrivajući i potiskujući svoju posebnost.” (Perović, 2006: 379) “U
godinama aneksije Bosne i Hercegovine, balkanskih ratova i Prvog svetskog
rata, Leblova je bila bez dileme: ‘Da li je nacionalizam dobra ili rđava
stvar – to pitanje mi se tada nije postavljalo. Tek mnogo docnije, u vreme
uzdizanja Hitlerovog, razmišljajući o strašnoj opasnosti što se ukazuje na
obzorju, ponavljala sam sebi redovno: Nacionalizam je jedna od sila koje
podrivaju civilizaciju’”. (Perović, 2006: 382) “’Cela naša generacija bila
je već godinama zapajana i kroz školu, i kroz književnost, i kroz novine,
i kroz javne skupove nacionalnim idealima oslobođenja i ujedinjenja, i
nije čudo što smo jedan rat protiv Turske smatrali kao ostvarenje svojih
davnašnjih snova.[...] s mladalačkom neustrašivošću i osionišću [naša
generacija] očekivala je s nestrpljenjem čas osvete za vekovna stradanja,

23 Tekst je takođe objavljen u knjizi L. Perović, 2006, Između anarhije i autokratije.

Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-XXI). Str. 379-384.
24 „Knjiga je verovatno napisana 1944/45. godine, kada se Paulina Lebl Albala,
bežeći od holokausta, našla u SAD. Posle smrti njene ćerke, Jelene Albala Gojić
(22. marta 2003, u SAD), porodica je rukopis Pauline Lebl poslala daljem rođaku,
poznatom beogradskom publicisti, Aleksandru Leblu (Paulinin otac i Aleksandrov
deda po ocu bili su braća). Sa dobrim preporukama stručnih ljudi, ali bez potpore
sa ikoje strane, Aleksandar Lebl je objavio knjigu o svom trošku, u skromnom
tiražu od 200 primeraka. Vid. Paulina Albala Lebl, Tako je nekad bilo. Izdavač
Aleksandar Lebl. Beograd, 2005. (Perović, 2006: 379)

420
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

‘smrt onoj truleži na Bosforu’, ‘proterivanje Turaka iz Evrope’ [...]. Našem

naraštaju je palo u deo da budu izvršioci kosovskog amaneta. Kakva sreća’,
ponavljala je Leblova kao zakletvu.“ (Perović, 2006: 383)
Treći tekst iz korpusa pokazuje da iako „Srbi u XIX i XX veku nisu
imali nijedan značajni kulturni ili politički pokret koji se suprotstavljao
modernizaciji, to jest vesternizaciji [...]“ (Marković, 2004: 44), a posebno
da „[...] u XIX veku nema nikakve ozbiljne alternative evropskom putu
Srbije“ (Marković, 2004: 52), taj proces nije tekao bez otpora, a otpor je
bio pre svega posledica straha od nepoznatog koje je stizalo posredstvom
obrazovanih višejezičnih pojedinaca. Umesto zaključka, dajemo sledeći
citat koji rečito ilustruje kako širu ideologiju koja je vladala u tom periodu
– u čijem kontekstu treba posmatrati i dominantnu jezičku ideologiju – tako
i jasnu distancu koju autorka uspostavlja u odnosu na nju : „Ali, po mom
mišljenju, autobiografija Pauline Lebl Albala je više od svega dragoceno
svedočanstvo i o sudaru patrijarhalne srpske zajednice sa modernim
društvom. Taj se sudar zaoštrava posle sticanja državne nezavisnosti [...]
i traje do stvaranja jugoslovenske države [...]. Otvaranje i zatvaranje,
oslobođenje i strah od slobode su paralelni i naizmenični refleksi
pomenutog sudara na srpsku intelektualnu elitu. Linija podele ne
ide između nje i većine naroda, već unutar nje.“ (Perović, 2006: 384,
podvlači Lj.Đ.)

POVRATAK U SADAŠNJOST: ZAKLJUČNE NAPOMENE

Tvoreći sponu između sadašnjosti i minulih vremena, pokazujući da

je višejezičnost – iako svojstvena našem dobu kao „dominantna ideologija“
(Maurer, 2011) – na ovim prostorima iskustvo raznoliko proživljavano,
reč istoričara posredno učestvuje u oblikovanju stavova prema njenim
savremenim ispoljavanjima u Srbiji. Uvereni da se sadašnjost ne može
razumeti bez razumevanja prošlosti i uviđanja njihove slojevitosti i
dinamičnosti, na primeru tri teksta pokušali smo da pokažemo da su neke
jezičke ideologije, nastale kao deo šireg ideološkog okvira u sasvim drugim
istorijskim okolnostima, i danas u osnovi tekstova nekih savremenih
istoričara (npr. nacionalistička, ideologija nejednake vrednosti jezika).

421
 Ljiljana Đurić

Istraživanje, koje je omogućilo da se uvide i određene nijanse u shvatanju

pojmova modernizacija i modernost, pokazuje veliki značaj obrazovne
višejezičnosti i višejezičnosti obrazovanih u tim procesima, „A reč je o
onima koji su gradili Srbiju kao modernu i evropsku državu paralalno
delujući u dva toka – na njenoj modernizaciji i emancipaciji i na očuvanju,
odnosno izgradnji, nacionalne svesti, kulture i političke samostalnosti.
Upravo ta isprepletanost njihovih htenja, koja su bila nacionalna u užem i
evropska u širem kontekstu, je učinak njihovog školovanja.“ (Trgovčević,
2003: iz rezimea).
Današnja koncepcija višejezičnosti, koju promoviše Savet Evrope,
predstavlja jedno novo viđenje koje već poseduje, ali i dalje razvija
svoju epistemološku, političku i stratešku artikulaciju. „U srži ovakvog
proaktivnog stava prema jezicima i očuvanju jezičke raznolikosti je ideja
da buduća pokoljenja Evropljana treba da se razvijaju u pravcu poznavanja
i upotrebe većeg broja različitih jezika, sa različitim nivoima kompetencije
u njima i sa jasno prepoznatim društvenim (uključujući i profesionalne)
kontekstima njihove upotrebe“ (Filipović, 2007: 25). To viđenje, koje kao
svojevrstan iskustveni kapital tretira čak i bolna istorijska iskustva25, ima
izrazito pacifikatorksu ulogu. Neke jezičke ideologije, nastale u prošlosti,
prepreka su razvijanju tako shvaćene višejezičnosti.

LITERATURA

Bataković, D. (2008). Slika moderne Srbije: dometi, ograničenja,

osporavanja. In Zundhausen, H. (2008). Istorija Srbije: od 19. do
20. veka. Beograd, Clio. Str. 549-569.
Beacco, J.C. (2001). Les idéologies linguistiques et le plurislinguisme.
In Le Français dans le Monde, n. 314. (paginacija je data na
osnovu elektronske forme teksta dostupne na sajtu www.
observatoireplurilinguisme.eu; sajt konsultovan aprila 2013.)
Bjelajac, M. (2003). Vojno obrazovanje i njegov značaj. In Petković, R,
Krestić, P, Živković, T. (urednici). Obrazovanje Srba kroz vekove.
Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Društvo istoričara

25 Kao primer može se ponuditi posleratna bliskost Francuske i Nemačke, vekovnih

neprijatelja, koje tu bliskost iskazuju i učenjem jezika.

422
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

Srbije i Istorijski institut. Str. 169-180.

Bugarski, R. (2009). Evropa u jeziku. Beograd, Biblioteka XX vek.
Bugarski, R. (2003). Jezici. Sabrana dela, knjiga 9. Beograd, Čigoja štampa
i XX vek.
Bugarski, R. (2001). Značenje višejezičnosti i višekulturnosti u Evropskoj
godini jezika. In Točanac, D. i Jovanović, M. (urednici). Primenjena
lingvistika, broj 2. Novi Sad, Jugoslovensko društvo za primenjenu
lingvistiku i Filozofski fakultet. Str. 17 – 24.
Dimić, Lj, Stojanović, D. i Jovanović, M. (2009). Srbija 1804-2004:
tri viđenja ili poziv na dijalog. 2. izdanje, Beograd, Udruženje za
društvenu istoriju.
Dimić, Lj. i drugi (urednici) (2004). Moderna srpska država 1804-2004.
Hronologija. Beograd, Istorijski arhiv Beograda.
Đokić, N. i Dumić, O. (2010). Etnički sastav stanovništva na prostoru
današnje Braničevske eparhije u XVIII veku. Požarevac, Braničevski
glasnik broj 7. Str. 82-133.
Đurović, A. (2003). Obrazovanje u Kraljevini Srbiji krajem XIX i
početkom XX veka. In Petković, R, Krestić, P, Živković, T. (urednici).
Obrazovanje Srba kroz vekove. Beograd, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Društvo istoričara Srbije i Istorijski institut. Str.
143-168.
Filipović, J. (2009). Moć reči. Ogledi iz kritičke sociolingvistike. Beograd,
Zadužbina Andrejević.
Filipović, J. (2007). Ideologija jezika i standardizacija: istorija i budućnost
srpskog standardnog varijeteta. In Točanac, D. glavni urednik,
Primenjena lingvistika, broj 8, Beograd i Novi Sad, Društvo za
primenjenu lingvistiku, Filološki fakultet u Beogradu i Filozofski
fakultet u Novom Sadu. Str. 22-32.
Ignjačević, A. (2006). Engleski jezik u Srbiji. Beograd, Filološki fakultet.
Inđić, T. (2009). Tehnologija i kulturni identitet. Beograd, Službeni glasnik.
Isić, M. (2005). Osnovno školstvo u Srbiji 1918-1941. Knjiga prva.
Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije.
Janjetović, Z. (2007). Nacionalne manjine u očima srpske elite. In Isić,
M. urednik, Srbi i Jugoslavija: država, društvo, politika. Zbornik
radova. Beograd, Institut za noviju istoriju. Str. 118-143.

423
 Ljiljana Đurić

Jevtić, D, Popović, D. (2003). Narodna pravna istorija. Beograd,

Savremena administracija.
Marković, P. (2004). Koncept modernizacije i/ili evropeizacije u novijoj
srpskoj istoriji: odbaciti ili preispitati? Kultura polisa, 1. Str. 39-58.
Maurer, B. (2011). Enseignement des langues et construction européenne.
Le plurilinguisme, nouvelle idéologie dominante. Paris, Editions des
archives contemporaines.
Milićević, M. (2003). Podoficirske škole u Kraljevini Srbiji. In Petković,
R, Krestić, P, Živković, T. (urednici). Obrazovanje Srba kroz vekove.
Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Društvo istoričara
Srbije i Istorijski institut. Str. 181-198.
Milićević, M, Šaljić, J. (2011). Poznavanje turskog i albanskog jezika u
vojsci Srbije koncem XIX veka. Vojno-istorijski glasnik, broj 1/2011,
Beograd, Institut za strategijska istraživanja – Odeljenje za vojnu
istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije. Str. 169-179.
Milkić, M. (2007). Državni i verski praznici u vojsci Kneževine i Kraljevine
Srbije. Vojno-istorijski glasnik, broj 1-2/2007, Beograd, Institut za
strategijska istraživanja – Odeljenje za vojnu istoriju Ministarstva
odbrane Republike Srbije. Str. 7-20.
Perović, L. (2006). Modernost i patrijarhalnost kroz prizmu državnih
ženskih institucija: Visoka ženska škola (1863-1913). Između
anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-
XXI). Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
Subotić, Lj, Živančević-Sekeruš, I. (urednici) (2010). Susret kultura.
Zbornik radova (Peti međunarodni interdisciplinarni simpozijum),
Knjiga II, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet.
Trgovčević, Lj. (2003). Planirana elita. O studentima iz Srbije na
evropskim univerzitetima u 19. veku. Beograd, Službeni glasnik i
Istorijski institut.
Vučina, I, Filipović, J. (2009). Etnički identitet i zamena jezika u sefardskoj
zajednici u Beogradu. Beograd, Zavod za udžbenike.

424
 OBRAZOVNA VIŠEJEZIČNOST I VIŠEJEZIČNOST OBRAZOVANIH
U PROCESU MODERNIZACIJE SRBIJE (1878-1913): VIĐENJE SAVREMENIH ISTORIČARA

Ljiljana Đurić

EDUCATIONAL PLURILINGUALISM AND

PLURILINGUALISM OF THE EDUCATED
IN THE PROCESS OF MODERNIZATION
OF SERBIA (1878-1913):
VIEWS OF CONTEMPORARY HISTORIANS

Summary

Plurilingualism, which is, as well as multiculturalism, a “natural state for the

majority of mankind” (Bugarski, 2009: 55), is a constant characteristic of areas which
Serbia comprises, although temporally and geographically unequally distributed and
dynamic.
This paper explores messages of prominent contemporary Serbian historians
(Đurović, Bjelajac and Perović) dealing with educational matters, about learning and
use of foreign languages – that contribute to plurilingualism, especially significant in
periods of ethnic homogeneity and pronounced tendencies towards monoglossia – and
if they, and in what way relate those issues to the modernization of society. In these
texts, approached from a perspective of critical discourse analysis, we look for two
kinds of messages: explicit ones, representing documented information about elements
of language education policy and its application in the Principality/Kingdom of Serbia;
and implicit ones, revealing linguistic ideologies of the observed period and the authors’
attitude towards them.
We reach a conclusion by confronting contents of the texts with works of other
historians and sociolinguists. By doing so, we recognize that certain language ideologies
(e.g. the nationalist ideology, ideology of unequal value of languages) that originated in
a broader ideological framework in completely different historical circumstances, still
lie in foundations of some of the analyzed texts. Furthermore, the research indicates a
great significance of educational plurilingualism and the plurilingualism of educated in
processes of society’s modernization.
Keywords: Foreign languages in education / plurilingualism / modernization /
Serbia / end of the 19th century and the beginning of the 20th century / texts of Serbian
historians / Đurović, Bjelajac, Perović / critical discourse analysis

425
 Edition
PHILOLOGICAL RESEARCH TODAY

Editor-in-Chief
Julijana Vučo

Assistants in text preparation:

Barbara Milanović
Marija Pejić
Ivana Skenderović
Ana Stanojević
Aleksandra Šuvaković
Nemanja Vlajković
Katarina Zavišin
Andrea Žerajić

Proofreading:
Zorica Ivković Savić

English translation and proofreading:

Dunja Živanović
Tatjana Čikara

Published by:
Faculty of Philology at the University of Belgrade

For publisher:
Aleksandra Vraneš

Technical editor:
Željka Bašić Stankov

Visual layout:
Nemanja Vlajković

Print:
BELPAK, Belgrade

Copy
500 pieces

ISBN 978-86-6153-123-1 (Entire Edition)

ISBN 978-86-6153-130-9
 Eдиција
ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС

Главна и одговорна уредница

Јулијана Вучо

Сарадници у припреми за штампу

Немања Влајковић
Андреа Жерајић
Катарина Завишин
Барбара Милановић
Марија Пејић
Ивана Скендеровић
Ана Станојевић
Александра Шуваковић

Лектура и коректура
Зорица Ивковић Савић

Превод на енглески и лектура текста на енглеском

Дуња Живановић
Татјана Чикара

Издавач
Филолошки факултет Универзитета у Београду

За издавача
Александра Вранеш

Технички уредник
Жељка Башић Станков

Ликовно решење:
Немања Влајковић

Штампа:
БЕЛПАК, Београд

Тираж:
500 примерака

ISBN 978-86-6153-123-1 (за издавачку целину)

ISBN 978-86-6153-130-9
CIP - CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

81'37(082)
81'255(082)
81'27(082)

САВРЕМЕНИ токови у лингвистичким истраживањима. Књ. 2 /

уреднице Јулијана
Вучо и Весна половина. - Београд : Филошки факултет Универзитета,
2013 (Београд :
Белпак). - 445 стр. : илустр. ; 24 cm. - (Едиција Филолошка
истраживања данас ; том 3, св. 2)

На спор. насл. стр.: Current Issues in Linguistic Research. - "У овом

шестотoмном међународном тематском зборнику сабрани су
резултати са Међународног научног скупа под називом Филолошка
истраживања данас - језик, књижевност, култура - ФИД 2010,
одржаног 26. и 27. новембра 2010. године, на Филолошком
факултету Универзита у Београду." --> Едиција "Филолошка
истраживања данас". - Радови на више језика. - Део текста упоредо
на срп. и енгл. језику. - Тираж 500. - Стр. 13: Едиција "Филолошка
истраживања данас" / Јулијана Вучо. - Стр. 15-21: Савремени токови
у лингвистичким истраживањима / Јулијана Вучо и Весна Половина.
- Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз
сваки рад. - Резимеи на више језика.

ISBN 978-86-6153-130-9
ISBN 978-86-6153-123-1 (за издавачку целину)
1. Уп. ств. насл.
a) Когнитивна лингвистика - Зборници
b)Превођење - Зборници c) Социолингвистика - Зборници
COBISS.SR-ID 202144012